О МА­ГИ­ЈИ

Све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти

 

О МА­ГИ­ЈИ

 

О ГА­ТАР­СКИМ И ВРА­ЧАР­СКИМ БЕ­СМИ­СЛИ­ЦА­МА

И да зна сва­ки од вас др­жа­ти са­суд свој у све­то­сти и у ча­сти, а не у стра­сти по­хот­ној, као и не­зна­бо­шци ко­ји не по­зна­ју Бо­га (1. Сол 4, 4–5). Ово сло­во на­ме­ње­но је, пре свих, они­ма ко­ји су па­ли у пре­ве­ли­ки не­мар. А ако су та­кве оп­ту­жбе упу­ћи­ва­не Ју­де­ји­ма, ка­кав би­смо опро­штај и ка­кво оправ­да­ње мо­гли да оче­ку­је­мо ми ко­ји, на­кон то­ли­ке бла­го­да­ти ко­ју при­ми­смо, за­вр­ша­ва­мо у ис­тој ду­хов­ној бе­ди као и они? Мно­ги и да­нас стра­да­ва­ју од ове бо­ле­сти и ра­за­ра­ју сво­је жи­во­те. Они ко­ји се ода­до­ше ба­вље­њу га­тар­ским бе­сми­сли­ца­ма, осим што се су­ко­бе са Бо­гом, до­би­ја­ју као пла­ту не­по­треб­не жа­ло­сти и уда­ља­ва­ју се од под­ви­га вр­ли­не. Ти­ме је ђа­во убе­дио оне нај­не­ра­суд­ни­је да не за­ви­се од њих са­мих де­ла вр­ли­не или гре­ха, ни­ти да су удо­сто­је­ни ика­кве сло­бод­не во­ље, на­сто­је­ћи да та­ко по­стиг­не две ства­ри, ко­је су ујед­но и нај­по­губ­ни­је: и да их од­го­во­ри од ула­га­ња тру­да у сти­ца­ње вр­ли­не и да их ли­ши пре­дра­го­це­но­га да­ра сло­бо­де.

Ову стра­хот­ну бо­лест наш не­на­вид­ник уво­ди у чо­ве­ка не­ки пут кроз вра­ча­ње, не­ка­да кроз га­та­ње по зна­ко­ви­ма, кроз су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, кроз зло уче­ње о суд­би­ни и на мно­ге дру­ге на­чи­не, до­во­де­ћи све у пот­пу­но ра­строј­ство. (На Иса­и­ју, ПГ 56, 35)

ЉУД­СКЕ ЖР­ТВЕ. О МР­ТВА­ЦИ­МА КО­ЈИ ГО­ВО­РЕ (тј. о спи­ри­ти­зму)

А шта би мо­гао ре­ћи“, пи­та­ће не­ко, „о то­ме што не­ки жре­ци оти­ма­ју де­цу, ко­љу је и ко­ри­сте се њом при­ли­ком са­вр­ша­ва­ња ма­гиј­ских об­ре­да?“ Шта ту има да се ка­же? О то­ме да ови ко­љу де­цу, до­ду­ше, све­до­че мно­ги. Не­го ре­ци ти ме­ни, ода­кле ти по­ми­сао да им ду­ше за­кла­них по­ма­жу у њи­хо­вим ма­гиј­ским де­ли­ма? „Де­ша­ва се“, ка­жеш,“да ђа­во­и­ма­ни ви­чу: ‘Ја сам ду­ша за­кла­но­га!'“ Али и то је тек ђа­во­ља сми­ца­ли­ца и об­ма­на. Та ни­је ду­ша умр­ло­га та ко­ја се ја­вља, не­го де­мон ко­ји јој по­дра­жа­ва да би пре­ва­рио оне ко­ји га слу­ша­ју, јер ка­да би ду­ша мо­гла да уђе у де­мон­ску ипо­стас, уто­ли­ко пре мо­гла би да уђе у соп­стве­но те­ло. Ина­че не би мо­гло да се ло­гич­но об­ја­сни то да не­ду­жно по­стра­да­ла ду­ша са­ра­ђу­је са оним ко­ји јој је на­нео не­прав­ду, ни­ти то да чо­век мо­же да пре­о­бра­зи бес­те­ле­сну си­лу у не­ки дру­ги на­чин по­сто­ја­ња. Због то­га, уко­ли­ко је те­ли­ма то не­мо­гу­ће и ако ни­ко не мо­же да пре­о­бра­зи људ­ско те­ло у те­ло ма­гар­ца, уто­ли­ко пре не­мо­гу­ће је да се до­го­ди то са не­ви­дљи­вом ду­шом. Ни­ко њу не мо­же пре­о­бра­зи­ти у де­мон­ско би­ће.

Пре­ма то­ме, све су то бун­ца­ња пи­ја­них ве­шти­ца и при­че за ма­лу де­цу. (На Ма­те­ја, ПГ 57, 353)

ХРИ­ШЋА­НИ СЕ СВЕ­ТИМ КР­ШТЕ­ЊЕМ ОД­РИ­ЧУ СА­ТА­НЕ

Го­во­ри не­пре­ста­но сле­де­ће ре­чи: „Од­ри­чем те се, са­та­но“. Ни­шта не­ма ве­ћу си­лу од ових ре­чи, уко­ли­ко их и на де­лу оства­ри­мо.

На­у­чи­те их ви ко­ји­ма пред­сто­ји кр­ште­ње. Ове ре­чи по­твр­да су са­гла­сно­сти са Го­спо­дом. Упра­во слич­но оно­ме што ми чи­ни­мо, ка­да ку­пу­је­мо на тр­жни­ци слу­ге, те пи­та­мо нај­пре њих ко­ји су из­ло­же­ни на про­да­ју да ли су вољ­ни да нам слу­гу­ју, и Хри­стос на­ма чи­ни. Ка­да до­ђе тре­ну­так да те узме у слу­жбу Сво­ју, прет­ход­но те пи­та да ли же­лиш да оста­виш су­ро­во­га и не­ми­ло­срд­ног ти­ра­ни­на и при­ма од те­бе са­гла­сност. Ње­го­ва власт, да­кле, ни­је при­сил­на.

А по­гле­дај тек ко­ли­ко је Ње­го­во чо­ве­ко­љу­бље. Ми, пре но што оба­ви­мо ку­по­ви­ну, пи­та­мо нај­пре те ко­ји се про­да­ју, а ка­да до­би­је­мо по­твр­ду, тек та­да да­је­мо но­вац. Али Хри­стос то не чи­ни – Сам нас је све ку­пио кр­вљу Сво­јом. За­то ка­же: Ску­по сте пла­ће­ни (1 Кор 7, 23). Ме­ђу­тим, Он нас ни ти­ме не си­ли да му по­слу­жи­мо, не­го ка­же да, ако нам то не чи­ни ра­дост и не же­ли­мо да Ње­го­ву власт са­ми и од сво­је во­ље при­ми­мо, Он нас не­ће на то при­мо­ра­ва­ти.

А ми, ето, ни­ка­да се не­ће­мо ре­ши­ти да ку­пи­мо ло­ше слу­ге, а ако се и ре­ши­мо, учи­ни­ће­мо то све­сно, али ни це­на та­да не­ће би­ти иста. Али Хри­стос, ку­пу­ју­ћи не­бла­го­дар­не и бе­за­ко­не слу­ге, пла­тио је за све пр­ву це­ну, или, бо­ље ре­че­но, нај­ви­шу и то то­ли­ко ви­со­ку, да ни сло­во ни ра­зум не мо­гу ње­ну ве­ли­чи­ну пред­ста­ви­ти. Он за то не да­де не­бе­са или зе­мљу или мо­ре, не­го по­ну­ди це­ну ве­ћу од све­га – крв Сво­ју – и њо­ме нас ку­пи. И по­сле то­га не иште све­до­ке ни­ти пи­са­не по­твр­де, не­го се за­до­во­ља­ва про­стим ре­чи­ма: „Од­ри­чем те се, са­та­но, те­бе и беш­ча­шћа тво­га“. Овим ре­чи­ма Сво­јим об­у­хва­тио је све.

Из­го­во­ри­мо, да­кле, ре­чи „од­ри­чем те се, са­та­но“, јер то ће нам се тра­жи­ти у онај дан, те их са­чу­вај­мо ка­ко би­смо за­лог не­так­нут пре­да­ли.

СА­ТАН­СКО СЛУ­ЖЕ­ЊЕ И ЗНА­МЕ­ЊА

Са­тан­ско слу­же­ње су сва­ко су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, га­та­ње и чи­та­ње зна­ме­ња. А шта су све зна­ме­ња?

До­га­ђа се че­сто да не­ко из­ла­зе­ћи из ку­ће и угле­дав­ши ко­га без ока или без но­ге, про­ту­ма­чи то као не­ка­кав знак. То је са­тан­ско слу­же­ње. Не чи­ни дан ло­шим су­срет са не­ким чо­ве­ком, не­го жи­вље­ње у гре­си­ма. Сто­га, ка­да из­ла­зиш из ку­ће, јед­но­га се са­мо чу­вај – да грех не срет­неш. То је оно што нас оба­ра, а без то­га ни ђа­во не­ће мо­ћи да нам на­шко­ди. А ти, ето, ви­диш чо­ве­ка, па по­ми­слиш ка­ко је то лош знак, а не ви­диш зам­ку ђа­во­ло­ву, ко­ја те окре­ће про­тив дру­го­га чо­ве­ка ко­ји ти ни­ка­кво зло ни­је на­нео и зло­би ти бра­та тво­га без ика­квог раз­ло­га. Бог нам је за­по­ве­дио да и не­при­ја­те­ље љу­би­мо, а ти се од­вра­ћаш од оно­га ко­ји ти ни­шта не учи­ни и ко­га ни за шта не мо­жеш окри­ви­ти. Не уви­ђаш ли ка­ко се то не­на­вид­ник наш са то­бом под­сме­ва, ка­ко је то не тек сра­мот­но, не­го и по­губ­но?

Ево још жа­ло­сних при­ме­ра. Ма­да цр­ве­ним од сра­ма, ре­ћи ћу и ово ра­ди ва­шег спа­се­ња. Ако нам у су­срет, ка­жеш, на­и­ђе де­вој­ка, дан ће нам би­ти не­у­спе­шан; ако ли срет­не­мо блуд­ни­цу, би­ће успе­шан и че­ка нас ве­ли­ки до­би­так. По­кри­ваш ли­це, лу­паш се по че­лу и кла­њаш до зе­мље, али не чи­ниш то са­да јер се сра­миш раз­об­ли­ча­ва­ња, не­го ка­да ти се до­го­ди ово што ре­кох .

Гле­дај, да­кле, ка­ко нам и ту ђа­во при­пре­ми зам­ку – од це­ло­му­дре­не да се од­вра­ћа­мо, а да се ра­ду­је­мо бес­при­зор­ној. Зна­ју­ћи да Хри­стос ка­же: Ко­ји по­гле­да на же­ну са же­љом за њом, већ је учи­нио пре­љу­бу са њом у ср­цу сво­ме (Мт 5, 28) и ви­дев­ши ка­ко мно­ги успе­ва­ју да одо­ле раз­вра­ту, а же­ле­ћи, опет, да их ка­ко дру­га­чи­је обра­ти на грех, не­на­вид­ник је овим лу­кав­ством по­сти­гао да не­ки са ра­до­шћу гле­да­ју не­ће ли где сре­сти блуд­ну же­ну.

А шта, опет, ре­ћи за оне ко­ји ко­ри­сте ба­ја­ли­це и аму­ле­те и ко­ји гла­ву и но­ге укра­ша­ва­ју ба­кре­ња­ци­ма са ли­ком Алек­сан­дра Ма­ке­дон­ског? Па је ли то узда­ње на­ше, па зар да по­сле Кр­ста и смр­ти Го­спод­ње на­ду у спа­се­ње сво­је по­ла­же­мо у лик не­ког је­лин­ског кра­ља?

ХРИ­СТОВ КРСТ НА­ШЕ ЈЕ УЗДА­ЊЕ

Зар не знаш шта је све учи­нио Крст Хри­стов? Уни­штио је смрт, за­тро је грех, обе­сми­слио пре­и­спод­њу, од­у­зео моћ ђа­во­лу, а зар да ти те­ло не ис­це­ли? Це­лу ва­се­ље­ну вас­кр­се, а ти Му не ве­ру­јеш. Ко­је­га ћеш се оправ­да­ња удо­сто­ји­ти?

„ХРИ­ШЋАН­КА ЈЕ ЖЕ­НА…“

Не са­мо да ко­ри­стиш аму­ле­те и ба­ја­ли­це, не­го уво­диш у ку­ћу и пи­ја­не ве­шти­це ко­ји­ма не мо­же да се пра­ти ми­сао и не цр­ве­ниш од сти­да што се по­сле то­ли­ког му­дро­љу­бља то­ме при­кла­њаш. Нај­по­губ­ни­ја по­сле­ди­ца ове об­ма­не је што ка­да ти са­ве­ту­је­мо и тра­жи­мо да се ока­неш то­га, ти као оправ­да­ње ка­жеш: „Та је же­на хри­шћан­ка и, ба­ју­ћи, ни­шта дру­го не го­во­ри до име Бож­је.“ Па упра­во је за­то и не­на­ви­дим и од­вра­ћам се од ње што име Бож­је ко­ри­сти да му се на­ру­га, јер, го­во­ре­ћи да је хри­шћан­ка, чи­ни што и идо­ло­по­кло­ни­ци. И де­мо­ни су из­го­ва­ра­ли име Бож­је и го­во­ри­ли и оно: Зна­мо те ко си, све­тац Бож­ји (Мк 1, 24), а би­ли су де­мо­ни – те их Го­спод осу­ди и иза­гна.

Мо­лим вас за­то да оста­не­те чи­сти од ове об­ма­не и да се ово­га мо­га сло­ва нео­д­ступ­но др­жи­те… Уз то, осе­њуј­те се че­сто кр­сним зна­ком, јер та­ко не са­мо чо­век, не­го ни ђа­во не­ће мо­ћи да вам на­шко­ди ни у че­му, ви­дев­ши ка­ко се ниг­де без то­га оруж­ја не по­ја­вљу­је­те. (Пр­ва ка­ти­хе­за, ЕПЕ 30, 570–576)

НАЈ­ГО­РЕ СУ­ЈЕ­ВЕР­ЈЕ

(…)Не­ка­да се и све­ште­ник не­ки­ма из соп­стве­но­га, људ­ског ро­да, авај, учи­ни ужа­сни­јим и од са­ме гро­зни­це и мр­ски­ји и од смр­ти. За­то се чи­ни да је ве­ћи раз­лог за оча­ја­ње по­ја­ва све­ште­ни­ка не­го ле­ка­ре­ве ре­чи ко­је су ра­се­ја­ле на­ду у онај жи­вот, ако се ве­ру­је да је онај ко­ји је прет­по­став­ка веч­но­га жи­во­та – пред­знак смр­ти. (Де­ве­та ка­ти­хе­за, ЕПЕ 30, 522)

ДЕ­МО­НИ НЕ ЛЕ­ЧЕ

Че­каш ли да те бе­со­ви ис­це­ле? Ка­да им је Хри­стос до­зво­лио да уђу у сви­ње, они су их сме­ста ба­ци­ли у мо­ре не по­жа­лив­ши их, а по­жа­ли­ће људ­ска те­ла? Ка­мо сре­ће да не уби­ја­ју, да не же­ле зло чо­ве­ку! Иза­гна­ше те из ра­ја, ли­ши­ше те не­бе­ске ча­сти, а ис­це­ли­ће ти те­ло? Жа­ло­сне ли за­блу­де. Де­мо­ни зна­ју са­мо ка­ко да чи­не зло, да на­но­се ште­ту, а не зна­ју да ис­це­љу­ју. Не жа­ле ду­шу, а ми­слиш да ће по­жа­ли­ти те­ло? Свим си­ла­ма на­сто­је да уда­ље чо­ве­ка од Цар­ства не­бе­ско­га, а ус­хте­ће да га осло­бо­де бо­ле­сти? Ни­си ли чуо про­ро­ка или, бо­ље, Са­мо­га Бо­га кроз про­ро­ка, где го­во­ри да не мо­гу да чи­не ни до­бро ни зло? А и ка­да би мо­гли да ис­це­ле све и да би хте­ли, што је не­мо­гу­ће, не би тре­ба­ло да ово што имаш ме­њаш за пре­ле­сну кра­со­ту не­знат­ног и про­па­дљи­вог до­бит­ка, а не­про­па­дљи­ве и ве­чи­те ште­те. Ис­це­ли­ћеш те­ло да би из­гу­био ду­шу? Лош ти је па­зар. Гне­виш Бо­га, са­зда­те­ља те­ла, а у по­моћ зо­веш ђа­во­ла, ко­ји ти зло же­ли, да те ис­це­ли? Па ка­ко да те та­да ле­кар­ском ве­шти­ном не са­бла­зни ла­ко не­ки чо­век ко­ји се кла­ња па­ган­ским бо­го­ви­ма, ка­да су они че­сто ле­чи­ли бо­ле­сти и вас­по­ста­вља­ли здра­вље бо­ле­сни­ма? Због то­га ли тре­ба да се при­оп­штиш беш­ча­шћу? Да­ле­ко би­ло! Чуј шта ка­же Мој­сеј Ју­де­ји­ма: Ако до­ђе ме­ђу вас ла­жни про­рок или чо­век ко­ји гле­да у сно­ве и ту­ма­чи их и ка­же вам да ће вам да­ти не­ки знак или да ће не­ко чу­до на­чи­ни­ти, па ма­кар и да оства­ри то што вам је обе­ћао, а по­том вам ве­ли ‘хај­де да се по­кло­ни­мо дру­гим бо­го­ви­ма’, ко­је не зна­ђа­ху на­ши оци – не ве­руј­те ре­чи­ма оно­га про­ро­ка или чо­ве­ка ко­ји гле­да сно­ве. То зна­чи сле­де­ће: по­ја­ви ли се не­ки про­рок и на­чи­ни не­ки знак – вас­кр­сне мр­тво­га или очи­сти гу­ба­во­га или ис­це­ли бо­га­ља – а по­сле чу­до­деј­ства по­зо­ве вас на зло­ча­шће, не ве­руј­те ис­хо­ду чу­да. То те Го­спод Бог твој ис­ку­ша­ва да ви­ди љу­биш ли Га свим ср­цем сво­јим и свом ду­шом сво­јом.

Да­кле, ја­сно је да де­мо­ни не ле­че. Ме­ђу­тим, по Бо­жи­јем до­пу­ште­њу и то се не­ки пут до­го­ди ка­ко би ти био ис­ку­шан, али не за­то што Бог то не зна, но за­то да се ти на­у­чиш да не усту­паш де­мо­ни­ма, ма­кар они и ле­чи­ли. А за­што го­во­рим о ле­че­њу те­ла? Ако ти ко пре­ти ге­е­ном – да се, да­кле, од­рек­неш Хри­ста – не­мој га при­ма­ти. Ако ти обе­ћа цар­ство, а да се уда­љиш од Јед­но­род­ног Си­на Бож­јег, од­вра­ти се од ње­га, за­мр­зи га и по­ста­ни Па­влов уче­ник, па рев­но­сно по­на­вљај оне ре­чи ко­је је бла­же­на и бла­го­род­на ду­ша ње­го­ва про­по­ве­да­ла: Уве­рен сам да нас ни смрт, ни жи­вот, ни ан­ге­ли, ни по­гла­вар­ства, ни си­ле, ни са­да­шњост, ни бу­дућ­ност, ни ви­си­на, ни ду­би­на, ни­ти ика­ква дру­га твар не­ће мо­ћи одво­ји­ти од љу­ба­ви Бож­је, ко­ја је у Хри­сту Ису­су Го­спо­ду на­шем.

 

Ње­га не ра­ста­вља­ју од љу­ба­ви Хри­сто­ве ни ан­ге­ли ни си­ле ни са­да­шњост ни бу­дућ­ност ни­ти ика­ква дру­га тво­ре­ви­на, а те­бе да од Ње­га уда­љи ле­че­ње те­ла? Ка­кав би­смо опро­штај мо­гли за то до­би­ти? Хри­стос, да­кле, тре­ба за нас да бу­де и од ге­е­не стра­шни­ји и од цар­ске вла­сти жу­ђе­ни­ји. А ако се и до­го­ди да се раз­бо­ли­мо, бо­ље је да бо­ле­сни и оста­не­мо, не­го да пад­не­мо у беш­ча­шће под из­го­во­ром сла­бо­сти. За­то, ако нас је де­мон и ис­це­лио, ви­ше нам је на­шко­дио не­го што нам је ко­ри­стио. Ко­ри­стио је, до­ду­ше, те­лу ко­је још ма­ло па ће умре­ти и ис­тру­ли­ти, али је на­шко­дио бе­смрт­ној ду­ши. И баш као што тр­гов­ци ро­бљем са­бла­зне де­чи­цу мá­ма­ма и слат­ки­ши­ма, па им узму сло­бо­ду, та­ко и де­мо­ни – обе­ћа­ва­ју­ћи ис­це­ље­ње не­ког де­ла те­ла, упро­па­шта­ва­ју са­мо спа­се­ње ду­ши­но.

Не­го ми, љу­бље­ни мо­ји, не до­пу­сти­мо то, не­го по­ста­рај­мо се да се на сва­ки на­чин из­ба­ви­мо од беш­ча­шћа. Зар и Јов ни­је мо­гао да по­клек­не пред убе­ђи­ва­њи­ма сво­је же­не, да по­ху­ли на Бо­га и из­ба­ви се од бе­де у ко­јој се об­рео? Она му ре­че: Ре­ци не­ко сло­во Го­спо­ду, па умри.(Јов 2, 9). Али он је ви­ше во­лео да по­тр­пи и да се из­ну­ра­ва и да под­но­си му­ку пре­те­шке бе­де у ко­јој се об­рео, не­го да по­ху­ли на Бо­га и из­ба­ви се. Ње­му по­дра­жа­вај. Ако ти ђа­во и обе­ћа из­ба­вље­ње од бе­да ко­је су те сна­шле, не ве­руј му и не усту­пај му, као што ни пра­вед­ни Јов ни­је по­ве­ро­вао ре­чи­ма же­не сво­је, не­го је ви­ше во­лео да по­тр­пи сла­бост но да из­гу­би ве­ру и спа­се­ње ду­ше сво­је. Не оста­вља те Бог он­да ка­да до­пу­шта да те сна­ђу сла­бо­сти, не­го чи­ни то да би те ви­ше и про­сла­вио. По­тр­пи, да­кле, са му­же­ством, ка­ко би и ти чуо: Хо­ћеш ли ти уни­шти­ти мој суд? Хо­ћеш ли ме­не осу­ди­ти да би се­бе оправ­дао? (Јов 40, 8). (Про­тив Ју­де­ја, ПГ 48, 854–855)

БО­ЉА ЈЕ СМРТ НЕ­ГО ИС­ЦЕ­ЉЕ­ЊЕ ОД ДЕ­МО­НА

За­то се и зо­ве­мо и је­смо Хри­шћа­ни­ма, што смо у по­слу­ша­њу Хри­сту, а не ње­го­вим не­при­ја­те­љи­ма. А ако ти ко, опет, да не­ке при­ме­ре ис­це­ље­ња и ка­же ти да ти јем­чи успех и да за­то и сам иде њи­ма, раз­об­ли­чи пре­лест ње­го­ву, ње­го­ве ба­ја­ли­це, аму­ле­те и вол­шеп­ство. Не са­мо да ни­је мо­гу­ће да вра­че­ви ле­че ка­ко дру­га­чи­је, не­го они ни не ле­че истин­ски – да­ле­ко би­ло! Не­го ја идем  и у дру­гу крај­ност, те ка­жем да, чак и ка­да би истин­ски ле­чи­ли, бо­ље би ми би­ло да умрем, не­го да при­тек­нем не­при­ја­те­љи­ма Бож­јим и та­ко се ис­це­лим. Та ка­ква је ко­рист од те­ле­сног ис­це­ље­ња ка­да се ду­ша из­гу­би? Ка­кав је до­би­так да у ово­ме жи­во­ту до­би­је­мо ка­кво олак­ша­ње, ка­да нам пред­сто­ји да бу­де­мо пре­да­ти ог­њу не­у­га­си­вом? (…)

За оно­га ко­ји љу­би осо­бе­но је да не оста­вља то­га ко­га љу­би,  ма­кар и они ко­ји на­сто­је да их раз­дво­је и мр­тве вас­кр­са­ва­ли. Па ако је Го­спод то го­во­рио Ју­де­ји­ма, ко­ли­ко се то ви­ше од­но­си на нас ко­је је уз­вео ви­шњој фи­ло­со­фи­ји ко­ја нам је ра­ши­ри­ла вра­та вас­кр­се­ња и ко­ја нас учи да се уз­др­жа­ва­мо од ба­вље­ња са­да­шњим, по­ла­жу­ћи сву на­ду у бу­ду­ћи жи­вот?

ТИ­ШТИ ЛИ ТЕ ТЕ­ЛЕ­СНА СЛА­БОСТ, СЕ­ТИ СЕ ЈО­ВА

Шта то го­во­риш? Му­чи те и ти­шти сла­бост те­ла? Па ти ни­си ни бли­зу по­стра­дао оно­ли­ко ко­ли­ко онај бла­же­ни Јов, ма ни нај­ма­њи део ње­го­вих му­ка пре­тр­пео ни­си. Он је, из­гу­бив­ши ста­да ова­ца и го­ве­да и све дру­го, у јед­ном ча­су из­гу­био и сву де­цу сво­ју. И све то до­го­ди му се у јед­ном да­ну, та­ко да ни­је са­мо при­ро­да ис­ку­ше­ња свла­да­ла стра­дал­ни­ка, већ и њи­хо­ва уза­стоп­ност. На­кон све­га то­га, ка­да му се те­ло осу­ло злим при­штом, гле­дао је, се­де­ћи наг у пе­пе­лу, ка­ко му по те­лу вр­ве цр­ви, по­став­ши све­ту при­ме­ром не­сре­ће – он, пра­вед­ник истин­ски и бла­го­че­сти­ви, он ко­ји се уз­др­жа­вао од сва­ко­га злог де­ла. Али бе­де се ни ту не за­у­ста­ви­ше, не­го га об­у­зе­ше и ужа­сни да­но­ноћ­ни бо­ло­ви и чуд­на, не­би­ва­ла глад. Го­во­рио је: Као смрад ви­дим хра­ну сво­ју (Јов 6, 7), док сва­ко­днев­но тр­пља­ше осу­ду и под­сме­ва­ње. Али же­на га је под­сти­ца­ла да се све­га то­га из­ба­ви, го­во­ре­ћи: Ре­ци не­ко сло­во Го­спо­ду и умри (Јов 2, 9). По­ху­ли на Бо­га, ре­че, и из­ба­ви­ћеш се од сво­јих му­ка. Је ли све­тац тај са­вет по­слу­шао? Упра­во се су­прот­но до­го­ди­ло. Још му је ви­ше то сна­го да­ло, те је и же­ну уко­рио. Ви­ше је во­лео да под­но­си и тр­пи му­ке без кра­ја, не­го да их се из­ба­ви по­ху­лив­ши на Бо­га.

СЕ­ТИ СЕ ОД­У­ЗЕ­ТО­ГА И ЛА­ЗА­РА

Та­ко је чи­нио и онај ко­ји је три­де­сет и осам го­ди­на про­вео у бо­ле­сти и ко­ји је сва­ке го­ди­не хи­тао у ку­пељ, не на­ла­зе­ћи ис­це­ље­ње. Гле­дао је дру­ге ка­ко се ис­це­љу­ју, јер има­ху мно­ге да им по­мог­ну, а сам је јед­на­ко оста­јао од­у­зет, не­ма­ју­ћи сам ни­ко­га. Али за­то ни­је од­ла­зио вол­шеб­ни­ци­ма ни по­га­ђа­чи­ма, ни­је узи­мао аму­ле­те, не­го је че­као по­моћ од Го­спо­да. Због то­га је на кон­цу и био бла­го­сло­вен чу­де­сним и не­чу­ве­ним ис­це­ље­њем.

Ла­зар  се, опет, це­ло­га жи­во­та бо­рио са гла­ђу, бо­ле­шћу и са­мо­ћом – не са­мо три­де­сет и осам го­ди­на, не­го це­ло­га жи­во­та. Та­кав је из­дах­нуо пред ка­пи­јом бо­га­та­ше­вом – пре­зрен, исме­јан, гла­дан, ба­чен за хра­ну пси­ма. Те­ло му се до те ме­ре од­у­зе­ло, да ни­је имао сна­ге ни да оте­ра псе ко­ји су до­ла­зи­ли и ли­за­ли му ра­не. Али ни он ни­је по­тра­жио жре­це, ни­је по­нео аму­ле­те, ни­је по­хи­тао по­га­ђа­чи­ма, ни­је по­звао се­би вол­шеб­ни­ке, ни­је чи­нио ни­шта не­бла­го­сло­ве­но, не­го је ви­ше во­лео да умре усред то­га зла, не­го да ма­кар и у нај­ма­њем из­да бла­го­ча­шће.

А ка­кав би­смо из­го­вор ми мо­гли да на­ђе­мо, ако, има­ју­ћи пред очи­ма при­мер њих ко­ји су сил­но по­стра­да­ли а по­ка­за­ли тр­пље­ње, због обич­не гро­зни­це или по­вре­де хи­та­мо у си­на­го­ге или у сво­је до­мо­ве по­зи­ва­мо жре­це и вол­шеб­ни­ке? Не знаш ли шта ка­же Пи­смо: Че­до мо­је, при­сту­паш ли да по­слу­жиш Го­спо­ду, при­пре­ми ду­шу сво­ју за ис­ку­ше­ње, ис­пра­ви ср­це сво­је и по­тр­пи, у не­ду­зи­ма и си­ро­ма­штву чу­вај ве­ру креп­ком. Јер као што се у ог­њу ис­ку­ша­ва зла­то, та­ко и љу­ди од Го­спо­да при­мље­ни ку­ша­ју се у пе­ћи сми­ре­ња (Сир. 2, 1–5). Ако ти иши­баш сво­га слу­гу, а он он­да, при­мив­ши три­де­сет или пе­де­сет уда­ра­ца, за­тра­жи сло­бо­ду и ус­хте да се осло­бо­ди тво­га го­спо­да­ре­ња, те оде дру­ги­ма ко­ји те не­на­ви­де, па их по­диг­не на те­бе – зар ће он мо­ћи да на­ђе опро­штај код те­бе? Хо­ће ли се на­ћи не­ко ко ће га та­квог оправ­да­ти? Ни­ка­ко. А за­што? Не са­мо за­то што го­спо­дар тре­ба да ка­жња­ва сво­га слу­гу, већ и сто­га што, ако већ овај има да не­куд иде, не тре­ба да оде не­при­ја­те­љи­ма и они­ма ко­ји мр­зе ње­го­во­га го­спо­да­ра, већ они­ма ко­ји су му на­кло­ње­ни и до­бро му же­ле.

КА­ДА ТЕ БОГ ИС­КУ­ША­ВА, НЕ ИДИ ЊЕ­ГО­ВИМ НЕ­ПРИ­ЈА­ТЕ­ЉИ­МА

Ка­да ви­диш, да­кле, да те Бог ка­жња­ва, не хи­тај Ју­де­ји­ма, не­при­ја­те­љи­ма Ње­го­вим, да Га не би и ви­ше раз­гне­вио, не­го иди Ње­го­вим при­ја­те­љи­ма, му­че­ни­ци­ма, све­ти­ма, они­ма ко­ји су Му уго­ди­ли и ко­ји пред Њим има­ју ве­ли­ку сло­бо­ду. А за­што го­во­рим о слу­га­ма и го­спо­да­ри­ма? Ни син не би мо­гао та­ко да по­сту­пи по­што га је отац иши­бао, ни­ти би мо­гао да од­рек­не срод­ност са њи­ме(…) Ако и пла­че и ри­да син за­то што је иши­бан, сви му ова­ко ве­ле: „Отац твој је онај ко­ји те је иши­бао, а го­спо­дар је, па је вла­стан да чи­ни шта  хо­ће, а тво­је је да све без­ро­пот­но под­но­сиш.“ За­то и тр­пе слу­ге го­спо­да­ре и де­ца ро­ди­те­ље, ко­ји их че­сто и не­пра­вед­но ка­жња­ва­ју – а зар ти не мо­жеш да по­тр­пиш Бо­га Ко­ји те вас­пи­та­ва и Ко­ји је из­над свих го­спо­да­ра и љу­би те ви­ше не­го тво­ји ро­ди­те­љи и не чи­ни ни­шта из гне­ва, не­го све про­ми­шља и чи­ни на тво­ју ко­рист? Ти, де­си ли ти се ка­ква бе­зна­чај­на бо­лест, сме­ста бе­жиш од Ње­го­ве вла­сти и при­ти­чеш де­мо­ни­ма и од­ступ­ни­ци­ма у си­на­го­ге. Ка­ко ћеш се оправ­да­ти? Ка­ко ћеш опет мо­ћи да Му се обра­тиш у мо­ли­тви? Те­шко да ће ико дру­ги, ма­кар имао и сло­бо­ду Мој­се­је­ву, мо­ћи да Га умо­ли за те­бе. Ни­си ли чуо шта је Бог Је­ре­ми­ји ре­као о Ју­де­ји­ма: И да ста­ну Мој­сеј и Са­му­и­ло пре­да ме, не би се ду­ша мо­ја обра­ти­ла то­ме на­ро­ду (Јер. 15, 1). По­сто­је, да­кле, гре­си ко­ји пре­ва­зи­ла­зе сва­ки опро­штај и за ко­је не­ма оправ­да­ња. Не при­зи­вај­мо на се­бе, сто­га, тај сил­ни гнев.

АКО ВРУ­ЋИ­ЦА И ПО­ПУ­СТИ, НЕ­ИЗ­ДР­ЖИ­ВО ЈЕ МУ­ЧЕ­ЊЕ СА­ВЕ­СТИ

Ма­да не­ки ми­сле да вру­ћи­ца мо­же да по­пу­сти за­хва­љу­ју­ћи ба­ја­ли­ца­ма, то у би­ти ни­је та­ко. Оне ће да тво­ју са­вест за­па­ле дру­гом, још стра­шни­јом, гро­зни­цом – да те сва­ко­днев­но раз­ди­ре раз­ми­шља­ње и да те ши­ба са­вест го­во­ре­ћи ти: „Зло­ча­стио си, бе­за­ко­но­вао си, на­ру­шио си мир са Хри­стом. Због бе­зна­чај­не сла­бо­сти из­дао си бла­го­ча­шће.“ Зар са­мо ти стра­даш? Гле, ни­ко дру­ги ни­је се др­знуо да учи­ни не­што та­ко, а ти си, не­срећ­ни­че, соп­стве­ну ду­шу ма­мо­ну на жр­тву при­нео. Ка­ко ћеш се Хри­сту оправ­да­ти? Ка­ко ћеш га при­зва­ти у мо­ли­тви? Ка­кве ћеш са­ве­сти по­но­во сту­пи­ти у храм, ка­квим ћеш очи­ма све­ште­ни­ка по­гле­да­ти? Ка­квом ру­ком ћеш се Тр­пе­зе до­та­ћи? Ка­квим ћеш уши­ма слу­ша­ти чи­та­ње Све­то­га Пи­сма?

Ти­ме ће те са­вест по­све­днев­но раз­ди­ра­ти и та ће те по­ми­сао стал­но ти­шти­ти. Па ка­кво је то он­да здра­вље, ка­да у на­ма стал­но пре­би­ва­ју и на­ши ту­жи­те­љи? А ако још ма­ло по­тр­пиш и пре­зреш оне ко­ји би да ти очи­та­ју ко­је­ка­кве ба­ја­ли­це или ти на те­ло за­ка­че не­ки аму­лет и ако их иза­гнаш из сво­га до­ма гне­ве­ћи се пра­вед­нич­ки, сме­ста ће се и са­вест тво­ја успо­ко­ји­ти. А ако те вру­ћи­ца и жа­ри јед­на­ко, тво­ја ду­ша сте­ћи ће мир бо­љи и ко­ри­сни­ји од сва­ко­га осве­же­ња и олак­ша­ња, јер, при­миш ли ба­ја­ли­цу, па ма­кар и оздра­вио, го­ре ће ти би­ти не­го они­ма ко­ји тр­пе гро­зни­цу, бу­ду­ћи да ћеш оп­те­ре­ћи­ва­ти сво­ју са­вест не­пре­ста­ним раз­ми­шља­њем о гре­ху. Ако и стра­даш од сва­ко­вр­сне не­во­ље, од­вра­тиш ли се од та­квих зли­ко­ва­ца, на­ћи ћеш се у ста­њу ко­је је бо­ље од сва­ко­га здра­вља, јер, бу­деш ли ра­су­ђи­вао, пре­по­зна­ћеш соп­стве­ну гор­дост, ду­ша тво­ја ће се уз­ра­до­ва­ти, а са­вест ће те по­хва­ли­ти и ода­ти ти при­зна­ње: „Не­ка ти је на част, слу­го Хри­стов, вер­ни чо­ве­че, под­ви­жни­че бла­го­ча­шћа.“ Ти, ко­ји си ви­ше во­лео да у стра­да­њи­ма умреш, не­го да из­даш бла­го­ча­шће ко­је си имао, на­ћи ћеш се ме­ђу му­че­ни­ци­ма у онај дан. Као што су и они ви­ше во­ле­ли да бу­ду иши­ба­ни и ис­тја­за­ва­ни да би би­ли и про­сла­вље­ни, та­ко и ти да­нас. Ви­ше си во­лео да те ши­ба­ју и да те му­че вру­ћи­ца и ра­не, но да при­тек­неш ба­ја­ли­ца­ма, зло­ча­шћу и аму­ле­ти­ма. А хра­њен тим на­да­ма, ни осе­ти­ти не­ћеш му­ку ко­ја ти све то при­чи­ња­ва. Па ако те не од­ве­де у смрт ова вру­ћи­ца, хо­ће не­ка дру­га, а ако не умре­мо са­да, умре­ће­мо ка­сни­је.

На­ма је да­то про­па­дљи­во те­ло, али не за­то да би­смо због ње­го­вих стра­да­ња при­ти­ца­ли беш­ча­шћу, не­го да би нас та стра­да­ња при­ве­ла бла­го­ча­шћу. Ка­да би­смо би­ли му­дри­ји, про­па­дљи­вост и смрт­ност те­ла по­ста­ле би нам раз­ло­гом за ра­дост и да­ле би нам мно­го сме­ло­сти у онај дан и не са­мо у онај дан, већ и у са­да­шњем жи­во­ту. Сто­га, ка­да са гне­вом иза­гнаш из сво­га до­ма жре­це, по­хва­ли­ће те сви ко­ји то чу­ше, за­ди­ви­ће се и ре­ћи: „Тај чо­век, ма­да бо­лест тр­пља­ше и ма­да га не­пре­ста­но на­го­ва­ра­ху и са­ве­то­ва­ху да при­ми ба­ја­ли­це, од­би, ре­кав­ши им: ‘Бо­ље је да ова­ко умрем, не­го да из­дам бла­го­вер­је.'“ А они ко­ји те чу­ше про­сла­ви­ће, за­ди­вље­ни, Бо­га.

Ко­ли­ко ће то би­ти до­стој­ни­је од спо­ме­ни­ка, слав­ни­је од ико­на, тор­же­стве­ни­је од по­ча­сти? Сви ће те по­хва­ли­ти и на­зва­ти бла­же­ним, сви ће те овен­ча­ти и, сте­кав­ши и са­ми опет рев­ност, по­дра­жа­ва­ће тво­ме му­же­ству. А ако и ко дру­ги чи­ни исто, ти ћеш до­би­ти пла­ту као онај ко­ји је пр­ви под­ста­као на рев­ност. И не­ће би­ти са­мо по­хва­ље­ни тво­ји под­ви­зи, но ће убр­зо, и не сум­њај у то, сле­ди­ти и из­ба­вље­ње од бо­ле­сти. Ова тво­ја му­же­стве­на од­лу­ка и Го­спо­да ће ти учи­ни­ти бла­го­скло­ни­јим и сви све­ти, осе­ћа­ју­ћи ра­дост због тво­је ре­ше­но­сти, по­мо­ли­ће се из све­га ср­ца за те­бе.

ПО­МИ­СЛИ И НА БУ­ДУ­ЋУ НА­ГРА­ДУ

Ако су ов­да­шње на­гра­де то­ли­ке, по­ми­сли ко­ли­ки ли су тек вен­ци ко­је ћеш при­ми­ти та­мо, ка­да са ан­ге­ли­ма и свим ар­хан­ге­ли­ма до­ђе Хри­стос и при­ми те, по­ста­ви те пре­да Се и пред сви­ма ка­же: „Овај чо­век, ка­да је јед­ном био са­вла­дан бо­ле­шћу и ка­да га мно­ги са­ве­то­ва­ху да је се из­ба­ви, име­на Мо­га ра­ди и Ме­не по­шту­ју­ћи, иза­гна и пре­зре све оне ко­ји му обе­ћа­ва­ху да ће се ис­це­ли­ти она­ко – он ви­ше во­ља­ше да умре у бо­ле­сти, не­го да из­да љу­бав пре­ма Ме­ни.“ Ако од­ве­де оне ко­ји Га на­по­ји­ше и оде­ну­ше и на­хра­ни­ше у Сво­ју ло­жни­цу, још ће пре од­ве­сти оне ко­ји су Ње­га ра­ди ви­ше во­ле­ли да по­тр­пе не­ку му­ку. Ни­је исто ако не­ко пру­жи хлеб и оде­ло и ако ко тр­пи ду­го­трај­ну сла­бост, не­го је ово дру­го мно­го пре­те­жни­је. А што је ве­ћи бол, ве­ћи је и ве­нац.

Ми­сли­мо на то и ка­да смо здра­ви и ка­да смо бо­ле­сни и ре­ци­мо то и дру­ги­ма. Де­си ли се ка­да да нас об­у­зме не­из­др­жи­ва му­ка, ре­ци­мо се­би ова сло­ва.

Ако нас не­ка­да оп­ту­же и по­ве­ду на суд, па нас он­да обе­се и кре­ну да нам че­ре­че удо­ве, зар не би­смо мо­ра­ли да тр­пи­мо све­јед­но и без пла­те и без ика­кве на­гра­де? Раз­ми­сли­мо о то­ме и са­да. Не­ка у тр­пље­њу бу­де на­зна­че­на и пла­та ко­ја има си­лу да по­диг­не па­ло­га ду­хом.

СЕ­ТИ СЕ КО­ЛИ­КО СУ ПРА­ВЕД­НИ ТР­ПЕ­ЛИ

Али вру­ћи­ца је стра­шна, ка­жеш? Упо­ре­ди је са ге­ен­ским ог­њем, ко­ји ћеш сва­ка­ко из­бе­ћи, уко­ли­ко бу­деш ви­ше во­лео да вру­ћи­цу тр­пе­љи­во под­не­сеш. Се­ти се ко­ли­ко су тр­пе­ли Апо­сто­ли. Се­ти се пра­вед­них ко­ји су стал­но пре­би­ва­ли у му­ка­ма. Се­ти се бла­же­ног Ти­мо­те­ја ко­ји ни­ка­да ни­је имао олак­ша­ња од сво­га стра­да­ња и ни­је се одва­јао од сво­је дру­жбе­ни­це бо­ле­сти. А да би то по­ка­зао, Па­вле ре­че: Пиј по­ма­ло ви­на због сво­га же­лу­ца и че­стих бо­ле­сти сво­јих (1 Тим 5, 23). Ако је тај све­ти­тељ и пра­вед­ник, ко­ме је по­ве­ре­на за­шти­та це­ле ва­се­ље­не и ко­ји је вас­кр­са­вао мр­тве, из­го­нио де­мо­не и ис­це­љи­вао ту­ђе не­из­број­не не­ду­ге, то­ли­ко стра­шно стра­дао, ка­кво би оправ­да­ње мо­гао да на­ђеш ти ко­ји се оне­спо­ко­ја­ваш и сму­ћу­јеш због про­ла­зних сла­бо­сти?

ЖЕ­ЛИШ ЛИ ИСТИН­СКО МУ­ЧЕ­НИ­ШТВО?

Ни­си ли чуо где Пи­смо ка­же: Ко­га љу­би Го­спод оно­га ка­ра и би­је сва­ко­га си­на ко­је­га при­ма (При­че 3, 12). Ко­ли­ко ли их је са­мо по­же­ле­ло да при­ми му­че­нич­ки ве­нац? А овај је ве­нац уисти­ну му­че­нич­ки. Не чи­ни не­ко­га му­че­ни­ком са­мо од­би­ја­ње да при­не­се жр­тву идо­ли­ма и то што ра­ди­је би­ра смрт не­го да то учи­ни, не­го је  и Хри­ста ра­ди са­мо уз­др­жа­ва­ње од све­га што би мо­гло да од­ве­де у смрт истин­ско му­че­ни­штво.

А да би се уве­рио у то, се­ти се ка­ко је умро Јо­ван и за­што, се­ти се и Аве­ља. Ни­је­дан од њих ни­је ока­дио идол­ски ол­тар или не­зна­бо­жач­ко­га идо­ла ни­ти им је на­ло­же­но да при­не­су жр­тву де­мо­ни­ма, не­го је пр­во­ме, са­мо за­то што је из­об­ли­чио Иро­да, од­ру­бље­на гла­ва, а дру­ги, при­нев­ши Бо­гу по­част жр­твом ве­ћом од брат­ске, би за­клан. Па зар су они ли­ше­ни му­че­нич­ких ве­на­ца? Ко би смео то да ка­же ? Та и са­ми на­чин на ко­ји су скон­ча­ли до­во­љан је да уве­ри све да су они убро­ја­ни ме­ђу пр­во­му­че­ни­ке. А ако тра­жиш да ви­диш и Бож­ји суд о њи­ма, чуј шта Па­вле ка­же, јер ја­сно је да је то од Ду­ха – ми­слим да и ја имам, ка­же, Ду­ха Бож­је­га (1 Кор 7, 10). Ево шта, да­кле, он ка­же: по­чео је од Аве­ља и ре­као је да је Авељ Бо­гу при­нео бо­љу жр­тву не­го брат му Ка­ин, да је за­то и умро, а до­шав­ши до про­ро­ка и го­во­ре­ћи о Јо­ва­ну, ре­че да од ма­ча по­мре­ше не­ки ко­јих свет не бе­ше до­сто­јан, те до­да­де: За­то и ми, има­ју­ћи око се­бе то­ли­ки облак све­до­ка, од­ба­ци­мо сва­ко бре­ме и грех ко­ји нас ла­ко за­во­ди и са стр­пље­њем хи­тај­мо у под­виг ко­ји нам пред­сто­ји (Је­вр 12, 1). Ви­диш ли ка­ко он и Аве­ља и Но­ја и Авра­а­ма и Иса­ка и Ја­ко­ва на­зва му­че­ни­ци­ма и то за­то што, ка­ко ре­че, као и он сва­ки дан уми­ра­ху за Бо­га (1 Кор 15, 31), а сам, ма­да и ни­је уми­рао, са го­то­во­шћу је че­као смрт.

Та­ко и ти, уко­ли­ко од­ба­циш враx­би­не и вол­шеп­ства и умреш ли тр­пе­ћи сво­ју бо­лест, истин­ски си му­че­ник, јер си прет­по­ста­вио смрт зло­ча­шћу.

ЂА­ВО ЈЕ ЧО­ВЕ­КО­У­БИ­ЦА

Све сам ово го­во­рио обра­ћа­ју­ћи се они­ма ко­ји се хва­ле, твр­де­ћи ка­ко де­мо­ни ле­че. Чуј шта о ђа­во­лу ка­же Сам Хри­стос: Он бе­ше чо­ве­ко­у­би­ца од иско­ни (Јн 8, 44). Са­ми Бог ка­же да је овај чо­ве­ко­у­би­ца, а ти му при­ти­чеш као ле­ка­ру? Па ка­ко ћеш се бра­ни­ти ка­да те оп­ту­жи то што сма­траш бе­сов­ске враx­би­не по­у­зда­ни­јим ле­ком од оно­га ко­ји је Бог про­пи­сао? Ка­да Бог ка­же да је овај чо­ве­ко­у­би­ца, а не­ки ти, опет, ка­жу да он мо­же да ле­чи бо­ле­сти и ти то при­миш, ти­ме по­ка­зу­јеш да не­на­вид­ни­ку ви­ше ве­ру­јеш не­го Го­спо­ду, а да не мо­раш то ни да ис­по­ве­диш гла­сно. Ако је ђа­во чо­ве­ко­у­би­ца, ја­сно је да су то и де­мо­ни ко­ји му слу­же. То је и Го­спод по­ка­зао: ка­да им је до­зво­лио да уђу у ста­до сви­ња, они су их ба­ци­ли са ли­ти­це (Мт 8, 28–34). Ако би им Го­спод са­мо до­зво­лио, исто би мо­гли да учи­не и са чо­ве­ком. Али са­да их је за­др­жао и ни­је им дао да учи­не ни­шта слич­но, а они, ако не по­жа­ли­ше сви­ње, још и пре не би нас.

УТВР­ДИ СЕ У СТРА­ХУ БОЖ­ЈЕМ

 

Не са­бла­зни се, љу­бље­ни мој, вар­ка­ма њи­хо­вим, не­го се при­љу­би стра­ху Бож­јем. Ка­ко ћеш ући у си­на­го­гу? Ако се осе­ниш кр­сним зна­ком, сме­ста ће од­бе­ћи лу­ка­ва си­ла ко­ја пре­би­ва у си­на­го­ги, а ако не, не­го си још пред вра­ти­ма ба­цио сво­је оруж­је, она ће те, ухва­тив­ши те на­го­га и не­на­о­ру­жа­ног, пре­да­ти не­бро­је­ним бе­да­ма.

И за­што све ово го­во­рим? За­то што си и сам све­стан да је ве­ли­ки грех ући на то зло ме­сто, што се ви­ди по то­ме ка­ко то чи­ниш. Ми­слиш се ка­ко да тај­но уђеш та­мо и го­во­риш сво­јим слу­га­ма, при­ја­те­љи­ма и су­се­ди­ма да те не ода­ју све­ште­ни­ци­ма, а, ако то не­ко ипак учи­ни, гне­виш се. (…)

Не­го ре­ци ми: је­су ли те тво­је му­ке за­и­ста не­под­но­шљи­ве? Ка­да би тре­ба­ло да про­ђеш кроз без­број­не смр­ти и да по­стра­даш од не­ис­це­ли­вих за­ла, не би ли би­ло бо­ље да ипак под­не­сеш све те ужа­се, не­го да ти се под­смех­ну бе­со­ви и да веч­но пре­би­ваш у му­ка­ма са­ве­сти? Ово го­во­рим не са­мо за­то да би ти чуо, не­го и да би ис­це­лио оне ко­ји стра­да­ју од та­квих стра­шних бо­ле­сти… (Про­тив Ју­де­ја, ПГ 48, 935–940)

БО­ЛЕ­СНИ, КО­ЈИ СЕ НЕ ОБРА­ТЕ ВОЛ­ШЕБ­НИ­ЦИ­МА,

ПРИ­МА­ЈУ ВЕН­ЦЕ КАО МУ­ЧЕ­НИ­ЦИ

Пао си у стра­шну бо­лест и мно­ги до­ла­зе са же­љом да вра­ча­ри­ја­ма ста­ну злу на пут? Ако си све под­нео креп­ко и му­же­стве­но стра­ха ра­ди Бож­јег ви­ше во­ле­ћи би­ло шта да ис­тр­пиш не­го да учи­ниш ка­кво идо­ло­по­кло­ње­ње, би­ћеш да­ро­ван му­че­нич­ким вен­цем. Не сум­њај у то. Као што онај под­но­си ис­тја­за­ва­ње од­би­ја­ју­ћи да се по­кло­ни идо­лу, та­ко и ти под­но­сиш му­ке бо­ле­сти да не би ис­пу­нио во­љу ђа­во­љу. А је­су ли стра­шни­је оне му­ке? Тво­је тра­ју ду­же, а ис­ход ће би­ти јед­нак. А не­ки пут и ове су сил­ни­је. Не­ће ли се за­то сла­вом му­че­нич­ком овен­ча­ти онај ко­ји то под­не­се?

ИСТО БИ­ВА И СА ОНИМ КО­ЈИ ИЗ­ГУ­БИ ИМА­ЊЕ, А ПРО­СЛА­ВИ БО­ГА

Не­ко је из­гу­био све што је имао? Са­ве­ту­ју га да оде по­га­ђа­чи­ма? А тај, стра­ха ра­ди Бож­јег, ви­ше во­ли да му се ни­шта не вра­ти, но да се оглу­ши о сло­во Бож­је? За­и­ста ти ка­жем, има­ће исту пла­ту као и онај ко­ји је све што је имао дао си­ро­ма­си­ма, са­мо ако је за­бла­го­да­рио Бо­гу, прем­да је мо­гао и дру­га­чи­је да по­сту­пи. Као што је онај стра­ха ра­ди Бож­јег све раз­дао по­тре­би­ти­ма, та­ко и овај стра­ха ра­ди Бож­јег ни­је ни­шта узео на­траг. (…)

Ни­си по­ху­лио стра­ха ра­ди Бож­јег? Ни­си се по­са­ве­то­вао са по­га­ђа­чи­ма? За­бла­го­да­рио си за зло ко­је те је по­сти­гло? По­до­бан си оно­ме ко­ји је пре­зрео бла­го, јер, да ни­си то прет­ход­но учи­нио, ни са­да не би ова­ко по­сту­пио. А ни­је исто сти­ца­ти мно­го го­ди­на, па пре­зре­ти сте­че­но, и у јед­ном ча­су пре­тр­пе­ти гу­би­так. Та­ко си до­био ви­ше не­го што си из­гу­био, а из­гу­био је са­мо ђа­во (…)

КА­КО ГУ­БИ­ТАК ПО­СТА­ЈЕ ДО­БИ­ТАК

Је ли те је ђа­во ра­жа­ло­стио што си из­гу­био има­ње? Ра­жа­ло­сти и ти ње­га – не за­бла­го­да­ри му. Одеш ли по­га­ђа­чи­ма, за­бла­го­да­рио си му. А ако си за­бла­го­да­рио Бо­гу, ђа­во­лу си за­дао смрт­ни уда­рац. И гле шта се зби­ва. Не са­мо да има­ње не­ћеш про­на­ћи одеш ли по­га­ђа­чи­ма, јер ни­је њи­хо­во да зна­ју – ма­кар не­ки пут слу­чај­но и по­го­ди­ли – не­го и ду­шу гу­биш, а љу­ди ће ти се под­смех­ну­ти. У сва­ком слу­ча­ју гу­биш. А ђа­во, зна­ју­ћи да ни­си у ста­њу да из­гу­биш, већ да си због нов­ца ка­дар и Бо­га да се од­рек­неш, опет ће ти га да­ти ка­ко би по­но­во мо­гао да те об­ма­не и уда­љи те од Го­спо­да.

Ако се не­ки пут до­го­ди да по­га­ђа­чи не­што и ка­жу, не чу­ди­те се. Ђа­во је бес­те­ле­сан и он је тај ко­ји ове зли­ков­це на­о­ру­жа­ва, јер то не би­ва без ње­га. А ако им да­је оруж­је, зна и где је то што тра­же. Не­ће он од­би­ти слу­ге сво­је. То и ни­је нео­бич­но. Ако ви­ди да те ра­стро­ја­ва гу­би­так, уре­ди­ће он да ти се до­го­ди и дру­ги. А ако ви­ди да му не при­да­јеш зна­ча­ја и да га пре­зи­реш, од­сту­пи­ће од те­бе. Та­ко и ми – ако при­ре­ди­мо не­при­ја­те­љи­ма оно што ми­сли­мо да ће им при­чи­ни­ти жа­лост, а ви­ди­мо да се они не жа­ло­сте, од­мах од­сту­па­мо. Та­ко по­сту­па и ђа­во.

И зар бро­до­лом­ни­ци бри­ну о сво­ме има­њу, зар не за­вр­ши све у мо­ру? Чо­век ко­ји жи­ви на коп­ну и не по­зна­је опа­сно­сти мо­ра ре­као би: „Шта то го­во­риш, чо­ве­че? По­ма­жеш бу­ри и бро­до­ло­му? Пре не­го што та­лас згра­би тво­је бла­го, ти му га сам до­даш соп­стве­ним ру­ка­ма? За­што пре бро­до­ло­ма сам се­би устро­ја­ваш бро­до­лом?“ Али мор­нар, ко­ји до­бро зна ка­да ће мо­ре би­ти мир­но а ка­да опа­сно, на­сме­ја­ће му се – он све и ба­ца баш за­то да до не­во­ље не до­ђе.

Та­ко чи­ни и онај ко­ји по­зна­је жи­вот и ње­го­ве опа­сно­сти – ка­да ви­ди да пред­сто­ји бу­ра и да лу­ка­ве си­ле же­ле да иза­зо­ву про­паст, ба­ца и оста­так сво­га има­ња. До­го­ди­ла се кра­ђа? А ти учи­ни ми­ло­ср­ђе и олак­шај брод. По­кра­ли су те зли­ков­ци? А ти и оста­так по­дај Хри­сту. Та­ко ћеш убла­жи­ти и ту­ђе си­ро­ма­штво. Олак­шај брод и не за­др­жи ни­шта да га не би по­то­пио. (На Пр­ву Со­лу­ња­ни­ма, ПГ 62, 413–414)

ЗА­ШТО СЕ ОСТВА­РИ ОНО ШТО ПРО­РЕК­НУ ПО­ГА­ЂА­ЧИ

Зна­мо за ге­е­ну, за Цар­ство Не­бе­ско, за Суд. Не ве­руј­мо у бе­сми­сли­це, а то је све што је у ве­зи са вол­шеп­ством.

А за­што оно има и по­твр­ду, пи­таш, за­што се оства­ру­ју та­кве ства­ри? Што ви­ше ве­ру­јеш, ви­ше ће се и об­и­сти­ни­ти. За­ро­био те је не­на­вид­ник, го­спо­дар је тво­га жи­во­та, све уре­ђу­је по сво­јој во­љи.

Ре­ци ми: да ли би не­ки раз­бој­нич­ки во­ђа, ко­ји у сво­јим ру­ка­ма и вла­сти има ца­ре­во­га си­на, ко­ји му је при­бе­гао са же­љом да се за­јед­но од­мет­ну, мо­гао да ка­же ца­ру да ли је му је син умро или је жив? Раз­у­ме се да би. А за­што? Не за­то што про­ви­ди бу­дућ­ност, не­го за­то што је го­спо­дар обо­ји­ци и што је вла­стан и да уби­је и да спа­се де­те ко­је га је учи­ни­ло сво­јим го­спо­да­ром. Мо­гао би и да га уби­је и да га пу­сти да жи­ви, ка­ко већ ус­хте, јер овај је под ње­го­вом вла­шћу. А нај­ви­ше љу­ди у све­ту пре­да­ло се у ру­ке ђа­во­ље.

Осим то­га, ка­да чо­век на­ста­ви да ве­ру­је – и то мно­го по­ма­же оним об­ма­њи­ва­чи­ма. За­то ни­ко не при­ме­ти ка­да про­ма­ше у пред­ви­ђа­њу, али ако се не­где до­го­ди да се пред­ска­за­ње об­и­сти­ни – то при­ме­те сви.

Ако има­ју не­ку про­ви­дов­ну си­лу, до­ве­ди их ме­ни вер­ном. Не ка­жем то хва­ле­ћи се, јер из­ба­ви­ти се од њих ни­је раз­лог за хва­ли­са­ње – и сам сам пун гре­хо­ва и због то­га не­мам раз­ло­га за гор­дост. Бла­го­да­ћу Бож­јом ја то чи­ним и успе­вам да их исме­јем. До­ве­ди ме­ни чо­ве­ка вра­ча, ко­ји уме да пред­ска­зу­је, па не­ка ме­ни ка­же шта ће ми се до­го­ди­ти, шта ће ми су­тра до­не­ти. Али не­ће он то мо­ћи – ја сам под Ца­ре­вом вла­шћу и ни­сам ње­му у по­слу­ша­њу. Да­ле­ко сам ја од ње­га, ја сам Ца­рев вој­ник.

АКО НЕ­ШТО ЗНА­ЈУ, ЗА­ШТО СЕ­БИ НЕ ПО­МОГ­НУ?

„Али“, ка­жеш, „он је за­и­ста от­крио ло­по­ва“. То је обич­на лаж, јер они ни­шта не зна­ју. А ако и зна­ју, мно­го би им бо­ље би­ло да от­кри­ју ко њих пот­кра­да, ка­ко су им укра­ли при­но­се идол­ске, ку­да им се из­гу­би­ло сил­но зла­то. За­што то ни­су от­кри­ли сво­јим све­ште­ни­ци­ма? Да­кле, ни­шта не зна­ју. Ни за шта ни­су мо­гли да ка­жу – ни ка­да су го­ре­ли њи­хо­ви идо­ло­по­кло­нич­ки хра­мо­ви и ка­да су мно­ги ги­ну­ли у њи­ма. За­што не гле­да­ју да спа­са­ва­ју сво­је? Не­ра­суд­ни сма­тра­ју по­себ­ном му­дро­шћу то што су по­не­кад не­што про­ре­кли и по­го­ди­ли. А на­ши, хри­шћан­ски, про­ро­ци ни­ка­да не гре­ше – у све­му сво­ме су исти­ни­ти. То је знак истин­ског про­ро­штва.

ДО­КАЗ МА­ЛО­ВЕР­ЈА И БЕЗ­ВЕР­ЈА

Пре­кли­њем те, ве­ру­јеш ли у Хри­ста, за­у­ста­ви ово без­у­мље. А ако не ве­ру­јеш, за­што са­мо­га се­бе по­ни­жа­ваш, за­што се об­ма­њу­јеш? До ка­да ћеш обе­ма но­га­ма сво­јим хра­ма­ти? Па за­што он­да од­ла­зиш, за­што пи­таш? Чим си до­шао, чим си пи­тао, на­чи­нио си се­бе ро­бом. За­то и пи­таш вра­ча што ве­ру­јеш. Ка­жеш ка­ко на­вод­но не ве­ру­јеш да је исти­на то што он го­во­ри, не­го да пи­таш са­мо да би га ис­ку­шао. Али ако ис­ку­ша­ваш не­ко­га, то не по­ка­зу­је да си уве­рен да те ла­жу, не­го да си бар дво­је­ду­шан. За­што га он­да пи­таш шта ће се до­го­ди­ти? По­што он ка­же, да­кле, шта ће се то до­го­ди­ти, шта да чи­ниш а од че­га да бе­жиш, не­ће ли тво­ја по­слу­шност пред­ста­вља­ти сра­мот­но идо­ло­по­кло­ње­ње? И ако про­ри­чу бу­дућ­ност, ни­шта не до­би­јаш ти ко­ји то чу­јеш, осим ве­ће жа­ло­сти – ма­кар се и не до­го­ди­ло то што су про­ре­кли, бри­га те је све вре­ме мо­ра­ла раз­ди­ра­ти. Да нам је то на ко­рист, не би нам Бог то ус­кра­тио. Не би од­био да нам то ка­же Он Ко­ји нас је да­ро­вао не­бе­ским и Ко­ји је ре­као: Све што чух од Оца сво­је­га, об­ја­вих вам и ви­ше вас не на­зи­вам слу­га­ма, не­го при­ја­те­љи­ма (Јн 15, 15).

За­што нам он­да ни­је и ово об­ја­вио? За­то што не же­ли да се ти­ме уоп­ште за­ни­ма­мо. То нам ни­је са­крио за­то што нам је по­за­ви­део – се­ти се да је на­шим оци­ма че­сто об­ја­вљи­вао, по­што су би­ли ду­хов­но по­пут отро­ка. А ка­ко ни­је хтео да се и ми за­ни­ма­мо ти­ме, ни­је нам о то­ме ре­као ни ре­чи, ни­ти се по­тру­дио да нас са ти­ме упо­зна. Али шта смо за­то са­зна­ли? Оно што на­ши древ­ни ни­су и у по­ре­ђе­њу са чи­ме је сва­ки њи­хов дар бе­зна­ча­јан: да ће­мо вас­кр­сну­ти, да смо бе­смрт­ни, не­про­па­дљи­ви, да је жи­вот бес­ко­на­чан, да ће све ми­ну­ти, да ће­мо би­ти по­не­се­ни ме­ђу обла­ке, да ће зли би­ти ка­жње­ни и мно­го још – а не­ла­жан је наш Го­спод.

Ни­је ли мно­го бо­ље да знаш то, не­го што ти је про­на­ђен ма­га­рац? Ето, до­био си га, на­шао си га. Ка­кав је то до­би­так? Не­ћеш ли га опет из­гу­би­ти на не­ки дру­ги на­чин? Јер ако он не оста­ви те­бе, оста­ви­ћеш ти ње­га смр­ћу. А оне ства­ри ко­је сам по­ме­нуо, ако ус­хте­мо да их за­др­жи­мо, за­у­век ће би­ти у на­шој вла­сти.

Оно­ме стре­ми­мо, то сле­ди­мо, што оста­је, што је по­у­зда­но. Не слу­шај­мо по­га­ђа­че, ве­шце и ва­ра­ли­це, не­го Бо­га Ко­ји све са­вр­ше­но по­зна­је и Ко­ји има зна­ње о све­му. Та­ко ће­мо са­зна­ти све што тре­ба да зна­мо и сте­ћи ће­мо сва­ко до­бро. (На Дру­гу Ти­мо­те­ју, ПГ 62, 648–650)

ЂА­ВО­ЛО­ВЕ СМИ­ЦА­ЛИ­ЦЕ КО­ЈЕ УБИ­ЈА­ЈУ ДУ­ШУ

Љу­ди и же­не, бе­жи­те ка­ко зна­те од по­га­ђа­ча и по­га­ђа­ња. Све су то бе­сми­сли­це идо­ло­по­кло­ни­ка и оних ко­ји, пре­ла­шће­ни, су­је­вер­но ис­пи­ту­ју гла­са­ње га­вра­на и миш­је ци­ча­ње и гле­да­ју не­ће ли сре­сти за­зор­не љу­де, а бе­же од оних ко­ји жи­ве вр­лин­ски и бла­го­че­сти­во, на­ла­зе­ћи то за пред­зна­мен не­сре­ће.

Не ми­сли­те да је то бе­зна­чај­но – до­вољ­но је то да ти узме ду­шу и да је врг­не на дно пре­и­спод­ње. (Пр­ва ка­ти­хе­за, ЕПЕ 30, 352–354)

„ЈА САМ ДУ­ША ОНО­ГА…“

Хтео бих да ду­шу ва­шу из­ба­вим од јед­не бо­ле­сти: мно­ги не­ра­суд­но сма­тра­ју да ду­ше оних ко­ји умру на­сил­ном смр­ћу по­ста­ју де­мо­ни. Ни­је то мо­гу­ће, ни­је. Не по­ста­ју бе­со­ви ду­ше оних ко­ји умру на­сил­но, већ оних ко­ји жи­ве у гре­си­ма, не јер се ме­ња њи­хо­ва при­ро­да, не­го јер се њи­хо­во на­стро­је­ње упо­до­би­ло њи­хо­вој зло­сти (…).

А за­што је ђа­во ство­рио то зло ве­ро­ва­ње? За­то да би по­мра­чио му­че­нич­ку сла­ву. Али ни­је му се на­ме­ра оства­ри­ла, јер му­че­ни­ци Хри­сто­ви јед­на­ко бли­ста­ју ва­се­ље­ном. Сми­слио је та­да не­што још стра­шни­је, убе­див­ши вол­шеб­ни­ке ко­ји му слу­же да уби­ја­ју те­ла на­ив­не де­це са на­дом да ће од њих по­ста­ти бе­со­ви ко­ји ће уве­ћа­ти ње­го­ву вој­ску. Али не би­ва то, не би­ва.

Не­го има их ко­ји ка­жу – а шта је са тим што де­мо­ни ви­чу: „Ја сам ду­ша то­га и то­га мо­на­ха“? Па упра­во за­то и не ве­ру­јем јер то го­во­ре де­мо­ни – они то и чи­не да би об­ма­ну­ли те ко­ји их слу­ша­ју. За­то их је и Па­вле, ма­кар и исти­ну го­во­ри­ли, ућут­ки­вао да не би сму­ћи­ва­ли, да се не би ме­ша­ла исти­на са ла­жи­ма, а они би­ли узи­ма­ни за ме­ру исти­ни­то­сти.

Ка­да су ре­кли: Ови љу­ди су слу­ге Бо­га Ви­шње­га, ко­ји нам ја­вља­ју пут спа­се­ња, уз­бу­нио се дух Па­влов и, осу­див­ши ду­ха, на­ре­дио му је да иза­ђе (Дап 16, 1). Али по­што мно­ги ме­ђу нај­про­сти­ји­ма ни­су зна­ли увек да ра­су­де о оно­ме што го­во­ре бе­со­ви, Па­вле их је јед­ном за­у­век за­клео да оста­ну вер­ни и да се при­љу­бе са­мо уче­њу Све­то­га Пи­сма. За­бра­њи­вао је де­мо­ни­ма да го­во­ре и да об­ја­вљу­ју, на­зи­ва­ју­ћи то апо­стол­ским зва­њем, ко­је­га они ни­су удо­сто­је­ни. Та­ко је учи­нио и Хри­стос. Ка­да Му де­мо­ни ре­ко­ше: Зна­мо Те ко си (Мк 1, 24), стро­го им је за­пре­тио, уче­ћи нас та­ко да ни у че­му не тре­ба по­слу­ша­ти бе­со­ве, ма­кар и то што они го­во­ре би­ло тач­но.

Зна­ју­ћи, да­кле, ово, уоп­ште не тре­ба да слу­ша­мо де­мо­на, ма­кар и не­што исти­ни­то ре­као, тре­ба да бе­жи­мо и од­вра­ћа­мо се од ње­га, јер ис­прав­ној и спа­со­но­сној на­у­ци не мо­гу нас на­у­чи­ти де­мо­ни, већ Бо­жан­ско Пи­смо.

О то­ме да ду­ша, ко­ја иза­ђе из те­ла, не мо­же да бу­де пот­чи­ње­на де­мо­ни­ма, чуј шта ка­же Па­вле: Ко умре, осло­бо­ди се од гре­ха (Рим 6, 7), не гре­ши ви­ше. За­то, да­кле, ђа­во не мо­же си­лом да оства­ри власт над ду­шом, ко­ја пре­би­ва у те­лу, а тим пре не мо­же да успе у то­ме ка­да она на­пу­сти те­ло. А ка­ко он­да гре­ше ако ни­су при­ну­ђе­не, пи­таш се. Же­љом и од­лу­ком сво­јом, сво­је­вољ­но се пре­да­ју­ћи, а не по ну­жди, ни­ти под ње­го­вом при­ну­дом. То су по­ка­за­ли сви они ко­ји су се из­ди­гли из­над не­на­вид­ни­ко­вих сми­ца­ли­ца. Јо­ва, на при­мер, ма ко­ли­ко да је сму­тио, ни­је мо­гао да убе­ди да из­риг­не ијед­ну хул­ну реч.

Оту­да је ја­сно да од нас за­ви­си да ли ће­мо по­слу­ша­ти или не њи­хо­ва на­го­ва­ра­ња, да нас ни­ко на то не си­ли и да Хри­стов вој­ник ни­је под­вла­шћен са­та­ни­ној ти­ра­ни­ји. (О убо­гом Ла­за­ру, ПГ 48, 983–984)

<нг>О ЂА­ВО­ЛУ

ВРЕ­МЕ И УЗРОК СА­ТА­НИ­НО­ГА ПА­ДА

Све­то Пи­смо нас учи да су пре ства­ра­ња пр­во­зда­них, јер се по­гор­ди­ше, ђа­во и они ко­ји су му би­ли у по­слу­ша­њу низ­врг­ну­ти са ви­си­не сво­је ча­сти. (По­сле­ди­ца са­та­ни­на па­да био је до­ла­зак смр­ти у свет), ка­ко упра­во ка­же и му­драц: За­ви­шћу ђа­во­ло­вом смрт уђе у свет (Прем. Сол. 2, 24).

Ре­ци ми, да­кле: да ни­је пао пре ства­ра­ња чо­ве­ко­вог, ка­ко би са­та­на мо­гао да по­за­ви­ди чо­ве­ку ка­да би са­чу­вао сво­је до­сто­јан­ство? Ка­ко дру­га­чи­је оправ­да­ти за­вист ан­ге­ла све­тла пре­ма чо­ве­ку – за­вист оно­га ко­ји пре­би­ва у то­ли­кој ча­сти пре­ма оно­ме ко­ји је об­у­чен у те­ло? Не­го по­што је од сил­не сла­ве ко­је је удо­сто­јен пао у го­ре ста­ње (а то се до­го­ди­ло прем­да бе­ше бес­те­ле­сан и ви­де где чо­век ко­ји је ство­рен – ма­да и у те­лу – ужи­ва то­ли­ку част због ве­ли­ке љу­ба­ви сво­је­га Твор­ца), сил­но је по­за­ви­део те је чо­ве­ка об­ма­ном, ко­ју му је кроз зми­ју по­ну­дио, учи­нио су­де­о­ни­ком у ка­зни смр­ћу. Та­кво је зло. Не мо­же спо­кој­но да гле­да ту­ђу ра­дост. (На По­ста­ње, ПГ 53, 188)

НЕ­МАР, ГОР­ДОСТ И ОЧА­ЈА­ЊЕ УЗРОК СУ ЊЕ­ГО­ВО­ГА ПА­ДА

Ђа­во је пре сво­га па­да био до­бар, али ка­да је по­ка­зао не­мар и ка­да је њи­ме за­го­спо­да­ри­ло оча­ја­ње, пао је у то­ли­ко зло, да из ње­га ви­ше не мо­же да се по­диг­не. А да је био до­бар, ви­ди се и из Пи­сма ко­је ка­же: Ви­дех са­та­ну где па­де са не­ба као му­ња (Лк 10, 18). По­ре­ђе­ње па­да са му­њом ука­зу­је и на ње­го­во прет­ход­но ста­ње и на бр­зи­ну ње­го­во­га па­да. (О по­ка­ја­њу, ПГ 59, 278)

Као што је ђа­во пао због гор­до­сти, та­ко је и онај ко­ји при­ма ње­гов ути­цај горд.

Сто­га сви тре­ба да па­зи­мо да се уз­др­жи­мо од те стра­сти, ка­ко не би­смо па­ли у ње­гов грех, са­ми по­ста­ли ви­нов­ни­ци соп­стве­не му­ку и су­де­о­ни­ци исте ка­зне. (На Дру­гу Со­лу­ња­ни­ма, ПГ 47, 302)

ЊЕ­ГО­ВА ЗА­ВИСТ

…По­ра­жен сам си­ли­ном ђа­во­ло­ве за­ви­сти – тај гну­сник ни­је мо­гао да гле­да ан­гел­ско до­сто­јан­ство у људ­ском те­лу. (На По­ста­ње, ПГ 53, 124)

ПОД­НЕ­БЕ­СКА СИ­ЛА

Док су оно та­мо над­не­бе­сна на­ча­ла и вла­сти, ов­де су на­ча­ла и вла­сти под­не­бе­ске. За­то их (Го­спод) и на­зи­ва кне­же­ви­ма ово­га све­та, ка­ко би по­ка­зао да су њи­ма не­бе­са не­до­ступ­на и да се сва њи­хо­ва ти­ран­ска власт огра­ни­ча­ва са­мо на овај свет. (О Не­по­јам­ном, ПГ 48, 730)

ДЕ­МОН­СКЕ ВОЈ­СКЕ

…Про­тив по­гла­вар­ста­ва и вла­сти…, про­тив ду­хо­ва си­ле у под­не­бе­сју. (Еф 6, 12). Упра­во као што по­сто­је над­не­бе­ски пре­сто­ли, по­гла­вар­ста, на­ча­ла и вла­сти, ка­ко ка­же (св. апо­стол Па­вле), та­ко је и са ду­хо­ви­ма зло­бе. (Ефе­сци­ма, ПГ 62, 134)

ЊЕ­ГО­ВА ИМЕ­НА

Он ни­је са­мо вук, не­го и лав: Про­тив­ник ваш ђа­во као лав ри­чу­ћи хо­ди и тра­жи ко­га да про­жде­ре (1 Пет 5, 8). Он је и зми­ја и змај, као што ка­же (св. је­ван­ђе­ли­ста Лу­ка): Ево вам да­јем власт да ста­је­те на зми­је и скор­пи­је (Лк 10, 19).

КНЕЗ ОВО­ГА СВЕ­ТА И ВЕ­КА

За­што Го­спод ђа­во­ла на­зи­ва кне­зом ово­га све­та и ве­ка? За­то што му се го­то­во це­ло чо­ве­чан­ство сво­је­вољ­но пре­да­ло и под­вла­сти­ло. За Хри­стом, ко­ји нам је обе­ћао не­из­број­на до­бра, ни­ко не хо­ди, док су оно­ме ко­ји ни­шта обе­ћао ни­је сви у по­слу­ша­њу. А за то што је он кнез ово­га ве­ка и што му је ви­ше под­вла­шће­них и у по­слу­ша­њу не­го Бо­гу – кри­ва је са­мо на­ша ле­ност. (Ефе­сци­ма, ПГ 62, 31)

ПРО­ТИВ­НИК И КЛЕ­ВЕТ­НИК

(Го­спод са­та­ну) на­зи­ва и про­тив­ни­ком и кле­вет­ни­ком, јер кле­ве­ће и Бо­га код љу­ди и нас пред Бо­гом и јед­не пред дру­ги­ма. И Јо­ва је окле­ве­тао пред Го­спо­дом, пи­та­ју­ћи: Еда ли се уза­луд Јов бо­ји Бо­га? (Јов 1, 16), и Бо­га пред Ада­мом, ка­да је ре­као да ће се отво­ри­ти очи њи­хо­ве (Пост. 3, 5) и пред мно­гим љу­ди­ма ко­ји да­нас жи­ве на зе­мљи, на­у­чив­ши их ка­ко се о њи­ма Го­спод уоп­ште не ста­ра, но је људ­ско де­мо­ни­ма пре­пу­стио. И мно­гим Ју­де­ји­ма Га је окле­ве­тао, на­зи­ва­ју­ћи Хри­ста об­ма­њи­ва­чем и вол­шеб­ни­ком.

И ка­ко он то деј­ству­је? Ка­да на­ђе да ум не пре­би­ва у Бо­гу, ка­да на­и­ђе на ду­шу ко­ја ни­је це­ло­му­дре­на и ко­ја не ма­ри за за­по­ве­сти Бож­је и не чу­ва Ње­го­ве уред­бе, та­кву ду­шу од­мах за­пле­њу­је.

А да је Адам са­чу­вао да­ту му за­по­вест да, ако не ми­сле да умру, не је­ду са Оно­га Др­ве­та, не би по­стра­дао ка­ко је по­стра­дао. (На Дру­гу Ко­рин­ћа­ни­ма, ПГ 61, 402)

ДО­КАЗ ЊЕ­ГО­ВО­ГА ЗЛА

Пи­таш шта да чи­ниш? Имаш чо­ве­ко­љу­би­во­га Вла­ди­ку. Би­ло би ти за­то бо­ље да ти про­ку­неш са­та­ну, не­го да он те­бе пре­да сво­јим бе­со­ви­ма па да на де­лу ви­диш ка­ко из­гле­да њи­хо­ва власт.Та­ко ћеш опит­но упо­зна­ти њи­хо­во зло. Али и са­да бих мо­гао да на ма­лом при­ме­ру по­ка­жем ко­ли­ко је оно.

Сре­то­ше Хри­ста не­ки бе­со­и­ма­ни ка­да иза­ђо­ше из гро­ба и за­мо­ли­ше Га да им до­пу­сти да уђу у ста­до сви­ња. Он им то до­зво­ли и они исто­га ча­са ба­ци­ше сви­ње са ли­ти­це у мо­ре.

Та­ко вла­да­ју де­мо­ни – а  да ни­су има­ли ика­кво­га по­себ­ног раз­ло­га да та­ко по­сту­пе са сви­ња­ма. Ме­ђу на­ма је не­по­мир­љи­ва и бе­смрт­на мр­жња и во­ди се љу­ти рат.

Ако, да­кле, ни тре­на ни­су под­не­ли сви­ње са ко­ји­ма не­ма­ју ни­шта, шта ли би тек ра­ди­ли са на­ма ко­ји смо им крв­ни­ци и стал­но их му­чи­мо ка­да би са­мо има­ли власт? За­то их је Го­спод и пу­стио да уле­те у ста­до сви­ња да би чо­век на бе­сло­ве­сним жи­во­ти­ња­ма ви­део ко­ли­ко је њи­хо­во зло. Сви­ма је ја­сно да би они исто ура­ди­ли и са бе­со­и­ма­ним љу­ди­ма, да ови, ма­кар би­ли и су­ма­шед­ши, ни­су под за­шти­том Про­ми­сли Бож­је.

Ви­диш ли са­да да де­мон уз­бу­њу­је не­ко­га чо­ве­ка, пре­по­знај у то­ме де­мон­ску злост и по­кло­ни се сво­ме Вла­ди­ци. На бе­со­и­ма­ни­ма мо­жеш да ви­диш и Бож­је чо­ве­ко­љу­бље и де­мон­ско зло.

Хо­ћеш ли и дру­ги при­мер за то ка­ко ђа­во то вла­да, ако му Го­спод до­пу­сти? Се­ти се сто­ке Јо­во­ве ка­ко је у тре­ну сва про­па­ла, стра­хот­не смр­ти ње­го­ве де­це и ње­го­вих ра­на. Ето ти звер­ске мр­жње, не­чо­веч­но­сти, су­ро­во­сти де­мон­ске зло­бе и по њој ћеш ви­де­ти да би они, ако би им Го­спод са­мо до­зво­лио, сву тво­ре­ви­ну у тре­ну ра­стро­ји­ли.

Ка­да би де­мо­ни за­вла­да­ли, ми не би­смо би­ли бо­љи од бе­со­и­ма­них а ни го­ри и од са­мих де­мо­на. Али ни љу­де ко­ји су се не­на­вид­ни­ку по­кло­ни­ли Го­спод ни­је у пот­пу­но­сти пре­пу­стио вла­сти са­та­ни­ној, јер, да је­сте, они би мно­го стра­шни­је стра­да­ва­ли не­го што стра­да­ју са­да. (Про­тив оних ко­ји го­во­ре да људ­ским ру­ко­во­де де­мо­ни… ПГ 49, 253–254)

ПО ЧЕ­МУ СЕ ПРЕ­ПО­ЗНА­ЈЕ ДЕЈ­СТВО ЂА­ВО­ЛО­ВО

Ђа­во­ље је да сму­ћу­је, он је ви­нов­ник без­у­мља и мра­ка, а Го­спод­ње је да про­све­тљу­је и да бла­го­ра­зум­но по­у­ча­ва све­му до­лич­ном. ( На Пр­ву Ко­рин­ћа­ни­ма, ПГ 61, 242)

ЦИЉ ЊЕ­ГО­ВО­ГА ПО­СТО­ЈА­ЊА

Го­спод је за­то до­пу­стио да ђа­во по­сто­ји и да има моћ, да би по­ка­зао у пу­но­ти сјај тво­га под­ви­га и да би твој под­виг имао ве­ћу вред­ност.

Та­ко, да­кле, ре­ци оно­ме ко­ји те упи­та за­што је Го­спод до­зво­лио ђа­во­лу да зло­чи­ни. Он тре­зве­ни­ма и па­жљи­ви­ма не са­мо да не мо­же да на­шко­ди, не­го је­ди­но мо­же да ко­ри­сти, али не за­то што и он та­ко хо­ће, јер сам је лу­кав и зао, не­го за­хва­љу­ју­ћи му­же­ству оних ко­ји лу­кав­ство му­дро окре­ћу на сво­ју ко­рист. Он се ни са Јо­вом ни­је ухва­тио у ко­штац за­то да би га про­сла­вио, не­го да би га по­бе­дио. За­то је лу­кав што су му на­ме­ра и же­ља лу­ка­ве. Али он пра­вед­ни­ку ни у че­му ни­је на­шко­дио, не­го је, на­про­тив, пра­вед­ник из­ву­као ко­рист из бор­бе са њим, ка­ко смо већ по­ка­за­ли. И та­ко је ђа­во по­ка­зао сво­је лу­кав­ство, а пра­вед­ник сво­је му­же­ство.

А то­ме што мно­ге, ипак, успе­ва да по­бе­ди – раз­лог је њи­хо­ва сла­бост, а не ње­го­ва сна­га. (О то­ме да зло до­ла­зи из ле­њо­сти... ПГ 49, 226)

ВЕ­ЛИ­КА ОБ­МА­НА

(Крај Др­ве­та По­зна­ња), ко­ри­сте­ћи за сплет­ку ону бе­сло­ве­сну жи­во­ти­њу и кроз њу раз­го­ва­ра­ју­ћи са же­ном, са­та­на је упи­тао: Је ли исти­на да је Бог ка­зао да не је­де­те са сва­ко­га др­ве­та у вр­ту?

Ви­ди­те на ово­ме ко­ли­ка су са­мо ве­ли­чи­на и про­ми­шље­ност ово­га зло­чи­на. Оно што Бог ни­је ре­као он у раз­го­во­ру на­во­ди као са­вет и пи­та­ње, узи­ма­ју­ћи, то­бо­же, на се­бе оба­ве­зу да их за­шти­ти. Упра­во тај сми­сао има­ју ре­чи: Је ли исти­на да је Бог ка­зао да не је­де­те са сва­ко­га др­ве­та у вр­ту? То је као да је де­мон лу­ка­ви пи­тао: „За­што вас је Он ли­шио то­ли­ке ра­до­сти и ко­ри­сти? За­што не до­зво­ља­ва да се на­сла­ђу­је­те свим кра­со­та­ма вр­та, не­го вам је по­да­рио са­мо ра­до­сти да ви­ди­те, али не и да оку­ша­те и да ужи­ва­те у ве­ћем за­до­вољ­ству? Је ли исти­на да је ре­као…?

А за­што је та­ко по­ста­вио пи­та­ње? Ка­ква је ко­рист од пре­би­ва­ња у Ра­ју, ако Бог не до­зво­ља­ва да се узме сва­ко до­бро ко­је се у ње­му на­ла­зи, не­го чо­век осе­ћа још ве­ћу жа­лост ка­да гле­да, а не сме да ку­ша и ку­ша­ју­ћи до­жи­ви ра­дост?

Ви­диш ли ка­ко је отро­ван пре­ле­сни ма­мац ко­ји је ђа­во ба­цио?

Же­ни­но је би­ло да пој­ми ко­ли­ко је без­ум­но по­слу­ша­ти овај зли са­вет оца ла­жи и да не од­сту­па од за­по­ве­сти ко­је им да­де Бог же­ле­ћи да их са­чу­ва од са­бла­зни. (ПГ 53, 126)

ЗА­ШТО СЕ КА­ЖЊА­ВА ЗМИ­ЈА А НЕ ЂА­ВО

Мо­гао би, мо­жда, не­ко да ка­же: „Ако је то ђа­во, деј­ству­ју­ћи кроз зми­ју, дао са­вет, за­што је та жи­во­ти­ња то­ли­ко ка­жње­на?“ И то је де­ло не­из­мер­но­га Бож­јег чо­ве­ко­љу­бља.

Баш као што че­до­љу­би­ви отац, ка­да ка­жња­ва уби­цу сво­га си­на, оја­ђен и у не­моћ­ном гне­ву на без­број ко­ма­ди­ћа смр­ви оруж­је ко­јим је зло по­чи­ње­но, та­ко је и све­бла­ги Бог ову жи­во­ти­њу ко­ја је по­слу­жи­ла у об­ма­ни ђа­во­ло­вој ка­знио ве­чи­том ка­зном, да­ју­ћи нам да ти­ме са­ми раз­ме­ри­мо ве­ли­чи­ну са­та­ни­не ка­зне. Сто­га, ако је зми­ја, ко­ја је по­слу­жи­ла са­мо као сред­ство, пре­тр­пе­ла то­ли­ки гнев, ко­ли­ко ли је тек ђа­во стра­дао? То нам је и Хри­стос у Све­том Је­ван­ђе­љу по­ка­зао, обра­ћа­ју­ћи се они­ма са Сво­је ле­ве стра­не: Иди­те од Ме­не, про­кле­ти, у огањ веч­ни ко­ји је при­пре­мљен ђа­во­лу и ан­ге­ли­ма ње­го­вим (Мт 25, 41). (На По­ста­ње, ПГ 53, 142)

СВАГ­ДА­ЛА­ЖЉИ­ВАЦ

Ка­ко ка­жеш да у чо­ве­ка ни­је Бог по­ло­жио зна­ње до­бра и зла? Па ко је то он­да учи­нио – да ни­је, мо­жда, ђа­во?

Са­та­на је ре­као: По­ста­ће­те као бо­го­ви и зна­ти шта је до­бро шта ли зло (Пост. 3, 5). А је ли и Го­спод ре­као да ће­мо по­ста­ти бо­го­ви? Па је­смо ли по­ста­ли? Ни­ти је­смо, ни­ти смо до­би­ли та­да зна­ње о до­бру и злу. За­то је са­та­на сваг­да­ла­жљи­вац и ни­шта исти­ни­то не го­во­ри. Због то­га и ка­же Хри­стос: (Ђа­во) не сто­ји у исти­ни, јер не­ма исти­не у ње­му. Ка­да лаж го­во­ри, сво­је го­во­ри, јер он је ла­жа и отац ла­жи (Јн 8, 44). (На По­ста­ње, ПГ 54, 610)

ЈУ­ДИН ПАД

Зна­ју­ћи шта је ђа­во учи­нио са Ју­дом, Па­вле се по­бо­јао да се то и ов­де не до­го­ди (2 Кор 2, 7). А шта је овај ура­дио у Ју­ди­ном па­ду? Ју­да се по­ка­јао, јер ре­че: Са­гре­ших што из­да­дох крв не­ви­ну (Мт 27, 4). Ђа­во чу те ре­чи и схва­ти да је Ју­да за­по­чео двиг ка до­бру, да је кре­нуо ка спа­се­њу али да се и упла­шио. Упла­шио се и ђа­во, зна­ју­ћи да Ју­да има чо­ве­ко­љу­би­во­га Го­спо­да. Не­ће ли га при­ми­ти са још ве­ћом ра­до­шћу са­да ка­да се по­ка­јао? И ка­да је овај био не­ис­пра­вљен, звао га је Се­би. Не­ће ли то чи­ни­ти са­да и ви­ше ка­да се овај ис­пра­вио и спо­знао свој грех? Јер Он је и до­шао за­то да Га расп­ну.

Шта је, да­кле, са­та­на учи­нио? Ба­цио га је у не­спо­кој. По­мра­чио је ду­шу ње­го­ву пре­ве­ли­ком жа­ло­шћу. На­му­чио га је, од­ву­као га од Бо­га, при­вео га ко­ноп­цу, од­у­зео му зем­ни жи­вот и и ли­шио га при­ли­ке за по­ка­ја­ње.

За­и­ста, да је по­жи­вео, и Ју­да би мо­гао да се по­ка­је, што је ја­сно по они­ма ко­ји су рас­пе­ли Го­спо­да. Ако је Он спа­сао оне ко­ји су Га уз­не­ли на крст и, на­ла­зе­ћи Се на кр­сту, по­звао Оца и за­мо­лио Га да им опро­сти др­скост њи­хо­ву, ја­сно је да би и не­срећ­но­га Ју­ду при­мио са свом Сво­јом љу­ба­вљу, да је овај по­ка­зао по­ка­ја­ње ка­ко је ва­ља­ло. Али Ју­да ни­је мо­гао да по­тр­пи лек по­ка­ја­ња, по­што га је са­тр­ла пре­ве­ли­ка ту­га.

То­га, да­кле, бо­је­ћи се, и Па­вле под­сти­че Ко­рин­ћа­не да угра­бе чо­ве­ка из че­љу­сти ђа­во­ло­вих. (О по­ка­ја­њу, ПГ 49, 278)

НАЈ­ВИ­ШЕ НАМ ШТЕ­ТИ ЈЕ­ЗИ­КОМ

Он са свих стра­на на­сто­ји да нам на­не­се ште­ту, али нај­ви­ше је­зи­ком и усти­ма – ни­је­дан му наш ор­ган не од­го­ва­ра то­ли­ко да нас об­ма­не и по­гу­би ко­ли­ко раз­вра­ћен је­зик и не­за­у­зда­на уста. Оту­да по­ти­чу мно­ги на­ши па­до­ви и стра­шни пре­сту­пи. (Ше­ста ка­ти­хе­за, ЕПЕ 30, 536)

НА­РО­ЧИ­ТО ВО­ЈУ­ЈЕ СА МО­НА­СИ­МА

Бра­ћо, ло­пов не до­ла­зи та­мо где је бе­да, но где су зла­то и сре­бро и би­се­ри. Та­ко и ђа­во не ула­зи где су блуд, ху­ла, скло­ност ка ло­по­влу­ку и сре­бро­љу­бље, не­го та­мо где су они ко­ји во­де мо­на­шки жи­вот.

БО­ЈИ СЕ МО­ЛИ­ТВЕ

Не­ће по­гре­ши­ти онај ко­ји ка­же да је мо­ли­тва ис­хо­ди­ште сва­ке вр­ли­не и пра­вед­но­сти и ни­шта што чо­ве­ка чи­ни бла­го­че­сти­вим не би мо­гло да уђе у ду­шу ко­ја је пу­ста од мо­ли­тве. Та­кву ду­шу непри­ја­те­љи ла­ко мо­гу оро­би­ти као не­у­твр­ђе­ни град – уко­ли­ко ни­је утвр­ђе­на мо­ли­твом, не­на­вид­ник је нео­ме­та­но пот­чи­ња­ва и са ла­ко­ћом је пре­и­спу­ња­ва сва­ким гре­хом.

Ако ли је ду­ша окло­пље­на мо­ли­твом, он се не усу­ђу­је да јој се при­бли­жи, бо­је­ћи се сна­ге ко­ју мо­ли­тва но­си и ко­ја ду­шу кре­пи ви­ше не­го што ијед­на хра­на кре­пи те­ло. Ко се пре­да­но мо­ли не мо­же да тр­пи ути­ца­је иче­га не­до­стој­ног мо­ли­тве и, бо­је­ћи се и сти­де­ћи Бо­га Ко­је­му се мо­ли­твом при­оп­шта­ва, сме­ста од­ба­цу­је сва­ку зам­ку лу­ка­во­га. Та­ко по­сту­па­ју му­дри, све­сни то­га ко­ли­ко је зло да онај ко­ји је још ма­ло­пре раз­го­ва­рао са Бо­гом и за­и­скао од Ње­га да му се да­ју све­тост и це­ло­му­дри­је, пре­ђе ђа­во­лу, при­ми у ду­шу сво­ју сра­мот­ну на­сла­ду и до­зво­ли да сту­пе де­мо­ни у ње­гов ум, ко­је­га је још ма­ло­пре по­се­тио Бог и за ко­ји је бла­го­дат Ду­ха Све­то­га про­ја­ви­ла ве­ли­ко чо­ве­ко­љу­бље и про­ми­сао. (О мо­ли­тви, ПГ 50, 780)

НА­ПА­ДА УСА­МЉЕ­НЕ

Обра­ти па­жњу и на то ку­да је Дух Го­спод од­вео Го­спо­да: не у град или на трг, не­го у пу­сти­њу. То је учи­нио за­то што је хтео да при­ву­че ђа­во­ла не са­мо по­стом не­го и ме­стом – ђа­во на­па­да он­да, ка­да нас ви­ди са­ме и пре­пу­ште­не се­би са­ми­ма. Та­ко је и на по­чет­ку жи­во­та он на­пао же­ну ка­да ју је на­шао са­му и без му­жа. Ме­ђу­тим, ка­да нас ви­ди са дру­ги­ма у дру­штву, он не­ма исту сме­лост и та­да не на­па­да. Због то­га тре­ба не­пре­ста­но да жи­ви­мо у за­јед­ни­ци ка­ко не би­смо ла­ко па­ли у ру­ке ђа­во­ло­ве. (По Ма­те­ју, ПГ 57, 209)

ПРИ­МЕР ПТИ­ЦА

Пти­це, док ви­со­ко ле­те, не хва­та­ју се ла­ко. Та­ко и ти – док гле­даш увис, ни у мре­жу ни у ка­кво ис­ку­ше­ње не­ћеш се ла­ко да­ти ухва­ти­ти. Ђа­во је пти­цо­ло­вац. Гле­дај, за­то, ка­ко да утек­неш од ње­го­вих мре­жа.

Онај ко­ји се ви­не у ви­си­не ни­ка­да се ви­ше не мо­же на­сла­ђи­ва­ти жи­теј­ским. Слич­но то­ме ка­ко нам се, ка­да се поп­не­мо на врх пла­ни­не, и зи­ди­не и град чи­не ма­ли­ма, а љу­ди ко­ји хо­да­ју по зе­мљи под­се­ћа­ју нас на мра­ве, до­го­ди­ће се и те­би ка­да се усп­неш на ви­со­ве хри­шћан­ске фи­ло­со­фи­је – ни­шта од оно­га што је на зе­мљи не­ће мо­ћи да те за­ди­ви, но ће ти се све чи­ни­ти ни­штав­ним по­ре­ђе­но са не­бе­си­ма: и сла­ва и власт и бо­гат­ство. Јед­на­ко су се та­ко и Па­влу све кра­со­те ово­га жи­во­та чи­ни­ле бе­зна­чај­ним и бес­ко­ри­сним. За­то је и кли­цао го­во­ре­ћи: Свет се ме­ни ра­за­пе (Гал 6, 2), за­то је и на­ма са­ве­то­вао: Ми­сли­те о оно­ме што је го­ре, а не што је на зе­мљи (Кол 3, 2). Го­ре? А шта је го­ре ? Оно где су сун­це и лу­на? Раз­у­ме се да не. Не­го шта? Где су ар­хан­ге­ли и ан­ге­ли и Хе­ру­ви­ми и се­ра­фи­ми? Не. Не­го? Где Хри­стос се­ди са де­сне стра­не Бо­гу (Кол. 3, 1).

Имај­мо то стал­но на уму. Као што пти­це ни­шта не­ма­ју од кри­ла ка­да их ухва­те у мре­же, не­го за­луд ле­пр­ша­ју оти­ма­ју­ћи се, та­ко ни ти не­маш ни­ка­кве ко­ри­сти од сво­је сло­ве­сно­сти ка­да зла же­ља за­го­спо­да­ри то­бом. Ма ко­ли­ко по­ку­ша­вао да утек­неш, роб си. За­то пти­це и има­ју кри­ла да би по­бе­гле од мре­жа. За­то љу­ди и је­су сло­ве­сни да би уте­кли од гре­ха.

Ка­ко ће­мо се, да­кле, оправ­да­ти ако смо не­ра­зум­ни­ји од бе­сло­ве­сних жи­во­ти­ња? Пти­ца, ка­да је­дан­пут пад­не у мре­же, па по­бег­не, и је­лен ка­да пад­не у зам­ку, па се из­ба­ви, те­шко да ће опет по­но­ви­ти исту гре­шку. Ис­ку­ство је сва­ко­ме учи­тељ. А ми, ме­ђу­тим, ако и ви­ше пу­та пад­не­мо у исти грех, опет ће­мо па­сти, те чак ни бри­зи и опре­зу бе­сло­ве­сних жи­во­ти­ња не по­дра­жа­ва­мо ми, ко­ји смо бла­го­сло­ве­ни сло­ве­сно­шћу. (ПГ 49, 157)

КРОЗ ЖЕ­НУ ЈЕ ПО­БЕ­ДИО И ОД ЖЕ­НЕ ЈЕ ПО­БЕ­ЂЕН

Нај­ви­ше во­лим свет­ко­ва­ње спо­ме­на на му­че­ни­ке, а осо­би­то се ра­ду­јем ка­да је Хри­стов вој­ник ко­ји се про­сла­вља – же­на. Што је са­суд сла­би­ји, ве­ћа је бла­го­дат, бли­ста­ви­ји је ве­нац, слав­ни­ја је по­бе­да, али не због сла­бо­сти под­ви­жни­ко­ве при­ро­де, не­го за­то што ђа­во­ла са­да по­бе­ђу­ју оне ко­је је јед­ном он по­бе­дио.

Кроз де­вој­ку, да­кле, на по­чет­ку ђа­во уби Ада­ма, а ка­сни­је де­вој­ком Хри­стос за­вој­шти и по­бе­ди ђа­во­ла. Мач ко­ји је сам ђа­во упра­вио на нас са­да му од­се­че змиј­ску гла­ву, а слич­но се до­го­ди­ло и Го­ли­ја­ту – и ње­га је пра­вед­ни Да­вид ухва­тио и од­се­као му гла­ву ње­го­вим соп­стве­ним ма­чем. Же­ном је та­да са­та­на по­бе­дио чо­ве­ка, а са­да је же­ном по­бе­ђен. То је би­ло ње­го­во пр­во оруж­је, то је са­да по­ста­ло за ње­га раз­ло­гом ње­го­ве по­ги­бли – то оруж­је не­по­бе­ди­во. (О пра­зни­ку св. ве­ли­ко­му­че­ни­це Дро­си­де, ПГ 50, 687)

ЊЕ­ГО­ВИ НЕ­ПРИ­ЈА­ТЕ­ЉИ: ДЕ­ЛА СВЕ­ТЛО­СТИ И ВР­ЛИ­НА

Као што со­ве не во­ле сун­це и све­тлост, а во­ле ноћ­ну та­му, та­ко и бе­со­ви и њи­ма пре­ла­шће­ни љу­бе лу­кав­ство и сва­ко бе­за­ко­ње, а не­на­ви­де вр­ли­ну и де­ла све­тло­сти. За­то је до­вољ­но са­мо да гра­не сун­це, па да се сва зла рас­пр­ше. (На Иса­и­ју, ПГ 56, 39)

ЂА­ВО НЕ ПРИ­СТУ­ПА ТА­МО ГДЕ ПО­СТО­ЈИ ЗА­КОН БОЖ­ЈИ

Ка­да ђа­во ви­ди да је за­кон Бож­ји упи­сан у ду­ши и да је ср­це чо­ве­ко­во та­бли­ца од за­ко­на, он не при­сту­па.

Та­мо где су цар­ска сло­ва упи­са­на не злат­ном пи­саљ­ком не­го Ду­хом Све­тим у ум ко­ји љу­би Бо­га и из­бли­ста­ва ра­дост, не­на­вид­ник не са­мо да не мо­же да нам при­ђе, не­го из­да­ле­ка да­је се у бег. Не­ма ни­че­га стра­шни­јег за ње­га од ума ко­ји про­ми­шља Бож­је и ду­ше ко­ја не од­ла­зи од сво­га из­во­ра. Њу ни­шта про­ла­зно не мо­же да ра­жа­ло­сти, раз­гне­ви или ис­ку­ша је да се по­гор­ди, не­го у сва­ком злу она оста­је јед­на­ко ра­до­сна и спо­кој­на. (По Ма­те­ју, ПГ 59, 38)

НЕ ТРЕ­БА СЕ БА­ВИ­ТИ НЕ­ВА­ЖНИМ

Ђа­во са свих стра­на не­по­штед­но на­ср­ће на на­ше спа­се­ње. Тре­ба, сто­га, да бди­мо, да се не опу­шта­мо и да се са свих стра­на оси­гу­ра­мо од ње­го­вих на­па­да – ако на­ђе и нај­ма­њу при­ли­ку, тај не­ће окле­ва­ти да уђе и да нам по­ступ­но по­ка­же сву сво­ју сна­гу.

Али ако нас за­ни­ма на­ше спа­се­ње, не­ће­мо му до­зво­ли­ти да ма и у нај­три­ча­ви­јем на­пре­ду­је, ка­ко би­смо са­чу­ва­ли оно што је ва­жно. Би­ло би пот­пу­но без­у­мље до­зво­ли­ти да он по­ка­же то­ли­ку рев­ност око уни­шта­ва­ња на­ше ду­ше, а да ми за соп­стве­но спа­се­ње не по­ка­же­мо ни нај­ма­њу бри­гу. (По Јо­ва­ну, ПГ 59, 137)

ГРЕХ ЈЕ ГО­РИ ОД ДЕ­МО­НА

Ни­је то­ли­ко зна­чај­но да не­ко­га из­ба­виш од де­мо­на, ко­ли­ко да га из­ба­виш од гре­ха. Де­мон нас не спре­ча­ва да стек­не­мо Цар­ство Не­бе­ско, не­го нам чак и по­ма­же, ма­да у би­ти то не же­ли, уму­дру­ју­ћи оно­га ко­ји га има, док нам грех не­у­мит­но за­тва­ра вра­та Цар­ства Не­бе­ског.

Не­ко ће, мо­жда, ре­ћи: „Не дао ми Бог та­кво уму­дре­ње!“ Ни ја то не же­лим, али по­тр­пео бих и у жуд­њи за Хри­стом.

Ако не иза­гна де­мон не­ко­га из Цар­ства Не­бе­ског, грех сва­ка­ко хо­ће, те је за­то ве­ће до­бро­чин­ство не­ко­га од то­га из­ба­ви­ти. За­то гле­дај­мо да од то­га са­чу­ва­мо бли­жње сво­је, а пре њих и са­ме се­бе. Ис­пи­тај­мо не­ма­мо ли де­мо­на у се­би. Ис­пи­тај­мо се са па­жњом. Грех је те­жи од де­мо­на, јер не­на­вид­ник нас са­мо сми­ра­ва. Зар ни­сте ни­ка­да ви­де­ли ка­ко из­гле­да­ју бе­со­и­ма­ни ка­да се осло­бо­де од сво­је бо­ле­сти – ка­ко су сми­ре­ни, озбиљ­ни, ка­ко су им ли­ца ис­пу­ње­на сра­мом, ка­ко у њи­ма не­ма др­ско­сти, ка­ко не ди­жу очи и не сме­ју да гле­да­ју?

Ни­је ли то нео­бич­но: они се сти­де због то­га што су по­стра­да­ли а ми не због то­га што чи­ни­мо. Они се и не­ду­жни сра­ме, а ми, прем­да гре­ши­мо, не. То што они чи­не не да ни­је за­зор­но, не­го за­слу­жу­је не са­мо ми­ло­ср­ђе, чо­ве­ко­љу­бље и опро­штај, не­го и ди­вље­ње и по­хва­лу, јер, прем­да се бо­ре про­тив та­кво­га зла, све тр­пе са бла­го­да­ре­њем. А ово што ми чи­ни­мо, не да је до­стој­но осу­де, му­ке, сти­да, сва­ко­вр­сне ка­зне, ге­е­не ог­ње­не, не­го ни­је до­стој­но ика­квог снис­хо­ђе­ња.

Ви­диш ли да је грех стра­шни­ји од де­мо­на? А ови од за­ла од ко­јих стра­да­ју има­ју дво­стру­ку ко­рист – уму­дру­ју се и по­ста­ју бла­го­че­сти­ви­ји, а уз то зна­ју да ће, уко­ли­ко ов­де бу­ду ка­жње­ни због сво­јих са­гре­ше­ња, чи­сти пред Го­спо­да оти­ћи. (На Де­ла, ПГ 60, 292–293)

ДА НИ­ЈЕ ГО­СПОД СА НА­МА…Ре­ци­мо и ово са­да: Да ни­је Го­спод с на­ма, жи­ве би нас про­ждр­ли (Пс 124, 1–3). Шта би наш не­при­ја­тељ мо­гао да нам учи­ни да Го­спод ни­је са на­ма? Чуј шта Хри­стос ка­же Си­мо­ну Пе­тру: Си­мо­не, Си­мо­не, ево вас за­и­ска са­та­на да вас ве­је као пше­ни­цу. А ја се мо­лих за те­бе да ве­ра тво­је не пре­ста­не (Лк 22, 31). Ђа­во је зла и не­за­си­та зве­ри­на и, да ни­је стал­но за­у­здан, све би мо­гао да ра­стро­ји. А ка­да би му би­ло да­то – као код Јо­ва, ко­ме је до те­ме­ља ра­зо­рио ку­ћу, ис­пу­нио те­ло ра­на­ма, при­чи­нио сил­не жа­ло­сти, уни­штио има­ње, де­цу од­вео у гроб, те­ло ис­пу­нио цр­ви­ма, же­ну, при­ја­те­ље и слу­ге ње­го­ве окре­нуо про­тив ње­га – зар не би мо­гао све да са­тре, да га не са­пи­њу не­бро­је­не узе? (На 131. пса­лам, ПГ 55, 353)

ЗА­ШТО ГА БОГ НИ­ЈЕ УНИ­ШТИО

Не­ки пи­та­ју: „За­што Бог ни­је од­мах уни­штио оно­га ко­ји је об­ма­нуо чо­ве­ка?“ Па и то је Го­спод уре­дио из ве­ли­ке бри­ге за нас. Да је онај мр­зо­па­ко­сник си­лом за­вла­дао, то би мо­гло да има не­ке ве­зе са овим о че­му го­во­ри­мо. Али ако је из­гу­био сву си­лу, а оста­де му са­мо власт да на­го­ва­ра на грех (а то да ли ће­мо при­ста­ти – за­ви­си од нас), за­што од­ба­цу­јеш оно без че­га ни вен­ци сла­ве не би мо­гли да по­сто­је? Шта­ви­ше, и да је Го­спод знао да је наш не­при­ја­тељ не­по­бе­див и да ће све уни­шти­ти, а опет га пу­стио, ни ти­ме не би тре­ба­ло да се сму­ћу­јеш. И та­да би од нас за­ви­си­ло хо­ће ли се ђа­во над­вла­да­ти. Али ни то ни­је до­вољ­но они­ма ко­ји же­ле да су не­бла­го­дар­ни.

А ако је мно­го оних ко­ји су га по­бе­ди­ли и ако ће их још мно­го и би­ти, за­што оне ко­ји тек тре­ба да на­пре­ду­ју у вр­ли­ни и из­во­ју­ју слав­ну по­бе­ду ли­ша­ваш ча­сти? Бог је ђа­во­ла за­то и оста­вио да га са­тру они ко­је је он по­бе­дио. За­то ће ње­го­ва ка­зна ко­нач­но би­ти ве­ћа и до­не­ће му те­жу осу­ду.

Али ре­ћи ће не­ко: не­ће сви мо­ћи да га по­бе­де. Што то има са овим о че­му го­во­ри­мо? Па мно­го је пра­вед­ни­је да бла­го­род­ни до­би­ју при­ли­ку да по­ка­жу сво­ју бла­го­род­ност, а да не­бла­го­род­ни бу­ду ка­жње­ни због сво­је ле­њо­сти, не­го да до­бри тр­пе због ло­ших. Оно­га ко­ји је са­да лош не по­бе­ђу­је ње­гов не­при­ја­тељ, не­го соп­стве­на рав­но­ду­шност. До­каз то­ме је мно­штво оних ко­ји су ус­пе­ли да по­бе­де не­на­вид­ни­ка. Са­мо та­да би мо­гли бла­го­род­ни­ма да на­шко­де пла­хи и ко­ле­бљи­ви, ако ови не би мо­гли да по­ка­жу сво­је му­же­ство.

То би би­ло слич­но као ка­да би не­ки су­ди­ја, пред ко­јим се на­ла­зе два бор­ца, од ко­јих је је­дан спре­ман да се огле­да са сво­јим про­тив­ни­ком и да узме по­бед­нич­ки ве­нац, док дру­ги са­мо гле­да ка­ко да утек­не од на­по­ра, раз­дво­јио про­тив­ни­ке и ти­ме пра­во­га бор­ца ли­шио на­гра­де, а да бит­ка ни­је ни по­че­ла. Ти­ме је вр­ли бо­рац про­шао го­ре не­го рав­но­ду­шни ко­ји, опет, ни­је ма­ло­ду­шан због бла­го­род­ног су­пар­ни­ка, већ због соп­стве­но­га зла. Све се ово мо­же при­ме­ни­ти и на то о че­му го­во­ри­мо. (ПГ 47, 432–434)

ДА НИ­ЈЕ БОГ ДО­ЗВО­ЛИО, ЂА­ВО СЕ НЕ БИ ПРИ­БЛИ­ЖИО АДА­МУ

Ка­жу не­ки ка­ко, да Бог ни­је до­зво­лио, ђа­во не би мо­гао да при­сту­пи пр­во­ме чо­ве­ку и пре­ва­ри га. Али ни Адам он­да не би мо­гао да схва­ти ко­ли­ко је ве­ли­ко би­ло до­бро што је имао и не би мо­гао да се из­ба­ви ни од гор­до­сти ко­ја му је, без сум­ње, пре­ти­ла. Ако је већ су­дио о се­би да је до­сто­јан то­ли­ке ча­сти, оче­ку­ју­ћи још да по­ста­не и бог, шта се још не би др­знуо да учи­ни са­мо да га ни­је ка­зна уму­дри­ла?

Прет­по­ста­ви­мо да му ђа­во ни­је ни дао ика­кав са­вет, ни­ти да је раз­го­ва­рао са Евом о Др­ве­ту Жи­во­та. Да ли би они мо­гли да оста­ну без­гре­шни да се то ни­је до­го­ди­ло? Не мо­же­мо то да твр­ди­мо. Онај ко­ји је са то­ли­ком ла­ко­ћом по­ве­ро­вао у ре­чи же­ни­не, све и да ђа­во не по­сто­ји, вр­ло бр­зо и без ичи­је­га на­го­во­ра мо­гао би да по­чи­ни грех. А то би за ње­га са­мо­га би­ло раз­ло­гом за још те­жу ка­зну.

Ни­је са­мо ђа­во­ља пре­ва­ра од­ре­ди­ла наш жи­вот, не­го је же­на па­ла по­бе­ђе­на и соп­стве­ном же­љом. И то нам по­ка­зу­је Пи­смо ка­да ка­же: И же­на ви­де­ћи да је род на др­ве­ту до­бар за је­ло и да га је ми­ли­на гле­да­ти и да је др­во вр­ло дра­го ра­ди зна­ња, уза­бра ро­да са ње­га и оку­си га(Пост 3, 6). То не го­во­рим да бих осло­бо­дио ђа­во­ла од кри­ви­це за об­ма­ну, не­го же­лим да по­ка­жем ка­ко на­ше пра­ро­ди­те­ље, да ни­су па­ли од сво­је во­ље, ни­ко не би мо­гао да обо­ри. Онај ко­ји је то­ли­ко ла­ко од дру­го­га пре­ва­рен и пре пре­ва­ре мо­ра да је про­во­дио сво­је да­не у не­ма­ру и у ле­њо­сти. Да је раз­го­ва­рао са не­ком ду­шом ко­ја је са­чу­ва­ла ду­хов­ну чи­сто­ту и буд­ност, не­по­ме­ник не би учи­нио то­ли­ко. (ПГ 47, 435)

НЕ БОЈ­ТЕ ГА СЕ

Не бој се, че­до, ђа­во­ла, па иако је бес­те­ле­сан. Ни ње­му ни­је са­свим ла­ко во­је­ва­ти са то­бом. Ни­ко ни­је не­моћ­ни­ји од оно­га ко­га Го­спод спу­та­ва, ма­кар тај и не­мао те­ле­сну ипо­стас, као што ни­ко ни­је моћ­ни­ји од оно­га ко­ји има сло­бо­ду, па и у смрт­ном те­лу.

Све сам ти ово са­да ре­као не да бих ђа­во­ла оправ­дао, не­го да бих вас из­ба­вио од ле­њо­сти. И сам он же­ли да ми на ње­га ба­ци­мо од­го­вор­ност за соп­стве­не гре­хе, да би­смо, пот­хра­њу­ју­ћи зле на­де а чи­не­ћи сва­ко­вр­сно зло, са­мо уве­ћа­ли кри­ви­цу. На­ма се не опра­шта пре­ба­ци­ва­ње кри­ви­це на ње­га због на­ших соп­стве­них гре­ха, као што ни Ева ни­је на­шла опро­штај.

Не­мој­мо ни ми та­ко чи­ни­ти, не­го упо­знај­мо до­бро се­бе ка­ко би­смо ви­де­ли и где су нам ра­не, јер са­мо ће­мо та­ко мо­ћи да од­ре­ди­мо чи­ме ће­мо их ле­чи­ти. Ко ни не зна да је бо­ле­стан, не­ће ће се ни по­ста­ра­ти за сво­је ис­це­ље­ње.

(Они­ма ко­ји пи­та­ју за­што ђа­во ни­је оне­мо­гу­ћен…, ПГ 49, 258–262)

БДИ­МО

Бди­мо, да­кле, јер што ви­ше се умно­жи на­ше ду­хов­но има­ње, мо­ра­ће­мо ви­ше и да се чу­ва­мо и да од­би­ја­мо ње­го­ве на­па­де ко­ји ће са свих стра­на до­ла­зи­ти. При­ву­кав­ши бла­го­дат Бож­ју вла­да­ју­ћи се нај­бо­ље што мо­же­мо, из­диг­ни­мо се из­над стре­ла ђа­во­ло­вих. Лу­ка­ва је то зве­ри­на и, не мо­гу­ћи пр­ви пут да нас уву­че у зло и пре­ла­сти нас лаж­ју, гле­да­ће да дру­ги пут упо­тре­би про­тив нас не­што још до­ви­тљи­ви­је.

То је за­то што нас он ни на шта не си­ли – да­ле­ко од то­га – не­го нас са­мо пре­ла­шћу­је, а ка­да ви­ди да не ма­ри­мо – на­го­во­ри нас на зло. (На По­ста­ње, ПГ 53, 205)

ДЕЈ­СТВУ­ЈЕ ПО­СТУП­НО

Они ко­ји су же­ле­ли да об­ма­ну (Га­ла­те) ни­су чи­ни­ли то бр­зо­пле­то и не­про­ми­шље­но, не­го по­ла­ко. Не уда­љу­ју­ћи их од сло­ва, на­сто­ја­ли су да их уда­ље од су­шти­не. Ђа­во та­ко пре­ла­шћу­је – мре­же ни­ка­да не рас­пи­ње та­ко да се ви­де.

А да су отво­ре­но го­во­ри­ли „бе­жи­те од Хри­ста“, Га­ла­ти би уме­ли да се са­чу­ва­ју од њих као од пре­ле­сти и по­ги­бли. Али са­да, оста­вив­ши их у ве­ри ко­ју су до та­да има­ли а из­вр­нув­ши Еван­ђе­ље, слу­ге са­та­ни­не спо­кој­но по­че­ше да ру­ше гра­ђе­ви­ну скри­ва­ју­ћи се иза оно­га што је про­по­ве­да­но као иза за­сто­ра. (Га­ла­ти­ма, ПГ 61, 621)

НЕ ЗНА ДА ЛИ ЋЕ ПО­БЕ­ДИ­ТИ

… Да вас ка­ко ни­је ис­ку­шао ку­шач (1 Сол 3, 5)? Не­на­вид­ник ис­ку­ша­ва, а да не зна хо­ће ли по­бе­ди­ти.

Зна­чи ли то да он на­па­да и не зна­ју­ћи за ис­ход, а да ми ко­ји зна­мо да ће­мо се по­ка­за­ти ви­ши­ма од ње­га не бди­мо не­у­сип­но?

А то да ни­ка­да не зна хо­ће ли по­бе­ди­ти по­ка­за­но је у Јо­во­вом слу­ча­ју. Јер ре­че Бо­гу лу­ка­ви тај де­мон: Ни­си ли га ти огра­дио и ку­ћу ње­го­ву и све што има уна­о­ко­ло? Али пру­жи ру­ку сво­ју и до­так­ни се све­га што има, псо­ва­ће те у очи (Јов 1, 10–11). Ђа­во­ло­во је да ис­ку­ша­ва. Ако ви­ди да је чо­век слаб гле­да­ће да га на­го­во­ри, а ви­ди ли да је јак, бр­зо ће од­сту­пи­ти. (Со­лу­ња­ни­ма Пр­ва, ПГ 62, 417)

ПО­НИ­ЖА­ВА ЧО­ВЕ­КА

Има ли шта ни­же од чо­ве­ка ко­ји је от­пао од сво­га спа­се­ња и ко­ји за не­при­ја­те­ља има Бо­га це­ло­куп­не тво­ре­ви­не, шта жа­ло­сни­је од чо­ве­ка ко­ји се кла­ња без­ди­ха­ним ства­ри­ма и обо­жа­ва ка­ме­ње? Бог нас је уз­вео до то­ли­ке ча­сти, а ђа­во се по­ста­рао да сврг­не оне ко­ји у Бо­га ве­ру­ју у та­кво по­ни­же­ње у ко­јем би их учи­нио мр­тви­јим и од мр­тве тва­ри. За­то и ка­же про­рок: По­ни­зи се чо­век. (На Иса­и­ју, дру­га гла­ва, ПГ 56, 37)

КА­ДА СЕ ПО­СЕБ­НО РАЗ­ЈА­РИ

Ђа­во се нај­ви­ше озве­ри ка­да нас ви­ди где па­зи­мо на се­бе, те ка­да при­ме­ти да су де­ла до­бро­де­те­љи број­на и ве­ли­ка, по­бри­не се да и про­паст учи­ни стра­шни­јом.

Сто­га чо­век ко­ји је сми­рен и ко­ји пре­зи­ре са­мо­га се­бе, ма­кар му ђа­во не­што и под­мет­нуо и ма­кар и пао мо­рал­но, не­ће ве­ли­ку ште­ту пре­тр­пе­ти. Али онај ко­ји је до­се­гао врх вр­ли­не, ко­га сви по­зна­ју, у ко­га су сви по­гле­ди упе­ре­ни и ко­ме се сви ди­ве, ка­да пад­не по на­го­во­ру ђа­вол­ском, ње­гов пад и ште­та ко­ју при­чи­ни за­јед­ни­ци – ве­ли­ки су. То не би­ва са­мо за­то што је сам пао са ве­ли­ке ви­си­не, не­го и за­то што је учи­нио да мно­ги од оних ко­ји су се угле­да­ли на ње­га пад­ну у не­бри­гу.

Ако су се не­при­ја­те­љи на­мно­жи­ли – и то је знак раз­ра­ста­ња (се­ме­на) Еван­ђе­ља. Сто­га се тај лу­ка­ви де­мон ни­ка­да не раз­ја­ри као ка­да ви­ди да му се оти­ма­ју мно­ги од оних ко­ји ра­ни­је бе­ху ору­ђе ње­го­во. (На Пр­ву Ко­рин­ћа­ни­ма, ПГ 61, 371)

ЊЕ­ГО­ВО НАЈ­ДЕ­ЛО­ТВОР­НИ­ЈЕ ОРУЖ­ЈЕ – ОЧА­ЈА­ЊЕ

Ни­јед­но ђа­во­ло­во оруж­је ни­је та­ко моћ­но као оча­ја­ње и ми му, сто­га, ни­ка­да не при­чи­ни­мо то­ли­ку ра­дост ка­да са­гре­ши­мо, ко­ли­ко ка­да нас об­у­зме оча­ја­ње.

У слу­ча­ју чо­ве­ка ко­ји је пао у блуд ви­ди­мо ка­ко се Па­вле да­ле­ко ви­ше од гре­ха бо­ји оча­ја­ња. Он је упра­во за­то, пи­шу­ћи Ко­рин­ћа­ни­ма, ре­као сле­де­ће: Сву­где се чу­је да је блуд ме­ђу ва­ма и то та­кав блуд ка­кав се ни ме­ђу не­зна­бо­шци­ма не по­ми­ње (1 Кор 5, 1) (…)

(О по­ка­ја­њу, ПГ 49, 278)

Обра­ти, да­кле, па­жњу на то ко­ли­ко се Па­вле бо­ји оча­ја­ња, ве­ли­ко­га оруж­ја ђа­во­ло­вог. Ре­кав­ши по­твр­ди­те љу­бав пре­ма ње­му, до­да­је и раз­лог – ка­ко тај не би био са­вла­дан од пре­ве­ли­ке жа­ло­сти (2 Кор 2, 7). Ов­ца је, ве­ли, у че­љу­сти­ма вуч­јим. Гле­дај­мо, да­кле, да је от­ме­мо, пре не­го што зве­ри­на угра­би и про­жде­ре уд наш. Брод је са­да за­хва­ти­ла бу­ра. По­ку­шај­мо да га спа­си­мо пре не­го што до­ђе до по­ло­ма. Јер као што се, ка­да се уз­ги­ба мо­ре и са свих стра­на по­диг­ну та­ла­си, по­то­пи ко­раб, та­ко се и ду­ша, ка­да је са свих стра­на ско­ли ту­га, бр­зо по­та­па, ако не­ма ни­ко­га да јој пру­жи ру­ку и из­ба­ви је. И ту­га, ко­ја мо­же да спа­са­ва од гре­хо­ва, ка­да је пре­ко­мер­на – би­ва по­губ­на.

А гле ка­ко се Апо­стол тач­но из­ра­зио. Он ни­је ре­као: „Да га ђа­во не уни­шти“, не­го шта? Да нам га об­ма­ном не угра­би са­та­на.

Ка­ко би по­ка­зао, да­кле, да је та­кав чо­век већ по­стао туђ ђа­во­лу и да је сво­јим по­ка­ја­њем се­бе учи­нио опет удом Хри­сто­ва ста­да, ка­же: Да нам га об­ма­ном не угра­би са­та­на (2 Кор 2, 11). Јер ако та­квим чо­ве­ком не­на­вид­ник на­кнад­но за­го­спо­да­ри, он та­да већ гра­би не свој, не­го наш соп­стве­ни уд и узи­ма ов­цу из ту­ђе­га то­ра, по­што се бив­ши гре­шник из­ба­вио од гре­ха по­ка­ја­њем.

УЗИ­МА НАМ НА­ДУ У БО­ГА

За­то нам ђа­во и на­ме­ће очај­нич­ке ми­сли ка­ко би нас ли­шио на­де у Бо­га, те си­гур­не ко­тве, пот­по­ре на­ше­га жи­во­та, ру­ко­во­ди­о­ца на пу­ту ка не­бе­си­ма, спа­се­ња из­гу­бље­них ду­ша. Јер на­дом се спа­со­смо (Рим 8, 24).

Та­ко та на­да, ко­ја је као чвр­сти ко­ноп за­ка­чен за не­бе­са, др­жи ду­ше на­ше и по­ла­ко уз­но­си оне ко­ји је се чвр­сто др­же на ви­си­ну, из­над ва­ло­ва жи­теј­ских не­во­ља.

А ако се не­ко за­не­се и ис­пу­сти ту све­ште­ну ко­тву, сме­ста ће па­сти и уда­ви­ти се у без­да­ну зла.

Зна­ју­ћи то до­бро, лу­ка­ви, уви­дев­ши да на са­ве­сти има­мо не­ку те­жи­ну ко­ја нам не до­зво­ља­ва да се при­кло­ни­мо де­ли­ма та­ме, при­сту­па и сам нам уба­цу­је очај­нич­ке по­ми­сли ко­је су те­же и од са­мо­га оло­ва. А ако их при­ми­мо, та­да ће­мо се не­ми­нов­но, ка­да нас пре­тег­ну на­ни­же, од­се­ћи од ко­тве и по­гру­зи­ти се у без­дан зла. (Па­ло­ме Те­о­до­ру, ПГ 47, 279)

ОСМЕ­ЉУ­ЈЕ НА ГРЕХ

Гле шта ти ђа­во учи­ни. Знаш да по­сто­је грех и по­ка­ја­ње. Са­гре­ше­ње је ра­на, по­ка­ја­ње је лек. Упра­во што су за те­ло ра­не и ле­ко­ви, за ду­шу су грех и по­ка­ја­ње. Док грех од­ли­ку­је стид, по­ка­ја­ње од­ли­ку­је сме­лост.

Па­зи до­бро, мо­лим те, на ово што ти се го­во­ри, ка­ко ти се не би до­го­ди­ло да одеш без ко­ри­сти. Да­кле, по­сто­је ра­на и ме­лем, грех и по­ка­ја­ње. Ра­на је грех, ме­лем је по­ка­ја­ње. Ра­на иза­зи­ва гно­је­ње, а лек га чи­сти. Грех иза­зи­ва гно­је­ње и стид, док по­ка­ја­ње да­ру­је сме­лост, сло­бо­ду и чи­сти од са­гре­ше­ња.

О че­му је реч? Грех иде са сти­дом, док по­ка­ја­ње сле­ди сме­лост. Је­си ли раз­у­мео о че­му ти го­во­рим? Е, тај по­ре­дак обр­нуо је са­та­на и удру­жио сме­лост са гре­хом а стид са по­ка­ја­њем (…).

Не­ко не­што зло­чи­ни, а не сра­ми се и не цр­ве­ни да то ка­же? То је зло­деј­ство ђа­во­ло­во. Ка­да чо­век са­гре­шу­је, не­на­вид­ник не са­мо да му не до­зво­ља­ва да се по­сти­ди, не­го ње­гов грех још и об­зна­њу­је. Али за­то чи­ни да се чо­век сти­ди по­ка­ја­ња.

Два зла не­при­ја­тељ чи­ни: и на грех чо­ве­ка на­ве­де и од по­ка­ја­ња га уда­љи. За­што се сти­диш са­да? Ка­да си блуд­ни­чио ни­си се сра­мио, а ка­да узи­маш лек и осло­ба­ђаш се гре­ха – сти­диш се? Тре­ба­ло је да се сти­диш ка­да си гре­шио. Ни­си се по­сти­део ка­да си се по­ка­зао гре­шним, а ка­да си се по­ка­зао пра­вед­ним – је­си? (О по­ка­ја­њу, ПГ 49, 338)

СА­ГРЕ­ШЕ­ЊА НЕ ПО­КА­ЗУ­ЈЕ ОТВО­РЕ­НО

Обу­ци­те се у све­о­руж­је Бож­је, да би­сте се мо­гли одр­жа­ти про­тив лу­кав­ства ђа­вол­ско­га (Еф 6, 11). Ни­је ре­као „про­тив бор­бе са њим“ или „про­тив на­па­да ње­го­вих“, не­го про­тив лу­кав­ства. Јер не­при­ја­тељ са на­ма не во­ди ни јед­но­ста­ван ни­ти отво­рен рат, не­го се бо­ри лу­кав­ством.

Шта зна­чи лу­кав­ство? Ко­ри­сти­ти сми­ца­ли­цу зна­чи не­ко­га об­ма­ном по­бе­ђи­ва­ти.

Об­ја­сни­ћу на шта ми­слим. Не­при­ја­тељ грех ни­ка­да не пред­ста­вља оче­вид­ним. Идо­ло­по­клон­ство, на при­мер, ни­ка­да не на­зи­ва тим име­ном, не­го га раз­ли­чи­то пред­ста­вља и увек под не­ка­квим по­кри­ва­лом. (Ефе­сци­ма, ПГ 62, 158)

ДА­РУ­ЈЕ НАС БЛА­ТОМ КА­КО БИ НАМ УГРА­БИО НЕ­БЕ­СА

Авај, ка­ко смо не­ра­зум­ни – ма­да оче­ку­је­мо сил­на бла­га, и да­ље не мо­же­мо да се на­ди­ви­мо овом про­ла­зном све­ту. А не уви­ђа­мо да је то зло­деј­ство ђа­во­ла ко­ји на­сто­ји да нас ма­лим и при­вре­ме­ним ли­ши ве­ли­ког и да нам да бла­то у за­ме­ну за не­бе­са. Он нам пру­жа са­мо вар­ку ка­ко би нас ли­шио исти­не. Ства­ра нам жи­ве ути­ске у сну (јер та­кво је са­да­шње до­бро), да би нас учи­нио си­ро­ма­шни­ји­ма од свих ка­да осва­не Дан.

Уви­дев­ши то, љу­бље­ни, бе­жи­мо од ње­го­во­га лу­кав­ства. Бе­жи­мо да не би­смо би­ли осу­ђе­ни за­јед­но са њим, ка­ко не би су­ди­ја и на­ма ре­као: Иди­те од ме­не, про­кле­ти, у огањ веч­ни ко­ји је при­пре­мљен ђа­во­лу и ан­ге­ли­ма ње­го­вим (Мт 25, 41).

„Али Бог је чо­ве­ко­љу­бив. Не­ће се то до­го­ди­ти“, ка­жеш. Да­кле, то је на­пи­са­но ни због че­га? „Не“, ка­жеш ти, „не­го са­мо да би нам за­пре­тио да бу­де­мо це­ло­му­дре­ни“. Да­кле, уко­ли­ко не по­ка­же­мо це­ло­му­дри­је, не­го ис­тра­ја­ва­мо у злу, ре­ци ми – зар нас не­ће на­ка­за­ти? Зна­чи ли да ни до­бре не­ће на­гра­ди­ти? „Да“, ве­лиш ти, „јер чо­век ко­ји чи­ни до­бро не гле­да на на­гра­ду“. Зна­чи ли да је са­мо оно што је Хри­стос го­во­рио у ве­зи са на­гра­дом исти­ни­то и да ће се си­гур­но до­го­ди­ти, док се оно што се од­но­си на ка­зне не­ће оства­ри­ти? О, ве­ли­ко­га лу­кав­ства ђа­вол­ског! О, не­чо­веч­ног ли чо­ве­ко­љу­бља!

Па то је упра­во ђа­вол­ско ра­су­ђи­ва­ње, бу­ду­ћи да не­при­ја­тељ, и ка­да нам чи­ни до­бро, чи­ни га ис­кљу­чи­во та­ко да ми од то­га не­ма­мо ни­ка­кву истин­ску ко­рист и са­мо ка­ко би нас ра­сла­био. Зна­ју­ћи да страх од ка­зне са­пи­ње на­шу ду­шу као узде и уда­љу­је нас од зла, не­на­вид­ник се бо­ри и чи­ни све ка­ко би ис­ко­ре­нио из нас страх од ка­зне и ка­ко би­смо убу­ду­ће не­у­стра­ши­во хр­ли­ли у про­паст. (О са­вр­ше­ној љу­ба­ви, ПГ 56, 287)

УВЕК ГО­НИ ЉУ­ДЕ БОЖ­ЈЕ

Не­при­ја­тељ го­ни ду­шу мо­ју (Пс 141, 3). Мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да је ово ре­че­но за Са­у­ла ко­ји је био псал­мо­пој­чев не­при­ја­тељ и ко­ји га та­да го­ња­ше, али у овим ре­чи­ма мо­же­мо да пре­по­зна­мо и ђа­во­ла – јер ђа­во не пре­ста­је да го­ни љу­де Бож­је.

А ка­ко да се из­ба­ви­мо ње­го­вог про­га­ња­ња? Да на­ђе­мо ме­сто на ко­је он не мо­же да уђе. А ко­је је, пи­таш, то ме­сто? Ко­је дру­го до не­бе­са? Али ка­ко да узи­ђе­мо на не­бе­са? По­слу­шај Па­вла ко­ји ка­же да, прем­да још но­си­мо плот, ми та­мо мо­же­мо да жи­ви­мо. Јер ве­ли: Тра­жи­те оно што је го­ре, где Хри­стос се­ди са де­сне стра­не Бо­га (Кол 3, 1). И опет: На­ше жи­вље­ње је на не­бе­си­ма (Фил 3, 20).

(На 141. пса­лам, ПГ 55, 440)

ЊЕ­ГО­ВА ЛУ­КАВ­СТВА У ВРЕ­МЕ МО­ЛИ­ТВЕ

По­што, да­кле, не­ма ве­ће ко­ри­сти од оне ко­ју стек­ну љу­ди ко­ји се при­бли­же Бо­гу, не пре­зри­мо мо­ли­тву. Ти ћеш се та­да са Њим по­ми­ри­ти и обра­ти­ти Му се мир­ни­је са­ве­сти, Он ће ти лак­ше да­ти оно што тра­жиш ка­да Га ти сам за­мо­лиш, ка­да је ср­це тво­је чи­сто, ка­да тво­је ми­сли пра­ти це­ло­му­дри­је, ка­да га не мо­лиш рав­но­ду­шно као мно­ги чи­ји је­зик, до­ду­ше, из­го­ва­ра ре­чи мо­ли­тве, док ум блу­ди све­том.

Све је то лу­кав­ство ђа­вол­ско. По­што, да­кле, зна да у ча­су мо­ли­тве ми мо­же­мо да до­би­је­мо опро­ште­ње сво­јих са­гре­ше­ња, а же­ле­ћи да нам за­гра­ди при­ступ у лу­ку мо­ли­тве, он се по­ди­же у тај час и уда­ља­ва на­ше ми­сли од ре­чи мо­ли­тве, ка­ко би­смо оти­шли са ви­ше ште­те не­го ко­ри­сти. (На Ве­ли­ку Не­де­љу, ПГ 55, 527–528)

ВЕ­ЛИ­КИ ДАР, ВЕ­ЛИ­КИ И РАТ

За­што не­при­ја­тељ са­да си­ло­ви­ти­је на­па­да? За­то што је и рат ђа­во­лов бес­по­штед­ни­ји што је ве­ћа на­гра­да чо­ве­ко­ва. Ако, да­кле, јед­но­га ви­дев­ши у Ра­ју ни­је ис­тр­пео, ре­ци ми – ка­ко ће под­не­ти да гле­да то­ли­ке на не­бе­си­ма? Ти је­си раз­гне­вио зве­ри­ну, али не бој се. До­био си ве­ли­ку си­лу, мач за­о­штре­ни. Про­бо­ди зми­ју њи­ме. Бог је за­то и до­пу­стио да се он раз­гне­ви на те­бе ка­ко би ти опит­но са­знао ко­ли­ко си јак. И упра­во као што нај­бо­љи учи­тељ гим­на­сти­ке, ка­да се узме да под­у­ча­ва не­ког за­пу­ште­ног и не­мар­ног ве­жба­ча, не да­је му ни тре­на да дах­не не­го га стал­но под­сти­че да ула­зи у окр­ша­је ка­ко би му на де­лу по­ка­зао ко­ли­ку му сна­гу да­де, та­ко учи­ни и Хри­стос. Јер Он је за­и­ста мо­гао да обе­сна­жи на­ше­га не­при­ја­те­ља, али да би ти спо­знао си­лу Ње­го­ве ми­ло­сти и ве­ли­чан­ство ду­хов­не си­ле ко­ју си при­мио Кр­ште­њем, Он пу­шта не­при­ја­те­ља да се огле­да са то­бом, да­ју­ћи ти та­ко мно­ге при­ли­ке да за­ра­диш вен­це. (Про­тив пи­јан­ства и на Вас­кр­се­ње, ПГ 440–441)

ПРИ­КРИ­ВА ГРЕХ СЛА­ДО­ШЋУ

Као што лов­ци пре­кри­ва­ју зе­мљом зам­ку, та­ко и ђа­во пре­кри­ва гре­хо­ве свет­ским на­сла­да­ма. Увек то др­жи на уму и бри­жљи­во ис­пи­туј, те ако на­и­ђеш на не­ки до­би­так не гле­дај са­мо на ње­га не­го по­гле­дај па­жљи­во да се мо­жда ту не кри­ју смрт и грех. А ако ви­диш да су ту, бе­жи ода­тле.

Ако се, да­кле, на­ђеш у при­ли­ци за ра­дост и на­сла­ду, не гле­дај са­мо на на­сла­ду, не­го па­зи да се не­где у ду­би­ни ње не кри­је не­ко бе­за­ко­ње, па пре­по­знаш ли не­што та­кво, бр­зо се и да­ле­ко скла­њај. Ако нас не­ко са­ве­ту­је, а ла­ска нам и уга­ђа, ука­зу­је по­ча­сти или шта слич­но, о све­му то­ме ва­ља по­дроб­но раз­ми­сли­ти и са­гле­да­ти са свих стра­на да не ле­жи у то­ме не­ка опа­сност за нас. И бе­жи­мо ода­тле бр­зо и без освр­та­ња.

От­ка­ко нас са­зда, Бог је уре­дио да се све што ђа­во сми­сли про­тив нас окре­не про­тив ње­га са­мог и пре­тво­ри у на­ше спа­се­ње.

Ево при­ме­ра. Он прог­на чо­ве­ка из Ра­ја, а Бог чо­ве­ку отво­ри не­бе­са. Он чо­ве­ка уда­љи од вла­сти над зе­мљом, а Бог му да­де Цар­ство Не­бе­ско и по­сед­ну га на цар­ски пре­сто. Бог нас та­ко увек да­ру­је ве­ћим до­бри­ма од оних ко­јих ђа­во на­сто­ји да нас ли­ши. А та­ко чи­не­ћи, Он и не­при­ја­те­ља ис­цр­пљу­је и нас учи да се не бо­ји­мо ње­го­вих спле­та­ка. (На му­че­ни­ка Ро­ма­на, ПГ 50, 610)

ЊЕ­ГО­ВА НЕ­МОЋ ПРЕД ХРИ­СТОМ

Ка­да је, ка­же Све­то Пи­смо, Хри­стос оглад­нео, при­сту­пив­ши му, ку­шач ре­че: Ако си Син Бож­ји, ре­ци да ово ка­ме­ње по­ста­ну хле­бо­ви (Мт 4, 5). Ђа­во је сво­је­вре­ме­но имао при­ли­ку да чу­је и глас ко­ји до­ђе са не­бе­са и ре­че: Ово је Син мој љу­бље­ни Ко­ји је по Мо­јој во­љи (Мт 3, 17). Он чу и Јо­ва­на да то­ли­ко све­до­чи о Ње­му као о Бо­гу, а сам га ви­де где гла­ду­је као чо­век. На­ђе се, да­кле, не­мо­ћан. Ни­ти је мо­гао да по­ве­ру­је да је Хри­стос про­сто чо­век, ни­ти, опет, да при­ми да је Син Бож­ји ка­да Га ви­де где гла­ду­је. У не­до­у­ми­ци сво­јој, да­кле, из­го­во­ри ре­чи сум­ње. И као што је, ка­да се Ада­му при­бли­жио на по­чет­ку људ­ско­га жи­во­та, из­ми­слио оно што не по­сто­ји ка­ко би са­знао исти­ну, та­ко је учи­нио и ов­де. Ка­да ни­је са­знао са­вр­ше­но не­ис­ка­зи­ву тај­ну Бож­је­га до­мо­стро­ја и ко­ји је ње­гов циљ, сам је, при­сту­пив­ши Бо­го­чо­ве­ку, по­ку­шао да на­ђе дру­га­чи­ји лу­кав на­чин на ко­ји би мо­гао да са­зна оно што је тај­но и скри­ве­но. И шта ка­же: Ако си Син Бож­ји, ре­ци да ово ка­ме­ње по­ста­ну хле­бо­ви. Ни­је ре­као „ако си гла­дан“, не­го ако си Син Бож­ји. То је ре­као ми­сле­ћи да ће Га пре­ла­сти­ти ла­ска­њем. За­то је и пре­ћу­тао глад да би га на тај на­чин ко­нач­но по­ни­зио. Не зна­ју­ћи ве­ли­чан­ство и дра­го­це­ност оних ко­ји су са­зда­ни тај­ном до­мо­стро­ја и ми­сле­ћи да је би­ти са­мо чо­век не­до­стој­но Хри­ста, по­звао се, ла­ска­ју­ћи, са­мо на Ње­го­ву Бо­жан­стве­ну част и до­сто­јан­ство.

И шта чи­ни Хри­стос? По­сра­мив­ши ње­го­ву гор­дост и по­ка­зав­ши да би­ти чо­ве­ком ни­је до­стој­но сти­да, ни­ти не­до­стој­но Ње­го­ве пре­му­дро­сти, Он сам пр­ви по­ми­ње оно што је ђа­во лу­ка­во пре­ћу­тао да би по­ла­скао и ка­же: Не жи­ви чо­век о са­мом хле­бу (Мт 4, 4). По­чи­ње, да­кле, од по­тре­ба сто­ма­ка.

Али ти обра­ти па­жњу на сви­ре­пост лу­ка­во­га де­мо­на и на то ода­кле он то, има­ју­ћи већ ис­ку­ства, за­по­чи­ње бор­бу. Истим оним чи­ме је из­гнао пр­во­га чо­ве­ка из Ра­ја и на­то­ва­рио га сва­ко­вр­сном бе­дом и ов­де пле­те сво­ју мре­жу: ми­слим при том на не­за­у­зда­ни сто­мак.

НАЈ­МОЋ­НИ­ЈЕ КО­РИ­СТИ НА КРА­ЈУ

Ка­ко Лу­ка ка­же да је про­шао сва­ко ис­ку­ше­ње? Мо­је ми­шље­ње је сле­де­ће: на­бро­јав­ши нај­ва­жни­ја ис­ку­ше­ња, он их је на­вео сва, јер и дру­га су са­др­жа­на у њи­ма. Стра­сти ко­је су по­ло­же­не у те­мељ не­бро­је­них дру­гих за­ла су сто­ма­ко­бе­си­је, сла­во­љу­бље и сре­бро­љу­бље. Упра­во то зна­ју­ћи, наш крв­ник је нај­ра­зор­ни­ју страст од свих, сре­бро­љу­бље, оста­вио за крај. И уисти­ну ми­слим  да је она пр­ва од свих. Он је то, да­кле, као по­след­ње са­чу­вао, јер то је нај­сна­жни­ја ме­ђу стра­сти­ма. Не­при­ја­тељ у ра­ту са чо­ве­ком сле­ди тај за­кон: оно што је моћ­но и што по­у­зда­но мо­же да уни­шти про­тив­ни­ка оста­вља за крај бор­бе. Упра­во то учи­нио је и Јо­ву. За­то је и Лу­ка, на­во­де­ћи ов­де стра­сти по­чев од оних ко­је се чи­не ни­штав­ним и бе­за­зле­ним, за крај оста­вио нај­по­губ­ни­ју.

КА­ДА ГА ПО­БЕ­ДИШ, АН­ГЕ­ЛИ ЋЕ ТЕ ПРИ­МИ­ТИ

И гле, ан­ге­ли Му при­сту­пи­ше и слу­жа­ху Му (Мт 4, 11). Док је на­пад тра­јао, Го­спод ни­је до­пу­штао да се ан­ге­ли ви­де, да не би та­ко и плен уда­љио. Али на­кон што је Хри­ста у све­му про­ве­рио и дао Му да ђа­во­ла ба­ци под но­ге, они се по­ја­ви­ше. Тај је при­мер дао ка­ко би и ти ви­део да ће и те­бе, по­бе­диш ли не­при­ја­те­ља, ан­ге­ли при­ми­ти и по­слу­жи­ти ти са истин­ским тре­пе­том. Та­ко и Ла­за­ра, на­кон што је пре­тр­пео вру­ћи­цу, си­ро­ма­штво, глад и дру­ге те­го­бе, узе­ше ан­ге­ли и оти­до­ше.

О то­ме сам већ го­во­рио – да нам Хри­стос са­да пру­жа мно­ге за­ло­ге оно­га чи­ме ће­мо се и ми на­сла­ђи­ва­ти.

И ДА­НАС СЕ КО­РИ­СТИ ИСТИМ СМИ­ЦА­ЛИ­ЦА­МА

Ка­да је, да­кле, Го­спод већ све то учи­нио те­бе ра­ди, по­рев­нуј ма­ло и ти за по­бе­ду. Ако ти при­сту­пи не­ко од слу­гу не­при­ја­те­ља на­ше­га спа­се­ња и од оних ко­ји су му јед­но­ми­сле­ни и, ку­ша­ју­ћи те, ка­же ти: „Ако си ве­лик и до­сто­јан чу­да, по­ме­ри ову пла­ни­ну“, не­мој се сму­ти­ти и не бој се. Крот­ко му од­вра­ти и ка­жи му оно што је ре­као и твој Го­спод: Не ис­ку­ша­вај Го­спо­да Бо­га сво­га. А ако ти тај по­ну­ди власт и не­бро­је­на бла­га а на­ло­жи ти да му се по­кло­ниш, опет оста­ни му­же­ствен. Јер то наш не­при­ја­тељ ни­је учи­нио са­мо Вла­ди­ци свих нас, не­го сва­ко­днев­но чи­ни то и сва­ком слу­зи Вла­ди­чи­ном и то не са­мо на пла­ни­на­ма и у пу­сти­ња­ма, ни­ти увек не­по­сред­но он сам, не­го их не оста­вља ни у гра­ду ни на тр­гу ни у суд­ни­ци, а че­сто се ко­ри­сти љу­ди­ма ко­ји му се упо­до­би­ше.

Шта, да­кле, да чи­ни­мо? Да му уоп­ште не при­да­је­мо зна­ча­ја и да за­тва­ра­мо сво­је уши. Да га не­на­ви­ди­мо ка­да нам ла­ска, а на­ро­чи­то да га од­би­ја­мо ка­да нам обе­ћа­ва ви­ше не­го што има­мо. Јер и Еву је по­бе­дио и при­чи­нио нај­ве­ћа зла он­да ка­да јој је про­бу­дио на­ду да мо­же има­ти и ви­ше од оно­га што јој сам Го­спод да­де.

Он је наш не­по­мир­љи­ви не­при­ја­тељ и рат ко­ји во­ди­мо је на веч­ни жи­вот и веч­ну смрт. Али, авај, ми и да­ље не бри­не­мо то­ли­ко за соп­стве­но спа­се­ње ко­ли­ко он рев­ну­је за на­шу про­паст.

ПРО­ТИВ НАС КО­РИ­СТИ И НА­ШЕ БЛИ­ЖЊЕ

Шта нам је чи­ни­ти ако не­при­ја­тељ узме лик на­ше­га бра­та, не­ког по­зна­ни­ка или при­ја­те­ља, на­ше су­пру­жни­це – би­ло ко­га од љу­ди ко­ји чи­не наш свет – и ка­же нам не­што што не тре­ба? Не при­мај­мо не­при­ја­те­љев са­вет због осо­бе ко­ја га да­је, не­го га од­биј­мо јер је ду­ше­гу­бан. Не­на­вид­ник че­сто то ра­ди – но­си не­чи­ји са­стра­дал­ни лик и по­ка­зу­је се као при­ја­тељ, док бљу­је ре­чи ко­је су да­ле­ко по­губ­ни­је од отро­ва ко­ји уби­ја те­ло. Јер ла­ска­ње, чи­ји је циљ да нам на­шко­ди, ње­го­во је ору­ђе. А Бож­је је, опет, уму­дре­ње оно ко­је увек би­ва на на­шу ко­рист. (На Ма­те­ја, ПГ 57, 210–214)

ЊЕ­ГО­ВО ЛУ­КАВ­СТВО О ВАС­КРЕ­СЕ­ЊУ ХРИ­СТО­ВОМ

Бу­ду­ћи да је вас­кр­се­ње на­ша нај­ве­ћа на­да, ђа­во је на ње­га свом сна­гом уда­рио. Час са­свим га­си на­ду у то да вас­кр­се­ња има, час ка­же да се оно већ до­го­ди­ло. Сто­га, пи­шу­ћи Ти­мо­те­ју, Па­вле на­зи­ва жи­вом ра­ном то зло ми­шље­ње, од­луч­но осу­див­ши оне ко­ји га уво­де го­во­ре­ћи: Реч њи­хо­ва као жи­ва ра­на раз­је­да­ће око се­бе, а ме­ђу они­ма ко­ји је ши­ре су Име­неј и Фи­лит, ко­ји за­стра­ни­ше од Исти­не, го­во­ре­ћи да је вас­кр­се­ње већ би­ло и ру­ше ве­ру не­ких (2 Тим 2, 17). Не­ка­да су, да­кле, слу­ге ње­го­ве та­ко учи­ле, а не­ки пут, опет, да те­ло не вас­кр­са­ва не­го да вас­кр­се­ње пред­ста­вља очи­шће­ње ду­ше.

На све то на­го­ва­рао их је онај лу­ка­ви де­мон, јер не са­мо да је хтео да уни­шти ве­ру у вас­кр­се­ње, не­го је же­лео и да по­ка­же да је све оно што је нас ра­ди учи­нио Хри­стос – бај­ка. Јер ка­да би љу­ди ве­ро­ва­ли да не­ма вас­кр­се­ња те­ла, он би их по­ла­ко убе­дио и у то да ни Хри­стос ни­је вас­кр­сао, те би их, без сум­ње, по­ступ­но увео и у по­губ­ну за­блу­ду да Хри­стос ни­ти је до­шао на зе­мљу, ни­ти је учи­нио шта је учи­нио.

Све је то зло­деј­ство ђа­во­ло­во. За­то га Па­вле и на­зи­ва лу­ка­вим, јер тај не по­ка­зу­је од­мах шта же­ли да учи­ни, ка­ко зло не би би­ло очи­глед­но, не­го че­сто ме­ња и свој об­лик и сво­је на­ме­ре. И као што не­при­ја­тељ, ако је лу­кав, пот­ко­па кри­шом бе­де­ме гра­да ко­ји же­ли да осво­ји, та­ко чи­ни и ђа­во. За­то, от­крив­ши мре­же ђа­во­ље и пре­по­знав­ши ње­го­ве лу­ка­ве за­се­де, овај чу­де­сни и ве­ли­ки чо­век, Апо­стол Го­спод­њи, ре­че: До­бро зна­мо ње­го­ве на­у­ме (2 Кор 2, 2). Он у овој по­сла­ни­ци са­свим раз­об­ли­ча­ва пре­ва­ру не­при­ја­те­ље­ву и об­зна­њу­је ње­го­ве на­у­ме, све их не­по­гре­ши­во на­во­де­ћи. (На Пр­ву Ко­рин­ћа­ни­ма, ПГ 61, 321–322)

УТО­КА У ВРЕ­МЕ РА­ТА

Ђа­во је твој не­при­ја­тељ и про­тив­ник, а уко­ли­ко знаш шта ти не­при­ја­тељ чи­ни, зна­ћеш и да се за­шти­тиш.

Ре­ко­смо већ да ђа­во не вла­да си­лом ни­ти нас ни на шта при­ну­ђу­је. Ка­да би та­ко би­ло, све би нас по­гу­био. Да би­смо то по­ка­за­ли, на­ве­ли смо при­мер сви­ња, на ко­је се бе­со­ви ни­су усу­ди­ли да на­ва­ле пре не­го што су до­би­ли до­зво­лу од Го­спо­да (Мт 8, 31). Исто би и са го­ве­ди­ма и ов­ца­ма Јо­во­вим, јер ни њих ђа­во ни­је мо­гао да по­гу­би док ни­је до­био власт с ви­ше (Јов 1, 12). Пр­во што смо, да­кле, ви­де­ли је да он не вла­да си­лом, ни­ти ка­квом при­ну­дом, али и да, ма­да не­ке и по­бе­ди об­ма­ном, не успе­ва да по­ра­зи це­ло­куп­но чо­ве­чан­ство. И опет смо као при­мер на­ве­ли под­ви­жни­ка Јо­ва, про­тив ко­је­га је мр­зи­тељ на­ше­га спа­се­ња упо­тре­био не­бро­је­не сми­ца­ли­це, али ипак ни­је ус­пео да га по­бе­ди, те од­сту­пи по­бе­ђен.

Оста­је, да­кле, још јед­но пи­та­ње. Мно­ги, прем­да се ђа­во на­ма не на­ме­ће си­лом, не­го као је­ди­но оруж­је ко­ри­сти пре­ва­ру, опет твр­де да би би­ло по­жељ­ни­је да га ипак не­ма. Јер иако је Јов уисти­ну по­бе­дио, Адам ипак бе­ше об­ма­нут и по­бе­ђен од ђа­во­ла. А да је ђа­во по­бе­ђен јед­ном за­у­век, ни Адам ни­ка­да не би био по­ра­жен. Али са­да, ето, кад је остао, ње­га по­бе­ди је­дан, али он по­бе­ди мно­ге. Ње­га по­бе­де де­се­то­ри­ца, али хи­ља­ду над­вла­да и по­гу­би он. А да га је Бог на вре­ме уни­штио, ни хи­ља­де љу­ди не би ги­ну­ле.

Шта ре­ћи на ово? Они ко­ји по­бе­ђу­ју да­ле­ко су до­стој­ни­ји по­што­ва­ња од оних ко­ји би­ва­ју по­бе­ђе­ни, па не­ка је дру­гих и мно­го а пр­вих ма­ло. Јер ка­же Све­ште­но Пи­смо: Бо­љи је је­дан ко­ји чи­ни во­љу Бож­ју не­го хи­ља­де не­пра­вед­них (Прем. Сир. 16, 1–4). Осим то­га, да је про­тив­ник по­гу­бљен, од ње­го­во­га уни­ште­ња и са­ми по­бед­ник имао би са­мо ште­ту – ако оста­виш про­тив­ни­ка да по­сто­ји, ле­њи­ви не­ће стра­да­ти због де­лат­них и до­стој­них, не­го због соп­стве­но­га не­ма­ра. Али ако укло­ниш про­тив­ни­ка, та­да ће му­дри тр­пе­ти због ле­њи­вих, не­ће ви­ше мо­ћи да по­ка­жу сво­ју си­лу и оста­ће без при­ли­ке да при­ме вен­це сла­ве.

Мо­жда ни­сте раз­у­ме­ли ово што вам ре­кох? По­ку­ша­ћу да бу­дем ја­сни­ји.

За­ми­сли­мо не­ког ја­ког и опа­сног чо­ве­ка и дво­ји­цу ју­на­ка ко­ји тре­ба да се са њим огле­да­ју. Је­дан од те дво­ји­це про­пао је и ра­сла­био се због сто­ма­ко­бе­си­ја – за­пу­стио се и омли­та­вио. А дру­ги, опет, не­у­мор­но ве­жба, кре­пак је и про­во­ди вре­ме у ве­жба­о­ни­ци, чи­не­ћи све што тре­ба. Ако, да­кле, укло­ниш про­тив­ни­ка, ко­ме би од ове дво­ји­це на­шко­дио? Да ли ле­њи­вом и рав­но­ду­шном или му­дром и ча­сто­љу­би­вом ко­ји се то­ли­ко по­тру­дио? Ако укло­ниш про­тив­ни­ка, ле­њи­вац ће би­ти крив што се тру­до­љу­би­ви ни­је овен­чао, док сам, ма­кар про­тив­ник и остао, ни­шта не тр­пи због му­дро­га и ча­сто­љу­би­вог, јер би иона­ко пао због соп­стве­но­га не­ма­ра и сла­бо­сти.

ЗА­ШТО СЕ НА­ЗИ­ВА ЂА­ВО­ЛОМ

Оста­ви­мо се, да­кле, осу­ђи­ва­ња ђа­во­ла ко­ји уисти­ну је­сте ве­о­ма лу­кав, али не по сво­јој при­ро­ди, не­го по на­стро­је­њу и по сво­ме ра­су­ђи­ва­њу. То да ђа­во ни­је по при­ро­ди зао, мо­жеш да ви­диш и по то­ме ка­ко се зо­ве. Он се на­зи­ва кле­вет­ни­ком, јер је кле­ве­тао и пот­ка­зи­вао чо­ве­ка код Бо­га го­во­ре­ћи: Еда ли се уза­луд Јов бо­ји Бо­га? Не­го пру­жи ру­ку сво­ју и до­так­ни се све­га што има, псо­ва­ће те у очи (Јов, 1, 9, 11). Уз то, окле­ве­тао је и Бо­га код чо­ве­ка, го­во­ре­ћи: Огањ Бож­ји спа­де са не­ба и спа­ли ове и мом­ке и про­ждре их (Јов 1, 16). По­ку­шао је да убе­ди крот­ког слу­гу Го­спод­њег Јо­ва да је тај не­пра­вед­ни рат кре­нуо са не­бе­са, ка­ко би окре­нуо слу­гу про­тив Го­спо­да­ра и Го­спо­да­ра про­тив слу­ге. Он, до­ду­ше, ни­је ус­пео у то­ме, не­го је са­мо по­ку­шао. За­то ка­да ви­диш дру­го­га слу­гу да се ус­про­ти­вио Вла­ди­ци, Ада­ма ко­ји се окре­нуо од Бо­га јер је по­ве­ро­вао у кле­ве­ту, знај да му ни­је ђа­во дао сво­ју сна­гу, не­го да је са­мо ис­ко­ри­стио не­бри­гу и ле­њост на­ше­га пра­о­ца.

За­то је и на­зван кле­вет­ни­ком, али, по­на­вљам, то што кле­ве­ће или не кле­ве­ће ни­је део ње­го­ве при­ро­де, не­го не­што што ни­је од иско­ни, што се де­ша­ва и пре­ста­не да се де­ша­ва. Ни­шта од то­га ни­је у ње­го­вој при­ро­ди ни у су­шти­ни.

Ја­сно ми је да је ово о су­шти­ни, при­ро­ди и про­ла­зно­сти мно­ги­ма не­ра­зу­мљи­во, али има и та­квих ко­ји мо­гу да схва­те и оно што има не­при­сту­пач­ни­ји сми­сао. Због та­квих ово и ка­зах.

ЗА­ШТО СЕ НА­ЗИ­ВА ЛУ­КА­ВИМ

Ево ту­ма­че­ња још јед­ног ње­го­вог име­на на ко­јем ће­те мо­ћи да ви­ди­те да се ни то не од­но­си ни­ти на при­ро­ду, ни­ти на су­шти­ну ђа­во­ло­ву. На­зи­ва­ју га, да­кле, лу­ка­вим и злим. Ни лу­кав­ство ни­је свој­ство при­ро­де, не­го пред­ста­вља про­из­вод про­из­во­ље­ња, јер и то­га не­ки пут има а не­ки пут не. За­то ми не ре­ци да оно у ње­му оста­је за­у­век, јер ни код ње­га оно ни­је от­по­чет­ка, не­го је до­шло ка­сни­је и то је раз­лог за­што се он на­зи­ва от­пад­ни­ком. Али док су мно­ги љу­ди са­мо лу­ка­ви, он се на­зи­ва лу­ка­вим по пре­и­мућ­ству.

За­што се, да­кле, на­зи­ва та­квим? За­то што, ка­да ви­де ка­кве ча­сти је чо­век удо­сто­јен, сме­ста га је уз­не­на­ви­део не­ду­жног због бла­га ко­ја је ужи­вао. И има ли шта го­ре од зла ко­је је узрок та­кво­ме ра­ту и омра­зи?

ДО­КА­ЗИ ПРО­ТИВ ПО­ГРЕ­ШНОГ РА­СУ­ЂИ­ВА­ЊА:

а) Тво­ре­ви­на

Оста­ви­мо, ме­ђу­тим, по стра­ни ђа­во­ла и до­так­ни­мо се пи­та­ња тво­ре­ви­не, ка­ко би­смо уви­де­ли да узрок на­ше­га зла, ако по­дроб­ни­је по­гле­да­мо, и ни­је ђа­во и да би­смо схва­ти­ли да онај чи­ја је же­ља осла­би­ла, ко­ји је рав­но­ду­шан и не­ма­ран, па­да у без­дан и ги­не све и да ђа­во­ла не­ма.

Ђа­во је лу­кав. Сви то зна­ју и сви та­ко ис­по­ве­да­ју, али до­бро па­зи и на ово што ћу ти са­да ре­ћи. Ипак је то пи­та­ње о ко­јем че­сто би­ва­ју рас­пра­ве и у ве­зи са тим че­сто се во­ди ве­ли­ка бор­ба, не са­мо из­ме­ђу вер­них и не­вер­них, не­го и из­ме­ђу са­мих вер­них. А то је уисти­ну жа­ло­сно.

За ђа­во­ла, да­кле, сви су са­гла­сни да је лу­кав. А шта да ка­же­мо, опет, за ову чу­де­сно ле­пу тво­ре­ви­ну? Зар је и тво­ре­ви­на зла? Па ко је то­ли­ко ху­лан да то ка­же? Ко је то­ли­ко без­у­ман па да оп­ту­жи тво­ре­ви­ну? Шта, да­кле, на то ре­ћи – јер тво­ре­ви­на ни­је зла, не­го је кра­сот­на и пред­ста­вља до­каз Бож­је пре­му­дро­сти и си­ле и Ње­го­во­га чо­ве­ко­љу­бља.

За­то чуј ка­ко се ди­ви про­рок го­во­ре­ћи: Ка­ко се уз­ве­ли­ча­ше де­ла Тво­ја, Го­спо­де, све си пре­му­дро­шћу ство­рио (Пс 103, 24)! Не ди­ви се он ни­че­му по­себ­но, не­го тре­пе­ри пред не­по­јам­но­шћу пре­му­дро­сти Бож­је. А да ју је Го­спод на­чи­нио то­ли­ко кра­сном и ве­ли­ком ра­ди ко­ри­сти, чуј Све­ште­но Пи­смо где ка­же: У ве­ли­чан­ству и кра­со­ти ство­ре­но­га све­та ви­ди се и Тво­рац ње­гов (Сир. 13, 5). Чуј и Па­вла: Јер што је на Ње­му не­ви­дљи­во, од по­ста­ња све­та умом се на ство­ре­њи­ма ја­сно ви­ди (Рим 1, 20). Сва­ки од оних ко­ји су са Го­спо­дом бе­се­ди­ли схва­тао је да нас и са­ма тво­ре­ви­на во­ди бо­го­по­зна­њу и да и она до­при­но­си то­ме да ми по­зна­мо сво­га Вла­ди­ку.

Хо­ће­мо ли, да­кле, ако ви­ди­мо да је та див­на и чу­де­сна тво­ре­ви­на по­ста­ла узро­ком сва­ко­вр­сног беш­ча­шћа, оп­ту­жи­ти њу? Ни­ка­ко, али не­ће­мо оправ­да­ти ни оне ко­ји не ко­ри­сте лек ка­ко је про­пи­са­но.

Ка­ко, да­кле, да бу­де узрок беш­ча­шћа она ко­ја нас во­ди бо­го­по­зна­њу? За­лу­де­ше у сво­јим умо­ва­њи­ма и по­там­не не­ра­зум­но ср­це њи­хо­во… и ви­ше твар не­го Твор­ца по­што­ва­ше и по­слу­жи­ше јој (Рим 1, 21, 25). Ниг­де ту не по­ми­ње се ђа­во, ниг­де де­мо­ни, не­го је­ди­но тво­ре­ви­на ко­ја је сви­ма да­та за учи­те­љи­цу бо­го­по­зна­ња. А ка­ко то она по­ста узро­ком беш­ча­шћа? Не јер је та­ква по при­ро­ди, не­го за­хва­љу­ју­ћи не­ма­ру људ­ском.

б) Удо­ви на­ше­га те­ла

Да­кле, ре­ци ми, зар ће­мо да уни­шти­мо тво­ре­ви­ну? И за­што го­во­рим са­мо о њој? Мо­же­мо да ра­су­ди­мо о то­ме и на де­ло­ви­ма соп­стве­но­га те­ла, јер, ако се не чу­ва­мо, на­ћи ће­мо да и они мо­гу да по­ста­ну узро­ком на­ше про­па­сти, али не по сво­јој при­ро­ди не­го због на­ше­га не­ма­ра.

Опо­ме­ни се, мо­лим те, ка­ко ти је око тво­је да­то да про­сла­виш Твор­ца гле­да­ју­ћи тво­ре­ви­ну. Али ако га не упо­тре­бља­ваш ка­ко ва­ља, око ти по­ста­је ви­нов­ни­ком пре­љу­бе (Мт 5, 28). Је­зик ти је дат да про­сла­вљаш Твор­ца и сла­во­сло­виш Га. Али  ако не па­зиш, он ти би­ва ору­ђем ху­ле (Јак 3, 5–12). Ру­ке су ти да­те да их у мо­ли­тви по­ди­жеш. Али ако не па­зиш, пру­жи­ћеш их на кра­ђу. Но­ге су ти да­те да хи­таш на до­бра де­ла. Али ако си рав­но­ду­шан, мо­гу те од­ве­сти на зло­де­ло.

Ви­диш ли ка­ко сла­бо­ме све ште­ти? Ви­диш ли да сла­бо­га и спа­со­но­сни ле­ко­ви во­де у смрт и то не због њи­хо­ве при­ро­де, не­го због ње­го­ве сла­бо­сти? Бог је ство­рио не­бо ка­ко би се ти за­ди­вио тво­ре­ви­ни и по­кло­нио се Вла­ди­ци, ма­да има и та­квих без­ум­ни­ка ко­ји се, оста­вив­ши Бо­га, по­кло­ни­ше са­мо­ме не­бу.

в) Крст Го­спод­њи

И за­што опет го­во­рим о тво­ре­ви­ни? Шта би спа­со­но­сни­је мо­гло да по­сто­ји од кр­ста? Али крст сла­би­ма по­ста са­бла­зан. Јер је реч о кр­сту лу­дост они­ма ко­ји ги­ну, а си­ла Бож­ја на­ма ко­ји се спа­са­ва­мо (1 Кор 1, 18). И опет: А ми про­по­ве­да­мо Хри­ста рас­пе­то­га, Ју­де­ји­ма са­бла­зан, а Је­ли­ни­ма лу­дост (1 Кор, 1 23).

г) Апо­сто­ли

Би ли мо­гло да по­сто­ји про­све­тље­ни­је уче­ње од Па­вло­вог и апо­стол­ског? Али и са­ми Апо­сто­ли мно­ги­ма се на­ђо­ше као ми­рис смр­ти. Јер ка­же: Јед­ни­ма ми­рис смр­ти за смрт, а дру­ги­ма ми­рис жи­во­та за жи­вот (2 Кор, 2, 16). Ви­диш ли, да­кле, да сла­бо­ме у ве­ри ште­ти и Па­вле, док сил­ном ни ђа­во не мо­же ни­шта?

д) Хри­стос

Про­сло­ви­мо са­да не­што и о Хри­сту. Мо­же ли шта да се срав­ни са спа­се­њем ко­је нам Он устро­ји? Шта је ика­да на све­ту би­ло по­треб­ни­је од Ње­го­во­га До­ла­ска? Али тај спа­со­но­сни и све­ту нео­п­ход­ни до­ла­зак мно­ги­ма по­ста узро­ком стра­да­ња. Јер ка­же са­ми Го­спод: Ја до­ђох да су­дим ово­ме све­ту, да ко­ји не ви­де ви­де и ко­ји ви­де да по­ста­ну сле­пи. Шта ка­жеш на то? Све­тлост по­ста узро­ком сле­пи­ла? Ни­је све­тлост узро­ко­ва­ла сле­пи­ло, не­го су за то кри­ве не­моћ­не очи ду­ша на­ших ко­је ни­су мо­гле да при­ме све­тлост.

ђ) Ка­ко нам ко­ри­сти?

Ви­де ли ти ка­ко сла­бо­ме са свих стра­на и све ште­ти, док је ја­ко­ме све на ко­рист? Јер и на­прет­ку и про­па­да­њу узрок је у на­стро­је­њу ду­ше и сва­ко­ме ће су­ди­ти соп­стве­на сло­бо­да.

То да је ђа­во ве­о­ма ко­ри­стан за нас, ако га упо­тре­би­мо ка­ко тре­ба, по­ка­за­ли смо ви­ше пу­та и у Јо­во­вом слу­ча­ју. Али то нам је ре­као и Па­вле ко­ји, пи­шу­ћи о оном блуд­ни­ку, ка­же сле­де­ће: Да се та­кав пре­да са­та­ни на му­че­ње те­ла ка­ко би се дух спа­сао у дан Го­спо­да Ису­са (1 Кор 5, 5). Ето ка­ко ђа­во по­ста­де узро­ком спа­се­ња, али не по сво­јој во­љи, не­го му­дро­шћу Апо­сто­ло­вом. Јер, упра­во као што ле­ка­ри ко­ри­сте зми­је, од­стра­нив­ши им де­ло­ве ко­ји са­др­же отров у при­пре­ма­њу та­ко­зва­них жи­во­тињ­ских ле­ко­ва, та­ко учи­ни и Па­вле. Он је узео све што је по­треб­но од по­ко­ре ђа­вол­ске, а оста­ло је од­ба­цио.

Да би схва­тио то да ђа­во ни­је за­и­ста узрок спа­се­ња, не­го да се, на­про­тив, тру­ди свом сна­гом да по­гу­би и про­жде­ре чо­ве­ка и да је Апо­стол са­мо сво­јом му­дро­шћу ус­пео да га по­бе­ди, чуј шта ка­же у Дру­гој по­сла­ни­ци Ко­рин­ћа­ни­ма за оно­га блуд­ни­ка: По­твр­ди­те љу­бав пре­ма ње­му, ка­ко не би био са­вла­дан од пре­ве­ли­ке жа­ло­сти и да нас об­ма­ном не угра­би са­та­на (2 Кор 2, 8, 7, 11). Угра­би­мо чо­ве­ка из че­љу­сти зве­ри. А за­што Апо­стол че­сто по­ми­ње ђа­во­ла као му­чи­те­ља? За­то што му­чи­те­љи ка­жња­ва­ју крив­це не ко­ли­ко са­ми же­ле, не­го ко­ли­ко им до­зво­ле су­ди­је.

Је­си ли ви­део до­кле се у са­зер­ца­њу уз­нео Апо­стол? Он ко­ји је имао те­ле­сну ипо­стас су­о­чио се са бес­те­ле­сним му­чи­те­љем и учи­нио ђа­во­лу оно што и наш за­јед­нич­ки Го­спод, Ко­ји је ђа­во­лу ре­као сле­де­ће за Јо­ва: Ево ти га у ру­ке, али му ду­шу чу­вај (Јов 2, 6). Го­спод је по­ста­вио, да­кле, гра­ни­цу и ме­ру ка­зне, ка­ко се зве­ри­на ко­ја је су­ро­ва и не­у­мо­љи­ва не би пре­ко ме­ре раз­гне­ви­ла. То чи­ни и Апо­стол. Ка­да пре­да­де блуд­ни­ка ђа­во­лу, ка­за му: на му­че­ње те­ла. Да­кле, за­пре­тио је не­при­ја­те­љу да му се не ко­сне ду­ше. Ви­диш ли ко­ли­ка је власт слу­ге Го­спод­њег? (ПГ 49, 258–262)

Пре­вод са грч­ког:
Је­ле­на Пе­тро­вић