СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ДВАДЕСЕТА ГЛАВА

Не моја воља него Твоја нека буде. Тим речима показао се као супротност Адаму, који је одбацио вољу свог Творца да би творио вољу свог непријатеља, због чега је и био препуштен цељусти противника. Господ је одбацио вољу тела да би утврдио вољу Оног који је тело створио, знајуци да свако блаженство зависи од воље Оцеве.

Не како Ја хоцу него како Ти. Зар је Он имао вољу противну вољи Оцевој? Због чега онда каже: Не моја воља него Твоја нека буде? И на другом месту каже: Сишао сам са неба не да творим Своју вољу, него вољу Оца Који Ме посла (Јн. 638). Воља Оцева је оваква: Не изгубих никога од оних које си Ми дао (Јн. 18; 9). Јасно је, кажу, да је воља Његова другација. И Исаија пророк каже: Би Господу воља да Га бије и даде Га на муке (Ис. 53; 10). Каже још и ово: Дао је душу Своју на смрт (Ис. 53; 10), показујуци на том месту да је то била Његова воља. Како то да се разуме? Показао је две воље, вољу Господњу и Своју вољу, иако је, наравно, њихово дејство једно. међутим, када је Господ хтео да убеди Своје слушаоце да се не налази у насилној потцињености некој другој сили, заблуделима се чинило да Он има другацију вољу ? . слично томе, док је стајао крај Лазаревог гроба, рекао је: Оце, благодарим Ти што си Ме услишио! А ја знадох да Ме свагда слушаш, него рекох народа ради који овде стоји (Јн. 11; 41–42), односно да би, слушајуци о Њему, познали да је Он од Бога.

То исто се мора речи и о још неким Христовим изрекама те врсте. Да би показао да је Он од Оца, све је то предао и приписао Оцу, да би се ради части Свог Оца показао као Онај Којем је то потребно, иако је све творио по Својој вољи. Није било потребе која би приморала Господа да снисходи до понижења, како би били постидени они који су говорили да су Га победиле силе мрака. Наиме, силе мрака су гласно викале и говориле: Ти си Син Божији, преклињуци Га да их не пошаље у геену. На који су начин могли да Га победе они, који су Га преклињали да их ослободи геене (пакла)?

Зној Његов бијаше као капље крви (Лк. 22; 44). Ознојио се да би исцелио болесног Адама. У зноју лица свог, каже, јешцеш хлеб свој (1. Мојс. 3; 19). У врту се молио, да би Адама поново увео у врт.

Ја сам вас позвао, каже, да бисте бдели са Мном, да ме не би предали. Пошто се сад Ја предајем, спавајте и поцивајте (Мт. 26; 45)! С Јудом је поцело царство (1. Мојс. 49; 15), и Јуда је рушилац царства. Кад је Јуда лукавим целивом предао Господа Римљанима, истовремено им је предао и дужност да се освете за Њега.

Приступио је безбожни Јуда да би исцрпео дубоки бездан свог пада. Да би показао да је благ и извор милосрда, Господ је кротко рекао: Јуда, зар целивом издајеш Сина човечијега (Лк. 22; 48)? Тиме поуцава да им Син Божији није ни могао бити предат. Пријатељу, на то ли си дошао (Мт. 26; 50)? Непријатељство назива пријатељством. Господ му окреце Своје лице и лукави ученик прилази учитељу истине да би га целивао. Извукао је из њега дах који му је удахнуо. Није желео да грабљиви вук и даље остане меду Његовим овцама, јер је говорио: Узеце му се и оно што има (Мт. 13; 12).

Господ им је рекао: Кога тражите (Јн. 18; 4), јер су мислили да не може да се ослободи из њихових руку. Одговорише Му: Исуса Назарецанина. Исус им рече: Ја сам. А с њима стајаше и Јуда, издајник Његов… и они одступише назад и попадаше на земљу (Јн. 18; 4–6). И против своје воље поклонили су се пред Њим, да би спознали да се Он добровољно предаје у њихове руке. Не уплашивши се силе која их је оборила, испружили су своје нецисте руке и шцепали свог Оциститеља. Симон је једном од њих одсекао ухо али га је милостиви Бог по Својој благости узео и поново уцврстио на његовом узвишеном месту у подобију човека, који је кроз своје преступе пао у дубоки бездан.

Врати нож (мац) свој на место његово (Мт. 26; 52). Мац није потребан Ономе, Ција је реч мац. Онај, Који је одсецено ухо вратио на његово место могао је и да раздреши свезане удове. Да не би само на једном од њих показао Своју силу, он ју је пројавио и на осталима, када су одступили и пали на земљу. Да милост не би показао само према ономе којем је исцелио ухо, Он је милошцу оградио све који су Га држали, да би познали кога су ухапсили. Једино су се милошцу Онога, Који је одсецено ухо вратио на његово место, могли подици они, што су попадали на земљу. Цим би показао нешто од Своје силе, они који су дошли да га ухапсе поново би попадали. Симон је у тајинственом смислу извукао мац, да би се потврдиле речи Мојсејеве: Свака душа, која не послуша тог пророка… смрцу да умре (5. Мојс. 18; 19–20). будући да је Господ био крај (старозаветне) правде и почетак милосрда, вратио је његов мац у корице. Правду је вратио на њено место и милосрдно приступио исцелењу ране нацињене мацем. Ухо је вратио на његово место, јер је недостатак правде допунио милосрдем. Онај, међутим, чије је ухо било исцељено, за своје исцелење је уместо љубављу узвратио мржњом. Исто тако су и они, што су попадали на земљу и били подигнути Његовом силом, оковима узвратили за добијену помоц. Свезаше Га и одведоше (Јн. 18; 12–13).

Кнез ученика (Симон Петар) пао је у искушење, како би постао исцелитељ рањених. Пошто преступници, постидевши се, могу да се покају, Господ их је подстакао да се обрате Њему, Који је изнад било каквог преступа. Симон се током ноци одрекао, а током дана се исповедио (упор. Јн. 21; 4–10). Код огња се одрекао, код огња се и исповедио. Тамо где се одрекао, земља је била сведок; тамо где се исповедио и земља и море су се, саобразно својој природи, појавили као сведоци. Пошто се својим језиком удаљио и одрекао, самом је себи ставио јарам и своје мишице предао крсту, јер је понизно молио да га разапну са главом окренутом на доле.

Од сада ћете видети Сина човечијега где седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским (код св. Јефрема: Од сада ћете видети Сина човечијега где долази на светлим облацима и са ангелима небеским). Тада првосвештеник раздре хаљине своје… (Мт. 26; 64–65), јер су пропале услед силе новог вина (упор. Мт. 9; 17). речи ћемо и то да је све, што је Бог желео да изврши кроз Свог Јединородног, Он предсказао у творевини и предизобразио на Својим праведницима. У месецу арекку (марту) цветови напуштају своја окриља и излазе напоље. Своја окриља остављају огољена и празна, да би они сами постали венци за друге. Управо тако је и првосвештеник у месецу арекку поништио своје свештенство и оставио га огољено и празно. Свештенство је прешло на нашег Спаситеља и зауставило се на Њему. Христос је уцуткао њихове усне, али су они против Њега подстакли галаму и узнемиреност меду сведоцима. Господ је одговарао на оно што су Га питали, и учинио је да се подеру њихове одежде. И узеше Га и одведоше у судницу, и предадоше у руке Пилату, а сами не удоше унутра да се не би оскрнавили него да би у светости могли да једу пасху (агнеца, јагње) (в. Јн. 18; 28). О, фарисеји, зар нисте слушали: Гле, јагње Божије које узе на се грехе света (Јн. 1; 29). Зашто вам је било потребно да оног истог дана, када кољете јагње свог спасења, приносите на жртву и Јагње нашег спасења?

Господ је био бранитељ истине. Приступио је и цутао пред Пилатом, јер је истина била изложена насиљу. И као што други победују посредством одбране, тако је и Господ посредством Свог цутања изашао као победник јер је дар, који је заслужило Његово божанствено цутање, била победа истинитог учења. Излажуци учење, Он је говорио, а на суду је цутао. Није цутао о ономе, циме нас је узвисио, и није се борио против оних који су Га жалостили. речи Његових клеветника падале су на Његову главу као венац. Цутао је да би, док Он цути, они гласније викали, и од свих тих узвика Његов венац бивао је све украшенији. Да је проговорио, онда би Својом истином на цутање приморао тај скуп који се трудио да Му приуготови венац. Осудили су Га, јер је говорио истину. Он, међутим, није био осуден, јер је осуда постала Његова победа. Ништа га није приморавало да им одговара тако, што ће их убедивати ? . Он Сам је хтео да умре и одговарање би било препрека за Његову смрт. Цутао је; да је проговорио, њихова лажљивост не би могла да се одржи пред Његовом истином. Узми Га, узми Га од нас, довикивали су Пилату (в. Јн. 19; 15). Одбијајуци то два – три пута, Пилат је постао пророк Царства Господњег, говорећи: Зар цара вашега да разапнем (Јн. 19; 15)? Тајна крви, којом су покропили своја врата, одвратила је од њих смртоносног ангела и рушитеља (Мојсеј је наредио Јеврејима да крвљу пасхалног јагњета намажу своја врата како би ангео њихове станове разликовао од египатских; прим. прев). Ка истинском Јагњету они су окренули своја богохуљења и, одбацивши Га, затражили да им ослободи Вараву – човекоубицу.

Пошто су Господа обукли у пурпурну одецу, примио је Царство Израиљево. Када су Га поново свукли, Он је кроз то јасно показао да им оставља смрт. Као што су Га за порез клеветали говорећи: Овај забрањује давати цесару данак (Лк, 23; 2), тако су и одевањем у пурпур хтели да Га убију, говорећи: „Ето, Он присваја царство!“ будући да су Му припремали смрт, они су тим речима пророковали слично Кајафи. Посредством трновог венца, који су начинили да би Му се ругали, догодило се управо супротно и њихово неверје преобразило се у добро, односно, посредством Његовог венца победен је непријатељ, јер је Господ Својим венцем поништио проклетство првог Адама: Трње и коров ће ти радати (1. Мојс. 3; 13). Пљували су на Њега (Мт. 27; 30) Који им је у лице дунуо Духа Светога, дадоше Му трску у десницу (Мт. 27; 29), јер је Господ жезло што подржава свет који је остарио и ослања се на Њега. И као што се трском потврдују и цине непроменљивим судијске пресуде, тако је и Господ трском написао своју пресуду и избацио их из Свог дома.

Када виде Јуда да Га осудише, раскаја се и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старешинама, говорећи: Сагреших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети! И бацивши сребрнике у храм изиде, и отиде те се обеси и умре (Мт. 27; 3–5). Отишао је Јуда, да би постао весник оних заблуда какве су се касније појавиле. У себи је размишљао: „Ослободицу се мноштва осуда и сакрицу се од срамоте.“ На тај начин је, одбацивши новац, као да му ништа не преостаје после преласка из овога света, ставио омцу и обесио се. Да се милосрде не би постидело његовим кажњавањем, меду синовима мира и истине није се нашао нико ко би га убио, него се сам обесио о уже. Тако је показао да злоба до последњег дана погубљује и искорењује саму себе. Ко ће се, дакле, осветити за крв Онога, што је дошао у људском лику, ако не онај који га је издао обукавши се у људски лик ? , не зато што је могао да Га победи и изда, него зато што је Он Сам хтео Себе да преда? Господ није уништавао злобу јер је хтео да она саму себе уништи својим делима. Дакле, даво је убио Бесмртнога обученог у људски лик, и тиме заслужио освету Божију, да би затим кроз ту освету Божију био погубљен и убијен онај који се називао богом ? . Онај, што је пустио стрелу на непријатеља, ломи стрелу а лук баца у ватру када она (стрела), будући одбијена, погада оног што ју је пустио. Тако је и даво, видевши да је смрт Сина постала победа света а Његов крст ослободилац твари, ушао у Јуду, у свој сасуд, и он је отишао и обесио се о уже. То што се просула његова утроба (Дела ап. 1; 18) указује на онога који је Јуду подржавао док је стављао омцу. И као што се прекинуло уже, тако је и он пао и преломио се по половини. Други кажу да је Јуда затворио врата (на куци) и закљуцао их изнутра. Док је он трулио и док се његова утроба распадала, нико није могао да отвори врата на куци и да види онога унутра.

Не ваља да се овај новац метне у храмовну ризницу (Мт. 27; 6). Плашили су се изрека Писма и хтели су да спреце њихово испуњење. Цим би био донет у храм, новац би постајао освештан. Оно што су купили за тај новац (в. Мт. 27; 7) показало се као добро, јер су то учинили Бога ради ? . У томе је било велико тајинство. Ако су тај новац изнели из светилишта, зашто онда нису могли да га врате у ризницу? Зашто није било дозвољено да се тај новац присаједини оном новцу, од којег је и узет? Ако га пак нису одатле узели, могли су то јасно да кажу. Зар је тај новац био мање цист од осталог новца? Зар је он био мање цист него Голијатов мац који се, умотан у платно, налазио боцно у олтару? Да ли је био мање цист него злато Египцана (2. Мојс. 11; 2), него злато које је Давид отимао у свим царствима и посвецивао Богу, или је био мање цист од оне круне с драгим камењем коју је ставио себи на главу? Да ли је био мање цист него они заветни дарови које су донели Филистејци и који су се вековима тамо налазили? Зар Навуходоносор није опљацкао све богослужбене сасуде и однео их у храмове својих идола? Филистејци су чак и ковцег завета однели у Дагонов храм. Ко може нецисто учинити светим и освештаним? Ако су за тај новац купили њиву зато, што је Он Самога Себе учинио Богом, онда је требало да њиме прекрију олтар. То им, међутим, није било на срцу, него су желели да спреце испуњење пророчанства.

Када је положио на Себе дрво крста и пошао, сретоше и задржаше неког Симона Киринејца, тј. незнабошца, и ставише на њега крст да носи за Исусом (в. Лк. 23; 26). Добро је што су својевољно предали крст незнабошцима, јер су бунтовници одбацили долазак, који је донео сва блага. Тај долазак, који су из зависти одбацили, предали су незнабошцима. Из зависти су Га одбацили и због зависти су Га прихватили незнабошци. И Он Сам је прихвати њих (незнабошце) да би посредством оних, који су га примили (тј. незнабожаца) положио завист у душе, оних који су Га одбили. То, што је Сам носио Свој крст, ознацава Његову победу. Да у смрт није био одведен под присилом других, сведоце и следеће речи: Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10; 18). То, што је неко други понео Његов крст, догодило се зато да би се разјаснило да је Онај, у Којем није било греха, на крст отишао због људи који су Га избацили из своје средине.

Кад овако цине са сировим дрветом, шта ли ће бити са сувим (Лк. 23; 31)? Посредством овог поредења Господ је Своје Божанство назвао сировим дрветом, а оне, који су примили Његове дарове, сувим. Осим тога, рекао је „сирово дрво“ и због тога што оно даје плодове, као што говори и на другом месту: За које од Мојих добрих дела Ме каменујете (Јн. 10; 32)? Ако толико трпим Ја – у Којем нисте нашли греха да бисте се изговорили што Ме убијате јер, који ме од вас кори за грех (Јн. 8; 46) – колико ћете више трпети ви! Или је можда рекао „сирово дрво“ будући да је творио чудеса, док је сувим дрветом назвао праведнике који, међутим, не цудотворе. Осим тога, уколико су толико ненавидели и погубили сирово дрво, чије су плодове јели и чијим су се лишцем насладивали, шта ће тек учинити са сувим дрветом, које не даје изданке и не отвара своје пупољке, тј. са обицним праведницима који не творе знамења?

Кад су Га уздигли на крст, с Њим су разапели двојицу разбојника, да би се испунило Писмо које говори: И уврстише Га меду безаконике (Мк. 15; 28). Иако не знамо да ли је био обрезан или не, један од њих се речима показао слицан обрезанима. Други пак, за којег такоде не знамо да ли је био необрезан или не, својим речима се уподобио необрезанима. Један је рекао: Ако си уистину Христос (Лк. 23; 39), сагласно речима обрезаних x елата, а други: Помени ме у Царству Своме (Лк. 23; 42), слично ономе што су написали необрезани: Исус Христос, цар јудејски (Мк. 15; 26). Необрезани су исповедили да је Христос цар јудејски, а не њихов цар. Јудеји су за свог цара признали цесара (цезара), кнеза других народа. Народ који је признао пролазно царство ишцезао је заједно с њим, а они, који су исповедили истинитог Цара, сагласно обецању тога Царства ступили су у рај утехе. Цесар (цезар) којег су признали за свог цара разрушио је њихов град, док су незнабошци, који су исповедили царство Господње, наследили васкрсење и живот својих тела.

Ако си Ти Христос, спаси и Себе и нас (Лк. 23; 39)! Господ није сишао с крста, како је затражио овај, јер је желео да прослави онога који је био с десне стране крста и који је веровао у Распетога. Посредством цуда лако је било учинити некога Својим учеником. Догодило се, међутим, нешто моцније, јер је истина Господња приморала презривога да Му се поклони. Због тога је апостол и рекао: Слабост Божија јаца је од људи (1. Кор. 1; 25). Господ је слабошцу крста покорио Себи све народе. Испружи своје руке према крсту да би се и руке распетог Господа испружиле према теби. Ко не пружа руке ка Његовом крсту, тај не приближава руке ни ка трпези Његовој. Од Његове трпезе бице удаљени сви који су, иако призвани гладни, к Њему пришли засицени. Не допуштај себи да се заситиш и не приступај тако ка трпези Сина, да ти Он не би заповедио да гладан останеш иза стола.

Пошто је сатана удаљио од правде једног ученика Христовог ? , и Христос је приграбио једног од његових ученика ? . Ономе, којег су због преступа силом приковали за крст, даровао је слободу у замену за веру, иако је остао прикован за крст. Као што је сатана успео да изабрани по благодати по својој вољи постане одбацен и презрен, и да му припреми уже уместо престола, тако је и Христос разбојнику уместо крста подарио рај. Како није доликовало да се те руке, које је човек, преступајуци заповести, пружао ка дрвету познања, одмах испруже да би примиле дар од Бога Којег је он презрео у дрвету живота, Господ је узео човека и приковао га за крст да би умртвио смрт која га је (цовека) умртвила и да би (цовек) на тај начин задобио живот за којим је цезнуо. Због тога и каже: Бицеш са Мном у рају (Лк. 23; 43).

Помени ме, Господе, у Царству Своме. Пошто је оцима вере видео част Господњу на месту срамоте и уместо понижења видео славу, рекао је: Помени ме, јер и поред онога што се сада открива у клиновима и у крсту, нисам заборавио Твоје Царство и славу који ће се јавити на свршетку света и који сада још нису откривени.

Кад је Господ видео да је вера његова веца од вере многих, и да он не помишља на муцење него на опроштај грехова, прославио га је више него многе. Пошто у својим молитвама није тражио да брзо добије награду за своју веру јер је самоме себи, будући разбојник, изгледао мали и ништаван, Господ је убрзао давање Својих узвишених дарова и дао му обецање које ће се брзо испунити: данас, а не на свршетку света. Господ је показао Своје преизобилно милосрде и онога часа, кад је од разбојника добио веру, у замену је бесплатно дао неизмерне дарове, бесплатно је пред њим излио Своју ризницу, одмах га пренео у Свој рај и тамо поставио над ризницама Својим. Бицеш са Мном у рају.

Према томе, рај се отворио разбојнику а не неком од праведника. Рај који се затворио за праведним Адамом кад је овај постао преступник, поново је отворио преступник који је победио. Као што су Јевреји изабрали разбојника и одбацили Христа, тако је и Христос изабрао разбојника а одбацио њих. Где је, међутим, оно што је речено: Ако неко не једе тело Моје… нема живота (Јн. 6; 53). речи апостола: Који се крстисмо у Христа Исуса у смрт се Његову крстисмо (Римљ. 6; 3) објашњавају да је разбојник купељ опроштаја грехова добио кроз тајинство воде и крви које су истекле из ребара Христових. Бицеш, каже, са Мном у рају.

Дадоше Му да пије оцат помешан са жуци (Мт. 27; 34). За то, што им је дао радост Својим слатким вином, они су Му дали оцат, а због жуци је Његова велика дарежљивост горцину незнабожаца учинила слатком. Његов хитон (одежда) није био поцепан јер он изображава Његово Божанство које се, будући несложено, не може ни разделити. То, што је Његова одеца била подељена на четири дела указује на Еванђеље, које се проповедало на четири стране света. Поделите медусобно Његово тело у име љубави према Ономе Који је, због љубави према вама, Своју одецу поделио Својим x елатима. Сви ви примите и прихватите васцелог Њега, да би Он Један узео и прихватио смрт свих вас. Отворите двери свога срца Ономе, Који вам је отворио двери Свога Царства. Марија види Господа у ономе који је лежао на Његовим грудима, а Јован Га види у Оној Која Га је родила из утробе, јер је, мимо свих осталих ученика, Њу превасходно поверио њему.

Будући да помрацени ум x елата није спознао какво је Сунце приковано за дрво крста, помрацило се сунце које просветљује оци. Када су се помрациле телесне оци, ум је постепено поцео да се просветљује: Авај нама, заиста Овај беше Син Божији (Мт. 27; 54). Примецујеш ли да, док се тама згушњавала у њиховим спољашњим оцима, још не беше ишцезао мрак у њиховим унутрашњим помислима, јер је тама сасвим природна за помрацене ? . Тај мрак их је поуцио у чему се састојало помрацење оног Сунца, које су они приковали за крст. Када се појавило Сунце Правде, цистеци губаве и отварајуци оци слепима, уз помоц ове светлости слепи нису могли да знају да је дошао Цар града Јерусалима. Кад се за њих помрацило природно сунце, посредством те помрцине постало им је јасно да је наступила пропаст њиховог града. Настаде, каже, суд о пропасти Јерусалима (в. Дан. 9; 22–26). Пошто овај град није прихватио Онога, Који га је створио, преостало му је да види своје уништење.

Теби, Јудеју, не предстоји да то видиш у будућности, јер си већ видео да је твој град разорен и уништен. будући да је твој град разорен и уништен, из тог разореног и уништеног града спознај Ко је Тај, Који је засадио Цркву. Из тога што су деца овог града расејана и развејана по свим народима научи Ко је Онај, Који је све народе сабрао и ујединио у крилу Цркве. Ако те не убеди крило удате жене лишене семена, ? нека те убеди крило неплодне која је постала бременита и рада децу ?? . међутим, ако не видиш уништење прве, тешко да ћеш видети плод и пород друге. Ако ову (прву) не видиш понижену и обудовелу, зар ћеш ону (другу) видети удату и умножену децом? На шта помишљаш цитајуци следеће речи Писма: Остављена има много више деце него она, која има мужа (Ис. 54; 1. и Гал. 4; 27). Ако ти је смисао Писма нејасан, због чега онда замараш оци његовим цитањем? Ти си слицан слепом мишу: како ниси у стању да поднесеш блиставе зраке сунца, одбаци дан и поцни да летиш током теби сродне ноци. Ако не можеш да гледаш у скривену светлост Писма, одреци се труда да га свакодневно циташ. Слепом мишу ноц служи уместо дана а теби се уместо Бога, изображеног у пророцима, показало теле које су начинили уметници. Поштуј или Онога, Којег су обзнанили пророци, или онога, којег су излили твоји оцеви. Тако је и Исус, син Навинов, рекао: Изаберите себи данас коме ћете служити, Богу или боговима (Ис. Нав. 24; 15). Твоје срце је изабрало њихове (паганске) богове. Уместо Писма и пророка, ти поседујеш незнабожацку јарост, а уместо псалама раскалашне песме. Оно, што смо ми одбацили од себе, дато је вама, а оно, што сте ви одбацили, дошло је код нас. Ако једно Царство небеско није обецано свима нама, онда је свима нама довољан један пакао.

Боже мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио (Мт. 27; 46). Смрт је победила Господа и натерала Га да зацути док се није попео на крст; напротив, Христос је победио смрт чим су Га подигли на крст. Док је смрт свезивала Једнога за крст, многи, који су били свезани у преисподњој, ослободени су везивањем овог Једног. речи истинитог Господа: Ели, Ели, зашто си Ме оставио биле су сагласне са истином, док су подругљивци додали и ово: Да видимо хоце ли доци Илија да Га избави (Мт. 27; 49). Пошто су се том првом гласу (оглашавању) наругали, говорећи: „Зашто Илија не долази да Га спасе“, Он се огласио и по други пут. Тај глас су цули мртви и покорили му се, показујуци тиме да, ако су Га цули мртви, који нису могли да Га чују, онда су утолико пре могли да Га чују живи. међутим, зашто Му, кад је призвао Свог Оца, уместо Оца нису одговорили мртви? Ако Га је Отац цуо посредством мртвих, нека живи у томе виде указивање и подстицај да Га слушају. Пошто су, застранивши, одступили од Његовог првог гласа, сила Његовог другог гласа (оглашавања) их је исправила. Како је Његов први глас (прво оглашавање) изазвао поругу у њиховим устима и подсмех и исмејавање у њиховим речима, други глас (друго оглашавање) је постао јадиковка у њиховим устима и ударање рукама у груди. Како је први глас био одбацен, Он је испустио други (глас) који је тражио да им се освети. Како сведоци Писмо, веровали су да Илија може да доде код њих, али им се помисао да би Илија могао да доде код Христа чинила достојном подсмеха. Пошто су пророци предсказали њихово расејавање и разарање града, они су посведоцили и да им Илија неће доци. Када су клиновима прикивали Његове руке, разоблицило их је блато које је начинио да би слепом отворио оци. Његова рука, која је могла да отвори оци слепога да би Га овај видео, могла је, исто тако, да ослепи x елате како Га не би видели. Таласи који су некад били притиснути Његовим цврстим ногама, сада свезаним тесним оковима, били су свезани и покорили су се Господу, и сада су надвладали оне што су Га распињали. Те ноге, које су могле да корацају по уздигнутим таласима не погружавајуци се у њих, могле су и да погазе леда непријатеља, и да их спреце да Га одведу на крст.

Када је Његово тело било приковано за дрво крста, у којем су се налазиле ризнице живота незнабожаца, Господ је погледао на незнабожацку земљу која је примила те ризнице. Јосиф је такоде рекао: Однесите кости моје одавде (1. Мојс. 50; 25) јер, док је та света ризница била у нецистој земљи, Господ је био милосрдан према њој. Из тог разлога су Јевреји били врацени из Вавилонског ропства. И ако се то мора речи о светима, онда се утолико пре мора речи о њиховом Господу. Клиновима су биле приковане руке, које су нас ослободиле од окова смрти. Приковане су биле руке које су скинуле наше окове и свезале оне, што су свезивали нас. чудесно је што су мртви умртвили Живога, и што је Умртвљени оживео мртве. Они су до највеце мере увецали своју махнитост, а Он је умножио Своје велицанствене дарове и спустио их чак до ада. То је Мртви, Којег је смрт уграбила и умртвила и, према сведоцењу Писма, увела у гроб, али и Који је васкрсао и разоткрио пецину Свог затоцеништва. Смрт Га је уграбила, умртвила и однела док је спавао. међутим, Он се затим пробудио и уграбио Свог отмицара. Ево Распетог Који је распео оне, што су Га одвели на крст, ево Затоценика, који је уграбио онога, што Га је учинио затоцеником. Крст Твоје смрти постао је извор живота за нашу смртност. Сви који су пили са Твог извора, дали су плодове сличне Твом пицу. Изгладнела смрт пожурила је да Га прогута, али је пожурила и да Га ослободи. Као што је посредством Евиног слушања дошла смрт, тако је и посредством Маријиног слушања дошао живот; ако је човек посредством дрвета запао у дугове, дошао је Христос и Он их је посредством дрвета поништио.

Јевреји су се трудили да, једно за другим, уклоне Његова цуда. Не могаше ли Овај, Који отвори оци слепоме, учинити да и овај (Лазар) не умре (Јн. 11; 37). Када је и њега (Лазара) призвао у живот, опет су говорили: Њега је оживео, а Самога Себе не може да оживи (упор. Мт. 27; 42). Уколико су они умањивали претходна чудеса, утолико им је Христос показивао чудеса веца од ових (претходних): уместо слепог – цетвородневног мртваца, уместо тог мртваца – гомилу мртваца које је извео из гробова. Кад су исмејавали нова чудеса, говорећи: „Зашто Он то не може да учини“, постајали су сведоци претходних чудеса која је сатворио, јер су говорили: Овај, што отвори оци слепоме и поново сведоцили: Друге је спасао. Господ је тада из њих извукао двоструку корист јер је, као прво, показао њихово скривено подсмевање кад су говорили „не може то да учини“, а као друго, поцели су да сведоце за Њега говорећи да је Он то могао да учини. Друге спасе, а Себе не може да спасе (Мт. 27; 42). На тај начин су, исмевајуци Га, поцели да Га велицају. Иако су речима: „не може да сиде с крста“ показали да је немоцан, док су говорили „друге је спасао“ они су и посведоцили да је Он живототворац.

Ако су помишљали да су због немоци Сина предали то тело у које је Он био обучен, били су слични Филистејцима који су сматрали да се услед немоци Бога могу с презиром и непријатељством односити према Његовом ковцегу. И ако се каже да су Филистејци добили казну освете, онда се то још више мора речи за ове x елате. Филистејци су били избављени од своје ране и остали су у својој земљи док се патње обрезаних, који су у суштини били необрезани, умножавају из дана у дан, јер нису имали могућности да остану у свом граду, као што немају могућности ни да се врате у њега. Ако нас куде због тела које су умртвили и сахранили, онда те покуде припремају срамоту за њих саме, јер је то тело оживело и васкрсло и седи с десне стране Оца. Мојсеј је разбио таблице на којима је Бог исписао света имена (тј. свете заповести), али њихове крхотине више није саставио нити су оне срасле тако као што срастају делови тела. Није им био подарен нити живот, нити обнављање нити нешто слично, што се дешава чак и са телима грешника.

Ако им пак крст служи као повод за подсмех, разоблицава их она змија у пустињи, јер је проклета змија исцељивала верне. Јудеји су се, међутим, дрзнули да назову крст знаком проклетства. Поштовали су овна крај дрвета (1. Мојс. 22; 13), праобраз Јагњета на крсту славе, Које је уместо свезаног Исаака ослободило свезани свет. будући да је народ био проклет, и њихов спас је дошао посредством проклетога, а незнабошци су спасени Живототворцем свих. будући да су били одани проклетој змији коју је Мојсеј поставио пред њих, поштовали су бакарну змију, којој су се поклонили и која им је за спасење тела погубила душу. Онај, ко није хтео да гледа на змију, умирао би од својих рана. Можда они нису били достојни да гледају на Бога, због чега су гледали на себи подобну змију и на тај начин се исцељивали. Како је Бог знао да народ (јудејски) неће поверовати у Његовог Сина, уразумио их је посредством змије да би постидео x елате, јер је народ у пустињи поштовао праобраз нашег Спаситеља.

Светилиште је било порушено а храм спаљен, што служи као праобраз Христа: Његово тело било је слично подизању храма, а Вавилоњани слични x елатима. Ако приговориш да је Бог то учинио због њихових грехова, ја ћу те упитати у чему је онда сагрешио храм и олтар, као и Данило и његови пријатељи? Како се то догодило због умилостивљења правде, јер су се услед те освете појавили обецани дарови, исто тако правда је била умилостивљена и посредством тела уздигнутог на крст, као и кроз рушење храма. За слуге Своје умолице се (Пс. 134; 15).

Прва похвала Творцева је у томе, што је саздао творевину, а друга у томе што се открио Својим створењима. Као што је Он њих познао, хтео је да и она познају Њега. Од Њега је потекло име божанства које се открило посредством Мојсеја, да би Египцани познали Бога сваке твари (в. 2. Мојс. 4; 16). Од тог Бога је и Логос Који се јавио и обитавао у телу да би творевина познала Светворца. У имену божанства (које се открило Мојсеју) наговештено је божанство Сина, док је у имену Сина било откривено оцинство Бога. Египцани нису поверовали Мојсеју и били су кажњени његовим штапом, у Сина су поверовали и Његовим крстом били спасени. Штапом Мојсејевим, праобразом крста, упозорени су народи – Египцани у знамењима рана, док су Амалицани у бици познали дејство крста. будући да су до тог времена били груби, уразумили су се праобразом крста; кад им се открио крст, показали су се као мудри и просветљени његовим учењем и поукама. Бог је, дакле, удостојио Израиљце и привукао их праобразом крста. Када се јавио Онај, чијим су знамењем били поцаствовани, они су од Њега начинили знамење поруге да би Га најзад, подсмевајуци Му се и ругајуци, и протерали. Пошто је Израиљ био привуцен и насладиван изобиљем милости, био је потпуно поуцен, али угојио се и удебљао и оставио Бога Који га је створио (5. Мојс. 32; 15).

Пред њима се открио истински смисао праобраза, али су га они изопацили, иако су још од давних времена многим подобијима Његовим били поуцавани да би Га познали. Нису признали оно тело, чија их је сенка прекривала у пустињи. Посредством дрвета, Његовог подобија, вода је постала слатка, а посредством змије, Његовог знамења, били су исцељени од змијског уједа. Укинути су субота и обрезање, јер ни једно ни друго није могло да их спасе. Одвратили су се од оног лица, чији је образ свагда био изображаван пред њима. Сви пророци су показивали само подобије Његових црта, јер облицје штапа (жезла) није било тако савршено као знамење крста. Лепота дрвета, које је воду учинило слатком, није била тако савршена, као лепота оног дрвета, којим су незнабошци уцињени слатким и кротким. Где год да је прошло подобије Христа као човека, тамо се потресла васцела творевина и била доведена у пометњу: море штапом, ране од змијског уједа Његовим знамењем, а горцина воде – Његовим праобразом. Ма где да се појавила истина, одмах би били одбацени они, који су прекривени нецистотом. Ево извора, који без зависти даје блаженство онима који пију и не завиде један другоме. Истекла је вода и свуда се раширила, како нико не би са завишцу гледао како други пије.