БЕСЕДА ЧЕТВРТА НА ШЕСТОДНЕВ
Јуче смо чули како је Бог поставио човека за цара и господара над зверима и како га је ускоро после тога лишио царске власти. Тачније речено, није га Бог лишио, него је сам човек непослушањем лишио себе те части. То што је човек добио царску власт дело је искључиво Божијег човекољубља, јер Бог није дао ову власт човеку за некакве подвиге, него је удостојио човека те части још пре његове појаве. Да не би човек могао рећи: „ето, после свога постанка учиних многа добра дела и тиме приволех Бога да ми да власт над зверима“, Бог је, приступајући стварању човека, рекао: Створимо човека по образу и подобију нашем, и да влада над зверима земаљским. Пре живота човеку је припремљена част, пре стварања венац. Пре него што је постао, човек је узведен на царски престо! Људи указују част својим потчињенима у њиховој дубокој старости, после многих напора и безбројних опасности, поднетих у миру или у рату. А Бог не чини тако, него одмах после стварања узводи човека на такву част, показујући да то није награда за подвиге нити плаћање дуга, него Божанска благодат. Према томе, човек је добио власт искључиво захваљујући Божијем човекољубљу, а губљење те власти је последица човекове лакомислености. Као што цареви одузимају власт ономе ко се не покорава царским наредбама, тако је и Бог у оно време поступио са човеком и одузео му власт. Сада треба рећи нешто и о томе какву је још част одузео човеку грех, у какво га је ропство отерао и у какву гаје потчињеност бацио као што тиранин баца у окове. Прва врста ропства и потчињености је она којом су жене потчињене мужевима. То је било неопходно после греха. Пре кршења заповести жена је била равна мужу. Када је Бог стварао жену изговорио је исте речи као и при стварању мужа. Као што је за човека рекао: створимо човека по образу и по подобију нашему, а није рекао: „нека буде човек“, тако и за жену није рекао: „нека буде жена“, него и ту каже: створимо му помоћника (1 Мој. 2,18), и не просто помоћника, него као што је он, показујући тиме њихово једнако достојанство. Пошто нам бесловесне животиње много помажу у нашем свакодневном животу, онда да и жену не би уврстио међу слуге, погледај какву разлику прави међу њима: приведе звери Адаму и не нађе св помоћник сличан њему као што је он (1 Мој. 2, 19, 20). Зар није помоћник во који вуче плуг и ради са нама на сетви? Зар нису помоћници магарац и мула који се заједно са нама труде у превожењу терета? Али да ти не би тако говорио, у Светом Писму се прави строга разлика. Није једноставно речено да му се не нађе помоћник, него да му се не нађе помоћник сличан њему. Тако и овде није Бог рекао само: створимо му помоћника, него: створимо му помоћника као што је он. Али то је било пре пада у грех. После пада у грех речено је: према мужу твом је твоје обраћање, и он ће ти бити господар (1 Мој. 3,16). Ја сам, каже, тебе створио равном, а ти ниси на добро искористила ту власт и зато пређи у потчињеност. Ниси издржала слободу, онда прими ропство. Делом си показала да ниси умела да владаш, онда буди међу потчињенима и у своме мужу препознај господара. Према мужу твоме је твоје обраћање, и он ће ти бити господар. Видиш ли и овде Божије човекољубље? Да не би жена, чувши речи: он ће ти бити господар, доживела ту власт као терет, Бог унапред даје објашњење којим показује своје старање: према мужу твом је твоје обраћање, тј. он ће ти бити прибежиште, пристаниште и заштита. У свим невољама које те буду сналазиле дајем ти право да се њему обраћаш и прибегаваш. Међутим, Бог није само на тај начин установио међу њима нераскидиву везу, него и природним потребама, сјединивши их управо заједницом љубави. Видиш ли како је грех увео потчињеност, а благи и премудри Бог је и то окренуо на нашу корист? Чуј шта каже Павле о тој потчињености и из његових речи увидећеш потпуну сагласност између Старог и Новог Завета. Жена, каже он, нека се учи у миру са сваком покорношћу (1 Тим. 2, 11).
Видиш даје и он жену потчинио мужу? Али сачекај и сазнаћеш разлог. Зашто са сваком покорношћу? Каже: Жени не дозвољавам да буде учитељ. Зашто? Зашто, реци ми? Зато што је она већ једном погрешно научила Адама. Ниши да влада мужем. Зашто? Зато што се она већ једном показала као лош владалац. Јер Адам се, каже, не превари, жена преварена постаде преступница (ст. 14). Због тога ју је он уклонио са учитељске катедре. Ко не уме да поучава друге, тај нека сам учи од другога. А ако не буде хтео да учи, него опет пожели да учи друге, онда ће погубити и себе самога и ученике, што се и догодило тада са женом. Из свега овога јасно је даје жена потчињена мужу и да је потчињена због греха. Него, рад сам да чујем још нешто у вези са речима: према мужу твом је твоје обраћање, и он ће ти бити господар.
2. Хоћу да чујем шта каже Павле и о том Божијем старању, тј. о томе како Бог сједињује потчињеност са љубављу. А где апостол говори о томе? У посланици Ефесцима он пише: мужеви, волите своје жене (Еф. 5,25). Ето објашњења за речи: према мужу твоме је твоје обраћање. А даље пише: жена да се боји својега мужа (ст. 33). Ето објашњења за речи: он ће ти бити господар. Видиш ли како потчињавање није тешко када господар има пламену љубав према оној над којом господари, када је њен страх сједињен са његовом љубављу? Тако се одстрањује тежина ропства. Према томе, непослушање је било узрок ове потчињености, прве по реду. Не обраћај пажњу на то што ју је Бог уредио према одређеном поретку, него обрати пажњу на то што је сама суштина потчињености производ греха. Постоји и други облик ропства, тежи од овог првог. И његов почетак и извор је грех. После потопа који је био за време Ноја, после свеопштег бродолома и погибељи читаве васељене, Хам је сагрешио против свога родитеља. Видевши обнаженог оца он га је још више обнажио прекором пред браћом и зато је постао слуга браћи. Склоност ка греху погубила је племенитост природе, што је сасвим разумљиво. Писмо нам даје хиљаду оправдања праведника, или другим речима, и још тачније: потпуно га оправдава. Поче Ноје да обрађује земљу (1 Мој. 9,20). Реч поче садржи важно оправдање његовог опијања. Он није знао ни колико је требало да попије вина, ни како да пије: разблажено са водом или неразблажено, нити је знао када да пије: одмах после цеђења или после неког времена. Тако овим речима Писмо оправдава Ноја. А онај кога је Ноје родио, кога је спасао од потопа (јерје син избегао смрт у потопу само зато што му је отац био достојан спасења), не обраћа пажњу на природу, нити се сећа свога спасења, нити се уразумљује страхом, видећи пред собом свеже трагове гнева Божијег и трагове несреће, дакле док је још увек владао велики страх од онога што се догодило, он је увредио свога родитеља. Зато премудри и каже: не тражи славу у срамоти оца свог, јер није ти слава срамота оца (Сир. 3,10). Али он није марио за то, него је учинио грех који не заслужује извињење и оправдање. Кажњен је за свој грех тако што је подвргнут ропству да служи браћи. Тако је он злом намером упропастио преимућство природе. Ето, то је друга врста ропства! Хоћеш ли да сазнаш и трећу? Она је још тежа и страшнија од обе претходне. Пошто се ми нисмо уразумили, Бог је учинио наше окове још тежим. А каква је та трећа врста ропства? То је потчињеност старешинама и владарима. Она није као потчињеност жене, нити је као потчињеност слугу, него је далеко страшнија. Свугде се могу видети наоштрени мачеви, џелати, смртне казне, тортуре, мучења, власт над животом и смрћу. А да је и ова врста потчињености свакако последица греха, чуј речи мудрости апостола Павла: Ако хоћеш ипак да се не бојиш власти, чини добро и добићеш похвалу од ње. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд (Рим. 13,3). Видиш ли да је и владар и мач за оне који чине зло? Чуј шта је још речено о томе на другом месту: Осветник је ономе који зло чини. И није рекао: „владар не постоји узалуд“, него шта је рекао: Не носи мача узалуд. Бог је над тобом поставио наоружаног судију. Када деца не поштују и омаловажавају свога сажаљивог оца, злоупотребљавајући његову родитељску љубав, отац их препушта строгим наставницима и учитељима. Исто тако, када је људска природа исказала непоштовање према Богу, Он ју је по Својој благости препустио владарима, као строгим учитељима и наставницима, како би је они исправили и излечили од њене лакомислености. Ако хоћете, исто то можемо видети и у Старом Завету, тј. да је због наше покварености власт постала неопходна. Ево шта каже Господу један од пророка, разљућен на безбожнике: Зашто ћушиш када безбожник прождире праведника, и оставио си људе као рибе морске, као гмизавце који немају старешину (Авак. 1, 1314)? Према томе, старешина постоји да ми не бисмо били као гмизавци. Владар постоји да ми не бисмо прождирали један другог као рибе. Што су лекови за болест, то су казне за преступе. А да човеку који живи у врлини не треба старешина, о томе говори Павле: ако хоћеш пак да се не бојиш власти, чини добро и добићеш похвалу од ње. Судија, каже он, надгледа над тобом. Ако се добро владаш, онда не само да надгледа, него и похваљује. И шта ја говорим о користи владара, када они који су испуњени љубављу према мудрости (тј. они који живе правим хришћанским животом) постају узвишенији и од свега што је најузвишеније? Јер закони су изнад владара, а ономе који живи праведан живот закони нису потребни. Чуј шта о томе каже Павле: закон није прописан за праведника (1 Тим. 1, 9). А ако за њега није прописан закон, онда тим пре над њим није постављен ни владар. Ето, то је трећа врста потчињености која је такође заснована на греху и пороку.
3. А како онда Павле говори да нема власти која није од Бога (Рим. 13, I)? То значи да ју је Бог успоставио на нашу корист. Грех је учинио даје власт неопходна, а Бог ју је употребио на нашу корист. Као што лекови бивају потребни за ране, а употреба лекова зависи од мудрости лекара, тако је и потреба за влашћу изазвана грехом, а њено одговарајуће задовољење је дело Божије премудрости. Али дођите себи и не будите немарни! Због чега вам то говорим? Ми вам излажемо Свето Писмо, а ви, скинувши поглед са нас, усмеравате га на кандила и на оне који пале кандила. Каква је то немарност да уместо у нас гледате у кандила! И ја палим светлост која произилази из Писма, а на нашем језику разбуктава се огањ учења. Ова светлост је важнија и боља од те коју гледате. Ми не палимо фитиљ натопљен уљем као овај човек, него у душама које су напојене побожношћу разбуктавамо жељу за слушањем. Некада је Павле беседио у горњој соби (Дап. 20, 79). Али нека нико не мисли даја себе изједначавам са Павлом: још нисам пао у такво безумље, али сам то рекао да бисте знали како је потребно имати усрдност за слушање. Тако је Павле беседио у горњој соби, а када је наступило вече, у тој горњој соби су, као и сада, била кандила. Тада је Евтих пао са прозора и тај пад није онерасположио сабрање, смрт није расејала присутне. Они су тако били приковани за слушање речи Божије, да нису ни приметили тај пад. А ви, не видећи ништа посебно и необично осим човека који чини обичну ствар, управили сте на њега свој поглед. Какво ту може бити оправдање? И нека ово изобличавање, љубљени, никоме од вас не падне тешко, јер ми не изобличавамо из мржње, него зато што вам желимо добра. Испитанији су ударци пријатеља, него целиви непријатеља (Пр. 27,6).
Пробудите се, молим вас, и окрените се од тог пламичка према светлости Божанског Писма. Хоћу да вам кажем још о једној врсти потчињености која нема своју основу у греху, него у самој природи. А каква је то врста потчињености? То је потчињеност деце родитељима. Та част дата је родитељима као награда за болове при рађању. Због тога и премудри каже: као владарима послужи онима који су те родили (Сир. 3,7), а затим наводи и разлог: шиш ћеш им даши као они теби (7,30)? А шта је то што син не може вратити оцу? Овде се не говори о другом, до о томе да су они тебе родили, а ти њих не можеш родити. Зато, ако смо у томе нижи од њих, онда их претекнимо у другој врлини: у поштовању према њима, и то не само по закону природе, него пре свега због страха Божијег. Воља је Божија да деца поштују родитеље, и оне који то испуњавају награђује великим добрима и великим даровима, а оне који нарушавају тај закон кажњава великим и тешким несрећама. Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби (2 Мој. 21, 17). А онима који их поштују каже следеће: Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи (2 Мој. 20,12). Оно што се сматра највећим благом, то јест срећна старост и дуг живот, то је Бог одредио као награду онима који поштују родитеље. А оно што се сматра крајњом несрећом, то јест рана смрт, то је Бог одредио онима који их вређају. Једне он позива на љубав заповешћу о поштовању родитеља, а друге и против њихове воље страхом од казне спречава да их вређају. Не заповеда се да се само убије син који је увредио родитеље тако што ће га џелати узети од судија, одвести на поље иза града и одсећи му главу. Не, него га сам отац изводи на градски трг, и оцу се верује без икаквог доказа. И то је потпуно праведно. Ко је спреман да троши на сина и имање, и живот, и све што има, тај га никада не би могао окривити ако не би било сувише велике увреде. И тако, отац га изводи на градски трг, затим позива сав народ и износи кривицу, а сви присутни узимају по камен и бацају на увредиоца. Законодавац је хтео да присутни не буду пуки посматрачи, него и учесници, како би сваки од њих, то гледајући своју десну руку којом је и он бацио камен на главу незахвалног сина, осетио велику побуду да се и сам исправи. Али законодавац (Мојсије) нам овде не скреће пажњу само на то, него и на нешто друго. Наиме, онај који вређа родитеље не наноси увреду само њима, него и свим људима. Зато он позива све да узму учешћа у кажњавању, пошто су сви увређени. Зато се сазива сав народ и сав град. На тај начин се позивају и они који немају никакве везе са увређеним, да изразе своје негодовање против онога који је увредио родитеље, јер се увреда наноси заједничкој људској природи. Таквога, као какву заједничку рану и заједничку болест, не изгоне из свога града, него га изгоне са овога света. У ствари, такав човек је заједнички непријатељ и противник свију: и Бога, и природе, и Закона, и уопште читавог нашег живота. Због тога се свима заповеда да учествују у искорењавању ове болести, као да се врши очишћење целога града. Нека вам буде много добра за то што се са таквим задовољством примили поуку о непоштовању родитеља и уместо камења засули је усклицима. То је знак да сви ви према своме оцу имате велико поштовање. Јер ми нарочито радо хвалимо законе када кажњавају преступнике за оно, за шта ми на својој савести не осећамо никакву мрљу. За све то заблагодаримо човекољубивом Богу Који се брине за наш живот, промишља о родитељама и стара се о деци, и све чини за наше спасење. Њему приличи слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем и Светим Духом, сада, и увек, и у векове векова. Амин.