СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ДЕВЕТА ГЛАВА

Јеси ли Ти Онај што ће доци, или другога да чекамо (Мт. 11; 3)? Он ни најмање није сумњао у Њега, јер како би онај, који је припремио пут у пустињи и није оклевао да у утроби заигра од радости, који себи за крштење није приписивао никакву заслугу јер је рекао: Ти треба мене да крстиш (Мт. 3; 14), гле, Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1; 29) и ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој (Јн. 1; 27), који је све то огласио тако да сви чују, могао затим да посумња у Њега, као прво, после сведоцења Духа, Који је сишао у облицју голуба, а као друго, после гласа који је сишао са неба: Ово је Син Мој љубљени (Мт. 3; 17)? нећемо тако протумацити ове речи. Као што су пророци оно, што су говорили, говорили ради себе и ради оних који су их слушали, и као што Господ каже: Рекох народа ради који овде стоји (Јн. 11; 42), тако се и Јован, увидевши да му је дошло време да се пресели из овога света и разумевши да је дужан да и у смрти претходи Спаситељу као што Му је претходио у рођењу у овај живот, побринуо да своје уценике не остави заблуделе и расејане, као стадо без пастира.

Јован није послао уценике код Њега да би Га испитивали, него да би им, као пецатом, потврдио оно што је он сам (Јован) раније говорио. Због тога се мисао уценика и управила ка Њему. Када су, каже Писмо, други уценици слушали његову беседу о Господу и када су Га (Господа) угледали, без жаљења су оставили Јована и кренули за Њим (Јн. 1; 35–36). И као што је приликом крштења показао своју добру вољу не присвојивши свештенство свога оца, тако је и овде пожелео да уценицима преда ризнице које није опљацкао. Послао их је код Христа с циљем да виде Његова чудеса и да се укрепе у својој вери у Њега. Исус им је тада рекао: Идите и јавите Јовану не оно што сте цули него ово што видите: слепи прогледају, и хроми ходе (Мт. 11; 4–5), односно, ако дела која творим не би потврдила Јованове речи, онда би његове беседе (о Мени) биле потпуно неистините. будући да су оне и на делу истините и верне, немојте следити њихове речи, него разумите њихов смисао.

Господ је поцео од онога што се цини лакшим, иако у области цуда и мало и велико имају подједнак знацај. Слепи прогледају и хроми ходе, губави се цисте и глухи чују. Најзад, на крају је, као да ставља пецат на све ово, додао: Мртви васкрсавају (Мт. 11; 5), јер је ово последње било најважније дело благости Јединородног, посредством којег се поништава и изгони зло што га је Адам увео у свет. Осим тога, знај и оно што следи: Благо ономе који се не саблазни о мене (Мт. 11; 6), и тим речима је уценицима Јовановим дао истинито упозорење да се не саблазне о Њега. Ако неки приговоре да је Господ због Јована рекао: Благо ономе који се не саблазни о мене, одговорицемо овако: као што је оно претходно било речено ради Јована, тако је и ова похвала ради Јована изрецена. Господ је то рекао да би упозорио Јованове уценике, а не зато што је посумњао у Јована. Ту вест му није послао стога, што је Јован ослабио у својој вери, о чему сведоци оно што затим следи. У наставку беседе, Господ нигде не одговара на питања која Му је послао Јован него после одласка уценика Јованових поце, каже Еванђеље, говорити народу о Јовану (Мт. 11; 7). Господ није хтео да у присуству (Јованових) уценика говори о Јовановој слави како не би помислили да Он, хвалеци пред њима њиховог учитеља, истице Самога Себе.

Шта сте изишли да видите у пустињи? Трску коју повија ветар (Мт. 11; 7), тј. зар се Јован плашио прогонитеља и склањао пред сваким налетом ветра, тако да је једном рекао: Ево Јагњета Божијег, а затим код Њега упутио изасланике с питањем: Јеси ли Ти Онај што ће доци или другога да чекамо? – Човека у меке хаљине обучена (Мт. 11; 8), тј. угледног. Тим речима објашњавају се речи које следе. Да Јован није био одевен у меке хаљине, Писмо сведоци на другом месту, где каже: Јован имаше хаљину од камиље длаке (Мт. 3; 4. и Мк. 1; 6). На слицан начин се ни реч „трска“ не може схватити у дословном смислу. Он је веровао и није сумњао. Као што Јован није био колебљива трска, тако није био ни одевен у меке хаљине. Који меке хаљине носе по царским су дворовима (Мт. 11; 8), а не у пустињи. Он је пророк, и више од пророка (в. Мт. 11; 9), јер су пророци предсказивали долазак Цара, а Јован је једини који се удостојио да каже: „Ево Онога, о Којем су предсказивали пророци.“ Дакле, ако је он више од пророка, онда није трска коју повија ветар.

Видевши да је ток његовог живота дошао до краја, Јован је своје стадо предао кнезу пастира, слицно као што је и Господ, да би показао пастирску бригу о Свом стаду, у време Своје смрти одлуцио да га преда најстаријем меду пастирима, Петру, чија су Га уста исповедала (Мт. 16; 16) и чије су сузе послужиле као јемство (Мт. 26; 75). Док није добио то јемство, Господ му није поверио чак ни неколицину оваца. Троструко исповедање, које је дао Петар (Јн. 21; 15–17), прихватио је (Господ) као верни залог за три дела стада која му је предао. Кад му је учитељ рекао: Љубиш ли Ме, хтео је да од њега добије исповедање нелицемерне љубави, како би, предајуци своју љубав у својству залога, добио и напасао овце Његове. Кад је видео да својим устима даје сведочанство о Њему и да те речи, као пецатом, потврдује својим сузама, дао му је и награду каква је одредена за пастире, односно муценицку смрт (Јн. 21; 18), која је венац победе Његових уценика и пастира. Пре него што је од Симона (Петра) добио сведочанство љубави, Господ није могао да му да удео у Својој смрти, као што ни Сам не би положио душу за Своје овце да их није љубио.

Видевши уз помоц Духа којег је имао у себи да је Господ сама сила исцелења, јер је Своју силу увек имао уз Себе, али да вера која је потребна онима што желе исцелење није увек присутна, Јован је код Њега послао своје уценике управо у оно време када су сви већ добијали доказе да је Он истински Месија. Чак и само ово изасланство показује да рука Христова над свим господари. Предао Му је своје овце да би Сам Господ укрепио стадо, и као пастир показао своју бригу и ревност. Да Јован није посумњао, о томе сведоци и Господ када каже да је он и више од пророка. Ако је Јован био и више од пророка, колика ће тек бити његова част, ако је већ и сама пророцка служба највиши ступањ у људском роду? Можда га је Господ тако назвао због свештенства? ? Не, јер је постојало још много других свештеника. Да ли га је тако назвао због његовог пророштва? Било је, међутим, и много пророка.

Каква је, дакле, та слава Јованова, којом је он превазишао све, који су рођени од жена? Можда је то она, о којој је речено: Ево, ја шаљем ангела Својега пред лицем Твојим (Малах. 3; 1. и Мк. 1; 2). Он није само добио име ангела, него је и својим делима показао да га је достојан. Ако добро размислиш, видецеш да његова част није ништа мања од части ангела, јер се одрекао целог света, трудеци се да служи небеском. Ако приговориш: „И меду дванаесторицом пророка био је један који је назван ангелом Мојим #######, одговорицу ти да су њега тако назвали његови родитељи, у смислу у којем се и другим људима дају имена. Једно је име које дају родитељи, а нешто сасвим друго поцасно име, које Бог дарује као награду за дела. Ако пак кажеш да су тог пророка родитељи назвали Ангелом Мојим због небеског начина живота, нећемо више расправљати о томе. О Јовану, међутим, сведоци Писмо: Меду рођенима од жена ниједан се није појавио веци од њега. Ако је неко свет, он се прославља; ако је праведан, поштују га; ако је цестит, снажан и мудар бива достојан славе. међутим, ако се све то сједини и здружи у једном човеку, он се чак ни тада не би могао упоредити с оним којег је љубио Бог и о којем је објавио да у тој мери превазилази (остале) људе да стоји у реду ангела.

Медутим, и најмањи у Царству небеском веци је од њега (Мт. 11; 11). И опет неки безумници говоре да је у Царству небеском и најмањи верујуци веци од Јована. Ми се никада нећемо усудити да тако говоримо о Јовану, светом човеку Божијем, јер онај ко вреда царевог војника не поштује ни самога цара; онај ко презире свештеника, презире и његовог Господа. Напротив, посредством тих речи о велицини Јовановој Господ је хтео да нам објави о обиљу Своје благости и милосрда и да нас научи каква је велика блага Он даровао Својим изабраницима. Ако се Јован, толико велики и славан, упореден са најмањим у Царству небеском, налази испод њега по части ? , онда, као што каже апостол: Делимицно знамо и делимицно пророкујемо (1. Кор. 13; 9), а затим и: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а када доде савршено, онда ће престати што је делимицно (1. Кор. 13; !2, 10).

Велики је Јован, јер је по предзнању рекао: Ево Јагњета Божијег. Та велицина, међутим, упоредена са славом која ће се открити онима који се покажу као достојни ње, само је незнатан одблесак ? . Не због тога, што је и најмањи у Царству (небеском) био веци од Јована, који је отишао из овог живота, него што се све велико и прекрасно, што постоји овде (на земљи), у поредењу с тим блаженством цини малим и ништавним, због чега је и рекао: Најмањи у Царству небескоме веци је од њега. Други пак кажу ово: како то да меду рођенима од жена није било никога, толико великог као Јован, кад је ту и Господ Који је несумњиво веци од Јована? Он, међутим, ништа није рекао о Самоме Себи, нити је Себе упоредивао са онима о којима је говорио, јер је Он син Дјеве и није рођен из брака. Дакле, речима најмањи у Царству није нити Исус, нити било ко други лицно и особито ознацен, него је то општи израз, који се распростире на све. Други претпостављају да је то речено о Илији.

Ако се Јован удостојио да на земљи поседује тако велике дарове као што су пророштво, свештенство и праведност, због чега онда Господ каже: тај човек, диван, велики, добар и праведан, којег вам је послао Отац небески, и који свакога превазилази знањем и вером, мањи је и од најмањег у Царству небеском?

Неки кажу: како је Господ намеравао да га ослободи из те тамнице ? , Он је, беседеци о достојанству пророка, рекао: Меду рођенима од жена ниједан није веци од Јована, при чему рођенима од жена назива пророке, јер је речено: Пророци и Закон су до Јована (Мт. 11; 13) ? . Према томе, Јован је веци од Мојсеја и осталих пророка, што показује да је Закону потребан Нови завет, јер је онај, који је веци од пророка, рекао Христу: Ти треба мене да крстиш (Мт. 3; 14), итд. Даље, Јован је велики и због тога што је био зацет по благодати, рођен са цудима, што је људима указао на Живототворца и што је крстио за опраштање грехова. Онај пак који обзнањује о опраштању грехова, тај обзнањује и о ослобадању од Закона, који се свети за грех. Меду рођенима од жена нико није веци од Јована зато што је он проповедао отпуштање (грехова), док је кажњавање по Закону било испољавање (грехова) ? . Кад се појавио онај, који је веци од пророка, он је ослободио од Закона, да би по благодати положио темељ ономе што је изнад Закона. Јован је ослободио од Закона, а Господ је Јована ослободио од смрти. Ми смо се сада ослободили од двеју пресуда, односно од пресуде природе и од пресуде законодавства. Вера се односи на оно што нам претходи, а трпљење на оно што ће уследити, јер трпљење доводи до испуњења онога што обецава вера. Илијина уста су садржала добро, јер су његова уста била врата добра; тако су и Јованова уста и свезивала и разрешавала. Грехе је исправио опраштањем и освештао је воде за оцишцење. Мојсеј је народ довео до Јордана, а Закон је довео људски род до крштења Јовановог.

Ако меду рођенима од жена нико није био веци од Јована, будући да је он ишао пред лицем Његовим, колико ће тек веци бити они, којима је Он опрао ноге и у које је удахнуо Дух Свој? Ако је велики Јован који Га је крстио, колико је веци онај, који је лежао на Његовим грудима? У лику Јуде издајника, чије је ноге опрао, указао је поцаст апостолском служењу и броју. И док је Јован, који Га је крстио, био веци од свих рођених, од њега су били веци апостоли, чије је ноге Господ опрао. Због тога би Јуди било боље да се није ни родио (Мт. 26; 24. и Мк. 14; 21), јер је он устао на Господа Који га је учинио вецим од Јована. Јован је веци од рођених, али је од њега веци и онај најмањи, који је заузео Јудино место. Он је наследио како Јудин престо, тако и његово прање ногу. Ако, каже, буде онде син мира, остаце на њему мир ваш ? ; ако ли не буде, вратице се вама (Лк. 10; 6).

У том смислу је рекао и да меду рођенима од жена није било вецег од Јована, како би показао да је у предашњем говорио о претходницима Јовановим и о древном, односно о пророцима, весницима и проповедницима. међутим, требало је да нови весници, које је крстио Духом, буду веци од Јована: Он, каже, треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3; 30). Као што је Господ био веци од свих, јер, каже, Бог (Духа) не даје на меру Сину Свом (в. Јн. 3; 34) и како је Мојсеј све превасходио, тако су и апостоли све превазишли. Ако је био велики Јован, који је припремио пут пред лицем Његовим, колико су тек велики били они, којима је служио Сам наш Господ и којима је Он припремио пут? Знајте, каже, да Мене омрзоше пре вас (Јн. 18). Све то, чему их је уцио на земљи, најпре је Сам извршио. Да цине и држе све што сам заповедио (Мт. 28; 20). Ако је био узвелицан Јован, који је припремио пут Његовом мирном и понизном доласку, колико ће тек бити узвелицани апостоли, који су отворили и припремили пут Његовом великом (славном, другом) доласку?

И поред тога, кажу неки, Јован је веци од апостола, јер Га је он крстио. Ако су пророци силно желели да Га виде и ако је гледање лица Његовог за апостоле било блаженство ? , колико је тек веци онај који Га је крстио? међутим, онај ко то жели, разумеце ове речи; наиме, рекао је да је Јован веци од пророка, јер је пророцима назвао рођене од жена. Најмањи, каже, од оних потоњих гласника, који проповедају Царство небеско, веци је од њега. Она велицина, коју је Јован добио у вецој мери него пророци, није била дело његове воље него воље Онога, Који га је узвелицао. Сваки од тих мањих, ако пожели да ступи у Царство небеско, бице веци од њега ?? . Свако це, каже, добити награду према свом труду (упор. са Рим. 2; 6). Разуме се да су апостоли и пророци услед изабрања били велики у делима која су за њих била неопходна. међутим, како њихов лицни подвиг при том остаје јаван а изабрање несакривено, тиме се обзнањује и бива познато да се један, како каже апостол, потрудио више него други (упор. 1. Кор. 15; 10). Таква је и велицина Јованова, иако је он у свом служењу имао претходнике.

Будући да су људска оцекивања била наклоњена мисли да у Царству небеском нема никога вецег од Јована, Господ им је на том месту (Писма) разоткрио цитаво дело: ако га (Јована) прогласи вецим од претходних гласника ?? зато што Га је крстио, онда ће се помислити да је (Јован) веци и од оних потоњих ?? . И ако је и у оном свету он велики оном истом велицином какву има у овом (свету), због чега је онда била откривена велицина Јованова? Или је он можда веци због венца (круне) крста? Зар се у оном свету успиње на крст? Размисли и испитај због чега је била откривена велицина Јованова, коју му је признао Господ. Тада ће се отворити двери твога ума и разумецеш да је Он говорио о односу изабрања према слободи. Иако је Јован велики зато што је био изабран, онај ко се више трудио је изнад њега. Циме је Јован веци од својих претходника, тиме је веци и од потоњих поколења. међутим, кад су у питању потоњи, он је мањи од оних који по својој вољи постају велики уколико то пожеле. Јован није мањи по својим дејствима, него је то изабрање за пророцко служење или за царско звање, које је човека учинило великим у овом свету, мање него одлука воље, која га је учинила великим у Царству небеском. част онога који је изабран према његовој сопственој вољи веца је од части онога, који је за царску службу изабран тудом вољом. Због тога и каже: Уистину вам кажем да се меду рођенима од жена није појавио веци од Јована Крститеља, али не због тога што би он био велики својим дејствима ?? , јер је велицина у Царству небеском награда за дела извршена по сопственој вољи.

Своје ражалошцене и малодушне слушаоце Господ је крепио уцеци да је њихово изабрање веце од велицине самог Јована. Иако су у другим питањима били разборити, у овом слуцају су мислили да ће се њихова велицина у другом животу мерити њиховим изабрањем на земљи, јер су рекли: Ко ће бити највеци у Царству небеском (Мт. 18; 1). Из тог разлога је укинуо изабрање, које су видели у лику Јована, и на његово место поставио слободу, говорећи: Који се понизи (Мт. 18; 4). Да би још више удаљио мисао о изабрању, Симону је, иако је био велики по изабрању и добио два имена, тј. Симон и Петар, био потребан други уценик, на чије се име нигде не указује и који је поцивао на грудима Господњим (Јн. 13; 23–26). Осим тога, зар блаженство тог уценика ?? , које је Он назвао великим, није било велико због његових дела? И у прици о виноградару каже: Последњи ће бити први (Мт. 19; 30); да ли због својих дела или по благодати? У том слуцају, ако први буду последњи, Он би, показујуци Своју благодат, поништио Своју правду ?? .