Преподобни Симеон Нови Богослов
БЕСЕДА СЕДАМДЕСЕТШЕСТА
О томе да се спасоносни пост треба чувати и држати
не само током прве недеље св. Четрдесетнице,
него и током свих осталих
Ово што сада има да кажем вашој љубави требало је рећи прошле недеље. Али пошто сам знао да прве седмице Четрдесетнице готово сви хришћани са радошћу и великом усрдношћу држе добри и спасоносни пост, и да свако радо полаже на свој врат јарам његов, и да не можеш наћи, чак ни међу онима који не тражећи себи спасење проводе живот безбрижно и лењи за богоугађање, ни једнога који у ту недељу не би сачувао закон поста и који заједно са другим хришћанима, колико год му то падало тешко, не би чувао уздржање, решио сам да ову моју беседу вама о посту током осталих недеља Великог поста одложим до сада.
Сви хришћани се, као сто сам рекао, подвизавају у прву великопосну седмицу. Но, посто у суботу празнујемо преславно избављење од оскврњења које су хришћани добили преко св. Теодора Тирона, а сутрадан празнујемо Недељу Православља и славословљима и песмама благодаримо сведобром Богу, лукави ђаво, будући да завиди сваком нашем добру, управо у то време походи кришом сваког хришћанина и, свезавши га немарношћу и леношћу, наговара га да се одврати од св. поста, који је за нас тако спасоносан, и да се врати на своје зле обичаје. Због тога вас сада и подсећам и молим вашу љубав да никако не слушате свога непријатеља ђавола, да не идете опет за својом злом навиком незаситног стомакоугађања, и да се више не враћате на задовољавање својих злих жеља којима сте раније тако дуго удовољавали; него како смо поштовали прву недељу овог Великог поста, тако поштујмо и другу, а потом и све остале.
Да, љубљена моја браћо, сажалимо се над собом и не допустимо да нам ове седмице пропадне оно што смо сабрали прошле. Напротив, треба више да се потрудимо како бисмо ономе што смо већ стекли додали и друго шта, а не да проћердамо на зло оно што смо претходно привредили на добро. Зато нека се свако присети колико му је користио пост и како је велику благодат добио од Бога током тих неколико дана прве недеље. Нека то пробуди ревност за даљи подвиг поста. Пост, као лекар наших душа, код једнога хришћанина смирује тело, код другог кроти гнев; од једнога одагнава сан, другога подстиче на чињење добрих дела; једноме очишћује ум и чини га слободним од злих помисли, док другоме везује неуздржљиви језик и страхом Божјим као уздом задржава га, не дозвољавајући му да говори ружне и празне речи; некоме не допушта да гледа на све стране и буде радознао шта чини овај или онај, него свакога усмерава да пази на самога себе и да размишља о сопственим гресима и недостацима. Пост мало по мало истањује греховну копрену која лези на души и распршује духовни мрак око ње као што сунце распршује маглу. Пост нас чини способним да умом гледамо духовно небо на коме свагда сија сунце правде, Господ нас Исус Христос. Пост узевши себи за помоћника бдење, одгони гнев срца, и из онога ко се дотле преједао и опијао извлачи потоке суза скрушености; њих и ми треба да задобијемо, и око тога, мислим на вас, браћо, треба да се потрудимо. Јер ако задобијемо скрушеност, онда ћемо се, уз помоћ благодати Божје, лако избавити од сваког немира страсти и од буре непријатељских искусења – тако ћемо стићи у мирно пристаниште бестрашћа.
Ово се, браћо моја, не постиже за један дан или за једну недељу, него се уз помоћ благодати Божје исправља трудом током одређеног периода, дужег или краћег, у зависности од ревности и усрдности свакога, а такође и од мере његовог одрицања од свега видљивог и духовног (зла), и још у зависности од тога колико је ватрено његово покајање и непрестано умно делање, тј. умна молитва која непрестано дела у дубини његовог срца. Ето како се то постиже – код некога брже, код другога спорије.
Без поста нико не може да поправи ништа од онога о чему сам говорио – не може да напредује ни у једној добродетељи (врлини); јер пост је почетак и темељ сваког духовног делања. Kакве год добродетељи да назидаш на темељу поста, све ће оне бити непоколебљиве и постојане, као здање на тврдом камену. А када одузмеш тај темељ, тј. пост, и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумерене жеље, онда ће све добродетељи бити уздрмане и разнесене од стране злих помисли и од потока страсти као што ветар разноси песак – и цело здање добродетељи се руши. Дакле, да се то не би догодило и нама, стојмо са радошћу на тврдом темељу поста, стојмо, добра моја браћо, из свег срца. Јер ко принуђен од стране других узиђе на камен поста, без сопственог хтења, тај неће опстати, него ће га похота збацити са овог темеља и гурнуће га дотле да ће тајно почети да једе; онога који почне да се скрива да би јео подржаце зли ђаво.
Пост представља закон и заповест од Бога, а оне који тај закон преступају узима под своју власт први преступник воље Божје, ђаво, и мучи их као тиранин. Иако се то не догађа одмах, јер Бог нас дуго трпи очекујући наше покајање, ипак никако нећемо моћи да утекнемо из руку нашег непријатеља,
на овом или на оном свету, ако останемо у греху и ако се не покајемо. Јер ако останемо у том стању (тј. ако наставимо тајно да једемо), на праведном суду Божјем бићемо осуђени на вечне муке, заједно са ђаволом; јер од људи можда и можемо да се сакријемо, али од Владике нашег и Бога никако се нећемо сакрити: Он ће нам дати по делима нашим. Чувајмо се зато, браћо моја, не само од тога да једемо тајно, него и од тога да се заситимо посним јелима која се нађу на трпези. Ето тако цините, молим вас.
Сетите се само прошле свете недеље и видите колико вам је користи донео пост, заједно са бдењем, молитвом и појањем псалама. Kаква скрушеност и побозност код свих, какво молитвено тиховање! У ту недељу мени су сви хришћани изгледали не као људи, него као Анђели; јер нигде тада нисам чуо никакве друге речи осим славословља које сте узносили Богу – што и јесте дело Анђела. Верујем да као што сте ви творили дело Анђела, тако су се и Анђели невидљиво враћали међу вас и певали заједно с вама. Не одвајајте се својом многорецитошћу и празнословљем од заједнице са анђелима, не одагнавајте Анђеле од себе својим дрским рецима и својом виком, и не призивајте демоне, него нека свако пази на себе, бавећи се својим рукодељем и извршавајући своје послушање, као да се налази пред лицем Божјим. Не напуштајте, браћо моја, црквене службе и читање Светог Писма – и подстичите један другога на то. Јер као што за обичном трпезом нудимо оне који седе до нас и који су нам драги, тако и за овом духовном трпезом, која храни душе наше, дужни смо, пазећи и сами, да браћу нашу подстичемо да буду пажљиви, како не бисмо били осуђени од Бога као они који не љубе ближње и како не бисмо изгубили добијену част да будемо ученици Христа, Kоји у светом Јеванђељу овако вели: „По томе ће сви познати да сте Моји уценици, ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13, 35). Kо не нуди друга свог да узме са обичне трпезе, често ће му тако пружити велику корист; но, ко не подстиче свога друга за духовном трпезом, тј. ко га не подстице на слушање божанских речи, тај му наноси велику штету. Јер засићеност обичним јелима развраћује и може да донесе штету и души и телу, док оно што саопштавају свети чија дела читамо просвећује ум и освећује душу, а кроз њу се освећење предаје и телу, чинећи га здравијим и снажнијим.
Нека свако пази на оно што се чита, јер речи светих су речи Божје, а не људске; слажи их у срцу и добро чувај, јер су речи Божје речи живота, и онај ко их има у себи и чува, има живот вечни. Kад седимо за трпезом на којој се налазе разна јела чини ми се да нико не зева и не дрема, него се свако труди не само да поједе довољно, него и да узме и за сутра, или да би дао друговима или сиротињи; а када се читају речи Божје које дају живот и оне који се хране њима чине бесмртнима, реци ми, молим те, приличи ли да неко дрема, или чак заспи, постајући налик живом мртвацу? Kаква лењост! Kаква безосећајност! Kако изгубљено време! Онај ко седи за обичном трпезом а не жели да једе то што се на њој налази вероватно је болестан. Тако је и са оним ко слуша Божанске речи а да их његова душа не прима са задовољством и да духовно не храни своја чувства њиховом сладошћу – његова вера је болесна, он остаје гладан духовних дарова и умире од духовне глади и жеђи, и поред тога што је окрузен сваким добром. Kао што мртвац ништа не осећа када га умивају водом, тако и духовни мртвац, иако орошаван живоносним и божанским струјама речи, не осећа то својим духом.
Ви, дакле, који имате у себи речи живота, који сте дошли до овог хлеба и окусили га, ви који нисте мртви, него сте устали из мртвих, ви који сте окусили истински живот и окусили богате дарове, немојте престати да подстичете, молите и убеђујете своју браћу, и то сву браћу ако је могуће, да пазе на оно што се чита; лење разобличујте и укоревајте као своје сопствене удове, или, боље рећи, као удове Христове, не зато да бисте их растужили, него да бисте их избавили од гнева негодовања очинског, не зато да бисте их повредили, него да бисте им донели велику корист, да бисте их привукли на испуњавање воље и заповести Бога и Оца њиховог. Ако тако будете поступали, ако свако од вас буде подстицао брата свога на љубав и добра дела, онда ћемо сви брзо узићи на врх добродетељи и испунићемо све заповести Христове. Тога ради удостојићемо се да сви заједно добијемо Царство Небеско у Христу, Богу нашем, Kоме доликује свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.