МАРКИОН И САВЕЛИЈЕ

ДРЕВНИ ЈЕРЕТИЦИ

МАРКИОН И САВЕЛИЈЕ

 

ГНОСТИК МАРКИОН

Маркион је јеретик гностик из II века. Рођен је у Си­нопи у Понту у Малој Азији. Био је син тамошњег еписко­па, али је због једног моралног преступа искључен из Цр­кве. Око 140. године обрео се у Риму. Тамо је 144. год. такође био искључен из црквене заједнице. Убрзо је Мар­кион створио око себе круг својих присталица. Рим је по­стао средиште његовог учења одакле се оно шири по целој Европи. Маркионити су представљали велики проблем за Цркву.

Суштина Маркионовог учења јесте неспојива разлика између Старог и Новог завета, између 3акона и Јеванђеља. Бог Стараг завета, по Маркиону, је строг и гневљив, немилосрдан, а Бог Новог завета је љубав и доброта. Маркион доказује ове тезе бројним примерима из Светог писма. Ста­розаветни Бог је демијург, судија. Попут осталих гностика, и Маркион је говорио да је Христов земаљски живот био привидан (докетизам). Христова проповед је одвлачила љу­де од демијурга, зато је и био разапет. Из овога се види да је Маркион чист гностик, докет и дуалиста, и да одбацује Стари завет. Његово главно дело је Антитезе. Он је највише ценио Лукино јеванђеље и десет Посланица светог Павла. Павле га је одушевио као велики мисионар и противник јудејства. Међутим, Маркион није у свему следовао светом Павлу. Говорио је још да се Господ Христос није родио од Дјеве Марије, већ се изненада по­јавио и проповедао у Капернауму. Проповедао је аскети­зам, уводио је нове постове слично монтанистима. Што се тиче организације маркионитске заједнице, она се није раз­ликовала од Цркве. Маркионити су имали епископе, пре­звитере, ђаконе. Крштавали су такође у води и помазивали уљем. По много чему није их било лако уочити као јере­тике тако да су многи пристајали уз њих. Тако Св. Јустин Мученик и Философ каже: „Многи верују овом човеку као једином који зна истину, а нама се смеју“. Крајем IV века многи маркионити су се претопили у манихејце,али су и даље наставили да постоје, истина у малом броју. Против маркионита писали су: Иринеј, Тертулијан, Ориген, Епи­фаније.

Маркион од кога су маркионисти, од напред реченог Кердона имао је повод свом учењу, а и сам је наступио у свету попут змије. Обмануо је велико мноштво, установио је учење које се и до сада на многе начине продужава. Ова јерес је и сада у Риму и у Италији, у Египту и у Палестини, у Арабији и у Сирији, на Кипру и Тиваиди, и чак и у Перси­ји, и у другим местима. Јер је овај лукави у овим земљама стекао велику силу у обмани.

Маркион је био родом из Понта, кажем из Еленопон­та, из града Синопе, како о њему сведочи мноштво гласина. На почетку свог живота подвизавао се у девичанству: био је монахоподвижник, и био је син епископа наше свете ка­толичанске Цркве. После мало времена, пао је у искушење са неком девојком, а оскврнивши је, лишио је себе и њу наде, и због учињеног скрнављења био је од свог оца исте­ран из Цркве. Јер, његов отац је био знаменит у побожно­сти и приврженик истине и био је украс епископског слу­жења. Много је молио и тражио од свог оца покајање, али није добио опроштај од сопственог оца. Тешко је било до­стоуваженом старцу и епископу, не само зато што је син пао, већ и што је и њему нанео срамоту. Пошто Маркион није додворавањем добио опроштај за који је имао потребу, то је, подносећи од многих исмејавање, побегао из свог гра­да, и дошао је у сам Рим, после кончине римског епископа Игинона. Он (Игинон) био је девети после апостола Пе­тра и Павла. Тада су се сакупили сви ондашњи преостали старци и апостолски ученици, и Маркион је од њих тражио да буде примљен у општење (заједницу), али му нико није снисходио. После тога, огорчен што није добио настојни­штво и приступ у Цркву, намислио је против себе самог и нашао прибежиште у јереси обмањивача Кердана.

Он почиње, како бих рекао, од самог почетка, од уводних питања која поставља тадашњим презвитерима, пита их говорећи: „Кажите ми шта значи: не сипа се ново вино у мехове старе (Мт 9:17), и, „Не пришивају се нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадрети је (Мк 2:21), и старој не одговара; јер ће већа рупа бити?“ (Мт 9:16) Када су ово чули кротки и свесвети презвитери и учитељи свете Божије Цркве, то су, последујући и сагласно дајући одго­вор, и изјавили су му кратко, и рекли су му: „Чедо, стари мехови – то су срца фарисеја и књижевника, који су остаре­ли у греховима, и нису примити проповед Јеванђеља; а ста­ра одећа, то је Јуда, који је остарио у среброљубљу, и није примио проповед наде о новој, и светој небеској тајни. Био је придружен једанаесторици апостола, и призван од самог Господа, али по својој, а не по било чијој кривици, показао се, као претерани убица, зато што његов разум није био усаглашен са вишом надом и небеским призвањем за буду­ћа блага уместо овдашњег богатства и хвале и пролазног пријатељства, наде и пријатности. На ово је Маркион одго­ворио: „Није, не тако; није то, већ друго значе речи“. И нису га хтели примити. Он им је јавно казао и ово: „ Зашто ме нисте хтели примити?“ они су одговорили: „Не можемо то учинити без одобрења часног твог оца. Јер је једна вера, и једно једномислије, и ми се не можемо противити добром саслужитељу, оцу твоме. Он, Маркион је ревновао и нади­мао се великим гњевом и високим уздизањем, произвео је раскол, сам себи стварајући јерес, говорио је: „Ја раздељу­јем цркву, и унећу раскол у њу до века“. Он је заиста унео не мали раскол, али Цркву није раздело, већ самога себе одвојио и оне који су му поверовали.

Повод своме учењу он је узео од горе поменутог Кердона, обмањивача и варалице, јер је овај проповедао два начела. Придодао је своје ка његовом, кажем Кердоно­вом учењу, и представио нешто друго у поређењу с њим, говорећи да постоје три начала: једно више, које се не мо­же именовати (исказати) и невидљиво, које се може на­звати добрим Богом, и оно није створило овај свет. А дру­го је видљиви Бог, и Творац, и демијург, а треће је тако рећи средина између два прва, видљивог и невидљивог, ђа­во. О Творцу и демијургу и видљивом Богу говори то што је Он Бог Јудеја, и он је Судија. Код самог Маркиона гово­ри се и о девичанству. Он проповеда о посту и суботи. Тајне по њему савршавају се видљиво за оглашене. У тај­ нама он употребљава воду. У суботу се пости из овог раз­лога: наиме, говори он, субота је дан почивања јудејског Бога, који је створио свет, и у седми дан је починуо; ми ћемо постити у суботу, да не би у дан почивања јудејског Бога радили. Подобно многим јересима, он одбацује васкрсење тела, док пак говори да само души припада васкр­сење, живот и спасење.

Не врши се, по њему само једно крштење, него и до три и више крштења, како сам чуо од многих. Ово се дозво­љава давати онима који то желе. Допуштење да се дају три крштења или више, произишло је од њега поводом исмеја­вања којем је био он изложен од његових ученика који су га познавали, а из разлога скрнављења девојке које је учинио. Оскврнивши девојку у свом граду, он је побегао, и бу­дући да се нашао у великом паду, то је намислио овај обма­њивач за себе друго крштење; говорио је: дозвољена су за отпуштење грехова, да се даду три купке, то јест три кр­штења. Ако је неко пао у првом, покајавши се прима друго, а тако и треће, ако после другог, учини грех. Он то говори зато да би себе спасао од исмејавања, и представио се после свога пада опет очишћен и прибројан броју невиних. Ла­жно је прибавио сведочанство о томе као да је истинито, а које може завести, али не значи сасвим да је истинито то што говори. Он је говорио: „Господ када је био крштен од Јована, рекао је ученицима: имам се крстити крштењем, и што хоћу, нисам ли већ свршио?, и опет: чашу имам испити (Мт 20:22), и што хоћу, нисам ли већ испунио? и тако је заповедио да се даје крштење“.

И не само то, него и закон одбацује, и све пророке, говорећи да су они пророковали од кнеза који је створио овај свет. А Христос је, говори он, сишао с више од неви­дљивог и неисказаног Оца за спасење душа, да би изобли­чио јудејског Бога, и закон, и пророке, и томе слично. Го­спод је сишао до ада да би спасао све од Кајина, Кореја, Датана и Авирона, Исава и све народе који су знали јудеј­ског Бога. Њих, и Авеља, и Еноха, и Ноја, и Авраама, и Исаака, и Јакова, и Мојсеја, Давида и Соломона, Он је њих оставио тамо у аду, зато што како је он (-Маркион) го­ворио, јер су они признавали једног Бога, Творца и сазда­теља, и живели су добро му чинећи, а не поуздањем у не­видљивог Бога. Маркион даје одобрење женама да врше крштење. Код њих је све испуњено комедијом, и нема ни­шта друго. Они се усуђују да тајне обављају у присуству оглашених.

Маркион је такође признао како је сам рекао, не васкрсење тела већ душа – и признаје спасење душа а не тела. Слично овоме, он утврђује претварање душа и пресе­љавање из једних тела у друга тела.

Епифаније Кипарски, Панарион, ПГ, 41, 696.

САВЕЛИЈЕ

Савелијани су јеретици антитринитарци модалисти. Име имају по своме оснивачу Савелију, који је живео у III веку. Као јеретик деловао је најпре у Риму у време тамошњих епископа 3ефирина и Калиста (217-222) и веома уче­ног Иполита Римског. Савелије је због јереси био искљу­чен из црквене заједнице зато што је учио о једном а не тројичном Богу. У том погледу следовао је Праксеја који је такође у Риму крајем II века говорио искључиво о једном Богу позивајући се на речи из Светог писма: „Ја сам у Оцу, и Отац је у мени“, као и на, „Ја и Отац једно смо“ (Јн 15:9­11; 10-30). Бог је по њему примио само облик (модус) Сина (Господа Христа), да би пострадао. Отуда за Савелијеве присталице назив патрипасијани, јер су учили да је сам Бог Отац пострадао у облику Сина. Отац је, према томе, умро, али не по Божанству, већ по човечанској природи. Још је Савелије говорио о „синооцу“ (иопаторство). То је уствари Отац који је истовремено и свој син. Сем тога, тврдио је да у јеванђељима појмови Отац и Син имају исто значење. Појам „синоотац“ (иопатир), по њему, уперен је против учења о подређености (субординацији) или потчињености лица у Светој Тројици. По Савелију, једно ипостас (лице) има једну суштину. Ипостас Оца се губи када се јавља као Син. Када се пак јавља као Дух, престаје да буде Син. Рани Оци Цркве (Јевсевије Кесаријски, Атанасије Велики, Васи­лије Вслики, Епифаније Кипарски…), побијају Савелијево учење наглашавајући веру Цркве у Свету Тројицу – Троји­цу у Јединици и Јединицу у Тројици. Света Тројица је од вечности, јер од вечности постоје Отац, Син и Дух. Савели­јани су осуђени на Другом васељенском сабору у Царигра­ду (381). Ако пак савелијани желе да се поврате у Цркву, подвргавају се као многобошци – пролазили су све неоп­ходне припреме за крштење (канон 7. Другог васељенског сабора).

Неки Савелије устао је у не тако давна времена. Он је нови јеретик, од њега су они који су названи савелијани. Он је учинио нешто слично ноецијанима, изузев неких малих разлика. Многи су били увучени у ово учење и безумље у Месопотамији и у деловима Рима.

Он и од њега проистекли савелијанци, уче да је један исти Отац, и Син, и Дух Свети, тако што је у једној ипоста­си три именовања (ipнtS о#оцавtаS), или као у човековом телу, и душа, и дух ( кан yrvxr# кан #ги#ица). Оца можемо назвати као тело, а душом можемо назвати Сина, и као што је дух у човеку, тако је у Божанству Дух Свети. Или као у Сунцу, будући да је оно по суштини једно, има три дејства, то јест осветљава, и загрева, и округлог је облика. Оно што загрева, или топлота и жар, то је Дух, а оно што осветљава то је Син, а сам облик (вид, изглед) целе сушти­не је Отац. Својевремено је Син био као зрак (луча), и Он је извршио у свету сав јеванђелски домострој, и спасење људи, а потом се узнео на небеса, слично зраку посланом од Сунца, и опет се вратио у Сунце. Дух Свети се шаље у свет, и остаје, и у сваком који се њега удостоји; таквог он оживљава, и тако рећи оживотворава, загрева, и одухо­вљава (одушевљава), и чини врућим, силом Духа. Тако уче савелијани.

Они употребљавају Свето писмо Старог и Новог за­вета, а користе се неким речима које они сами изабирају према њиховим сопственим измишљањима повређеног ума и безумља. Најпре речима које је Бог рекао Мојсеју: „Чуј Израиљу; Господ Бог је твој, једини је Господ“ (Пост б:4). „Не прави себи друге богове. Нека не буде у тебе нових богова“ (Изл 20:2-3); јер „ја сам Бог први, и после свих (Иса 41:4), и осим мене нема другог Бога“ (Иса 44:6). Као и све остало према њиховом сопственом уму, што доприноси по­тврди овога. Опет по Јеванђељу: „Ја сам у Оцу, и Отац је у мени, и нас двојица, једно смо“ (Јн 4:11; 0:30).

А сва њихова заблуда и сила њихове заблуде потиче од некаквих Апокрифа (тајних списа), а особито из тако­званог Египатског јеванђеља, такво су ми неки дали. Јер у њему се излаже, много слично овом, доста тајанствено; у њему се о лицу Спаситеља говори тако што, као да Он сам објашњава својим ученицима да су једно Отац, Син и Дух Свети. А када се неки од најдобродушнијих или неиску­сних сусретну са овим учењем, и који немају знања о Бо­жанским писмима, те на први поглед доводе у сумњу сле­дећим речима: Шта да кажемо? Једнога ли, или три Бога имамо? Када то чује богобојазни човек, али несавршено сигуран у Истини, тада се, смућен умом, саглашава са њи­ховом заблудом, и показује се као онај који одбацује Бага, и показује се и као онај који одбацује биће (-постојање) Сина и Светог Духа.

Епифаније Кипарски, Панарион, ПГ, 1052.