ДРУГО КИРИЛОВО ПИСМО – ПОСЛАНИЦА НЕСТОРИЈУ
(фебруар 430. г.)
Неки својим празнословљем (брбљањем), како сам чуо, хоће да окаљају (понизе) моју маленкост код твоје побожности. Они то често раде особито у време одржавања састанака (државних) чиновника. Они се понекад надају да ће угодити твојој пажњи (слуху). Шире такве обесне гласине, не зато што сам их ја увредио, већ зато што сам их изобличио за њихову корист; једног пак, јер је угњетавао слепе и сиромахе, другог, зато што је потегао мач на мајку, а трећег, јер је уз помоћ служавке украо од другог новац, и мучило га је подозрење које нико не би пожелео највећим непријатељима. Али о таквима ја не желим да много говорим, да не бих прекорачио меру коју је показао Господ и Учитељ, а такође и Оци. Немогуће је некоме да избегне незналачку дрскост злих (људи), како би изабрао да проведе живот.
Али, они, у којих су уста пуна клетве и горчине, даће одговор Судији свих. Ја се опет осврћем на то да је за мене боље од свега, и сада теби као брату у Христу, напомињем, да би ти у својим речима излагао народу поуке и науку вере са сваком пажњом (сигурношћу) и имао на уму, да сазблазнити само једног од тих малих који верују у Христа, значи имати неподношљив гњев. Пошто сада има много смућених, како да не употребимо сво старање, не само да се благоразумно прекрати саблазан, него и да се предложи здрава реч вере онима који траже истину? Биће једино правилно то, ако се обратимо речима Светих Отаца и постарамо се да их примимо за главно руководство, и испитујући, по речима Светог Писма, сами себе, ако смо у вери, и да наша расуђивања, колико можемо, саображавамо њиховим верним и непорочним мислима.
Свети и велики Сабор је дакле рекао да је Он од Бога и Оца по природи рођен. Јединородни Син, Бог истинити од Бога истинитог, Светлост од Светлости, кроз Кога је Отац све створио, Који је сишао, оваплотио се, очовечио, пострадао, васкрсао трећег дана и узнео се на небеса. Ми смо дужни да следујемо овим речима и догматима, размишљајући шта изражава то: „Логос се оваплоти и очовечи“? Јер ми не говоримо да се природа Логоса (Слова, Речи) променила и постала тело, нити да се ода претворила у целог човека из душе и тела. Него даје Логос, сјединивши са собом тело одушевљено разумном душом по ипостаси неисказано и недокучиво (несазнатљиво) постао је човек (очовечио се) и учинио се Сином Човечијим, не само по вољи или благоизвољењу, нити само примањем лица. Него су природе, истинито сједињене међу собом, иако различите, али из обеју (природа) један је Христос и Син. Али не као даје различитост природа била поништена у том сједињењу, већ су Божанство и Човечанство при неисказаном и непојмљивом сједињењу, остали савршени, објављујући нам једног Господа, и Христа, и Сина. Тако говоримо да је Онај који постоји од вечности и који је рођен од Оца, родио се у телу од жене, али не тако као даје Његова божанска природа добила почетак постојања од Свете Дјеве, нити да је Он имао потребу после рођења од Оца за другим рођењем од ње (Дјеве). Јер је нелогично и лакомислено да Он, Који је од вечности и савечан Оцу, да има потребу да се роди и има други почетак постојања (бића). Пошто је Логос по ипостаси „ради нас и ради нашег спасења“, сјединио у себи човечанско и произишао (родио се) од жене, и зато се говори да се Он телесно родио. Јер није се најпре од Свете Дјеве родио прост човек, па тек затим на Њега сишао Логос, него је Он. сјединивши се у њеној утроби, родио се телесно примивши рођењем сопствено тело.
Зато ми говоримо за Њега да је пострадао и васкрсао, не као да је Бог Логос пострадао по сопственој природи или ударања или пробадања клиновима или друге ране (претрпео). Јер Божанство је, као бестелесно, нестрадално. Пошто се Његово сопствено тело подвргло страдању, то ми опет говоримо да је Он пострадао за нас, јер бејаше нестрадалан у страдалном телу . На исти начин ми разумемо и Његову смрт: јер бесмртан по природи и нетрулежан, и Живот и Животодавац је Логос Божији. Пошто опет је Његово тело Божјом благодаћу, по речима Павловим „за све окусило смрт“ (Јев 2:9), то говоримо да је Он за нас претрпео смрт, али не тако да се Он подвргао смрти по својој природи, јер тако говорити и мислити било би безумље, већ то даје Његово тело, како сам напред рекао, окусило смрт. Такође, када говоримо да је Његово тело подигнуто, то је опет Његово васкрсење, али не као да се Он подвргао смрти, не, већ даје Његово тело опет васкрсло (подигнуто). Тако, једног Христа и Господа исповедамо, али не као да се клањамо Логосу заједно с човеком, него када кажемо заједно, не подразумева се никакво раздељивање, већ се клањамо једном и истом, а да то није посебно тело Логоса с којим Он седи заједно са Оцем, не као да заједно седе два Сина, већ један, сједињен са својим телом. Ако би ми одбацили ипостасно јединство као несхватљиво и страно, упали би смо у грешку као да говоримо о два сина, и било би по свему нужно да Га делимо и да говоримо за Сина који је удостојен тог звања, оно што је својствено човеку; и опет, оно што је својствено за Логоса Божјег и има по природи име и синовство. Не треба, дакле раздељивати једног Господа Исуса Христа на два сина. Право учење вере ни на који начин не допушта, као што неки сматрају, да је боље допустити јединство лица, јер Свето Писмо не каже даје Логосу себи сјединио личност човека, већ (Логос) постаде тело“ (Јн 1:14). А „Логос је постао тело“, није ништа друго, до да се најприсније сјединио крвљу и телом, наше тело учинио је сопственим (телом), човек је произашао од жене, и није престао да буде Бог и рођени од Бога Оца, него је примивши тело остао оно што је био. То је учење праве вере које се свуда исповеда. Тако смо нашли да су мислили Свети Оци. Они су храбро говорили да ј е Света Дјева Богородица, али не зато што је природа Логоса или Његово Божанство добило почетак (постојања) од Свете Дјеве, већ због тога што је од ње рођено Свето Тело, разумна душа, које је Логос ипостасно сјединио, и кажемо да се родио по телу. Пишући ти сада ове речи из љубави по Христу молим као брата и саветујем пред Христом и Светим Анђелима, да једнако с нама мислиш и учиш, да би се сачувао мир у црквама, и да би савез јединомислија и љубави неразориво пребивао међу Божјим свештенослужитељима. [Поздрави браћу која су с тобом. Тебе поздрављају браћа која су са мном].
Mansi, IV, 888892.