СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

У руке Твоје предајем дух Свој (Лк. 23; 46). Његова божанска природа предала је људску, будући да ју је напустила и оставила приликом страдања. Божанство, међутим, није тако одступило од човека да би се сасвим одвојило, него се по Својој сили сакрило од умртвљенога и од убица. Да се божанство тада пројавило, онда се Онај Који је био умртвљен, не би уплашио; да се оно (божанство) открило, убице не би могле да Га умртве. Његова божанска природа штитила је и чувала човечију да не би пропала, будући да је ова природа која је чувала знала за себе, док природа која је била чувана, није знала за себе. Због тога се божанство открило и умртвљеноме, јер Он није био остављен, а открила се и убицама, тако да они нису могли да изврше своје дело, тј. да сацувају гроб и да умрлога задрже у њему. Господ је и на делу потврдио обецање о Својој смрти, показујуци и на делу откривајуци да је Његова људска природа могла да страда јер је оцигледно за све умро и, истовремено, утврдила веру оних, који су били мртви, да Он може да их оживи. Дакле, Бог Га је подигао и вера у Њега утврдила се у слушаоцима. Непријатељ је познао своју кривицу и осуду јер се сунце помрацило, храмовна завеса поцепала, стража у пометњи побегла, а гробови се отворили и мртви устали.

Сјединивши се с човеком Бог се родио рођењем оне природе коју је примио и за коју је било природно да се роди у телу. Нико не може да се роди људским рођењем уколико не прими наше удове и нико не може бити подложан смрти уколико се не састоји од тих истих удова. Дакле, Господ је у поретку природе дејствовао у телу од врата утробе до врата гроба. Својим рођењем отворио је закљуцану утробу а Својим васкрсењем закљуцани и стражом опкољени гроб. На средини Свог пута подигао је крст да би на тај начин они, који се из утробе радају као подложни смрти, најпре сусрели крст, као дрво живота, чији су плод дужни да сабирају и умножавају у својим телима, да би затим, када смрт све њих сабере у својој утроби, они срушили њу и избавили се од њене власти. Дакле, у самом тренутку смрти Бог није био уз Христа, не зато што је Он хтео да буде изван Њега, него зато што смрт не би могла да приступи оном месту, где је био живот који умртвљује смрт. Приликом рођења, Бог је био са Христом, јер божанству није страно рођење. рођење је почетак свега што се појављује, и сједињује медусобно све ствари које имају порекло. У њему уцествује и сила Творца, иако је оно дело творевине. Смрт је потпуна пропаст онога што постоји, а како је Бог суштина која се не може уништити, Он самим тим није подложан смрти. Он меду нас није дошао да би било шта сазнао, него да би Својом пунотом испунио оно што је нама недостајало.

Даље, тело је својом природом страдало заједно са напаценом душом, јер је душа та која осеца жалост. Дакле, Његова човечија природа, страдала је услед тела, док је жалост осецао због душе. Дух ће доци, и сила ће осенити (Лк. 1; 35). То живо тело постало је хлеб и храна верујуцих. Дух Свети доци ће на тебе, и сила Вишњега осенице те, и оно што ће се родити бице свето, и назваце се Син Божији (Лк. 1; 35). То је речено о телу, које је примио од Марије. Дакле, они који говоре да је тело нашег Спаситеља било само неки привид тела, слично телу ангела који су јели у дому Авраамовом, јавно бивају разоблицени, јер нигде није написано да су ти ангели муцени, распети и убијени, него да се њихов изглед изменио. То, наиме, нису били телесни ангели, него су узели облицје какво је било на корист посматраца. Да се не би помислило да је Господ слицан њима Он се родио, како би Својим изласком из утробе из умова протерао мисао да је Он само слицан људима.

Завеса се поцепала да би се показало да им је Господ одузео царство и да га је дао народу који доноси плодове. Можда је у поцепаној завеси дао облицје будућег разарања храма, јер је Дух изашао из њега. И као што је првосвештеник неправедно подерао своју одецу, тако је дух поцепао завесу и на тај начин посредством творевине показао дрскост и гордост Јудеја. Пошто је свештеник подерао своје свештенство и лишио га се, Дух је поцепао завесу и, одлазеци одатле, све понео са собом. Или, можда, као што је био порушен и разрушен храм у који је Јуда бацио своје сребрњаке, тако су и врата, на која је ушао, подерала своју завесу. Камена срца су се расејала, јер се срца Јевреја нису покајала.

У месецу арреку Господ је победио Египцане и тог истог месеца Јевреје је обасјао пламени стуб. Сунце се помрацило, јер су Њему узвратили противним. Уместо раздељеног мора, Дух је поцепао завесу да би Цар славе без препрека пошао на крст и на Голготу. Сунце је сакрило своје лице да Га не би видело како виси на крсту и вратило своју светлост у себе да би сасвим ишцезло. Током три сата сунце је било прекривено мраком, а затим је поново заблистало, да би наговестило да ће Господ након три дана устати из ада. Планине су се потресле и гробови су се отворили, а поцепана завеса као да је плакала, јадикујуци због будућег разарања храма. будући да су Га људска уста осудила, уста неживих ствари су ускликнула и оправдала Га. Они су зацутали, а камење је проговорило, као што је Господ и предсказао. Завеса је подерала и њихове затворене и окореле уши, да би прославила Онога, Којег су они одбацили.

Када је Дух видео како Возљубљени Његов виси на крсту и како Га понижавају, узео је завесу, храмовни украс, и подерао ју је. Или је, можда, дух пророштва који је обитавао у храму и који је сишао да би људима благовестио Његово јављање, сада узлетео на небо да би небескима однео вест о Господњем узношењу на небо. Гробови су се можда отворили и због тога, да би Господ тиме показао да Он може да сруши дрво крста, али да није срушио оно (тј. крсно дрво), чијим ће посредством бити срушено царство Израиљево, нити је срушио оно, чијим је посредством срушио грехе незнабожаца. Напротив, Дух је уместо њега (тј, крсног дрвета) поцепао храмовну завесу. Да би показао да ће изаци из Гроба, Господ је за сведоке позвао праведнике који су изашли из својих гробова. Тако су се узајамно наговестили и један и други излазак. будући да су тим истим Духом били помазани и освештани и царство и свештенство, Дух је изашао и вратио се ка извору и једног и другог, како би било јасно да је и једно и друго исушио Онај Који је и једно и друго укинуо. Иако знамо да се одсецањем нашег најмањег прста може исцелити тело и да ће у противном цитаво оно (тело) пропасти, ми не желимо то да учинимо, јер добро знамо шта нам предстоји. Знајуци да ће смрт Његовог Сина људима подарити слободу, Бог није одбио да то учини. Због чега Бог није заповедио Аврааму, који је имао много слугу, да једнога од њих принесе на жртву? Зато што се жртвовањем слуге не би показала Авраамова љубав, и био је нужан син како би се пројавила његова љубав (према Богу). Тако и Бог има много слугу, па ипак Своју љубав према творевини није показао посредством њих, него је хтео да нам посредством Сина обзнани Своју љубав према нама. Бог, каже, тако заволе свет да је Сина Свог Јединородног дао (Јн. 3; 16). Зашто је Бог створио свет, ако не услед љубави? На исти начин је у љубави родио и Сина. У каквом би се стању човек налазио да Адам није сагрешио, тумаче нам Јевреји. Исто тако, да Јевреји нису убили Христа, Бог би на други начин могао да оживи и јеврејски народ и незнабошце. Сатана је саветовао Адама да окуси од дрвета јер је мислио да му може нашкодити, при чему није знао за промисао Божији који је његово зло обратио у добро, сагласно следећим речима: Да су Га познали, не би Господа славе разапели (1. Кор. 2; 8). У време кад су они поступали неправедно, Господ је њихова дела преобразио у Своју славу.

А стајаху издалека сви познаници Његови (Лк. 23; 49), да би се испунило оно што је речено: пријатељи моји и ближњи моји спрам мене додоше и стајаше (Пс. 37; 12). Пред суботу су Га убили, док је било време за убијање; пред суботу су га сахранили, док је било време за сахрањивање, јер се до тада могло плакати, пошто је субота крај рада и са њеним наступањем прекида се свака жалост. Током суботе није допуштено нити да се ради, нити да се жали (за мртвима).

Један од војника прободе Му ребра копљем (Јн. 19; 34). Поругама које је поднео, Господ је поцаствовао Своје пријатеље а непријатеље казнио да би они, који Му нису били пријатељи, познали Његову правду, а пријатељи Његово милосрде. Извор који је потекао из Његовог ребра јасно је показао крв, и кривицу за њу Јевреји су преузели на себе (Мт. 27; 25). међутим, тада је истекла и вода, која се појавила ради оцишцења. Крв својом појавом говори против убице, а вода својим тајинством (говори о) оцишцењу Његових пријатеља. И то се догодило стога, да би познали да је Христос жив и након смрти. Уколико су више умножавали Његове ране, утолико су се више отварале Његове ризнице. Небеска богатства била су разливена по сваком делу Његовог тела и чим би им се убице приближиле, она су се разливала да би пријатеље обогатила а непријатељима се осветила. Притекао сам свим удовима Твојим, Господе, и из свих сам добио све дарове. Кроз Твоја ребра, прободена копљем, ушао сам у заградени рај. У рај улазимо посредством ребара прободених копљем, као што смо и из раја изашли посредством ребра узетог из (Адамовог) бедра. будући да је огањ, који је пламтео у Адаму, потицао из његовог бедра, бедро другог Адама било је откривено и из њега је истекао поток воде која је угасила огањ првог Адама. Зли посредник је у људима распламсао огањ, а од Доброг посредника потекла је вода која је угасила тај огањ. Не постоји ништа горе од онога, који је обмануо Адама, који му ницим није нашкодио, и нико други се не може поставити поред њега, осим онога који је након смрти пробо ребра Господња. Дакле, злоба је била победена посредством онога циме је победила. Истекла је крв, која нас је ослободила од робовања смрти, али је истекла и вода, да би сви, који приступају Његовој спасоносној крви могли да оперу робовање пороку којем су били потцињени. Истекле су крв и вода, које ознацавају и Цркву Христову, саздану на Њему, слично као што је из Адамовог бедра била узета његова жена. Адамово бедро је његова жена, а крв Господња је Његова Црква. Из Адамовог бедра изашла је смрт, а из бедра Господњег живот. Христос је маслина из које истице млеко, вода и јелеј (уље). Млеко за децу, вода за младе и јелеј за болесне. слично овоме, та маслина је у својој смрти дала воду и крв.

Завист је прогонила Давида, завист и мржња прогониле су Сина Давидовог. Давид се сакрио у пецину (1. Сам. 22; 1), а Син Давидов у гроб. Давид је, како се чинило, био осуден, а Син Давидов победен, док је, у ствари, осуден и разоблицен био Саул, а победена и срушена смрт. Давид је ускликнуо: Где је копље царево (1. Сам. 26; 16), а Син Давидов: Смрти, где ти је победа (1. Кор. 15; 55). Саул је своје копље бацио на Давида (1. Сам. 19; 9–10) и, мада га није погодио, зид је остао као сведок његовог прогона. Тако су и x елати копљем проболи Сина Давидовог и, мада Његова сила није поражена, Његово тело сведоци о Његовим ранама. Давид није био прободен, као што ни Сину Давидовом нису нашкодили. Зид, копље и пецина оптужују Саула, а тело, крст и гроб разоблицују Јевреје. Нико није толико уздигао себе колико човек, и нико се није толико унизио као Бог. Нико није толико узвисио себе као човек који је испружио руке ка дрвету и пожелео да постане једнак свом Творцу, нити се ико толико умањио као Бог, Који је Своје руке раширио на дрвету и избрисао преступ што се појавио кроз покрет оне прве руке.

Господ је Своје руке раширио на крсном дрвету, да би умртвио смрт која се појавила посредством дрвета. Требало је да наше тело буде исцељено на исти начин на који је и рањено; доликовало је да онај, који је уздигао самог себе, буде и поражен оним, циме се уздигао, да би се открила она сила која све преображава. Стрела којом смо рањени постала је за нас лек живота. Оружје којим је непријатељ победио постало је за њега самог страх и трепет, да би тим истим леком, којим је био умртвљен наш живот, била умртвљена и смрт, наш убица. Адамов живот, погубљен дрветом, Господ је узео и понео на дрво, да би и Адама узнео до њега и да би му под гранама дрвета живота приуготовио безбедно обитавалиште. Онога дана, кад је отворена рана Христова, затворена је и запецацена рана Адамова. Шести дан ? , који је Христа приковао клиновима, Његовим посредством извукао је клинове из преисподње. Његово бедро је отворено меду живима, да би у преисподњој било затворено. На који се начин рана, која се затворила, после десет дана показала као отворена, тако да су прсти ушли у њу (прсти апостола Томе)?

Бог је подржавао раширене Мојсејеве руке све док непријатељи нису пали и изгинули. Јевреји су такоде раширили руке Сина Божијег на крсном дрвету. И како су они Њему учинили противно од онога, што је Он учинио њима, тако је и Он сада њима учинио оно, што је било противно Његовим раширеним рукама, јер су они пали и више се нису подигли. На слицан начин су незнабошци, који су поверовали у Његове раширене руке, учинили супротно од онога, што су чинили предашњи незнабошци, због чега се и са њима догодило супротно. Крсној смрти био је изложен зато, да би се испуниле речи пророка: Као јагње на заклање воден би и као овца нема пред оним који је стриже (Ис. 53; 7). Бити најпре усмрцен, а затим пострижен, није у складу са природним поретком. међутим, то је речено због тога што је Христос најпре био погубљен одлуком коју су изрекла уста судије, а затим прикован на крст, на којем је стајао непосредно над земљом и био слицан овци пред стрижење. Он је умро будући прикован за крст, циме је тајинствено ознацио да ће кроз Његову смрт сви мртви бити подигнути и да ће устати. Кажу да се Јерусалим налази у средини земље, ради праведног Бога Који је тамо дао Закон чије су луце, исходеци отуда, просветлиле све крајеве земаљске. будући да је тамо била Његова правда, тамо је подигао и милосрде Свога крста, да би одатле раширио руке према свим крајевима земаљским и и прихватио и обгрлио душе и духове цитаве васељене.

Христос је умро за свет, да нико не би ради света живео. Налазио се у телу прикованом за крст, да нико не би живео ради раскоши (сопственог) тела. Умртвио је живот тела, да ми не бисмо живели по телу. Постао је учитељ којем патње нису непознате, и поуцио нас је сопственим страдањем. Сам је упознао горцину, да би нас научио да човек не може постати Његов ученик само по имену, него посредством страдања. Мудрост коју је у свему показао предао је и нама. У свету се јавио Онај, Који је изнад света.

Рец истине дошла је у свет и Својом истином, што се нас тице, научила нас да корацамо Његовим путем. Господ се обукао у тело и бесмртнима учинио она тела, која су била обучена у смрт. Обнаженост Његовог тела на крсту јесте обнаженост наше смрти, и полагање Његовог тела у гроб јесте поробљавање живота који је од света. Није нас ослабило нити насладивање овога света, нити нас је заслепила велицанственост његовог призора, нити нас је уловила сласт његових дарова. Над нама нису завладале замке његових лукавстава, нити је његово смртоносно копље задобило власт над нама који смо познали његовог прогонитеља и рушитеља.

Постоје два крштења код Господа, Оциститеља свих: једно је крштење воде, а друго крштење крста, да бисмо се крштењем страдања поуцили крштењу воде. Покајање грешника је њихово распеце, које тајно пронице кроз њихове удове и уздржава их да не би поступили по кретању страсти. Дакле, и праведнима и грешнима потребна су два крштења, и једно не може да спасе без другог. Ако кажеш да данас нема јавних прогона, ја ћу ти одговорити да постоје тајни (прогони), јер јереси прогоне твоју веру. Ти, дакле, исповедај Господа без испитивања о Њему. Царски прогони нису ништа гори од прогона јеретика, као што ни страдања нису ништа тежа од муцења којима излажу јеретици. Ако те прогони мржња, исповедај љубав; ако те прогони завист, исповедај једнодушје; ако те прогони страст, исповедај уздржање. Ако те пак прогони неправда, исповедај правду; ако те прогони жудња за влашцу, исповедај Господа, Свегосподара. Сви ти прогонитељи прогоне муценике у свету. будући да су они (муценици) победили у тајним прогонима, овенцани су јавно. Ако будеш победен у прогонима који су унутар тебе, како се можеш надати да ћеш истрајати у прогонима који су изван тебе?

Марију велица Ева, а Јосифа Јосиф, будући да је и ономе, који је затражио тело Исусово, име било Јосиф. Старији Јосиф је био толико праведан да, како каже Писмо, није хтео да осрамоти Марију (Мт. 1; 19). Млади је био исто тако праведан јер није хтео да сауцествује са клеветницима на суду и у делима њиховим (Лк. 23; 50–51). Тиме је показано да је Господ Себе поверио овом имену, како када се родио, тако и онда, када је требало обавити Његово мртво тело. То име се удостојило савршене награде, јер Му је служило приликом рођења у пе чини и побринуло се за Његово тело у гробу.

Запецатише гроб Његов (Мт. 27; 66), што се догодило у Христову корист а на њихову штету. Онима, који су видели врата гроба, било је јасно да је ту дејствовала сила којој је све лако. Извео је Своје тело из запецаценог гроба, и пецат гроба постао је сведок пецата утробе коју је запецатио. Кад је била запецацена девственост утробе и гроба, Син Бога живог изашао је отуда, и у оба слуцаја био Првородени. Кроз врата смрти изашла су врата живота. Кад је Господ био закљуцан, ослободио је закљуцане, и кроз Његову смрт оживели су мртви; кроз Његов глас ускликнули су цутљиви, у васкрсењу Његовом потресла се земља, и Својим изласком из гроба увео је незнабошце у Цркву.

Марија је у рано јутро пошла према гробу, али Он већ беше васкрсао. И нико није знао час Његовог васкрсења, али је Марија незнабошцима говорила о Њему. Одежду којом је био обавијен у гробу тамо је и оставио, како би човек у рај ступио без одеце, какав је тамо и био пре сагрешења. будући да се човек обукао тек онда, кад је протеран из раја, приликом ступања у њега бице без одеце. Можда је Своју одежду оставио тамо и због тога, да би тиме ознацио тајинство васкрсења мртвих јер, као што је Он васкрсао у Својој слави а не у Својој одеци, тако и ми морамо васкрснути у делима својим.

Будући да је Адам умро услед греха, требало је да Онај, Који је грехе примио на себе, уништи смрт. Адаму је речено: У онај дан, у који окусиш, умрецеш. Он, међутим, није тога дана умро, али је добио залог смрти. Видео је да је наг, јер је био лишен предашње славе, и уплашио се смрти. Тако смо и ми добили живот у Христу: уместо плодова дрвета, окусили смо Његово тело, а Његова трпеза заменила нам је рај. Његова праведна крв опрала нас је од проклетства, а кроз наду у васкрсење оцекујемо будуће наде и већ живимо Његовим животом, који је постао наш залог.

Не дотици Ме се (Јн. 20; 17). Као прво, рекао је то стога, што је то тело почетак гроба и што га је Сам Господ, као његов свештеник, брижно чувао од свих руку, да би га дао оној руци која може да прими такав дар и да за њега узврати сличним даром. Као друго, заповедио јој је да Га не дотице, да би поуцио да се Његово тело већ обукло у част и славу, циме је показао да је само у оно време, док је Он био слуга, свим људима била дата власт над Његовим телом, јер су Му прилазили и цариници и грешници. учинио је то и да би показао да Његови непријатељи немају власт да полажу руке на Њега, а да Његови пријатељи могу да му приступе на други начин, односно с љубављу и страхом. Осим тога, кажу да Марији није допустио да Га дотакне и стога, што она још не беше примила тајинство крви и тела Његовог, показујуци тиме не само да непријатељи, као Јуда, него да ни пријатељи, који још нису запецацени ? , не могу да приступе Његовом тајинству. Осим тога, како је Ева, која је испружила руку, изложила људско тело смрти и разним болестима, Господ није допустио Марији да приступи Његовом телу, јер га је чувао за мишицу Онога Који га је посадио са Своје десне стране, за ону руку која Га је, након вазнесења, окружила сваким блаженством.

Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашем, Богу Мојем и Богу вашем (Јн. 20; 17). Ако ово схватимо онако, ако је написано, испоставице се да је Отац на небесима а не на земљи. Ако би Он био на земљи, зашто би Син усходио к Њему? Ако кажеш да Син није био на небу, ја ћу ти одговорити да ни Отац није био на земљи. Рекао је: Долазим теби, Оце свети (Јн. 17; 11) а не Боже Мој. Кад је говорио с Њим, називао Га је Оцем, да би показао да је Он од Њега. међутим, кад је послао гласника Својим ученицима и рекао: Одлазим, назвао га је Својим Богом да би тиме показао Своју слабост док се налази с њима. Он, међутим, каже и следеће: Нисам Сам, јер је Отац са Мном (Јн. 16; 32) и Ја сам у Оцу и Отац у Мени (Јн. 14; 11). Узлазим Оцу Мојем и Оцу вашем, Богу Мојем и Богу вашем. Мора се приметити да је на почетку рекао: Оцу Мојем, а затим Оцу вашем, а онда Богу Мојем и Богу вашем. И једно и друго речено је о Његовој човечијој природи. Рекао је да узлази Његово тело, а не Логос Божији. слично томе, о Његовој људској природи говори се и на оном месту где каже: Отац наш, Који је на небесима (Мт. 6; 9).

Симону је речено: Хајде за Мном (Јн. 21; 13), циме предсказује његову (Симонову) смрт. А Петар осврнувши се виде да за њима иде ученик којег Исус љубљаше… и рече: Господе, а шта ће овај? Исус му одговори: А шта је теби до тога (Јн. 21; 20–22)? Шта је то лоше рекао Симон? Ништа друго није рекао, осим што је од Господа затражио да и тог ученика побуди да следи за Њим. На тај начин је, посредством Симоновог распитивања, Господ поуцио да и Он, заједно са Оцем, има власт над смрцу, будући да каже: Ако Ја хоцу. Он, међутим, није хтео да се и овај овенца Његовом врлинском смрцу.

Господ је Својим ученицима дао јелеј као символ Свог имена ? и тиме показао да је васцели Он са сваким од њих. будући да је Он дан, дао је такоде и светлост светиљци и протерао таму и њена дела.

Након што је меду онима који су били изложени смрти и у оној природи над којом је владала смрт задобио залог живота, Господ се узнео од њих и Отац Га је посадио са Своје десне стране, као заложника земних. Отуда им је Он послао истински залог, Духа Утешитеља, залог живота. Ако смо ослободени од робовања греху, зар нас је ослободио роб? Робови не ослобадају робове. Обрати пажњу на ова два цудна дела. Ко је поделио језике? Отац. Јесу ли они, којима су језици помешани, били грешници или праведници? Грешници. А Дух, када је послат, на кога је сишао? На апостоле. Зар они нису били праведни? Наравно да је тако. Због чега је, дакле, Господ помешао језике, да би Дух језике подарио праведницима и апостолима? Ако је тако, онда је дело Духа славније и веце од дела Оцевог. Господ је заједно са Собом узнео и узвисио и наше тело, како би оно посредовало за телесне и да би кроз Њега земни задобили приступ вратима Царства небеског, јер се и Само божанство умањило и снисходило ка нама посредством нашег тела.