На првој страни летописа Цркве бежанијске налепљено:

Матичне књиге Бежаније почињу 1804. У матичним књигама умрлих први је уписан:

Написаније умријајушчих Раб Божији Тома Белановић – 23.02.1804. год. Потписан јереј: Гаврило Радивоевић

Свештеници у Бежанији:

1) Радивоевић Гаврило до 1813

2) Југовић Стефан од 1813 до 1839

3) Петровић Илија од 1839 до 1867

4) Коларовић Стеван од 1867 до 1879

5) Тошић Атанасије од 1879 до 1931

6) Тошић Јован од 1932 до 1941

7) Шуваковић Павле од 1945 до 1955

8) Грујица Ђорђо од 1955 до 1977

9) Момчило Говедарица од 1977 до 1981

10) Рашко Радовић од 1981 до 1990

11) Богдан Васиљевић од 1990 до

Петровић Илија је изгорео у кући данас Војвођанска ул.бр.84 24. маја 1963. године???

Бежанија је, вероватно, насељена за време Турака, јер се за чортановачког попа Стефана спомиње да је рођен у Бежанији око 1645. године.

После Карловачког мира (1699) село је остало иза Маркелинове линије, дакле у Турској и припало Београдској митрополији, а тек после пожаревачког мира (1718), и то не одмах, враћено је под управу Карловачког митрополита.

Од 1728-1745. село је припадало спахилуку грофа Шенбора, све до војне границе 1745. На једној мапи Срема 1730. године означено је село Бежанија – “Версцханиа”. Бежанија се спомиње и у Крушевачком споменику 1713. као насеље.

Село је у почетку било врло мало, са мало домова, као:

1734 године било је 36 домова (кућа)

1756. 20

1766. 62

1774. 65

1791. 40

1798. 83

1808. 115 са 749 душа (395м. и 354 ж.)

Број домова опадао је због ратова и болести, јер за време рата 1788-1790. било је војске у Бежанији, која је донела заразне болести, од којих су читаве породице изумирале, а некоје су пребегле у Турску. Село се насељавало са више страна.

1733. године као један домаћин у селу спомиње се неки Михајло Владисављевић, који се доселио из Хајдучице.

1744. године населило се више породица из Лаћарка, а касније 1791-1808. досељавали су се из Србије, Далмације и Хрватске. У селу и данас постоји долина која се зове “Хрватица”.

До 1733. године није било Цркве у Бежанији, јер се спомиње да до 1718. године у селу није било ни Цркве ни свештеника. Те године (1718) кнез Илија носио је своје дете у Београд да се крсти.

Тек 1733. године спомиње се прва Црква, која је била од черпића, непатосана, шиндром покривена, без звона, а свод је био од дасака. Посвећена је била Светом Великомученику Георгију, али се у њој није служило; тек је 1753. године осветио епископ Партеније. Због слабог материјала, Црква је поправљана и дозиђивана тако да су олтар и мушка црква били од черпића, а женска од цигала. Касније су добили звонару и звона.

Прва Црква налазила се на месту, где је сада кућа Црквене општине, до пре 30 година на том месту стајала је часна трапеза, која је била ограђена и црепом покривена. Ту часну Трапезу дао је порушити пок. Милош Серафиновић, који је купио плац, где је била прва Црква. Како је био безбожник, из обести је хтео да уништи сваки траг прве Цркве. Али се десило чудо: јединац син Милошев као момак добио је фрас и остао целог века мутав и у рукама сакат, а зидар који се попео да руши цреп са крова пао је и на месту остао мртав. Бележник Милош се тада поплашио и покајао, те је почео редовно похађати Цркву и пред своју смрт, кућу коју је на том плацу подигао, оставио је Цркви.

Одмах до Цркве налазило се гробље и данас се види понеки стари споменик на том месту. То је гробље 1895. године затворено.

Прва Црква је постојала до 1827. године када су Срби становници села давали у закуп свој пашњак “Камендин” и ххххх да ту своју марву напасају, те је од прихода са тог пашњака нова Црква подигнута, која и данас постоји.

Данашња Црква била је у почетку шиндром (дашчицама) покривена, 3 звона су одмах набављена, која су трајала све до прошлог Првог светског рата, када су их аустро-мађари са звоника скинули и однели за ратне сврхе.

После рата набављена су два звона о трошку црквене општине, а велико звоно је купљено прилозима парохијана, и освећена су 24/12.1924. године од месног пароха Атанасија Тошића.

Због велике топовске пуцњаве у Првом светском рату од потреса темељи Цркве су попустили, да су сви сводови попуцали, те је претила опасност да ће Црква пасти. Ради тога се морало приступити темељној оправци, али је за ту сврху била потребна велика свота новца.

Благодарећи повољним приликама, у којима се село нашло, створена су средства за оправку: Земљишна заједница на тражење сиромашних овлаштеника била је принуђена да подели пашњак међу овлаштенике. Како су Црква и парохијски стан имали права на свој део при деоби пашњака, а како је тада била велика цена тој земљи, црквена општина је оба дела продала и тим средствима оправила Цркву прво споља, а касније и изнутра.

Од свештеника бежанијских познати су следећи:

1. Трифун Поповић, 1833. године био је тада 33 године стар, родом из Кукињаша (крај Ирига). Према извештају Митрополитовог егзарха, поп Трифун је био “велика незналица, глуп, прост, “љута слепчина” и “пијанац”. Умео је да пије до зоре и ради тога често није бивало Свете Литургије. Због тога је послан у Београд у школу, да се поучи и исправи. Код њега је био и његов отац, поп Филип, 62 године стар, бивши свештеник у Кукињашу. И он је био незналица, а уз то и слеп, те није могао служити, али је помагао при појању.

2. У 1749. години спомиње се неки поп Илија Петровић

3. 1756. поп Јовица Стојановић

4. 1758. дошао је неки поп Никола, да се као удовац покалуђери. Дотле је био свештеник у Бежанији. Првих дана свога боравка у Фенеку потукао се у пићу са калуђером Мелентијем, који га је премлатио, да је једва остао у животу. Мелентије је одмах пребегао у Турску.

5. 1766. Михајло Јовановић и Захарије Петров, оба родом из Бежаније

6. 1718. Гаврило Радивојевић, добар и способан

7. 1810-1813. Петар Радивојевић

8. 1813 (8 дана) Михајло Цветић, администрирао из Добановаца

9. 1813-1835. Стеван Југовић

10. 1836-1839. Теодор Мандић, администратор

11. 1839-1867. Илија Петровић, несретним случајем изгорео у својој кући

12. 1867-1879. Стеван Коларевић

13. 1879- Георг Месаревић и Георг Магарашевић, свештеници сурчински, администратори

14. 1880-1932 Атанасије Тошић, родом из Сремских Карловаца

15. 1932-1941. Јован Тошић, родом из Бежаније

16. 1942-1945. Михаил Милоградски (Рус) клирик Хрватске православне цркве

17. 1945-1955. Павле Шуваковић, пр.парох и од 1950. Арх. намесник земунски

18. 1955-1977. Ђорђе Грујица, протојереј

Ријешењем Његовог Преосвештенства епископа сремског Господина Макарија бр. 479 од 14. Октобра 1955. године премештен је за привременог пароха бежанијског јереј Ђорђе Грујица, досадашњи парох островски и габошки, архијерејског намјесништва осјечког. Исти је примио дужност дана 4. новембра 1956. године од досадашњег администратора парохије протојереја-ставрофора г. Павла Шуваковића.

1956. година

Свети Сава прослављен је ове године на врло свечан начин. Свету Литургију служио је мјесни парох јереј Ђорђе Грујица са протођаконом г.др.Чедомиром С. Драшковићем, професором Теолошког факултета, док је на крају Свете Литургије проповједао мјесни свештеник на тему: “Просвјетни и политички рад Св. Саве”. Послије Свете Литургије обављено је освећене водице, кољива и резање славског колача са школском дјецом. Иза црквеног обреда школска дјеца су рецитовала 32 рецитације духовног и националног садржаја и пјевала химну Светом Сави. Ђака у Цркви било је присутно 157, а народа је била пуна црква. Домаћин славе био је тутор црквени г. Димитрије Локић, а за 1957. годину јавио се добровољно г. Лазар Дозет млађи.

Зима је била веома јака и тешка. Снијег је почео падати на Светог Саву и трајао је на земљи близу два мјесеца. Од великог мраза настрадале су многе воћке и винова лоза. Нарочито су много страдале брескве, кајсије, ораси и дудови, да се више од половине истих готово осушили. Ради јаке зиме закаснило је прољеће са пољским радовима. Прољеће је било доста лијепо и ако са великим закашњењем, пољски су радови били завршени до 10. јуна.

Црквена слава Свети Великомученик Георгије прослављена је ове године на веома свечан начин. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор г. Павле Шуваковић, архијерејски намјесник, јереј г. Ратко Јелић из Београда, мјесни парох Ђорђе Грујица и протођакон. Г. др. Чедомир С. Драшковић, професор Теолошког факултета. На Литургији је проповједао о животу и раду Светитеља протојереј-ставрофор Г. Павле Шуваковић. Послије Свете Литургије обављен је трикратни опход око Цркве са читањем Светог Јеванђеља, а затим је пред Црквом освећена водица и кољиво и пререзан славски колач. Домаћин Славе био је Црквени тутор Г. Берислав Савичевић, а за 1957. годину јавио се добровољно Г. Гојко Петронијевић. Народа је била пуна Црква. Вриједно је напоменути да је на Светој Литургији и на резању славског колача пјевало занатлијско пјевачко друштво из Земуна. Такођер поред осталих, на црквеној слави био је присутан уважени г. Ристо Грђић, директор Патријаршијске управне канцеларије. Мјесни парох јереј Ђорђе Грујица приредио је у свом дому ручак за неке одборнике и госте, а црквена општина закуску за пјевачко друштво из Земуна. Послије подне настало је народно весеље у црквеној порти, које је трајало до дубоко у ноћ.

(видео 14. маја 1956. године Арх. намесник протојереј ставрофор Павле Шуваковић)

На први дан Духова, 24/11. јуна свечано је прослављена мала Црквена слава, тзв. Преслава. Служио је и проповједао мјесни парох Ђорђе Грујица са протођаконом г. Др. Чедомиром С. Драшковићем, професором Теолошког факултета. На Литургији пјевао је хор занатлијског пјевачког друштва из Земуна. На други дан Духова послије Св. Литургије обављена је литија око цркве са читањем молитава из обреда “Литија у пола”. Послије литије, црквена општина приредила је свечани парастос свим ктиторима и приложницима Светог Храма, што ће се убудуће увијек приређивати на други дан Духова.

Љето је било прилично сушно, жита су осредње родила као и поврће, док је воће врло слабо родило. Јесен је била лијепа и без кише, тако да су цијели септембар и половина октобра били као право љето.

Ријешењем Епархијског Управног одбора у Сремским Карловцима бр. 625/56 од 9. Октобра 1956. године допуњено је Привремено повјеренство у Бежанији и то: Ранко Мијатовић, претсједник, Ђорђе Ковачевић, потпретсједник, Боривоје Дозет, благајник, јереј Ђорђе Грујица, секретар, Стеван Вукосављевић и Берислав Савичевић, (тутори), те Никола Мацура, Чедомир Павичевић, Стеван Јовановић-Вујин и Димитрије Локић, као одборници.

Дана 22/9. Новембра почела је да дува јака кошава са снијегом и трајала је неколико дана. То је била најјача зима у 1956/57. години.

1957. година

Свети Сава прослављен је и ове године на врло свечан начин. Послије Свете Литургије обављено је освећење водице, кољива и резање славског колача са школском дјецом. Послије црквеног обреда мјесни парох јереј Ђорђе Грујица проповједао је о животу и раду Св. Саве, а школска дјеца су рецитовала 14 рецитација духовног и националног садржаја и пјевала химну Светом Сави. Народа, школске и предшколске дјеце била је пуна Црква. Домаћин славе био је Лазар Дозет – млађи, земљорадник из Бежаније, а за идућу се годину јавио за домаћина Боривоје Дозет, земљорадник из Бежаније. За богословије скупљено је 1373 динара прилога.

Зима, а нарочито прољеће били су врло лијепи, док је само прољеће почело раније за цијели мјесец дана, него прошлих година. Изгледи су да ће житарице, воће и поврће добро родити и да ће година уопште добра бити, просечније боља него прошлих 10-15. година.

Црквена слава Свети Великомученик Георгије прослављена је и ове године на веома свечан начин. Свету Литургију служили су: г. Средоје Манулов и Ратко Јелић, свештеници из Београда, мјесни парох јереј Ђорђе Грујица и протођакон г. Др. Чедомир С. Драшковић, професор Теолошког факултета. На Литургијије проповједао мјесни парох јереј Ђорђе Грујица на тему: Слава кроз народне пјесме. Послије Свете Литургије обављен је трикратни опход око Цркве са читањем Св. Јеванђеља, а затим је у цркви освећена водица, кољиво и пререзан славски колач. Домаћин славе био је г. Гојко Петронијевић, земљорадник из Бежаније, а за 1958. годину јавио се добровољно г. Чеда Павичевић, земљорадник из Бежаније. Мјесни парох приредио је у свом дому ручак за госте-свештенике. Послије подне настало је народно весеље у црквеној кући, које је трајало до дубоко у ноћ.

(видео 29. Маја 1957. године Арх. Намесник протојереј-ставрофор Павле Шуваковић)

Љето је било доста лијепо, а година је родила врло добро, а нарочито све врсте жита, воће и поврће.

Током љета оправљена је Црква од добивеног новца продајом “Врта код ххххх Сувога” у селу од 336 кв.хл. Офарбана је ограда на порти, поправљена је изнутра и са извана кућа у црквеној порти, офарбани су прозори и врата на Цркви, набављена три црквена барјака, тепих, црни фелон, стихар и још неке потребе за Цркву.

Дана 29/16. септембра (Недеља) свечано је прослављена 130-годишница постанка Цркве бежанијске. Уочи Недеље месни парох Ђорђе Грујица отслужио је свечано бденије. На сами дан прославе Црква је осванула у цвијећу, зеленим и црквеним српским заставама а то све заузимањем и радом мјесних сестара-богомољака. Изјутра рано три окићена фијакера са претсједником црквене општине г. Ранком Мијатовићем и архијерејским намесником протојерејем ставрофором господином Павлом Шуваковићем као и са неколико дјевојака и момака отишли су у Земун да дочекају Његово Преосвештенство Епископа Сремског Господина Макарија и да га допрате до Бежаније.

Око 9 часова допутовао је Његово Преосвештенство Епископ Господин Макарије са својим секретаром протојерејем г. Вељком Булићем и напријед поменутом пратњом. Одмах по доласку Његовог Преосвештенства отпочела је Света Архијерејска Литургија на којој су чинодејствовали: Његово Преосвештенство Епископ Сремски Господин Макарије, Архијерејски намесник протојереј-ставрофор г. Павле Шуваковић, протојереј г. Берислав Дејановић, парох земунски, протојереј г. Вељко Булић, секретар Епарх. Упр. Одбора из Сремских Карловаца, протојереј г. Лазар Човић, парох батајнички, јереј г. Илија Вујиновић, пензионисани свештеник из Лике; протонамесник г. Средоје Манулов, секретар Свешт. удружења Н.Р.С., јереј г. Ратко Јелић, секретар Савеза удружења