СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА

Он нађе најпре брата својега Симона и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи „Христос“. И доведе га Исусу… (Јн. 1; 41–42).

1. Када је у почетку Бог створио човека, Он га није оставио самог него му је за помоћника дао жену, знајући да ће од тог сажитељства проистећи велика корист. Шта се догађа ако жена не искористи ту добробит онако, како би требало? Ако неко проникне у суштину ствари, видеће да такав саживот доноси велику корист разборитим људима. Уосталом, та корист не происходи само из заједнице мужа са женом него и браћа, уколико живе заједно, имају од тога велику корист. Због тога је и пророк рекао: Шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно (Пс. 132; 1)? Павле је такође саветовао да се не напушта узајамно општење. По томе се и разликујемо од животиња. Ми подижемо градове, тржнице и домове зато да бисмо били заједно једни с другима, и то не само по месту обитавања, него и у савезу љубави. Творац је нашу природу саздао таквом да има различите потребе, и да је сама себи недовољна. Зато је Бог тако и устројио да потребе које отуда происходе буду исправљене коришћу која потиче од општежића. Због тога је и установљен брак: оно што недостаје једном надокнађује друго и на тај начин удовољава потребама природе па, иако је она саздана као смртна, она је током дугог времена на основу прејемства (наслеђивања) очувала бесмртност. Могао бих да се зауставим на тој теми и да покажем колико користи за људе происходи из узајамне, блиске и искрене међусобне повезаности. Предстоји нам, међутим, нешто друго, због чега сам и почео о овоме да говорим. Након што је дошао код Исуса и од Њега научио колико је могао, Андреј није ту ризницу задржао у себи него је пожурио и одмах отрчао код брата, да би с њим поделио стечено благо. Зашто нам Јован није рекао о чему је Христос беседио с њим (Андрејем)? Одакле се види да су они управо због тога били код Њега? То смо претходно већ показали; то, међутим, може да се дозна и на основу површног читања. Запази да Андреј свом брату каже: Нашли смо Месију, што значи „Христос“. Видиш ли да он овде показује колико је научио за тако кратко време? Он тиме изражава силу Учитеља, Који их је у то убедио, али и сопствену ревност с којом се он одавно, од самог почетка, бринуо о томе. Сам израз нашли смо показује душу која је жудела да види Христа, која је очекивала да Он сиђе с небеса и која се преиспунила радошћу када се предмет њене жудње појавио, тако да је пожурила да ту своју радост подели и са другима. У духовним стварима давање руке једног другоме означава братску љубав, сродничко пријатељство и искрену благонаклоност. Обрати пажњу на то да и он о Месији говори уз додавање члана. Он није једноставно рекао: „Месију“, него „Месију“ очекиваног??. Они су на тај начин очекивали само Христа, немајући ништа заједничко са другима??. Погледај како Петар од самог почетка пројављује покорну и послушну душу. Он одмах хита ка Исусу, нимало не оклевајући. Доведе га Исусу. Нека га нико не оптужи за лакомисленост, будући да је прихватио речи свог брата без икаквих даљих испитивања. Вероватно да му је брат о томе говорио много и опширно, док Еванђелиста обично све излаже укратко, бринући се о сажетости. Осим тога, није речено да је Петар једноставно поверовао, него да га је Андреј довео Исусу, желећи да Му представи брата, да би и он све сазнао од Њега Самог. Најзад, с њима је био и други ученик, који је у томе помогао. Ако је сам Јован Крститељ говорио да је Христос Јагње Божије и да ће крштавати Духом, својим ученицима је препустио да јасније о томе дознају од Њега Самог. Утолико пре је дужан да то учини био Андреј, који је осећао да није у стању све да објасни. Због тога је свог брата и повео ка самом извору светлости, и то са таквом марљивошћу и радошћу да се овај ни најмање није колебао, нити је оклевао. И Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар (ст. 42). Христос овде већ почиње да пројављује Своје божанство и постепено га открива у Својим изрекама. Тако је Он поступио и у Својим беседама са Натанаилом и са Самарјанком.

2. Пророштва нису ништа мање убедљива него чуда. Поред тога, она у себи не садрже славољубље. Чуда још и бивају изложена искривљеним гласинама, које у крајњој мери потичу од неразборитих људи: Изгони демоне помоћу Веелзевула, говорили су они (Мт. 12; 24). О пророштвима, међутим, никада није речено ништа слично. Тако је Христос за Симона и Натанаила употребио тај вид поучавања, док са Андрејем и Филипом није тако поступио. Зашто? Зато што су они већ били добри припремљени Јовановим учењем. Осим тога, Филип је, видевши оне који стоје пред Христом, прихватио то као непосредан доказ за веру у Њега. Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар. На основу садашњег, веродостојно бива и будуће. Предсказање је овде сједињено са похвалом. То, међутим, није било ласкање, него предсказивање будућности, и то се види из онога што следи. Сети се уз колико је разобличења Христос омогућио Самарјанки да увиди Његову прозорљивост. Пет мужева си имала, и сада кога имаш није ти муж, говори јој Он (Јн, 4; 18). Тако и Његов Отац, устајући против идола, много говори о пророштвима: Ја објавих и спасох, и унапред казах, а никоји туђи бог (Ис. 43; 12). То се истиче у свим пророштвима. Пророштво је по преимућству дело Божије, које демони не могу чак ни да подражавају, ма колико се у томе трудили. У чудима још може и доћи до неке обмане, док је тачно предсказивање будућности својствено само Вечном суштаству. Ако то понекад чине и демони, онда се то догађа само због обмањивања неразумних, због чега се лако разобличује лаж њихових предсказања. Петар, међутим, ништа не одговара на ове Христове речи, јер још ништа није јасно разумео, и само је учио. Уосталом, ни само предсказање није још било у потпуности изречено. Христос није рекао: „Ја ћу ти дати име Петар, и на том камену (грч. петрос) сазидаћу Цркву Своју“, него је рекао само: Ти ћеш се звати Кифа. Та промена имена означавала би највише достојанство и велику власт. Христос, међутим, није од самог почетка нити одједном испољио сву Своју власт, него је до одређеног времена само смирено беседио. Када је дао потпун доказ о Свом божанству, Он са великом влашћу изговара следеће: Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој Који је на небесима (Мт. 16; 17). На другом месту каже: Ти си Петар, и на том камену сазидаћу Цркву Своју (Мт. 16; 18). Тако је Христос назвао Симона, док је Јакова и његовог брата назвао синовима грома. Тиме је показао да је Он Онај исти који је дао и стари завет (савез). Променивши тада имена, назвао је Аврама Авраамом, Сару Сарром, а Јакова Израиљем. Многима је давао имена још од самог њиховог рођења, као на пример Исааку, Самсону, и личностима које помињу Исаија и Осија. Некима је и променио имена која су им дали родитељи, као на пример горепоменутим личностима и Исусу Навину. У древности је био обичај да се дају имена сагласна са околностима, како је чинио и Илија. То није било без циља, него зато да би и сама људска имена опомињала на доброчинства Божија, и да би се, кроз изражавање пророчанстава у именима, оно боље сачувало у умовима слушалаца. Тако је и Јован добио име још пре свог рођења. Тако су и људи, који је требало да заблистају врлином још од најмлађег узраста, добијали имена и пре рођења. Они, који су се касније прославили, касније су добијали и друго име.

3. Тада су сви добили своја лична имена. Сада сви ми имамо једно заједничко име, које је важније од свих тих (личних имена). То је име хришћана, пријатеља и синова Божијих, и тела Христовог. Такво име нас, више него сва остала, може побудити на ревност ка напредовању у врлини. Нећемо чинити ништа што је недостојно тог почасног именовања, помишљајући свагда на узвишеност достојанства по којем се називамо Христовима. Тако нас је назвао Павле. Свагда ћемо то имати на уму и поштоваћемо то узвишено име. Они који носе име знаменитог војсковође или неког другог славног човека, имају високо мишљење о себи, јер слушају како их називају именом тога и тога. Сматрају то име за своје велико достојанство и свесрдно се старају да својим нерадом не осрамоте онога, који је истоимен са њима. Зар онда ми, који не носимо име неког војсковође или неког земаљског старешине, нити име ангела или серафима, него Самог њиховог цара, нисмо дужни да положимо и саму своју душу, само да не бисмо ражалостили Оног, Који нас је удостојио таквог имена? Зар нам није познато какву почаст уживају одреди царских штитоноша и копљоноша, који окружују цара? Тако смо и ми, удостојивши се да будемо у близини Самог Цара, па чак и много ближе него што су они које смо поменули блиски свом цару, да Му, дакле, будемо блиски као тело Глави, у свему дужни да не поступамо другачије, осим као они који подражавају Христа. А шта каже Христос? Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу склонити (Лк. 9; 58). Ако бисмо то захтевали од вас, многима би се учинило да је то тешко и мучно дело. Дакле, ради ваше слабости одрећи ћу се те строгости. Захтеваћу само да не будете пристрасни према богатству. Ако ради слабости многих од вас не тражим тако узвишену врлину, утолико више вас убеђујем да се клоните порока. Ја не осуђујем оне који имају куће, њиве и слуге. Хоћу само да свим тим управљају обазриво и на доличан начин. Какав је то доличан начин? Како доликује господарима а не слугама, тј. да владате ви богатством уместо да оно влада вама, да га употребљавате, а не да га злоупотребљавате. Новац и постоји зато да бисмо га користили за нужне потребе, а не да бисмо га чували. То је својствено слугама, а не господарима. Чување је посао слуге, а трошење посао господара, који над тим има потпуну власт. Ти не добијаш новац зато, да би га закопавао у земљу, него зато да би га поделио. Ако би Бог хтео да га чувамо, Он га не би давао људима него би га оставио да стално лежи у земљи. Бог, међутим, хоће да се новац троши, због чега нам је и дозволио да га имамо и да га дајемо једни другима. Ако га задржавамо код себе, онда више нисмо његови господари. Ако га пак задржавамо зато да бисмо га умножили, онда је најбољи начин за то да га стално трошимо и дајемо. Уосталом, прихода не може бити без расхода, нити богатства без трошења. То се може видети и у световним стварима Тако поступа трговац, тако поступа земљоделац. Један троши новац, а други семе. Један плови по мору и троши свој новац, а други се читаве године труди, баца семена и ради. Овде, међутим, није потребно ништа слично: није потребно нити припремити лађу, нити упрезати волове и орати земљу, нити пак стрепети због ваздушних непогода или због града. Овде нема ни таласа, ни подводних стена. Та пловидба и та сетва захтева од тебе само једно – да бациш оно што имаш, а све остало ће извршити онај Земљоделац, о којем је Христос рекао: Отац Мој је посленик (Јн. 15; 1)??. Зар није неразумно ленчарити и не делати тамо где све можемо да добијемо без труда, и да, уместо тога, сву делатност показујемо тамо, где има много труда, бриге и зноја и где је, после свега, непоуздана нада? Молим вас да не будемо толико немарни у делу сопственог спасења, него да, оставивши напорна дела, пожуримо ка делима лакшим и кориснијим, да бисмо задобили и будућа блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, с Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава сада и увек и у векове векова. Амин.