СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДЕСЕТА

Својима дође, и своји Га не примише (Јн. 1; 11)

1. Бог Човекољубац и Доброчинитељ све чини и устројава тако, возљубљени, да бисмо ми блистали врлином. Желећи да будемо побожни, Он све који то желе призива и привлачи к Себи, и то једино приволевањем и доброчинствима, а без икаквог насиља и принуде. Због тога су Га, кад је дошао, неки прихватили а неки нису. Он не жели да било ко буде Његов слуга противно својој вољи или под принудом. Напротив, Он хоће да Му сви слободно и добровољно служе, и да спознају сладост тог служења. Имајући потребу за служењем робова, људи их везују законом о ропству и противно њиховој вољи. Бог, међутим, Којем ништа није нужно и Који нема потребе сличне нашим, све твори искључиво ради нашег спасења и у томе чини да сами себи будемо господари. Због тога ни оне, који то не желе, не излаже никаквом насиљу или принуди. Он има у виду само нашу корист. Бити увучен у служење противно својој вољи исто је што и уопште не служити. Зашто онда Он, рећи ћеш ти, кажњава оне који не желе да Му се потчине? Зашто онима, који не слушају Његове заповести, прети паклом? Зато што, будући исувише благ, Он брине о нама чак и онда, кад Му се не покоравамо, и не повлачи се чак ни онда, кад се ми удаљујемо и кад бежимо од Њега. Како смо се ми удаљили од првобитног пута доброчинстава, тј. како нисмо хтели да идемо путем приволевања и добробити, Он нас је повео другим путем, путем кажњавања и мука, који је, наравно, веома тежак, али и неизбежан. Кад се занемари први пут, онда се нужно мора ићи другим (путем). И законодавци прописују многе и тешке казне за преступнике, али их ми не осуђујемо због тога него их, напротив, још више уважавамо због одлука о кажњавању. Иако често чак и не знају ко ће касније користити помоћ њихових одлука, брину се о уређењу нашег живота тиме, што врлинским људима указују поштовање а порочне људе који нарушавају спокојство, кроте казнама. Ако већ поштујемо и волимо такве законодавце, зар онда нисмо далеко више дужни да осећамо страхопоштовање пред Богом, и да Га љубимо због толике Његове бриге о нама? Разлика између бриге законодаваца и Божијег промисла о нама је безгранична. Уистину, неизрециво је богатство Његове благости, и превазилази свако разумевање. Запази ово: Својима дође, али не због неке Своје потребе (јер сам већ рекао да Божанству ништа није потребно), него да би Својима чинио добро. И поред тога, своји нису примили него су одбацили Онога, Који им је дошао због њихове користи. И то није све: протеравши Га из винограда, они су Га убили (в. Лк. 20; 10). Без обзира на то, Он их није спречавао да се покају. Дао им је могућност да, само ако хоће, и после таквог безакоња својом вером у Њега очисте сва своја сагрешења, да се изједначе са онима који ништа такво нису учинили и који су Му приврженији. Да све ово што говорим није без основе и да није шала, јасно сведоче и околности у којима се нашао блажени Павле. Он је прогонио Христа, и то након Његовог распећа, а Његовог сведока Стефана убио је рукама других људи. Међутим, кад се покајао, осудио је самога себе због пређашњих сагрешења и притекао Ономе, Којег је прогонио. Он га је одмах присајединио Својим пријатељима, и то оним најближим, поставивши њега, хулитеља и прогонитеља, за проповедника и учитеља читаве васељене. Ни он сам се није стидео да проповеда о томе. Задивљен човекољубљем Божијим, он је у својим списима, као на стубу, изложио све своје безочности и пред свима их показао. Сматрао је да ће бити боље ако свима предочи свој претходни живот, чиме ће се јасније испољити величина дара Божијег, него да сакрије неизрециво и неисказано човекољубље Божије, зато што он не жели да пред свима покаже своју пређашњу заблуду. С тим циљем он ту и тамо помиње о прогонима, клеветама и својим нападима на Цркву. На једном месту каже: Нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију (1. Кор. 19; 9), на другом: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1; 15) а на трећем: Јер сте чули моје живљење некад у јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је (Гал. 1; 13).

2. На тај начин је Павле, у виду својеврсне награде Христу за дуготрпљење према њему, показивао каквог је непријатељског и непријатног човека Господ спасао. С великом одважношћу казивао је о тој великој бици коју је у почетку ревносно водио против Христа. Он истовремено улива и добру наду онима, који очајавају због самих себе. Христос га је, како он каже, због тога и помиловао, да би најпре на њему показао Своје дуготрпљење и преизобилно богатство Своје благости. Био је то пример онима који су након тога могли да поверују у Њега и да задобију вечни живот, иако су њихови греси превршили сваку наду у опроштај. Указујући управо на то, и Еванђелиста каже: Својима дође, и своји Га не примише. Одакле је дошао Свагдапостојећи, Онај Који све испуњава? Које је место лишио Свог присуства Онај Који у Својој руци држи све и над свим влада? Он никакво место није напустио (како је то могуће?), и то се извршило по Његовом снисхођењу ка нама. Иако је био у свету, није изгледало као да се у свету налази јер је био непознат. Напослетку се јавио, благоизволевши да се обуче у наше тело, и Еванђелиста само то Његово јављање и снисхођење назива доласком. Достојно је дивљења што се ученик не стиди унижења Свог Учитеља, него храбро описује увреде које су Му нанете. То може да послужи као вредан доказ његовог правдољубивог духа. Уосталом, ако би се и стидео, требало би да се стиди због оних који су увреде нанели, а не због Оног Који је увреду претрпео. Он се још више прославио тиме што, и после таквих увреда, тако промишља о онима који су Га вређали. Они су се пак пред свима показали као неблагодарни и презрени јер су као непријатеља одбили Оног, Који им је приступио са толиким благом. Себи нису нашкодили само на тај начин, него и тиме што нису задобили оно, што су достигли они који су Га примили. А шта су они добили? Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија (ст. 12). Због чега нам ти, блажени, не казујеш и о казнама оних, који Га нису примили, него нам само кажеш да су они били своји и да својега, који им је дошао, нису примили? Ниси, међутим, рекао шта ће они за то претрпети и каквом ће кажњавању бити изложени. Можда би их тако више уплашио и можда би претња омекшала њихову грубу надменост? Због чега си то прећутао? И која би друга казна могла бити већа од тога што, имајући могућност да постану чеда Божија, нису то постали него су сами себе добровољно лишили такве племенитости и части? Уосталом, њихова казна није ограничена само на то што они неће примити никакво благо. Њих ће сустићи и неугасиви огањ, што Еванђелиста јасније открива у наставку. Сада он опет говори о неизрецивом благу, које се дарује онима што су примили Господа и та блага укратко изображава следећим речима: А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија. Било да су то робови или слободни, било да су Јелини, варвари или Скити, мудри или простодушни, мушкарци или жене, деца или старци, угледни или неугледни, богати или сиромашни, старешине или обичан народ, сви су, каже Еванђелиста, удостојени једне части. Уклонивши неједнакост световних звања, вера и благодат Духа је свима њима дала једно обличје, у све је утиснула један лик – царски. Шта се може упоредити с таквим човекољубљем? Син Божији се није устручавао да чедима Божијим придружи ни царинике, и пастире, и слуге, и најнезнатније људе, од којих су многи били повређених телесних удова и са многим недостацима. Таква је сила вере Његове, таква је величина благодати! Као што огањ, проникнувши у земљу у којој се налази метал од њега одмах начини злато, тако, и још боље, оне који се Њиме умивају крштење од блатњавих чини златнима када Дух, слично огњу, проникне у наше душе и, спаливши у њима лик блатног износи, као из пећи, лик небеског, лик нов, светао и блистав. Због чега Еванђелиста није рекао: учинио их је чедима Божијим него даде им власт да буду чеда Божија? Да би показао да је потребно много бриге да би се током читавог живота сачувао чист и неповређен онај образ (лик) усиновљења који је у нас утиснут приликом крштења. Истовремено, тиме хоће и да покаже да нам ту власт нико не може одузети, уколико је се сами не будемо унапред лишили. Ако они, који су од људи добили пуномоћ, имају готово исту такву силу као и они који су им пуномоћ дали, онда ћемо још више ми, добивши од Бога такву част, уколико не учинимо ништа недостојно те власти, бити од свих силнији, јер је од свих виши и савршенији Онај, Који нам је пренео такво достојанство. Еванђелиста хоће да покаже и то да благодат не долази другачије него само онима који је сами желе и брину о њеном задобијању. Таквим људима и предстоји да постану чеда. Међутим, ако најпре сами људи то не желе, дар неће ни доћи, и благодат у њима ништа неће створити.

3. Еванђелиста, дакле, на свим местима одбацује принуду и показује човекову слободу воље и самосталност, што је и овде исказао. У тим великим тајнама Богу припада једно – даровање благодати, а човеку друго – показивање вере. Од човека се затим захтева много бриге на очувању чистоте, јер није довољно само да поверујемо и да се крстимо. Ако желимо да задобијемо савршену светлост, морамо водити живот који је тога достојан. Бог је то препустио нама самима. У крштењу се извршава наш тајинствени препород и очишћење од свих претходних грехова. Међутим, од наше воље и брижљивости зависи хоћемо ли након тога живети у чистоти и чувати се од сваке скверни. Због тога нам Еванђелиста помиње и сам начин духовног рођења. Он га пореди са телесним рођењем и указује на његово превасходство, говорећи: Који се не родише од крви ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве него од Бога (ст. 13). Он је то рекао зато да бисмо спознали ништавност и понизност нашег првог рођења од крви и телесне жеље и, насупрот томе, разумели важност и достојанство другог рођења по благодати, да бисмо стекли узвишену представу о њему, представу достојну дара од Онога Који нас рађа на тај начин а затим, са своје стране, показали велику бригу о њему. Ми смо уистину дужни да страхујемо да немаром и пороцима касније не оскрнавимо ту прекрасну одежду и да не будемо избачени из брачне ложнице, као оних пет лудих девојака или онај који није имао свадбено рухо. И тај човек је био међу гостима, и он је био позван. Међутим, када је након позива и такве части показао непоштовање према Оном Који га је позвао, добио је несрећан удео, достојан многих суза. Дошавши зато да би био учесник у светлој гозби, он не само да је био протеран одатле, него је свезаних руку и ногу био бачен у таму најкрајњу, где је предат вечном и непрестаном плачу и шкргуту зуба. Нећемо, дакле, возљубљени, мислити да је само вера довољна за спасење. Ако не покажемо чист живот, него се појавимо у одеждама какве не приличе нашем блаженом призиву, ништа нас неће спасти од истих таквих страдања, каквима је био предат овај несрећник. Зар није чудно да Самом Богу и Цару није мрско да ниске, незнатне и безвредне људе са раскрснице доведе за своју трпезу, а да ми показујемо такву безосећајност и да у таквој части не бивамо бољи, него и након призива остајемо у оном истом злу, газећи на тај начин неизрециво човекољубље Онога Који нас је позвао. Он нас, међутим, не изгони из чудесног мноштва призваних него ми сами себе удаљујемо одатле. Са Своје стране, Он је учинио све: приредио је свадбену гозбу, припремио трпезу, послао гласнике, примио званице и указао нам сваку другу част. Ми смо, међутим, својим нечистим одеждама, тј својим грешним делима, увредили и Њега и све присутне на гозби и на свадби, због чега смо праведно протерани одатле. Указујући на тај начин поштовање свадбеној гозби и званицама, Цар одатле истерује све безочне и бестидне. Ако би Он оставио одевене у такве одежде, онда би самим тим показао непоштовање према осталим званицама. Нека Бог не да никоме, ни нама ни било коме од људи, да осетимо тај гнев Онога Који нас је призвао. То је због тога и написано унапред да, уразумљени претњама Писма, не бисмо и заиста довели себе до такве несреће и казне. Напротив, нека нам речи Писма буду довољне да на такав призив одговоримо светлом одећом, коју нека сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је Оцу и Светом Духу слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.