Свети и велики васељенски Сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже-изложено:„Господ наш и Спаситељ Исус Христос, утврђујући ученике у познању вере, рекао је: „Мир мој остављам вам, мир мој дајем вам“ (Јн 14:27), да се не би нико супротставио (опирао) ближњем у догматима благочашћа (побожности) него да би свима објавили проповед Истине. Али пошто Лукави не престаје да својом завишћу пакости семену побожности и увек изискује нешто ново против Истине, зато Господ који увек промишља о роду људском, подиже овог побожног и у ревности највернијег цара, и он је сазвао к себи одасвуд предстојатеље свештенства (епископе), по благодати Господа свих Христа нашег, да удаљи од оваца Христових сваку заразу лажи, и да истином својом униште (сасеку) им клице (младице). То смо ми и учинили и изгнали смо општом одлуком лажне догмате и обновили (установили) непогрешиву веру Отаца, проповедајући (објављујући) свима Символ (318) три стотине осамнаесторице, и прибројали смо нашим Оцима оне који су прихватили то излагање благочешћа (побожности) који су се после тога сакупили у великом Констатинуполису (Цариград), сто педесеторице (150) и сами су потврдили ту веру. Тако смо ми сачували поредак и све узоре (образце) вере раније бившег сабора светог у Ефесу, на коме су били представници најсветијег Келестина римског и Кирила Александријског, блажене успомене. Установљавамо нека заблиста (просветли) изложење праве и непорочне вере 318 Светих и Блажених Отаца у Никеји сакупљених при благочестивој успомени (памјати), Константина, бившег цара. Али да има силу и то што су установили 150 Светих Отаца у Константинуполису (Цариграду) за победу против јереси које су се тада јавиле, и утврђење ове наше католичанске и апостолске вере“.
(Следи Никеоцариградски Символ вере)
„И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега истог једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно Лице и једну Ипостас – не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.
Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски Сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне пак који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање Истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду епископи или клирици, нека епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима – клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема).(После читања одлуке сви најчаснији епископи узвикнули су:
„То је вера Отаца. Нека митрополити одмах потпишу; нека потпишу у присуству самих чиновника, добра одлука нека не подлеже сумњи. То је вера апостолска. Са њом смо сви сагласни. Сви тако мислимо“.)
(Mansi, VII, 108-117; АСО, II, 1,2,126-130)
