Св. Игњатије Брјанчанинов
О читању Еванђеља и светоотачких списа
Из онога што је претходно речено јасно је да главно келијско занимање монаха-почетника мора бити читање и изучавање еванђелских заповести и целокупног Новог Завета. Еванђељем би се могао назвати васцели Нови Завет, будући да садржи јединствено еванђелско учење. Уосталом, почетник је дужан да најпре изучава заповести Господње из Матејевог и Лукиног Еванђеља. Услед изучавања заповести код ових Еванђелиста и уз њихово извршавање делима, биће лакше разумљива и остала Писма која чине Нови Завет. Приликом читања ових Еванђелиста мора се читати и Благовесник, односно њихово тумачење које је дао блажени Теофилакт, архиепископ бугарски. Читање Благовесника је нужно: оно доприноси правилном разумевању Еванђеља па, према томе, и његовом прецизнијем извршењу. Правила Цркве при том захтевају да се Писмо разуме онако, како га тумаче свети Оци а не произвољно. Руководећи се у разумевању Еванђеља тумачењем светог Оца, тумачењем које је прихватила и које употребљава Црква, ми ћемо очувати предање свете Цркве. За наше време веома су корисна дела светог Тихона Вороњешког. Она немају једностран циљ, тако да служе као превасходно руковођење како за подвижнике Христове који живе у свету, тако и за монахе у општежићу, за монахе у државним манастирима и за усамљене безмолвнике. Благодат Божија саветовала је светитеља у списима, који посебно одговарају савременим потребама. У тим списима објашњава се еванђелско учење. Ниједан манастир не може да буде препрека за живљење према еванђелским заповестима, ма какав да је његов устав и без обзира на то какво је његово уређење. Ово последње је речено ради охрабривања и умиривања оних, који су незадовољни уређењем свог манастира, било да су у праву или да греше. За сваког монаха је поузданије да узрок свог незадовољства тражи у самоме себи а не у својој околини. Самоосуђивање увек умирује срце. То нипошто не значи да, у случају да избор манастира зависи од нас, не би требало дати предност добро уређеним манастирима у односу на оне који то нису. То се, међутим, не дешава увек.
Поставивши себи као животно правило учење и извршавање еванђелских заповести, без занесености усмерењима која нуде разна светоотачка дела, можемо започети њихово читање с циљем најближег и најтачнијег упознавања са многотрудним, многоболним, али и радосним монашким подвигом. У читању светоотачких списа неопходно је да се сачува постепеност. Приликом читања тих списа нипошто се не сме журити. Најпре би требало читати књиге које су написане за монахе у општежићу, као што су: Поуке преподобног авве Доротеја, Оглашавања (Катихезе) преподобног Теодора Студитског, Руковођење ка духовном животу преподобних Варсануфија Великог и Јована Пророка; ово дело треба читати почев од 216. одговора, будући да су претходни одговори превасходно дати затворницима, услед чега мало одговарају почетницима. То су и Слова светог Јована Лествичника, Дела преподобног Јефрема Сиријског и Општежитејне одлуке и сабеседовања преподобног Касијана Римљанина. Затим, када прође значајно време, могу се читати и оне књиге које су Оци написали за безмолвнике, као што су Добротољубље, Скитски патерик (отечник), Слова преподобног Исаије Отшелника, Слова светог Исаака Сиријског, Слова Марка Подвижника, Слова и Беседе преподобног Макарија Великог, дела преподобног Симеона Новог Богослова у стиху и у прози и други, слични овима, делатни списи светих Отаца. Све књиге које су овде набројане припадају групи делатних или подвижничких књига, јер су у њима изложена монашка дела и подвизи. Свети Јован Лествичник је рекао: „Будући да водиш делатни (подвижнички) живот, треба да читаш делатне (подвижничке) књиге.” Делатне књиге подстичу монаха на монашке подвиге, а посебно на молитву. Читање осталих светоотачких дела води ка размишљањима и созерцању, што је за подвижника, који се није довољно очистио од страсти, преурањено.
О опрезности приликом читања светоотачких књига
о монашком животу
Светоотачке књиге о монашком животу морају се читати веома опрезно. Примећено је да монах-почетник никако не може да примени књиге на свој положај и да нужно бива привучен усмерењем књиге. Уколико књига даје савете о безмолвију и указује на обиље духовних плодова који се сабирају у дубокој пустињи, у почетнику се нужно јавља силна жеља да се повуче у усамљеништво. Ако књига говори о безусловном послушању под руковођењем духоносног оца, у почетнику се неминовно јавља жеља за најстрожим животом у потпуној потчињености старцу. Бог нашем времену није дао нити један нити други од ова два начина живота. Међутим, светоотачке књиге, написане о таквим облицима живота, могу тако снажно да дејствују на почетника да се он услед своје неопитности и незнања и ради неостваривог маштања о савршеном животу, какав се сликовито и варљиво представио у његовој уобразиљи, лако одлучује да напусти место боравка на којем има све погодности да се спасе и да духовно узнапредује извршавањем еванђелских заповести. Свети Јован Лествичник у једној од поука говори и о безмолвију: „Уз трпезу доброг братства вечито чучи понеки пас који покушава да са ње уграби хлеб (то јест, душу) и да побегне, носећи тај хлеб у својим чељустима, како би га на миру (то јест, у безмолвију), прождерао.” У поуци о послушању овај монашки учитељ каже: „Код послушника ђаво изазива жељу да стекну врлине које не могу достићи, као што и онима, који живе у безмолвију, саветује да теже за оним, што није за њих. Завири у душу неискусних послушника, и наћи ћеш тамо погрешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по Промислу нису дате у почетку њиховог подвига, они непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига, преварени од стране ђавола, који их подстрекава да те врлине траже пре времена, те да их не издрже и не добију их ни онда, кад би иначе био тренутак за то. Пред безмолвницима, међутим, тај обмањивач хвали гостољубље послушника, њихово служење, братољубље, заједнички живот, неговање болесника; и њих, као и прве, та варалица хоће да начини непостојанима.” Пали ангео се не труди да монахе обмане и одвуче у пропаст једино тиме што им предлаже грех у његовим различитим видовима, него и тиме што им предлаже најузвишеније врлине, које им нису својствене. Не верујте, браћо, сопственим помислима, схватањима, маштањима и тежњама, чак и ако вам се учини да су они најбољи, чак и ако би вам у живописној слици представљали најсветији монашки живот! Ако вам та обитељ, у којој пребивате, омогућује да водите живот по еванђелским заповестима, ако вас саблазни не бацају у смртне грехе, не напуштајте ту обитељ. Великодушно претрпите њене недостатке, како духовне, тако и вештаствене. Не помишљајте узалудно да тражите поприште за подвиге, какве Бог није подарио нашем времену. Бог жели и тражи да се сви спасу. Он свагда и спасава све, који желе да се спасу од утапања у житејском и греховном мору. Међутим, Он не спасава увек у лађи или у удобном и добро утврђеном пристаништу. Он је обећао спасење апостолу Павлу и свим његовим сапутницима, и Он им је то спасење и дао. Међутим, апостол и његови сапутници нису се спасли у лађи, која се разбила, него уз велики труд, неки пливањем, а неки на даскама или на другим крхотинама лађе (в. Дап 27, 21–44).
Из књиге Св. Игњатије Брјанчанинов, „Принос савременом монаштву“, Задужбина светог Манастира Хиландара, Београд 2004, стр. 53-55.