СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДВАНАЕСТА

И видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (ст. 14)

1. Можда вам се оно, што смо јуче рекли, учинило као исувише неугодно и тешко, јер смо многе прекоревали и разобличавали због лењости. Да смо то учинили само у намери да вас ражалостимо, онда би сваки од вас с правом негодовао. Међутим, ми смо угодност речи занемарили ради ваше користи. Стога би требало да ви, макар и не желели да прихватите нашу бригу о вама, бар опростите таквој нашој љубави. Много смо страховали да ћете, уколико и поред нашег старања не будете желели да покажете усрдност при слушању, бити изложени утолико тежем одговарању за последице. Због тога смо принуђени да вас стално подстичемо и да вас будимо из сна, како не бисте изгубили ништа од онога што је речено. Само на тај начин можете одважно живети у овом веку, а у будућем (одважно) стати пред Христов престо. Међутим, како смо вас јуче довољно покренули, данас ћемо одмах приступити еванђелским изрекама. И видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца (ст. 14). Ми је не бисмо могли видети, да нам се није јавио у телу које је прихватио. Ако ни Мојсеју, који је био исте природе као и ми, ондашњи људи нису могли да гледају лице само због тога што је оно било прослављено, ако је чак и праведницима био потребан покривач да би прикрили величину славе и да би се лик пророка чинио тихим и спокојним, како бисмо онда ми, блатни и земнородни, могли да созерцавамо чисто Божанство, које је неприступачно и за саме вишње силе? Због тога се Он и настанио међу нама, како бисмо без опасности могли да Му приступимо, да беседимо с Њим и да Му се обраћамо.

Шта, дакле, значе речи: Славу као Јединородног од Оца? Прославили су се многи пророци: тај исти Мојсеј, Илија и Јелисеј, од којих је један био вазнет у огњеној кочији, док се други на уобичајени начин вазнео одавде. Након њих прославили су се Давид, три младића и многи други, који су и чудотворили. Чак су и ангели, јављајући се људима, откривали лучезарну светлост сопствене природе. Пророку се нису јављали само ангели него и херувими у великој слави, а такође и серафими. Удаљујући нас од свих тих бића и одвлачећи нашу мисао од творевине и славе нама сличних слугу, Еванђелиста нас уздиже на сами врх савршенства. Ми нисмо видели славу нити пророка, нити ангела, нити архангела, нити било ког другог створеног бића, ако још неко постоји, него славу Самог Владике, Самог Цара, Самог истинског Јединородног Сина, Самог нашег заједничког Господа. Израз као овде не означава уподобљење и поређење него потврду и несумњиво одређење. Еванђелиста на тај начин као да је рекао: видели смо славу каква доликује и каква је својствена Јединородном и истинском Сину Свецара Бога. Тако обично бива, и ја нећу одбити да своје речи потврдим на уобичајени начин, јер сад није потребно да говоримо ради лепоте речи и хармоничности беседе, него једино ради ваше користи. Због тога нас ништа не спречава да своје мисли потврдимо на начин какав је уобичајен за многе. А шта је то уобичајено за многе? Наиме, многи који виде цара украшеног и са свих страна блиставог од драгог камења, казујући другима о тој красоти, величанству и слави описују, колико је то у њиховој моћи, боју пурпурне одежде, величину камења, близину коња, златне амове, блиставе покриваче. Међутим, како описујући све то и још много тога, још увек нису у стању да речима искажу сав тај сјај, они сваког тренутка додају: „Шта још да кажем? Једном речју, као цар.“ Тим изразом, као, они не показују да је тај само сличан цару, него да је тај, о којем говоре, уистину цар. Тако је и Еванђелиста употребио израз као желећи да изрази највише и неупоредиво превасходство славе (Сина Божијег). Сви остали, и ангели, и архангели, и пророци, делали су само по заповести Божијој, док је Он делао са влашћу каква је својствена Цару и Господу. Због тога се народ и дивио што Он поучава као Онај, Који има власт.

2. Као што сам већ рекао, на земљи су се са великом славом јављали ангели – на пример, Данилу, Давиду и Мојсеју; они су, међутим, поступали као и све слуге, повинујући се свом Господу. Међутим, Христос се јавио као Владика и Сведржитељ, премда у смиреном и униженом обличју. Уосталом, твар је препознала свог Господа иако је био у том обличју. На који начин? Звезда која се појавила на небу довела је мудраце да Му се поклоне; многобројни ангели, који су се сабрали са свих страна, окружили су Га и клицали Му; неочекивано су се појавили и други проповедници; сви су, сусревши једни друге, оглашавали то неизрециво тајинство: ангели пастирима, пастири житељима града, Гаврило Марији и Јелисавети, Симеон и Ана онима што су долазили у храм. Радошћу се нису окрилили само мушкарци и жене него и младенци, који још нису дошли на свет него су још увек били у мајчиној утроби. Ја, наравно, мислим на пустиножитеља, имењака овог Еванђелисте, који је заиграо у мајчиној утроби. Сви су оживели због наде у будућност. То се догађало непосредно после Његовог рођења. Када Се Господ открио у већој мери, догодила су се чуда која су превазилазила она претходна. То више није била звезда са небеса нити ангели и архангели, Михаило и Гаврило. Сада је Сам Отац, одозго, са небеса, обзнањивао о Њему. Истовремено са Очевим гласом, над њим се појавио Утешитељ и отпочинуо на Њему. Због тога је Еванђелиста сасвим исправно рекао: Видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца. Уосталом, то није речено само узгредно, него управо због онога што затим следи. О Њему нису благовестили само пастири, удовице и престарели мушкарци, него су и сама Његова дела казивала о Њему громкије од сваке трубе. На тај начин су се гласови о Њему и овде могли чути. И отиде глас о Њему по свој Сирији, каже Писмо (Мт. 4; 24). Све је и са свих страна оглашавало да је Сам Цар сишао с небеса. Демони су одасвуд бежали и удаљавали се, ђаво се посрамљено повлачио. Сама смрт се на почетку мало уплашила, да би касније била и сасвим уништена. Исцељена је свака болест, мртви су излазили из гробова, демони из ђавоиманих а болести из болних. Показала су се чудесна и дивна дела, која су пророци уистину желели да виде али их нису видели. Вид се опорављао, и тај жељени призор, који су сви желели да виде – а то је начин на који је Бог створио Адама – Христос је показао свима, иако у умањеном облику, али у односу на најбоље делове тела. Одузети и распаднути удови крепили су се и сједињавали један с другим, умртвљене руке поново су се покретале, одузете ноге изненада су поскочиле, заграђене уши су се отварале, громким гласом ускликнуо је језик који је дотле био свезан немошћу. И као што опитан уметник васпоставља здање нарушено временом, тако је и Он васпоставио заједничку људску природу: откинуте делове је попуњавао, распаднуте и растргнуте сједињавао, а потпуно отпале обнављао. Шта тек да кажемо о васпостављању душе, које задивљује далеко више него телесно исцелење? Важно је телесно здравље, али је далеко важније здравље душевно, јер душа превасходи тело. И не само због тога, него и зато што телесна природа следи усмерење каквим Створитељ хоће да је поведе, и ниуколико се томе не противи. Душа, међутим, будући да има власт сама у себи и да има слободу дејствовања, не потчињава се увек Богу. Он пак не жели да је учини непорочном и врлинском противно њеној вољи и насилно, јер то онда не би ни била врлина. Она се мора приволети да слободно и добровољно постане таква, што је далеко теже од телесног исцелења. Он је, међутим и то учинио, и протерао сваки вид зла. И као што, исцељујући тела, Он није само вратио здравље него их је и довео у савршено стање, тако ни душу није само ослободио од крајње огреховљености, него ју је и уздигао на сами врх врлине. Тако је цариник постао апостол, прогонитељ, хулитељ и ненавидник постао је проповедник читаве васељене, мудраци (чаробњаци) су постали учитељи Јевреја, разбојник је постао житељ раја, блудница се прославила великом вером, Самарјанка је такође била блудница, али је почела да проповеда међу својим сународницима и, привукавши цео град, привела га Христу, Хананејка је вером и трпљењем постигла да из њене кћери буде истеран ђаво. Ученицима су се ускоро придружили и други, много гори од ових. Све је изненада изменило своје обличје: телесне и душевне болести преображавале су се у здравље и савршену врлину; при том се то није догодило само двојици, тројици, петорици, десеторици или двадесеторици људи, него су се великом брзином преобраћали читави градови и народи. А шта може изобразити мудрост правила, савршенство небеских закона, благоустројство равноангелског живота? Он ја међу нас увео такав начин живота, поставио такве законе и завео такве обичаје да су они, који су их усвојили, ускоро постајали ангели и уподобљавали се Богу онолико, колико је то нашим снагама могуће, иако су пре тога били гори од свих људи.

3. Наводећи сва та чудеса – чудеса у телима, у душама, у стихијама (елементима) и заповестима, неизрециве дарове узвишеније од самих небеса, законе, благоустројство, силу приволевања, обећања о будућем и, најзад, Његова страдања, Еванђелиста је изговорио те чудесне речи, испуњене узвишеним учењем: Видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине. Ми се не дивимо само Његовим чудесима, него смо задивљени и Његовим страдањима – како је био прикован за крст, бичеван, шамаран, испљуван, како је трпео да Га по глави ударају они, чији је доброчинитељ био. Тако и о свему овоме, што се чини понижавајућим, треба рећи то исто, као што и сам Еванђелиста све то назива славом. И заиста, то није било само дело промисла и љубави, него и неизрециве силе. Тада је и смрт била укинута, и проклетство поништено, и демони постиђени, и показао се тријумф над њима, и запис о нашим греховима био је прикован за крст. И док су се ова чудеса извршавала невидљиво, било је и оних, видљивих, која су показивала да је Он уистину Син Божији и Господ васцеле творевине. Док је Његово тело још висило на крсту, сунце је сакрило своје луче, земља се уздрмала и прекрила тамом, гробови су се отворили, недра земље су се потресла и мноштво умрлих устало је и дошло у град Јерусалим. Након тога, кад је на двери Његовог гроба положено камење и кад су стављени печати, Он, мртав, распет и прикован устао је и једанаесторицу Својих ученика испунио неком непобедивом и божанственом силом, послао их свим људима, по читавој васељени – да исцељују њихову заједничку природу, да поправљају начин живота, да по читавој земљи шире познање небеског учења, да уништавају силу демонску, да нам откривају велика и неизрецива блага, да нам благовесте бесмртност душе и вечни живот тела, награде које надвисују сваки ум и које се никад не могу окончати. Предочавајући себи све то, па и више од тога, што је знао али се није одлучио да напише (јер то ни у сав свет не би стало, како и сам каже: Ни у сами свет не би стале написане књиге – Јн. 21; 25), блажени Еванђелиста је ускликнуо: Видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине. Они, који су се удостојили да виде и чују тако велика чудеса и да добију тако велики дар, треба да покажу и живот достојан учења, како би се удостојили будућих блага. Наш Господ није дошао само због тога да бисмо овде гледали Његову славу, него (да бисмо је гледали) и у будућем веку. Због тога је Он и говорио: Оче, хоћу да они које си Ми дао буду са Мном, да гледају славу Моју (Јн. 17; 24). Ако је Његова овдашња слава била толико блистава и величанствена, шта онда да кажемо о тој Његовој слави? Она се не открива на пропадљивој земљи нити пред бићима одевеним у смртна тела каква су ова сада, него у непропадљивој и бесмртној творевини, и са величином која се никаквим речима не може изобразити. О, блажени су, три пута и бесконачно блажени они, који се удостоје да созерцавају ту славу! О њој говори и пророк: Безбожник… не гледа славу Господњу (в. Ис. 26; 10). Нека нико од нас не буде одбачен и недостојан да је гледа! Ако се пак не будемо њоме наслађивали, онда ће се и за нас праведно рећи: боље би било да се нису ни родили. Због чега ми живимо? Због чега дишемо? Због чега постојимо, ако се не удостојимо таквог созерцања, ако никоме од нас тада не буде дозвољено да гледа нашег Господа? Ако онај, који није видео сунчеву светлост, живи животом који је гори од сваке смрти, колико тек морају страдати они, који су лишени те светлости? Овде се у том лишавању и састоји несрећа, док се тамо не састоји само у томе; уосталом, чак и кад би у томе била сва несрећа, казна опет не би била једнака, и будућа би била неупоредиво тежа од садашње, као и што је то Сунце неупоредиво превасходније од овдашњег. Осим тога, требало би очекивати и друге казне. Ко се не удостоји да види ту светлост, тај неће само бити бачен у таму него ће и горети у неугасивом огњу, топиће се у њему, шкргутати зубима, трпети друге, небројене муке. Према томе, нећемо бити немарни према самима себи, нити ћемо због краткотрајног немара и небриге изложити себе вечној казни. Напротив, бићемо будни и трезвеноумни, све ћемо делати и устројавати тако, да се удостојимо те вечне насладе и да се избавимо од огњене реке, која уз велику хуку протиче испред страшног суда. Онај, ко једном упадне у њу, остаје тамо заувек и више нико не може да га избави од тих мука – ни отац, ни мајка, ни брат. О томе говоре и пророци; тако један каже: Брат неће избавити; хоће ли избавити човек (Пс. 48; 8), док је Језекиљ говорио и више: Ако би у њој била ова три човека, Ноје, Данило и Јов… неће избавити синова ни кћери (Јез. 14; 14–16). Тамо постоји само једна заштита – заштита делима. Онај који је не буде имао, никаквим другим средством неће моћи да се спасе. Дакле, имајући све то у виду и размишљајући о томе, очистићемо своје животе и учинити их светлима, да бисмо одважно гледали Господа и достигли обећана блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа кроз Којега и са Којим нека је слава Оцу са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.