СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА

И Логос постаде тело, и настани се међу нама (ст. 14)

1. Пре него што приступим тумачењу еванђелских изрека, хоћу да од свих вас затражим једну услугу и немојте одбити моју молбу. Од вас нећу тражити ништа што је тешко и напорно. Та услуга неће користити једино мени, који је примам, него и вама који је пружате, а можда ће вама бити и далеко кориснија. Шта је то што хоћу да затражим од вас? Нека свако од вас неколико дана унапред узме у руке онај одломак из еванђеља који ћемо у цркви читати у први дан по суботи или у саму суботу. Нека га код куће пажљиво и више пута прочита и нека размотри његов садржај, дубоко проничући у њега. Нека запази шта је тамо јасно а шта нејасно, шта је привидно противуречно, иако у ствари није такво. Када о свему размислите, саберите се овде да слушате беседе. Од такве усрдности имаћемо велике користи и ви и ја. Неће нам бити потребно много труда, да вам објаснимо силу изреке ако ваш ум претходно усвоји представу о њој. На тај начин ћете се изоштрити и боље ћете разумети оно што слушате, не само ради ваше сопствене поуке него да бисте и друге поучили. Будући да је много оних који су дошли овамо да слушају само зато што су на то приморани и који ће сада истовремено морати да проникну у све – и у саму изреку и у наша тумачења, напомињем да они неће имати велике користи, макар ми на то употребили и читаву годину. Зар је то уопште и могуће кад се они само узгред и само овде, за кратко време, занимају поукама? Ако се пак неко буде позивао на послове и бриге, на недостатак времена због мноштва јавних и личних послова, онда је, као прво, за велику осуду управо то, што се бави толиким мноштвом послова, тако да је везан светским бригама и нема нимало слободног времена да би се бавио стварима које су неопходније од свих осталих. Као друго, то је само оправдање и изговор, у чему их разобличују пријатељски скупови, време проведено у позоришту и одласци на коњске трке, где често проводе по читав дан. Међутим, нико се у тим случајевима не жали на мноштво послова. Кад су у питању неважне ствари, нико од вас се не изговара и може да нађе много слободног времена. Међутим, кад је потребно да слушате реч Божију, онда вам се чини да је то сувишно и безначајно и да на то не би требало употребити ни најмањи део слободног времена. Да ли су људи, који тако размишљају, достојни чак и да дишу или да гледају ово сунце? Ти нерадни људи имају и други изговор, који је још више неоснован. Наиме, они говоре да тобоже нису набавили и да немају књиге Светог Писма. Међутим, кад су у питању богати, смешно би било да уопште и расправљамо о таквом изговору. Што се тиче сиромашних који се, према мом мишљењу, углавном тиме и изговарају, желео бих да питам: зар сваки од њих нема довољно алата за занат којим се бави, а што је сасвим исправно, јер би им иначе претило крајње сиромаштво? Зар није бесмислено да се ту не изговарате сиромаштвом и да се трудите да ни у чему не оскудевате, а да се тамо (у цркви), где можете задобити тако велику корист, жалите на недостатак слободног времена и на сиромаштво? Уосталом, уколико би неки уистину били толико сиромашни, ипак би из онога, што се овде стално чита, могли бар унеколико да се упознају са садржајем божанственог Писма. Уколико вам се то чини немогућим, онда то није без разлога. Много је оних који долазе да слушају без велике усрдности, као да у одређено време извршавају неку дужност, а затим се одмах враћају кући. Ако пак неки и остану, ни по чему нису бољи од оних који оду, будући да су само телом присутни овде са нама. Међутим, да вас не бисмо исувише оптеретили разобличењима и да не бисмо све време изгубили на прекоре, приступићемо еванђелским изрекама. Време је да се наша беседа окрене предложеној теми. Само, будите пажљиви, да не бисте изгубили ништа од онога што се овде говори. И Логос постаде тело каже Еванђелиста (ст. 14) и настани се међу нама. Рекавши да су се они, који су примили Логоса, родили од Бога и постали чеда Божија, он излаже разлог и узрок те невиђене части. Разлог је тај што је Сам Логос постао тело и што је примио обличје слуге. Будући истински Син Божији, Он је постао и Син Човечији, да би синови човечији постали чеда Божија. Узвишено које општи са униженим ни најмање не губи на сопственом достојанству, док се унижено на тај начин уздиже из своје унижености. Тако се догодило и у Христу. Он тим снисхођењем ни најмање није унизио сопствену природу, док је нас, који смо свагда седели у мраку и унижењу, узнео ка неизрецивој слави. Тако се ни цар, који пажљиво и благонаклоно беседи са сиромашнима и нишчима, ни најмање не стиди самога себе, док сиромашнога пред свима чини истакнутим и почаствованим лицем. Ако у случају пролазног људског достојанства општење са нижим ни најмање не штети вишем, онда се то утолико пре може рећи за непропадљиво и блажено Суштаство, у Којем не постоји ништа пролазно, у Којем нити се шта увећава, нити се шта смањује, него непроменљиво и вечно поседује сва савршенства. Дакле, када чујеш да Логос постаде тело, не збуњуј се и не колебај. То не значи да се само Његово суштаство претворило у тело (безбожно је то и помислити) него да је, остајући то што јесте, на тај начин прихватило обличје слуге.

2. Зашто је Еванђелиста употребио реч постаде? Зато да би јеретицима затворио уста. Постоје они који тврде да је све, што се тиче оваплоћења, тобоже уобразиља, обмана чувстава и претпоставка, Желећи да потпуно побије њихову хулу, Еванђелиста је употребио израз постаде, намеравајући да тиме покаже да то није била измена суштаства, него примање истинског тела. Као што речима: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3; 13) Писмо не говори да се Његово суштаство, напустивши сопствену славу, претворило у проклетство (то не би помислили ни демони, него само потпуно безумни људи, лишени здравог разума, толико је то безбожна и истовремено безумна мисао) него да је Он примио на Себе проклетство које је изречено нама, да ми не бисмо остали под проклетством, тако је и овде речено да Логос постаде тело, не изменивши Своје суштаство у тело и само га прихватајући, док је само суштаство остало недирнуто. Ако пак кажу да је Бог, будући свемогућ, могао и да се претвори у тело, ми ћемо одговорити да Бог није другачије свемогућ него остајући Бог. Ако би Он допустио да у Њему Самом дође до измене, и то до измене на горе, како би онда био Бог? Измена је потпуно несвојствена непропадљивом Суштаству. Због тога је пророк и рекао: Ти си исти и година Твојих неће нестати (Пс. 101; 28). То Суштаство је изнад сваке измене. Не постоји ништа што је од Њега превасходније, што би Он напредовањем могао да достигне. И шта ја то кажем: превасходније? Не постоји ништа што Му је једнако или бар блиско. Према томе, ако би се Бог изменио, морао би претрпети измену на горе. Међутим, Он тада не би био Бог. Нека се та хула окрене на главу оних, који је изричу. А да је реч постаде изговорена због тога да оваплоћење не бисте прихватили као измишљотину, приметићете из онога што следи, где Еванђелиста објашњава свој израз и побија безбожну мисао. И настани се међу нама, тј, као да каже: не подозревај ништа неприлично у односу на реч постаде. Ја не говорим о измени тог неизменљивог Суштаства, него о Његовом настањивању и обитавању међу нама. Онај, који негде живи, није исто што и оно где живи, него је нешто сасвим другачије од тога. Једно се настањује у другом; другачије не би ни било настањивања, јер се нико не настањује у самоме себи. У односу на природу говорим нешто друго. Кроз сједињење и општење, Бог Логос и тело су једно, али не у смислу да је дошло до било каквог мешања или поништавања природе, него тако што се образовало неко њихово неизрециво и неисказиво сједињење. А како је до тога дошло, немој ни да питаш! То се догодило онако, како то само Он зна. Какво је, међутим, то обитавалиште, у којем се Он настанио? Саслушај шта каже пророк: Поново ћу подићи палу скинију Давидову (Амос 9; 11). Пала је, уистину је неисцељивим падом пала наша природа, и била јој је неопходна та моћна десница. Она се не би могла ни усправити да јој Онај, Који ју је на почетку саздао, није пружио Своју десницу и да је није обновио свише, кроз препорађање водом и духом. Запази оно, што је страшно и неизрециво у том тајинству: Он за свагда обитава у тој скинији?. Он наше тело није обукао у намери да га опет остави него да га свагда има са Собом. А кад не би било тако, Он се не би удостојио царског престола, нити би Му се клањале све вишње војске ангела, архангела, престола, господстава, начала и власти. Која реч, и који ум може да искаже тако велику част, уистину натприродну и дивну, указану нашем роду? Који ангео? Који архангео? Никада и нико, нити од небеских, нити од земаљских. Таква су дела Божија и тако су велика и натприродна Његова доброчинства, да их ниједан људски језик, па чак ни ангелска сила, не може у потпуности изразити. Зато ћемо и ми беседу завршити ћутањем, напоменувши вам само да том нашем великом Доброчинитељу узвратите платом, која ће се, опет, окренути у нашу корист. Та плата се састоји у ревносној бризи о нашим душама. И то је дело Његовог човекољубља, јер Он, немајући потребе ни за једним од нас, као Своју плату прихвата нашу бригу о сопственој души. Зато је крајње безумно и достојно највеће казне када ми, удостојивши се тако велике части, са своје стране не узвратимо колико год је у нашој моћи, при чему корист од тога опет имамо једино ми сами. Поред тога, за тај наш труд приуготовљена су нам безбројна блага. Прославимо због свега тога Бога Човекољупца, не само речима него далеко више делима, да бисмо добили и будућа блага, којих нека се сви ми удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу са Светим Духом у векове векова. Амин.