СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

Ово се догоди у Витанији, с оне стране Јордана, где Јован крштаваше. А сутрадан виде Јован Исуса где долази к њему и рече: Гле, Јагње Божије, које узима на се грехе света (Јн. 1; 28–29).

1. Велика је врлина одважност и отворено исповедање Христа, при чему се то исповедање претпоставља свему другоме. Толико је велика и дивна та врлина да Син Божији Јединородни исповеда таквог човека пред Својим Оцем, иако та плата и није сразмерна. Ти исповедаш на земљи, а Он исповеда на небесима; ти исповедаш пред људима, а Он пред Оцем и свим ангелима. Такав је био и Јован. Он није гледао нити на народ, нити на славу, нити на било шта људско него је, презревши све то, свима слободно проповедао Христа. Због тога Еванђелиста означава и само место те проповеди, да би указао на одважност громогласног проповедника. Он није проповедао нити у кући, нити иза угла, нити у пустињи, него на Јордану, међу мноштвом народа, у присуству свих које је он крштавао (испред Јована који је крштавао стајали су Јевреји). Он је разгласио то дивно исповедање о Христу, преиспуњено великим, узвишеним и неизрецивим догмама, а о себи је говорио да је недостојан да одреши ремен на обући Његовој. Како је то изразио Еванђелиста? Додавши речи: Ово се догоди у Витанији. У најтачнијим преписима се каже: У Витавари. Витанија није била с те стране Јордана, и није била у пустињи, него у близини Јерусалима. Та места Еванђелиста означава и из других разлога. Он није хтео да приповеда о древним догађајима, него о онима који су се одиграли непосредно пре тог времена, и зато за сведоке својих речи призива људе који су се налазили на тим местима и били очевици. На тај начин као доказ наводи и сама места. Уверен да у свом приповедању ништа не узима од самога себе, он ништа и не додаје и говори сасвим једноставно, како је и било, узимајући сведочење од самих места које, као што сам већ рекао, није неважно за доказивање истине. А сутрадан виде Јован Исуса где долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије, које узима на се грехе света (ст. 29)! Еванђелисти као да су међусобно поделили времена. Матеј се укратко осврнуо на време до затварања Јована Крститеља у тамницу и пожурио да опише догађаје који су уследили. Еванђелиста Јован не само да није укратко представио то време, него се управо на њему посебно зауставио. Након Исусовог доласка из пустиње, Матеј није говорио о ономе што се догађало у међувремену, нпр. о ономе што је проповедао Јован или о ономе шта су говорили Јевреји које су послали код њега. Скративши све остало, он одмах прелази на тамницу. А кад чу Исус да је Јован предан, отиде одатле (Мт. 4; 12). Јован, међутим, није тако поступио: није говорио о одласку у пустињу о којем говори Матеј, већ казује о околностима након Исусовог силаска са горе и, говорећи о много чему, додаје: Још не беше Јован бачен у тамницу (Јн. 3; 24). Зашто сад, рећи ћеш ти, Исус долази код Јована, и то не чини само једном, него и други пут? Матеј каже да је Он морао да дође због крштења. Указујући на то, и Сам Исус додаје: Тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15). Јован казује да је Он дошао и други пут, после крштења, и то истиче Крститељевим речима: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему (Јн. 1; 32). Због чега је, дакле, Он дошао код Јована? Он није једноставно пролазио туда, него је дошао управо код њега. Виде Јован Исуса где долази к њему, речено је у Писму. Будући да Га је Јован крстио заједно са још многима, многи су могли да претпоставе да је Он код Јована дошао као и многи други, односно да би исповедио грехе и с покајањем се опрао у води. Због тога је Исус и дошао поново, да би и самом Јовану омогућио да исправи такву претпоставку. И заиста, када је Јован рекао: Гле, Јагње Божије, које узима на се грехе света (ст. 29), у потпуности је поништио своје подозрење. Ако је Он толико чист да може да опрашта чак и туђе грехе, онда је јасно да Он није дошао да би исповедио сопствена сагрешења, него зато да би чудесном проповеднику дао прилику да, понављањем претходно реченог, још прецизније наговести слушатељима оно што је раније већ изрекао о Њему, али да томе дода и нешто друго. Речца гле употребљена је зато што су многи, подстакнути Јовановим речима, још одавно желели да Га виде. Јован зато и указује на Њега кад се Он појавио, и каже: гле, изражавајући тиме да је Он Тај којег су одавно чекали. Гле, Јагње. Јагњетом Га назива јер на тај начин опомиње Јевреје на Исаијино пророштво и на праобраз из Мојсејевог времена, да би их посредством праобраза привео ближе истини. Међутим, старозаветни јагањци никада на себе нису примали ничије грехе, док је Овај на Себе примио грехе читавог света и избавио га од гнева Божијег кад му је запретила пропаст. Ово је Онај за Кога рекох: за мном долази човек који преда мном би, јер пре мене беше (ст. 30).

2. Видиш ли да Еванђелиста и на овом месту тумачи израз: преда мном би? Називајући Га Јагњетом и говорећи да ће Он на Себе узети грехе света, Крститељ затим каже: преда мном би и на тај начин указује да преда мном означава прихватање грехова света и крштење Духом Светим. „Мој долазак није имао други циљ осим да проповедам о свеопштем Доброчинитељу васељене и да крштавам водом. Његов долазак има за циљ очишћење свих људи и даровање благодатних сила Утешитеља.“ Преда мном би, тј. открио се као славнији од мене, јер пре мене беше. Нека се постиде следбеници безумља Павла Самосатског, који се противе тако очигледној истини! Ја Га не видех (ст. 31)??. Погледај како он од свог сведочења удаљује свако подозрење, показујући да му оно није дато по људском пристрашћу, него по откровењу Божијем. Ја Га не видех, каже Јован. Како онда можеш да будеш веродостојан сведок? Како ћеш учити друге, ако ни сам не знаш? Он, међутим, није рекао: Ја Га не знадох него Ја Га не видех, јер је тако најверодостојније. Како је могао да буде пристрасан према некоме кога није знао? Али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом (ст. 31). Дакле, Њему Самом није било потребно крштење, док умивање није имало никакав други циљ осим да се другима положи пут ка вери у Христа. Јован није рекао: „Дошао сам да крштавам да бих очистио оне што се крштавају или да бих им опростио грехе“ него да се јави Израиљу. Реци ми, да ли то значи да је без крштења било немогуће проповедати и привући народ? То није било тако лако. Да је проповед била без крштења, не би сви тако притицали; да их нису упоредили, не би знали за превасходство једног крштења над другим. Ако народ није долазио код Јована само зато да би слушао шта он говори, због чега су онда долазили? Да би се крстили и исповедили своје грехове. Међутим, када су долазили да се крсте, дознали би и за Христа и за разлику у крштењу. Иако је Јованово крштење било важније од јеврејског, због чега су се сви и окупљали око њега, оно још увек није било савршено. Како си Га препознао? Силаском Светог Духа, одговара Јован. А да неко не би помислио да је Христос тобоже имао потребу за Духом као што је имамо ми, саслушај како Јован уклања и то подозрење, показујући да је до силаска Духа дошло једино ради обзнањивања Христа. Након што је рекао: Ја Га не видех, Јован додаје: Онај Који ме посла да крштавам водом Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и остаје на Њему, то је Онај Који крштава Духом Светим (ст. 33). Видиш ли да је једини циљ силаска Духа Светога био да укаже на Христа? Најзад, Јованово сведочење било је несумњиво. Међутим, желећи да га учини још веродостојнијим, он га узноси до Бога и Духа Светога. Како је Јован сведочио о нечему толико великом и дивном, што је могло да зачуди све слушаоце – односно, о томе да ће један (Исус) узети на Себе грехе света, и да величина Његовог дара служи као искупљење које је довољно за то – тако је морао и да их припреми за такву мисао. Као припрема је послужило и учење да је Он Син Божији, да Њему није потребно крштење и да је Дух Свети сишао само због тога, да би указао на Њега. Сам Јован није имао моћ да пренесе Духа. То доказују и они које је он крстио, говорећи: Нисмо ни чули да има Дух Свети (Дела ап. 19; 2).

Христу није било потребно крштење, нити ово нити неко друго, и боље би било да кажемо да је крштењу била потребна сила Христова. Највеће од тих блага је што су крштени бивали удостојени Духа. Због тога је Христос, када је дошао, приложио тај дар Духа. И посведочи Јован говорећи: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја Га не видех, али Онај, Који ме посла да крштавам водом, Он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на Њему, то је Онај Који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији (Јн. 1; 32–34). Јован често употребљава речи: Ја Га не видех, и то не без разлога и циља, него зато што су били рођаци по телу. Ево, Јелисавета, рођака твоја, и она заче сина, каже се у Писму (Лк. 1; 36). Како нико не би посумњао да је пристрасан према Њему због сродства, Јован често понавља: Ја Га не видех. Тако је у ствари и било. Он је све време живео у пустињи, изван очинског дома. Међутим, како је онда бранио Исусу да се крсти, говорећи: Ти треба мене да крстиш (Мт. 3; 14), ако Га није знао пре силаска Светог Духа и ако Га је тада први пут упознао? То је сведочило да Га је добро познавао. Исправно је, међутим, да он Њега није познавао до самог тог времена (времена крштења). Чудеса која су се дешавала у Исусовом детињству, као што су догађаји са мудрацима и остало, одиграла су се много раније, када је и сам Јован био дете. Од тада је протекло много времена и Исуса, наравно, нису сви познавали. Напротив, да су Га познавали, Јован не би рекао: Да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом (ст. 31).

3. Отуда нам је јасно да су приче о знамењима која је, како неки кажу, Исус сатворио од раног детињства, лажи и измишљотине лажљиваца. Да је Он још од најмлађег узраста почео да твори чудеса, Јован би онда морао знати за Њега, а народу не би био потребан учитељ који би указивао на Њега. Међутим, Јован сам за себе каже да је дошао због тога, да се јави Израиљу, док је други пут рекао: Ти треба мене да крстиш. Најзад је, кад Га је ближе упознао, о Њему је проповедао народу, говорећи: Ово је Онај за кога рекох: за мном долази човек који преда мном би, јер пре мене беше и Онај, Који ме посла да крстим водом послао ме је ради тога да се јави Израиљу. На тај начин је Онај, Који га је послао, открио Јовану Христа и пре силаска Духа. Зато је Јован и пре Његовог доласка говорио: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (ст. 15). Јован, дакле, није познавао Исуса пре Његовог доласка на Јордан и заједничког крштења, али Га је упознао онда, када је Он благоволео да се крсти, и при том Га је упознао по откровењу приликом крштења, по указивању Оца и Духа Јеврејима, због којих се и догодио силазак Светог Духа. Да не би било запостављено сведочанство Јована који је говорио да Он пре мене беше, да ће крстити Духом и да ће судити васељени, Отац се огласио и благовестио о Сину, а Дух Свети је сишао и спустио тај глас на главу Христову. Будући да је један крстио а други примао крштење, Дух Свети је сишао да неко не би помислио да су Очеве речи изговорене о Јовану и на тај начин уклонио ту претпоставку. Дакле, када Јован каже: Ја Га не видех, он говори о прошлом времену, а не о времену које је блиско крштењу. Како би онда бранио Исусу да се крсти, говорећи: Ти треба мане да крстиш? Како би онда изговорио те речи о Њему? Зашто Јевреји нису поверовали, рећи ћеш ти, кад Јован није био једини који је видео Духа како силази у виду голуба? Ако су га и видели, знајте да за такве ствари нису потребне само телесне очи, него превасходно очи ума, како се стварни предмет не би сматрао за привид. Они су видели и како је Христос творио чудеса, и како је Својим рукама дотицао болесне и умрле, и како им је враћао живот и здравље. Међутим, толико су били опијени мржњом да су замишљали супротно од онога што су видели. Како су могли да се одрекну свог неверја само због силаска Светог Духа? Неки кажу да Духа нису сви ни видели, него само Јован и неколицина других, добронамернијих људи. Иако се Дух могао видети чувственим очима, није било нужно да та појава буде очигледна за све присутне. И Захарија је много тога видео на чувствени начин, као и Данило и Језекиљ, а да при том нико није учествовао у њиховом виђењу. И Мојсеј је видео много тога што није видео нико други. Ни сви ученици Христови нису били удостојени да виде Његово преображење на гори, нити су сви учествовали у виђењу васкрсења, на шта јасно указује Лука када каже да се Васкрсли јавио само нама, сведоцима унапред изабраним од Бога (Дела ап. 10; 41). Ја сам видео и засведочио да је Он Син Божији (ст. 34). Када је Јован засведочио да је Он Син Божији? Он Га је називао Јагњетом и говорио да ће Он крстити Духом Светим, али није рекао да је Он и Син Божији. Остали еванђелисти не кажу да је Јован било шта рекао након крштења и ћуте о догађајима тог времена. Они говоре о чудесима која је Христос сатворио после Јовановог утамничења. На основу тога може се закључити да су они прећутали и то, и још много тога, што је овај исти Еванђелиста и напоменуо на крају свог текста. Они су били толико далеко од намере да о Њему измишљају било шта велико, да су једногласно и са свом прецизношћу изложили управо оне околности које су, како се чинило, биле најнеповољније за Њега, и ти нећеш открити да је било који од њих прећутао о нечему сличном. Што се тиче чудеса, нека од њих је један препуштао другоме да их опише, док су нека сви прећутали. Ово вам не говорим без циља, јер имам у виду бестидност незнабожаца. То служи као доказ праведности еванђелиста, као и доказ да ни о чему нису говорили услед пристрасности. Помоћу тог доказа, заједно са осталим (доказима), можете да ратујете против незнабожаца. Бесмислено би било да лекар са свом усрдношћу брани своје умеће, и да обућар и ткач и све остале занатлије бране своје занате, а да онај, који исповеда да је хришћанин, не буде у стању да изговори слово у одбрану своје вере. Немар у оним пословима наноси штету иметку, док немар у погледу вере погубљује саме наше душе. Ми се налазимо у тако жалосном стању да у оно прво (тј. у разна световна занимања) улажемо сва своја настојања, док оно најважније, од чега зависи наше спасење, запостављамо као да је сасвим безвредно.

4. Незнабошци нису склони да осуђују своје сопствене заблуде. Ако они, истрајни у својим лажима, све чине да би прикрили срам својих лажних учења, док ми, служитељи истине, не можемо ње ради ни уста да отворимо, како онда да нас они не осуде због слабости нашег исповедања, како да не посумњају да ми живимо у лажи и заблуди, како да не хуле на Христа као на лицемера и варалицу који се ради обмане користио неукошћу простих људи? За такву хулу криви смо само ми, који се не трудимо да изучимо своју веру него, сматрајући је за сувишно дело, бринемо само о овоземаљском. Поклоник неког плесача, тркача или борца са зверима свесрдно се труди да га брани, излива му похвале, штити од опадача и са хиљаду поруга побеђује противника. Међутим, када нам предстоји да искажемо слово у одбрану хришћанства, сви обарају очи ка земљи, чешу се, зевају и са осмехом се повлаче. Какво негодовање заслужује појава да је Христос за нас мање значајан од неког плесача, и што ви сакупљате хиљаде доказа у његову одбрану, без обзира на то што су то најпрезренији људи, док о одбрани Христових чуда не желите чак ни да размислите или да се бар забринете! Ми верујемо у Оца, Сина и Светога Духа, у васкрсење тела и у живот вечни. Сад, ако би вас неко од незнабожаца упитао: ко је Отац, ко је Син, а ко је Свети Дух, или: како то да ви сами, који признајете три божанства, нас оптужујете за многобоштво, шта бисте рекли, шта бисте одговорили? Како ћете одбити такав приговор? Шта ћете учинити ако вам, с обзиром да ћутите, поставе и друго питање: какво је то васкрсење? Хоћемо ли поново устати у овом истом телу, или у неком другом? Шта ћете на то рећи? Шта ако вас упитају због чега је Христос дошао баш сад а не раније? Или Он, можда, сад хоће да промишља о људима, док се за све претходно време није бринуо о нама? Ако, осим тога, почну да се распитују и о много чему другом? Нема смисла да и даље постављамо питања и да их остављамо без одговора, како на тај начин не бисмо нашкодили простом народу. Оно што смо рекли довољно је да вас пробуди из сна. Шта, у ствари, ако нас почну испитивати о тим стварима, а ми не будемо у стању чак ни да саслушамо њихове речи? Реци ми, хоћемо ли бити изложени малој казни, ако будемо узрок таквих заблуда за људе који седе у тами? Желео бих да имате довољно слободног времена, па да свима вама покажем књигу коју је против нас написао један безбожни пагански философ, као и оне књиге које су писали старији од њега, не бих ли вас тако подстакао и удаљио од таквог немара. Ако су они већ толико неуморни у својим покудама упућеним нама, можемо ли ми заслужити било какав опроштај ако не будемо у стању да одбијемо њихов напад? Због чега смо приведени у Цркву? Зар ниси чуо шта каже апостол: Свагда будите спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који од вас тражи разлог ваше наде (1. Петр. 3; 15). То исто саветује и Павле, говорећи: Реч Христова нека обитава у вама богато (Колос. 3; 16). Шта на то кажу људи, неразумнији од трутова? „Благословена је свака проста душа“, а такође и: Ко ходи безазлено, ходи поуздано (Приче Сол. 10; 9). Све зло, међутим, потиче отуда што многи не умеју чак ни да наведу сведочанство Писма. Премудри на овом месту не говори о глупом или о човеку који ништа не зна, него о човеку незлобивом, који није лукав него је добронамеран. Кад би било другачије, онда би узалуд било речено: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10; 16). Због чега, међутим, да се расплињујемо у томе, кад та беседа ионако никуда не води? Осим онога што је сад речено, ми и не чинимо ништа друго што се односи на живот и делање, него смо у сваком погледу јадни и достојни подсмеха. Увек смо спремни да оптужујемо једни друге, и да (једни друге) исправљамо у ономе, за шта смо сами криви и за шта заслужујемо осуду. Ту никад не оклевамо. Ја вас, дакле, молим, да се не ограничавате на узајамне оптужбе. Тиме не можете никако да стекнете милост у Бога. Потрудимо се, да у свему покажемо промену на боље, да бисмо живели у славу Божију и наслађивали се будућом славом, које нека се удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.