Тертулијан

О сведочанству душе

1. Ономе, ко жели да из најраширенијих изрека философа, песника или неких других наставника паганске учености и мудрости, позајми сведочанства Хришћанске Истине, да би обличио њене непријатеље и гонитеље уз помоћ њихових дела, како у њиховим сопственим грешкама, тако и у њиховој неправедности према нама – добиће за то велику радозналост и још веће сећање. Неки, међутим, који су сачували и темељну љубопитљивост и поуздано памћење у односу на претходну литературу, заиста су нас снабдели малим делима за овај задатак. Они посебно напомињу и доносе сведочанства у односу на смисао, происхођење, наслеђе и доказе тих расуђивања, из којих се може закључити, да ми нисмо унели ништа ново и необично, у чему не би могли добити одобрења у најраширенијим и најупотребљиванијим делима, иако би и одбацили неке грешке и увели одређену правилност.

Међутим, непојмљива тврдоглавост људска отказује поверење чак и тим својим наставницима, који се сматрају најбољим и изузетним у тим стварима, само ако код њих нађу разлоге за заштиту Хришћана. Песници су онда празни, када приписују бооговима људске страсти и разговоре. Философи су онда глупи, када ударају у врата истине. Неко ће се сматрати мудрим и благоразумним, само до оног тренутка, док не каже нешто хришћанско: јер ако он стекне неку мудрост и разумност, одбацујући обреде и осуђујући овај век, њега ће сматрати Хришћанином.

Зато код нас неће бити ништа заједничког са делима и учењем о променљивој срећи, где верује пре измишљању, него истини. Неко би, можда, могао да проповеда о Јединственом и Једином Богу. Али у сваком случају, (нама) није саопштено ишта такво, што би Хришћанин сматрао немогућим за порицати; оно исто, што је саопштено, не знају сви, а они, који знају, не верују свом знању – веома удаљени од знања наших дела, и ка њима се обраћа само онај, ко је већ постао Хришћанин.

Прибегавам новом сведочанству, које је, међутим, познатије од свих дела, делотворније од било ког учења, доступније од било ког учења; оно је веће, од целог човека – иако оно и саставља целокупног човека.

Откриј нам се душо! Ако си божанствена и вечна, како сматра већина философа, ти нас тим више не лажеш. Ако ниси божанствена у сили своје смртности (како се једном представило Епикуру), ти нас тим више нећеш лагати – да ли си сишла са неба или си изникла из земље, да ли си се саставила из делова или атома, почињеш ли заједно са телом, или улазиш у њега потом – на који си начин ти начинила човека, природом разумном, више од свих способном за осећање и знање.

Ја позивам ка теби – али не оне, који изригују мудрост, васпитавши се у школама, огајивши се у библиотекама, наситивши се у академијама и атичким стубиштима. Ја се обраћам теби – простој, необразованој, грубој и неваспитаној, каква си ти у људима, који само тебе једну и имају, код оних, код којих си ти на улицама, на трговима и ткачким радионицама. Мени је потребно твоје неискуство, јер твом ништавном знању нико не верује. Молим те за то, шта ти уносиш у човека, што си се научила да осећаш, или од себе саме, или помоћу Творца твога, какав год да је.

Ти, колико знам, ниси хришћанка: заиста, душа обично постаје хришћанка, а не рађа се као таква. Али сада је Хришћанима потребно сведочанство од тебе, странца, против твојих – да би се они постидели иако ти, пошто те они мрзе и исмевају нас ради тога, у знању чега те, они сада хватају.

2. Нама је зато неугодно, што свима у слушање називамо тим јединственим Именом Јединственог Бога, од Кога је све и Коме је све потчињено. Посведочи, душо, ако знаш то. Заиста си ти, како слушамо, откривена и са свом слободом, која пева код нас, објављујеш овако: „Шта Бог да“ и „Ако Бог буде хтео“.

Тим речима ти указујеш, да постоји Онај, чију власт ти признајеш и на чију вољу ти обраћаш свој поглед. При томе ти тврдиш, да не постоји других богова, које мењаш по именима: Сатурн, Јупитер, Марс, Минерва.

Ти заиста утврђујеш да постоји само Један Бог, и само Њега, ти називаш Богом; зато када ти и њих називаш боговима, јасно је да се ти користиш туђим и као именом узетим под дуг. Није сакривена од тебе и природа тог Бога, Кога ми проповедамо. „Бог је благ“, „Бог чини добро“, то је твој глас. И ти наравно, објављујеш: „А човек је зао“ – указујући тим противставом, индиректно и сликовито, да је човек зао, управо зато, што се одвојио од Доброг Бога.

И стојиш тако, са вољом, како то приличи Хришћанину, објављујеш да је Бог добра и благости, источник сваког благослова (то се код нас сматра највишом тајном учења и општења): „Бог те благословио“. Али ако ти благослов Божији претвараш у проклетство, онда, како и следује, заједно са нама, признајеш власт Његову над нама.

Има и таквих, који, не одбацујући Бога, не признају Га за Свевидећег, Оног Који управља, и за Судију, за шта нас највише и поричу, јер ми примамо то учење из страха пред објављеним Судом. Поштујући Бога на тај начин, они Га ослобађају од тежине надзирања и кажњавања, не признајући Му чак ни гнев. „Јер – говоре они – ако се Бог гневи, Он је подвргнут нечистоћи и страсти; а то, онда, страда и прља се, може чак и погинути – за Бога је то недопустиво“.

Саглашавајући се при томе, да је душа божанствена и да је изашла од Бога, они упадају, по сведочанству саме душе, у противречност са тим (својим) мишљењем, које је наведено горе. Ако је душа божанствена или дарована од Бога, то је она, без сумње, познала Дародавца свога, а ако је познала, онда се, наравно и боји Њега – тако великог Творца.

Како да се не боји Оног, Кога би желела да види милостивим, а не гневним? Одакле у том случају, природни страх душе пред Богом, ако Бог не зна за гнев? Како изазива страх Онај, Који не зна за увреде? А чега се бојати, ако не гнева? А одакле гнев, ако не из жеље да се казни? Одакле жеља да се казни, ако не из праведног суда? Одакле сам суд, ако не из свемогућства? А ко је Свемогућ, осим Јединог Бога?

Заиста зато ти, душо, постајеш са свом искреношћу, без икаквог ругања и колебања, објављујеш и за себе и за све који слушају: „Бог све види“, „Предајем Богу“, „даће Бог“, „Бог ће да суди међу нама“. Одакле то теби – ти заиста ниси хришћанка? Заиста често, чак увенчавши се главном повеском Цркве, у њиховим храмовима ти са сузама позиваш ка Богу – Судији.

Ти стојиш пред Ескулапом, украшаваш Јунону, облачиш Минерви шлем са сликовитим цртежима – и ниједног од тих богова не призиваш. На својим форумима ти позиваш ка Јединоме Судији, у храмовима твојим ти трпиш другог бога. О сведочанство Истине – оно те претвара у сведока Хришћанина пред лицем самих демона!

3. И у ставрности, неки следбеник Хрисипа ће се насмејати над нама, јер ми, признавајући постојање демона, не доказујемо то – иако их само ми и изгонимо из тела! Да заиста твоја проклињања душо, говоре да постоје демони и да изазивају одвратност. Ти демоном називаш човека, који је пун нечистоте, злобе, надмености и неким другим пороком, које приписујемо демонима – и то је несносно, јер неизбежно изазива мржњу. Ти схваташ сатану сваки пут када страдаш, дошивљаваш омразу или проклињеш.

А ми га сматрамо весником зла, творцем сваке заблуде, изопачитељем сваког света. Од самог почетка, он је тако оштетио човека, да је овај нарушио заповест Божију и зато био предан смрти, а самим тим био подвргнут том проклетству и сав род људски, произишао из тог семена. Значи, ти осећаш свог убицу – иако га знају само Хришћани, некаква секта – али заиста и ти си га познала, омрзнувши га једном.

4. Добро, а сада, шта је до суђења, које је теби ближе, јер се односи ка твом сопственом положају, то ми тврдимо: ти пребиваш и после краја живота у очекивању Судњег Дана, када ћеш у складу са заслугама бити одређена или на муку или на успокојење навек.

Ради тога да би то испитала, ти, наравно, мораш да добијеш заузврат своју претходну супстанцу – материју, и сећање тог истог човека – јер ти не можеш осећати ни зла, ни добра ван способности тела за осећање, да и суд нема икаквог смисла, ако није представљен тај исти, ко је заслужио приговор суда.

И иако је ово мишљење Хришћана много више за поштовање од питагорејаца, јер те не пресељавају у звери; иако је оно потпуније од платоновог учења, јер ти враћа твоје тело, твоје достојанство; иако је озбиљније од Епикура, који те штити од погибељи – све то, за једно име своје, сматра се празним, глупим и како се говори, предрасудом.

Али се ми не стидимо, ако ти будеш поткрепила ту наше предрасуду. Јер, прво, помињући неког упокојеног, ти га називаш „несрећним“, не зато, разуме се, што се он лишио животних добара, већ зато, што се већ подвргао суду и кажњавању. Осим тога, ти наззиваш мртве „покојним“, признајући тиме, да је живот тежина, а смрт благотворна. Међутим ти говориш о њиховом покоју и тада, када излазиш ван капија, са јелима и напицима ка гробовима, да би принела жртве пре свега, себи самој, или се враћаш са њих, тетурајући се.

А мени је потребно твоје трезвено мишљење. Ти мртве називаш несрећнима, када говориш о себи самој, будући далеко од њих. Међутим на пиру, где они буквално присуствују, лежећи заједно са тобом, ти не можеш да жалиш због њиховог удела. Ти мораш да ласкаш онима, захваљујући којима живиш веселије. Ти значи, називаш несрећним онога, ко не осећа ништа?

Али шта бива у стварности, када ти хулиш над њим, буквално над осећајућим, помињући га некаквим заједљивим речима? Ти молиш за њега тешку земљу, а пепелу – мучење у паклу. А коме си обавезна захвалношћу за добро јело, костима и пепелу његовом ти молиш покоја и хоћеш, да би се у паклу он „упокојио са миром“.

Ако за тебе нема страдања после смрти, ако се не чува никакво осећање, ако се на крају, ти и сама претвараш у ништа, напустивши тело, зашто онда ти обмањујеш себе, тврдећи да си и после смрти, ти способна да осећаш? Штавише, зашто се бојиш смрти, ако немаш чега да се бојиш после смрти, ако после ње нема страдања?

Могуће је наравно, рећи: смрти се треба бојати не зато, што она прети нечим у другим свету, већ зато, што односи животна добра; али како једновремено ти остављаш и много веће тегобе живота, то страх пред горим уделом, ти удаљујеш тиме, што себи стичеш више. да и уопште није нужно бојати се доброг удела, која надомештава другим добром – успокојењем од тегоба. Није неопходно бојати се онога, што нас ослобађа од сваког страха.

Ако се ти бојиш изаћи из живота, јер га сматраш највећим благом, онда тим више следује да се не бојиш смрти – јер заиста не знаш, да ли је она зло. А ако се бојиш – према томе, знаш да је она зло. Али ти је не би сматрала злом и не би је се бојала, ако не би знала: да после смрти бива нешто тако, што је чини злом, кога се ти бојиш. Нећемо почети да говориомо о природном страху од смрти: нико се не треба плашити онога, што не може да се избегне.

Прилазим другом делу – односно, ка нади на боље после смрти. У стварности, скоро свима је урођена жеља за посмртном славом. Дуго ће се говорити о Курцијама и Регулама или о грчким мужевима, који се непрестано презиром према смрти ради посмртне славе. Да, и данас ко не стеми да о себи ојача сећање, чувајући своје име литерарним радовима, или просто похвалама свог морала, или лепотом гробнице? Зашто душа и данас стреми ка томе што жели после смрти, и тако усрдно спрема то, чиме ће се користити после изласка из тела?

Разуме се, она ништа не би заборавила о будућности, ако не би знала ништа о томе. Али, може бити, о осећању после смрт ти знаш боље,него о Васкрсењу, кје ће некад напступити – за које нас и окривљују за предрасуде. Али заиста, и о томе душа проповеда. Јер, ако о човеку, давно умролм ,говоре као о живом, најобичније је рећи: „Он је већ отишао, али се мора вратити“.

5. Та сведочанства душе су истинита, тим простија, што су простија, тим доступнија, што су доступнија, тим сигурнија, тим природнија, што су природнија, тим божанствена. Не мислим, да бе некоме они могли показати апсурдним или смешним, ако поразмисле о величини природе – по њој се мора и судити о достојанству душе. Колико дајеш наставници, толико и ученицима. Природа – наставница, душа – ученица. Све, чему је научила прва и чему се научила друга – саопштено је Богом, а Он је – Руководитељ саме наставнице.

А што душа може себи створити представе о Врховном Наставнику, о томе је могуће судити по тој души, која је у теби. Удуби се у њу, која ти је дала способност да осећаш. Познај пророчицу у прорштвима, тумача у знамењима, видиоца у догађајима. Зар није за дивљење, што је душа, дана човеку од Бога, способна за прорицање? Зар није за дивљење што зна Онога, од Кога је дана? Чак стешњена непријатељем, она мисли о свом Творцу, о Његовој благости и заповести, о вом крају, па чак и о свом непријатељу. Зар није за дивљење, што она, дана од Бога, објављује оно што је Бог дао за знати својим?

Онај међутим, ко не разматра слична пројављивања душе поучењм природе или моитвеним „посланицама урођене савести – тај ће брзо, угледати у тој обичној, па чак и „порочној“ способности, вођење беседе уз помоћ свуда објављених књига. Несумњиво, душа је старија од речи, реч од књига, а осећање старије од стила, а сам човек – старији од философа и песника. Али можда је зато неопходно мислити, да су до појављивања литературе и њеног жирења, људи били неми без таквих речи? Зар нико није говорио о Богу, и Његовој доброти, о смрти, о паклу?

Реч је, чини ми се, била бедна; али ње уопште није и могло бити у одсуству онога, без чега она и сада не може постати боља, изобилнија и разумнија – ако није постојало још оно, што је сада тако лако, обично и тако блиско, што се рађа већ на самим уснама, т.ј. писма није било у свету, пре него се, како мислим, није родио Меркурије. А откуда је, питам ја, у самим тим делима упало и раширило се у речи то, што ни један ум никада није представио, ни један језик није произнео, ни једно ухо није слушало?

Да, заиста, Божанска Писма, која имамо ми и Јудеји, дивљој маслини којој смо и ми привијени, много су старија од паганских дела, у већини не много давних, како смо показали у свом месту за утврђивање његове аутентичности. И ако је душа позајмила своје речи из дела, то онда треба узимати несумњиво, из нашших, а не ваших, јер ће древна дела боље научити душу, од познијих, која се и сама ослањају на подршку првих. Јер ако и допустимо, да је душа добила поуку из ваших дела, све то учење води ка почетном узроку, а он у целини припада нама, као и све што је могло да се позајми из наших дела и да се преда другима. Али колико је то заиста тако, то није много важно, да ли је свест душе створена Самим Богом или Божанским делима. Зашто ти хоћеш, човече, да је све то ушло у обични свакодневни обичај из твојих људских дела?

6. И тако, верујући својим делима, тим више – како смо разјаснили – заиста Божанским, али посебно – по одлуци саме душе – поверење природи. Изабери из тих сестри истинету, коју сматраш најистинитијом. Ако у својим делима ти сумњаш, то те ни Бог, ни природа неће обманути. А да би поверовала природи и Богу, веруј души – и тада ће се показати, да ти и себи верујеш. Душу цениш у мери онога, шта је од тебе створила, њој ти припадаш целокупно, она је за тебе – све, без ње ти не можеш ни живети, ни умрети, ради ње пренебрегаваш и Бога. А пошто се бојиш да постанеш хришћанин – питај је: зашто, поштујући друге, она слави Име Божије? Зашто грдећи духове, обраћа се демонима? Зашто заклиње небо и проклиње земљу? Зашто служи у једном месту, а заштитника себи тражи у другом? Зашто суди о мртвима? Зашто су јој на уснама речи хришћана, које не жели ни да слуша, ни да види? Зашто се она научила тим речима или је пренела код нас? Зашто је она или учила или се учила?

При таквом нескладу живота, склад учења је за подозрење. Ти си неразуман, ако тај склад почнеш да приписујеш само нашем или грчком језику (који су у сродству међусобно) – до тог степена, да пренебрегнеш универзалност природе.

Душа је сишла са небеса не само за Латине или Грке. Човек је исти у свим народима, различита су само имена; душа је једна – различити гласови; дух је један – различити су звуци; сваки народ има свој језик, али је материја језика – универзална.

Свуда је Бог и свуда је Доброта Његова; свуда су демони и демонска проклетства, свуда призиви ка Суду Божијем; свуда смрт и свест о смрти и свуда сведочанство о томе. Свака душа по свом праву објављује оно, о чему не смемо ни да говоримо.

Изгледа, да се свака душа појављује заслужено и виновницом и сведоком – и колико је виновница заблуда, толико и виновница истине, и у Судњи Дан ће предстати пред судовима Божијима, немајући шта да каже.

Ти си проповедала Бога, али Га ниси тражила, одвраћала си се од демона и поштовала их, призивала ка Суду Божијем и нии веровала у њега, представљала себи паклене муке и али се ниси бринула да их избегнеш, разумела си Хришћанско име и то име си прогонила.

Преузето са: http://www.pravoslavni-odgovor.com/