Авва Исаија
Дјела плача
1. Тешко мени, тешко мени што се још нијесам ослободио од ада! Они који ме вуку у њега у мени још приносе плод и сва његова дјела се крећу у срцу моме. Они који ме погружавају у огањ још дејствују у тијелу моме, желећи да му принесу плод. Ја још нијесам познао гдје ћу отићи одавде. Још ми није приправљен прав пут. Још се нијесам ослободио од дејства (тамних сила) у ваздуху, које ће ми преградити пут због злих дјела њихових у мени. Ја још нијесам угледао Избавитеља који је дошао да ме спасе од њих, зато што њихова злоба у мени још доноси плодове. Још нијесам угледао смјело заступништво између мене и Судије. Још ми није дано свједочанство да нијесам дужник смрти. Ја се још нијесам одвојио од злотвора.
2. Злочинац који је затворен у тамници се не радује; не може да чини своју вољу онај ко је свезан гвожђем; не поучава друге онај ко је свезан у кладе; не сјећа се одмора онај ко је на напорном труду; не једе са слашћу онај коме је свезан врат, нити смишља о новом злу зато што се нагријешио на све могуће начине, већ са срцем које се раздире оплакује своја зла дјела, и о мукама, које му се припремају, говори: „Да, ја сам их достојан“.
3. Онај ко увијек помишљја на свој крај и који види муке (којих је достојан) због грјехова својих, нема потребе да се много напреже да никога не осуди у срцу свом. Бојазан од мука (које га очекују) изједа његово срце. Горчина је свагдашњи предмет његовог скривеног размишљања. Он не храбри друге да се не предају унинију; брига о храни не улази у круг његових старања. Он признаје милост оних који му је указују, али због тога што се нагријешио на све могуће начине, не осјећа њен укус. Он не одговара гневно онима који га вријеђају и трпељиво сноси велике напоре, говорећи: „Достојан сам их“. Смијех зуба (Сир.19,27) је одступио од њега. Он маше главом својом са стењањем, сјећајући се престола суднице пред који има да стане. На туђе ријечи не говори: „Добро“, или: „Лоше“, без обзира да ли су добре или лоше, јер их његов слух не прима. Његове вјеђе изливају поток суза због бола који га је снашао. Ако води поријекло од благородних родитеља, још више се жалости, приводећи на ум стид пред онима који ће га видјети осуђеног на суђењу. Држећи на уму суд који му се спрема, он не обраћа пажњу на то да ли су људи добри или рђави. Он чак не обраћа пажњу ни на друге који су заједно са њим свезани, нити са њима разматра шта им ваља радити. Јер, свако кога вуку на смрт носи своје бреме. Његово лице је мрачно. Ни један човјек се не заузима да говори у његову заштиту због страха од мука. Он сам исповиједа шта је учинио и [сматра] да је оправдано одговоран суду због онога што је сагријешио.
4. Докле ћу бити пијан и без вина? Докле ћу бити немаран, иако пред собом имам такве ствари? Жестокост мог срца је осушила моје очи, а опијеност од сујетне многобрижљивости је исушила моју главу, док је занос мог срца на мене навео заборавност до помрачења. Тјелесна невоља ме је свезала и погубност (т.ј. очајање) ме наговара да оставим пут (живота). Ја нијесам стекао пријатеља који би поговорио за мене, и немам дар који бих могао да пошаљем грађанима. Вијест о мојим рђавим дјелима не дозвољава им да ме признају. Ако их замолим, неће обратити пажњу на мене, јер виде да још нијесам одустао од својих (наравствених) болести и да их не молим са широким срцем (2.Кор.6,11).
5. Жаока мојих грехова још није престала да непрестано рањава моје срце. Бреме мојих грехова још није отежало нада мном. Још нијесам познао силу огња како би требало. Иначе бих се свакако подвизавао да не упаднем у њега. Моје уши чују глас да ми предстоји ад, будући да још истински нијесам очистио срце своје. Ране на мом тијелу су постале опасне, али се још нијесу довољно усмрдјеле да бих потражио лијека. Ја сакривам од људи ране од стријела, и не могу да поднесем да их се дотиче љекар. Он ће ми предложити да на њих ставим облоге, али ја нијесам [довољно] јак срцем да бих издржао њихову једкост. Љекар је добар и не тражи да му платим, али ја сам лијен да одем до њега. Он сам долази код мене да ме лијечи и затиче ме како једем оно што повређује ране. Он ме савјетује да од сада престанем (са тиме), али мене примамљује сласт укуса. Када поједем, кајем се, премда моје кајање није истинско. (Љекар) ми шаље своје јело, говорећи: „Једи, да би оздравио“, али ми зла навика не дозвољава да га примим. На крају свега, ја не знам шта да радим.
6. Заплачите за мном, братијо, који ме познајете, да бих добио помоћ која би овладала мноме, како бих и ја постао достојан да будем Његов ученик, јер је Његова моћ у вјекове вјекова. Амин.