Свети Симеон Нови Богослов
ХИМНА I
Које ли се то тајанство трепетно у мени збива?!
Реч не може да изрази ни злехуда рука моја
да напише николико у похвалу ил у славу
Оног Који изнад хвале, Који нам је изнад речи!
Ако ово што се врши сад у мени у блудноме
неисказиво, неизречно ако јесте, та зар
Онај Уделитељ и Творитељ таквог нечег – де, реци ми! –
потребује нашу хвалу или славу да добије?!
Не! Прослављен од нас бити не може Препрослављени,
ко ни сунце што не може, што на овом свету зремо,
сјајним бити учињено ил примити светлост туђу:
оно светли а није осветљавано, и сјаји се а не прима,
јер већ има светлост ону, коју
јоште од искони задоби од Створитеља.
Ако, дакле, створив сунце, Бог Створитељ
свију твари створи га беспотребитим –
да виделом штедро сјаји и никада ни од кога
ништа више не требује,
како славу да добије Бог од мене од ништавног?!
Јер, Он, сунца Створитељ је савршено Беспотребит,
Који космос испуњује свим добрима сваке врсте,
моћ имајућ да то чини мигом неким и хотењем.
Али, ево, језику ми овде речи понестају и тајанство што се врши
ум гледа ал не тумачи:
види га и жели рећи а израза не налази!
Јер, посматра Невидиво, савршено Безоблично, Просто,
сасвим Несложено, величином Безгранично.
Почетак му не опажа пи свршетку траг не види,
ни за какву среду не зна, па што види – како рећи?!
Возглављена се Целина – чини ми се –
то сагледа, али не суштаствовањем но учешћем…
Кад на огњу огањ палиш, ти добијаш огањ цели;
што остаје несмањен је, неподељен ко ономад,
а предати од оног се од првога одељује и све даље светиљкама многим даје,
ко телесан. Духовни пак овај Огањ,
Који је и неразделан и посвема неоделив а и неподелив бива, и кад ми је једном предат на многе се не раставља, него и у мени стоји и остаје неподелив:
помаља се, гле, у мени, унутар сиротог срца као
сунце или као колут сунчев, куглолик се
показује и светлолик попут плама.
Не знам, ко што рекао, сам о овоме шта да кажем,
па да ћутим и хотијах (камо среће да могадох!).
ал трепетна чудесност ми крену срце и нечиста
ова уста широм она раскрили ми
те нехотног и нагна ме на зборење и писање…
Ти Који се у трен јави у мом срцу помраченом
и чудеса исказа ми што их очи не видеше,
Ти Који се у ме спусти у од свију последњега,
и сином и учеником апостолским створи мене,
што у власти бех аждаје,
грдног човекоубице, ко чинитељ,
извршилац свакојаког безакоња!
Ти о Сунце, о Превечно,
Које и у аду сину и касније
просветли моју душу помрачену и милодар
Дана Светог Безвечерњег подаде ми
(тешко у то поверује ко ја млитав и лен човек!)
и испупи сваким добром убогост у мени худу
– о подари и словесност и речи ми Сам прибави
да бих свима испричао чудодејства Твоја силна
и што год мед пама твориш мед слугама Својим данас,
да и они што у тами ленивости још спавају,
тврдећ да је немогуће грешницима да се спасу
и ко Петар и остали Апостоли, људи свети
и побожни и праведни, да помиловање приме,
еда знају и увиде сасвим лако изводиво
то доброти Твојој беше и јесте и увек биће!
И ти што се граде да Те, Светлост целог света држе,
а и они што говоре како, ето, не виде Те,
у Светлости не бораве и не будућ осијани
ни не зру Те беспрестано, Спаситељу,
да увиде да Ти досад не сину у њиној мисли
и у срцу гнусавоме у њином се не настани,
те да залуд веселе се надањима својим празним,
мнећи да ће Светлост Твоју по кончини угледати!
Јер, залогу управ овде, на земљи од Тебе печат
получују, Спаситељу, овце с Твоје десне стране!
Јер, ако је смрт за сваког – затворење оних двери
и ако је свим људима подједнако немогуће
да делају по кончини те не може више пико
ни што добро нит рђаво да учини, о мој Спасе,
каквим свако нађен буде јамачно ће и остати!
То, Господе, и страши ме, то у дрхат нагони ме,
од тога ми обамиру чула моја свеколика!
Јер, ко слепи када умре и одавде када оде
што никада сунце чулно потом неће опазити,
чак ни светлост кад очињу, васкрсавши најзад прими,
ни човек са умом слепим неће исто, ако умре,
Тебе тамо угледати, Умно Сунце, о мој Боже,
но, из таме изишавши, у таму ће и да уђе
и од Тебе одељен ће ту да бива у векове!
Нико, Господе, од људи од у Тебе верујућих,
нико од њих који јесу крштени у Име Твоје,
не би тешки и дрхатни јад поднео,
Милосрдни, одвојености од Тебе!
Јер, печал је преужасна, преужасиа, неиздржна, та жал вечна!
Ох, од Тебе одељеност зар од свега није гора,
од Живота растављеност зар бол није најболнија,
то мртвачко чамовање што живота лишено је,
и добара свеколиких других скупа та лишеност,
јер од Тебе одељени „лишава се сваког блага’ ?!
Јер, гле, т а д а – како бива овде сада – бити неће!
Сада опи што не знају Те телесно се наслађују
и по земљи веселе се, ликујући бесловесно;
имајућ што дао си им за ужитак овог жића
и једино то видећи, замишљају – исто тако
и по исходу је душе и свршетку земаљскога.
Ал погрешно наслућују, ал погрешно ствари цене
кад тврде да не са Тобом, но „у миру“ починуће
и за место справљају се – ох, лудости! – које нема
ни удела у Светлости нит учешћа пак у тами,
изван Царства место неко, али изван и геене,
и од двора Женикова и од огња казненога
удаљено, камо стићи прижељкују, несрећници,
говорећи да ни вечна Слава ни Небесно Твоје Царство
не треба им, него само – у починку пребивање.
Ах, помрачености њине! ах, незнања њиног слепог!
ах, несреће и надања тих испразних!
Нигде није описано такво штогод нит ће бити,
но у Светлости добара делатељи Божанственог,
а у тами казнитељној чинитељи зла стајаће,
а мед њима по среди је понор страшни што их дели,
како Сам нас Ти научи, Који ово и приправи.
Оном ко у среду пада биваће то пропадање
страхотније од мучења сваког иног и одмазде,
будућ да у бездан казне, у провалу погибељни
јадовно се стропоштава и доспева камо тешко
да би хтели приступити они што па мукама су
да у земљу праведника покушају – туда проћи,
већма волећ да се огњем у пепео грдан створе
но да себе суноврате у провалу страхотницу!
Они, дакле, који желе ту да буду по скончању
достојни су многих суза и тужења,
јер ко живо бесловесно потпуно су нерасудни
и зло сами себи желе и сами се прелашћују!
Ти, о Царство о Небесно! Ти, о Земљо кротких, Христе,
Ти, о Рају мекотравни! Ти, Ложнице Божанствена!
Ти, Постељо Неисказана! Ти, Трпезо свеколиких!
Ти и Хлеб Живота јеси, Ти Напитак Најсвежији!
Ти и Сасуд Воде Живе, Ти си и Живота Вода,
Ти – Светилник Неугасни посведневно свим Светима,
Ти – и Риза, Ти – и Венац и венаца Уделитељ,
Ти – и Радост и Починак, Ти и Слава и Наслада,
Ти – и Раздрагање, Христе, Ти – и Миље,
и Благодат сијаће се, попут сунца, о мој Боже,
Свесветога Духа Твога у Светима свеколиким,
и сијаћеш, Ти о Сунце Неприступно, усред ових,
и сви биће осијани у размери вере своје,
дела богоугоднога, наде своје и љубави,
очишћења и од Духа од Твојега просветљења,
о Једини Дуготрпни и Судијо свију, Боже,
Који ћеш им досудити разна места и станове,
праву меру Осијања и Љубави меру праву
и самога Богозрења, омер чијег величанства
разлике у слави опет, у милини и угледу
конака им и станова непојамних одредиће.
Гле, скинија разноликих! гле, конака многобројних!
и одежди пресјајнијих о многоврсног достојанства,
и венаца свешарених и драгуља и бисерја
и лежаја и покривки и трпеза и престола
и свег другог што нам служи за најслађе Наслађење,
што беше и јесте и биће – Јединога Тебе зрење!
Они, дакле, рекао сам, што не виде Светлост Твоју
– гледани од Тебе нису, него тако одељени
од Свеблагог Твог погледа лишени су свију блага!
Где би нашли ти починка, где без бола место неко,
где ли би се настанили, не поставши справедљиви?!
Јер ће само справедљиви с Лицем Твојим пребивати
– Ти у срцу у њином си справедљивом изображен,
те у Теби пребивају с Твојим Образом, мој Христе!
О дивоте! О Доброте Твоје Дара Вељег, Непојамног!
То у Образ у Божији људи преизмењују се
и негде се Несместиви изображава у њима,
Бог Који је по Јестаству неизменив, непроменив,
Који воли да се стани у достојним тога свима,
тако да васцелог Цара у нутрини има свако и
Његово Царство само и скривница царских Благо,
-те да сија ко што онда – васкрснувши – Бог мој сину,
од сунчевих луча јаче што их овде сад гледамо!
Свијајућ се уз Онога Који их је прославио,
такви стоје у препасти од преизобиља Славе
и прилива несустајна Божанственог Осијања,
јер Бујању томе конца неће бити у векове!
Прилива би тог престанак о концу Бесконачнога
значио обухваћење стварно Необухватнога и Оним,
Ког твар сва је незасита, засићење.
Ал, Пунота Бића Божјег и Светлости Божје Слава
бујања ће Бездном бити и Началом Бесконачним.
Ко они што, имајућ Га у себи изображеног,
уз Христа се неприступно Сијајућег и свијају,
тако ће кончина бити у њима Начало Славе и имаће –
да појасним мисао Ти своју сада –
у кончини ти Начало и у Началу кончину.
Помисли да Препунотном потребан додатак
пије и до конца Бесконачног да „тркачи“ не достижу.
И кад буде прошло небо које сада ту гледамо,
и земља и све на земљи, замисли ми што ти рекох,
моћи ће се докучити место где ћеш конац наћи
не телесно, то не велим, него умом бићеш кадар
да докучиш ти Пунину бестелесног једног света
што свет није, него Ваздух као год што беше јуче,
не Ваздух но Сместилиште Неописиво, Све што зову,
бездан силни савршено бесконачан, што такав је
цео одсвуд подједнако, и одовуд и одонуд,
С в е Које Божанством Божјим бива преиспуњавано!
Како онда учасници и Његови становници
целог да Га обухвате те да Га се и насите?
То је стварно немогуће, неизводиво посвема,
па зато у Светитеље – ни у ове што ту живе
ни у оне који тамо у Бога се преставише –
не може се баш никако да прокраде та мисао.
Јер, Светлошћу Славе будућ Божанствене преплављени,
осијани сијају се и у томе наслађују
и истински притом знају, с извесношћу савршеном
да /Божијем/ Савршенству конца нигда бити неће
и бујање да је Славе – бесконачно.
А од Бога отпадници, желим знати где ти стоје,
што далеко одступише од Њег свугде Присутнога?!
То је, браћо, чудо грдно и заиста страховито,
које ума просветљена изискује моћ суђења,
да би добро схватило се и у јерес не би пало
што речима Духа Светог не верује, које кажу
да и такви зацело ће бивати унутар С в е г а,
али изван Светлости му и, зацело, изван Бога.
Јер, ко они што не видећ сунце /чулно/ када сија,
мада цели обасјани, пребивају ван светлости,
одељени од ње будућ невидом и негледањем,
тако и у С в е м у јесте Божанствена Светлост Тројице
а у среди грешници су, у тами позатварани,
што не виде и немају ни трун Чувства Божанственог,
у савести у сопственој сажизани и на то
и осуђени – да их печал несказана
и бол их неописана обузима у векове.