СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА
О ПОДВИЖНИШТВУ
Смернице подвижништва
Упечатљиви су укази царски који се објављују поданицима, али су још знаменитије царске наредбе војницима. И онај ко жели горњи и велики чин, који хоће да увек буде саподвижник Христов, треба пажљиво и као војничко наређење да слуша велике речи: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити(Јн.12,26). Где је Цар Христос? Наравно, на небу. Туда и ти, војниче, треба да управљаш своје хођење. Стога заборави сваки земни покој.
Ни један војник не гради кућу, не стиче поља, не упушта се у различите куповине ради увећања имовине. Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи(2.Тим.2, 4). Војник прехрану добија од цара. Њему није потребно да сам набавља храну: он уопште не треба да се брине о томе. Њему ће свагде царски поданици отворити врата по заповести царској. Он не мора да се брине о кући. Он има шатор на широком путу и хране колико му треба, и сна колико му је природа дала. Он [подноси] многе походе и бдења, и врућину и хладноћу, битке са противницима, изузетне опасности, много пута и близину смрти, али славне смрти. Он прима и почасти и дарове царске. Веома је тежак живот његов у време рата, али је угодан у доба мира. Као награда за јунаштво и венац за добар живот у подвизима, њему се поверава начелство, именује се царевим пријатељем, има приступ цару, удостојава се да поздравља царску десницу, да прима одликовања из цареве руке, да влада над његовим подређенима и заузима се за пријатеље по њиховој потреби.
Дакле, војниче Христов, узевши мале примере из људских дела, размисли о вечним добрима. Определи се за живот без дома, без дружења, без стицања. Постани независан, ослободивши се свих световних брига. Нека те не везује ни жудња за женом, ни старање о деци. Јер, то није могуће ономе ко војује за Бога. Јер, оружје нашега војевања није телесно, него силно Богом(2.Кор. 10,4). Нека те не савладава телесна природа и нека те не притиска против воље. Нека те од слободног не начини сужњем. Немој се старати да на земљи оставиш децу, него да усходиш на небо. Не привијај се плотском супружништву, него стреми ка духовном. Рађај душе и духовно васпитавај децу. Угледај се на небеског Женика, обарај побуне невидљивих непријатеља, ратуј против поглаварстава и власти (Еф.6,12), изгонећи их најпре из своје душе (да не би имали никаквог удела у теби), а затим и из срдаца оних који ти прибегавају и постављају те за вођу и заштитника, које штити реч твоја. Обарај помисли које устају на веру Христову. Речју благочашћа ратуј са нечастивим и злим помислима. Јер, речено је: Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега(2.Кор. 10,4-5). А највише се уздај у десницу великог Цара. Чим се покаже, она одмах улива страх и противнике нагони у бекство. А ако Њему угодно буде да покажеш одважност у опасностима и ако зажели да своју војску уведе у битку са противничком војском, ти буди истрајан у сваком напору, непоколебиве душе усред опасности, радо прелазећи из земље у земљу, са мора на море. Јер, речено је: А кад вас потерају, бежите из града у град (Мт.10,23). И када будеш принуђен да се појавиш на суђењу, да станеш пред управљаче, да трпиш нападе гомиле, да гледаш страшни изглед џелата, да слушаш његов сурови глас, да поднесеш ужасни изглед справа за мучење, да изађеш на муке, да се подвизаваш до смрти, немој губити веру, већ имај пред очима Христа, који је тебе ради све то издржао. Знај да Христа ради и ти мораш претрпети зло. И тада ћеш победити, будући да идеш за Царем победником, који жели да и ти постанеш учесник Његове победе.
Уколико и умреш, нећеш бити побеђен, него ћеш управо задобити најсавршенију победу, до краја у себи сачувавши непоколебиву истину и постојану одважност за њу. И прећи ћеш из смрти у вечни живот, од бешчашћа код људи до славе у Богу, из патње и мука у свету до вечног покоја са анђелима. Земља те није прихватила као свог грађанина, али те прихвата небо. Свет те је прогонио, али ће те понети анђели и представити Христу, те ћеш се назвати пријатељем и чућеш најжељенију похвалу: Добро, слуго добри и верни(Мт.25,23), добри војниче, подражаватељу Владике, следбениче Цара. Наградићу те својим даровима. Послушаћу речи твоје, јер си и ти слушао моје. Молићеш се за спасење браће која се труди и са заједничарима вере, са тајницима свете љубави примићеш од цара учешће у добрима. Ликоваћеш вечним ликовањем, бићеш венценосац међу анђелима, под скиптром Цара царујући над твари и вечно блаженујући у лику блажених. А ако пожели да те и после подвига још остави у свету, како би извршио већи број разноврсних подвига и многе спасао од видљивих и невидљивих борби, и на земљи ће твоја слава бити велика: поштоваће те пријатељи, који ће у теби наћи заступника, помоћника и доброг молитвеника. Једни ће те нахранити као доброг војника, други ће те поштовати као храброг ратника, а неки ће те поздрављати и са радошћу дочекивати примајући те, како каже Павле, као анђела Божијега, као Христа Исуса(Гал.4,14). Такви су и томе слични примери војевања Божијег.
Ова беседа се не односи само на мушкарце. Христу војује и женски пол, који се уписује у војску из душевне храбрости и који се не одбацује због телесне слабости. И многе жене се истакоше исто као и мушкарци. Има и таквих које су се чак и више прославиле. Такве су напуниле девственички лик. Оне сијају подвизима исповедања и победама мучеништва. И самог Господа су, при Његовом доласку, пратили не само мушкарци, него и жене. И једни и други су служили Спаситељу.
Пошто су такве и тако славне награде које су припремљене онима који војују за Христа, нека такво војевање пожеле и очеви за синове и мајке за кћери. Нека приведу оне које су родили, наслађујући се вечним надама, којима ће се приопштити њихова деца и желећи да имају заступнике и добре молитвенике код Христа. Немојмо бити малодушни због деце, нити се плашимо ако се помуче, већ се радујмо што ће се прославити. Посветимо Господу оне које нам је даровао, како бисмо и ми били учесници у слави своје деце, када сами себе са њима приведемо и посветимо Господу. Људима који су тако ревносни и који се тако прекрасно подвизавају може се рећи речима псалмопојца: Благословени сте ви Господу, који је створио небо и земљу (Пс.113,23). О њима се, по примеру Мојсија, можемо помолити: Благослови, Господе, дела њихова и порази гордост оних који устају на њих (Пон. Зак.33,11). Будите храбри као они који не знају за страх и одважно обављајте течење своје ради вечних венаца у Христу Исусу Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
Беседа о подвижништву и поука о одрицању од света и духовном савршенству
Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити, каже Божанствени глас (Мт.11,28), указујући или на тамошњи или на овдашњи покој. Ипак, позивајући нас, Он без сумње саветује да најпре одбацимо бреме прекомерног иметка, препуштајући: га потребитима. Затим, одбацивши сво мноштво грехова, који настају од прекомерног стицања, кроз доброчинство и исповест, треба да притекнемо крстоносном монашком животу. Стога је онај ко намерава да се повинује Христу и ко хита ка сиромаштвољубивом и безметежном животу заиста достојан дивљења и ублажавања.
Међутим, молим да се то не чини без испитивања. Нека нико не замишља лагодан живот и спасење без борбе. Боље је да се унапред [човек] вежба у подношењу телесних и духовних патњи. Јер, ако се подвргне неочекиваној борби, и потом нема снаге да се супротстави искушењима која наилазе, он ће се са срамотом и подсмехом поново упутити натраг ономе од чега је отишао, враћајући се у свет са душевном осудом и постајући саблазан за многе. Јер, тада ће свима пружити повод да закључују о немогућности живота у Христу. Ту опасност познајете сви који читате Јеванђеље, у коме Божанствени глас каже: Боље би му било да му се воденични камен обеси о врат и да га баце у море, него да саблазни једнога од ових малих(Лк.17,2). Јер, њему ће се судити не само као војнику који је напустио своје редове, него и за пропаст оних које наведе на зло. И нека не мисли да убеђује себе погубним умовањима како ће, наводно, и живећи у свету, умилостивити Бога добрим делима: за њега је то немогуће. Јер, онај ко у животу који је безгрешан, због своје нерасејаности, није могао да издржи нападе непријатеља, зар ће ће у многогрешном животу, којим сам непријатељ руководи, успети у било којој врлини? Но, чак и да успе да уреди свој сопствени живот, он свеједно неће избећи осуду због тога што је оставио Христа, попут ученика који се помињу у Јеванђељу, о којима божанствени јеванђелиста сведочи: Многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху за Исусом, говорећи: Тврда је беседа Његова. Ко је може слушати(Јн.6,66; 60).
Стога је човекољубиви Бог, старајући се о нашем спасењу, људском животу дао две различите усмерености, тј. брак и девичанство. Онај ко није у стању да поднесе подвиг девствености, ступа у заједнички живот са женом, знајући да се од њега захтева да се брине о целомудрености, светости и уподобљењу онима који су у браку и при васпитању деце живели свето. Такав је у Старом Завету био Авраам, који се прославио претпостављањем Бога и савлађивањем осећања жалости, приневши на жртву јединородног сина. Он је врата свога шатора држао отвореним, спреман да прими пролазнике, будући да (још) није чуо: Продај све што имаш и подај сиромасима(Мт.19,21). Још више су показали Јов и многи други, Давид и Самуило. У Новом Завету такви су били Петар и остали апостоли. Јер, од сваког човека се очекују плодови љубави према Богу и ближњему. За њихово избегавање, као и за [занемаривање] свих заповести, свако ће примити казну, као што Господ и објављује у Јеванђељима, говорећи: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан(Мт.10,37), и још: Ко не мрзи на свога оца и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик(Лк.14,26).
Слажеш ли се са тиме да су Јеванђеља дата и ожењенима? Ето, теби је разјашњено да се послушност Јеванђељу захтева од свих људи, било да су монаси или да живе у браку. За онога ко је ступио у брак довољно је и то што му се допушта неуздржавање, жеља за женом и заједнички живот са њом. Остале, пак, заповести, које важе за све подједнако, није безопасно кршити. Благовестећи заповести Очеве, и Христос се обраћао онима који живе у свету. Кад се дешавало да је запитан насамо, Он је својим ученицима одговарао, сведочећи: А што вама говорим, свима говорим(Мр.13,37). Стога и ти, који си изабрао заједницу са женом, не треба да будеш безбрижан, као да наводно имаш право да се предајеш свету. Теби је за стицање спасења потребно више напора и опрезности зато што си изабрао пребивалиште у замкама и области отпадничких сила, што пред очима имаш побуде на грехове, и што су сва твоја чула дан и ноћ напрегнута у жудњи за њима. Због тога знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да нећеш задобити победу над њим без много напора на стражи јеванђелских догмата. Јер, како ћеш успети да избегнеш сукобљавање са непријатељем, живећи на самом бојном пољу? То бојно поље је сва земља што је под небесима, коју проходи и обилази ђаво, као бесни пас тражећи кога ће прождрети, како сазнајемо из приче о Јову (Јов 2,2). Према томе, ако се одричеш од борбе са непријатељем, иди у други свет у коме њега нема. Тамо ћеш моћи да избегнеш борбу са њим и да се без опасности немарније односиш према јеванђелским догмама. А ако то није могуће, пожури да се обучиш за ратовање против њега. У Писму ћеш моћи да изучиш вештину ратовања да не би, побеђен због незнања, био бачен у огањ вечни. Ово као успут рекосмо онима који у супружничком животу без бојазни занемарују испуњавање Христових заповести.
А ти, љубитељу небеских прописа, ревнитељу анђелског живота, који желиш да постанеш саборац светих ученика Христових, укрепи се за подношење невоља, одважно приступи сабору монаха и на самом почетку свога одрицања буди чврст, како те не би занела склоност према сродницима по плоти. Крепи себе заменом смртног са бесмртним. А када заиста остављаш свој иметак, буди непоколебив у несумњивом уверењу да све унапред шаљеш на небо, скривајући у недрима сиромаха и налазећи код Бога са великом добитком. Раскидајући везе са пријатељима и блискима, немој бити жалостан, будући да се везујеш са Христом, који се због тебе распео. Зар можеш замислити нешто више од таквог пријатељства?
Када, уз Божију помоћ, победиш непријатеља у тој првој борби, немој напуштати себе као некакав непогодан сасуд. Јер, одрицањем од земаљских ствари, ти си се већ украсио пред Христом. Затим се веома брижљиво и промишљено потруди да пронађеш човека који би, по начину живота, непогрешиво ишао пред тобом, који би добро умео да руководи онима који иду ка Богу, кога би красиле врлине, који би у својим делима имао сведочанство љубави према Богу, који је вичан у Божанственим Списима, који није расејан, није среброљубив, није многобрижан, који се држи безмолвија, који је богољубив, сиромаштвољубив, негневљив, незлопамтљив, који је способан да поучи оне који су уз њега, који није ташт, ни високоуман, који није лажљивац, који није превртљив, који ништа не претпоставља Богу. И уколико га пронађеш, препусти му се, не рачунајући ни у шта и одбацивши сваку своју вољу, како би био попут чистог сасуда, чувајући, на своју похвалу и славу, добро које се у тебе ставља. А ако оставиш у себи неку од ранијих страсти, и добро које се у тебе полаже претвориће се у сирће, те ћеш бити избачен напоље, као неподесни сасуд.
То је друга борба са противником нашег спасења. Јер, код добрих учитеља су и савети добри, а код рђавих, наравно, рђави. И када није у стању да нас убеди да останемо у светском метежу и погибији, наш лукави противник жури да нас убеди да се не препуштамо строгом животу или човеку који нам све грехе наше обелодањује и исправља, него некоме од страсних славољубаца, који задовољава своје сопствене страсти под изговором снисхођења ономе ко живи заједно са њим. На тај начин, он би нас неприметно опет учинио многостраснима, спутавши нас ланцима греха. Уколико се, пак, препустиш човеку кога красе многе врлине, постаћеш наследник добара која су у њему и бићеш блажен и пред Богом и пред људима. Ако, опет, штедећи своје тело, пронађеш учитеља који снисходи твојим страстима или, боље речено, који заједно са тобом пада, узалуд си ступао у подвиг одрицања од света. Јер, препустивши се страсном животу, узео си за вођу слепца и приближаваш се јами. Јер, слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. Доста је учвнику да буде као учитељ његов(Мт.15,14; 10,25). То је реч Божија која неће погрешити: ти треба да живиш по подвижничком правилу. У супротном случају нећеш задобити венац, као што рече апостол: Ако се неко и подвизава, не добија венац, ако се не подвизава по правилу(2.Тим.2,5).
Стога, ако по благодати Божијој пронађеш (а ако тражиш, сигурно ћеш наћи) учитеља добрих дела, чувај се да не чиниш ништа противно његовој вољи. Јер, све што се чини без његовог знања јесте неко отимање и крађа светиње, која води у смрт. И од тога нема користи, чак и ако ти изгледа добро. Јер, да је добро, због чега би се обављало тајно, а не јавно. Испитај своју помисао које те преко исправних дела доводи до крађе и привидно добрим преслушањима ти припрема неисправна дела. Немој желети да обављаш заклињање над зверима, будући да си неискусан у заклињању. Јер, пошто окупиш око себе змије и оне те обавију, бићеш сам немилосрдно изуједан уколико не будеш способан да им се супротставиш. Не ослањај се на телесну племенитост и не ишти части, будући да телесни човек не прима што је од Духа(1.Кор. 2,14).
Немој се усуђивати да било шта мењаш у правилима доброг живота и да својом сопственом самовољом саплићеш оне који се подвизавају, увећавајући терет својих грехова. (Немој то чинити) ни у постељи [тј. жељом да] буде мекша, ни у одећи, ни у обући, нити у каквој другој ствари, ни у измени хране, ни у трпези која не одговара времену твог одрицања, ни у стојању, ни у рукодељу које би било мирније или уредније. Јер, ништа такво, не само кад је већ код тебе, него и када је једино предмет твога тражења, неће имати добре последице. И уколико убрзо у томе не познаш ђавоље лукавство, и не одсечеш га од свога срца, биће ти припремљено отпадништво од живота у Христу. Насупрот томе, у срце своје стави [мисао] да си нечаснији и грешнији од свих људи, да си странац и дошљак, кога су из сажаљења прихватили они који су се пре тебе одрекли света, те пожури да будеш последњи од свих и свима слуга. И то ће ти донети част и истинску славу, а не оно прво.
Уши нека су ти отворене за послушност и руке спремне да изврше оно што се чуло, уста нека су ти ћутљива и срце нека буде опрезно. Буди лењ на празне приче, а мудар и разборит у спасоносном слушању Божанствених Писама. Нека ти горко јело буде слушање световних прича, а саће меда беседа преподобних људи. Жури да се угледаш на оне који су пре тебе почели да се подвизавају у доброј наравствености и не прихватај се да сам кога поучаваш. Заложи се око успеха у најважнијим врлинама и не буди немаран ни према мањим. Не занемаруј никакву погрешку, макар била мања од најнезнатнијег отровног створења, него пожури да је исправиш покајањем, премда многи често греше у великом и малом и не кају се.
Немој бити судија туђих падова. Они имају праведног Судију, који ће дати свакоме по делима његовим(Рим.2,6). Ти гледај своје и, колико можеш, олакшај своје бреме. Онај ко додаје на своје бреме, сам ће понети [већи терет]. У покајању је спасење, а неразумност је смрт покајања.
Скривај се од сујетних људи, а показуј се, најчешће, пред Богом. Колико од тебе зависи, избегавај сваки излазак у друштво, да би избегао расејаност срца. Чим изађеш из келије, ти већ остављаш уздржање, погружаваш се у свет, срећеш жену блудницу. Зачаравши твој слух преварним речима, поглед лепотом лица, а укус слатким јелима, она ће те као уздом привући себи. Привијајући се, затим, уз тебе и стежући те у загрљајима, она ће у теби ослабити постојаност љубави према уздржању. И тако ће те, постепено те удаљивши од врлинског живота, бацити у разврат. А ако, уз Божију помоћ, и узмогнеш да избегнеш њене замке, ипак се у келију нећеш вратити онакав какав си био (када си је напустио), него раслабљен и болећив, нерасположен за било какво добро дело. И тек ћеш после много времена бити у стању да се вратиш свом свакодневном поретку. У помислима ће те узнемиравати жеља за другачијим животом и душа ће тек после много муке бити у стању да задобије победу. Стога, ако се догоди да из неког разлога изађеш из келије, обукавши оклоп страха Божијег, ставивши на руку (попут штита) љубав Христову и уздржањем у свему превладавши налете похоте, истог трена пошто обавиш шта је потребно иди назад, ни мало не одуговлачећи. На брзим крилима се враћај, попут невине голубице се спасавајући у ковчегу из кога си послан, носећи у устима милости Христове. На тај начин уверавај своје унутарње помисли, будући да на другом месту нећеш наћи спасоносно успокојење.
Ако си млад телесно, или по разуму, уклањај се од присног дружења са вршњацима и бежи од њих, као од ватре. Јер, ђаво је преко њих распалио многе и предао их вечном огњу. Под видом духовне љубави он их је оборио у гнусну пропаст становника пет градова [уп. Пост.19]. И они који су се спасли на сред мора при свим олујама и бурама, потопљени су у дубину са лађом и морнарима у пристаништу, када су били безбрижни. Када седиш, седи што даље од твога вршњака, а када лежеш да спаваш, нека се твоја одећа не додирује са његовом. Најбоље је да између вас буде старац. Када разговара са тобом, или поје, стојећи наспрам тебе, одговарај му са обореним погледом како, задржавајући поглед на лицу, не би примио семена похоте од ђавола и сејача зла и пожњео снопове трулежности и пропасти. Са њим насамо не остај у кући, или на неком другом месту на коме нико не види дела ваша ни под изговором расправљања о Речи Божијој, нити под изговором некакве друге, чак и најнужније, потребе. Јер, од свега је важнија душа, за коју је Христос умро. Немој веровати заводљивој помисли, која ти шапуће да се ради о нечему што није ни мало саблажњиво. Знај са сигурношћу да се ради о. саблазни. У то нека те јасно увере многобројна искуства оних који су пали. Поверуј речима мојим које излазе из братољубивог срца. Прибегавај суровим старцима, који приповедним речима помазују младиће за дела достојна хвале, и не наносе никакву штету својом спољашњошћу.
Изнад свега што се чува, чувај срце своје(Прич.4,23). Лопови се даноноћно непрекидно прикрадају злату и краду га изненада, кад се не надаш. Према томе, пази да те ђаво не заведе прародитељским грехом и не прогна убрзо из раја сладости. Јер, онај, који је отимањем јела Адама одвукао од живота, и који се надао да ће и Исуса уловити, неће се либити да и теби подметне први узрок зала, познајући његов силан отров. Страст стомакоугађања обично своју силу не пројављује у мноштву јела, него у жељи за малим кушањем. И уколико жеља да се окуси нешто мало буде тако јака да те вргне у страст стомакоугађања, без труда ћеш бити предан смрти. Као што вода, делећи се на многе канале, чини да озелењују сва места која се налазе поред канала, тако и страст стомакоугађања, разливши се по срцу, испуњује сва твоја осећања и у теби засађује шуму порока, чинећи од твоје душе станиште звериња. Видео сам како су се многи опседнути страстима исцелили. Међутим, нисам видео да се исцелио било ко од оних који су навикли да једу тајно од других, тј. стомакоугодника. Напротив, сви такви људи су или напуштали уздржљиви живот и враћали се у свет, или су покушавали да се прикрију међу уздржљивима, сластољубљем указујући услуге ђаволу. Јер, то су лажљивци, људи који се много куну, кривоклетници, они који воле да се препиру, осветољубиви, они који вичу, који поричу да једу, тврдице, они који једу изобилно, који се жале на свој удео, радозналци, који се радују мрачним делима и који се радо супротстављају сваком начину живота који је достојан хвале. Да би прикрили страст стомакоугађања, они упадају у мноштво зала. Мада су наизглед међу онима који се спасавају, такви људи по делима спадају међу осуђене. Стомакоугађање је Адама одвело у смрт и свет довело до пропасти. Због стомакоугађања је Ноје исмејан, Хам проклет, Исав се лишио права прворођеног и ородио се са Хананејцима. Лот је постао муж кћери, а потом сам себи и зет и таст, отац – муж и деда – отац, у оба случаја кршећи законе природе. Прождрљивост је и Израиљ учинило поклоником идола и Израиљце довело до тога да им телесапопадају мртва у пустињи(Број.14,29). Стомакоугађање је и једнога од пророка, Богом посланог да изобличи безбожног цара, учинило храном за дивљу звер. И онај коме, поред све своје царске моћи, није могао да се освети цар Јеровоам, сконча жалосном смрћу, уловљен преваром стомака (З.Цар. 13,23-24). А Данило, муж жељени, савладавши стомак постаде заповедник у царству халдејском, рушитељ идола, истребитељ, укротитељ лавова, предсказатељ Божијег Очовечења, тумач скривених тајни. Показавши да су изнад сласти стомака, три света младића су презрели царски гнев и без страха се усудили да уђу у запаљену пећ коју је распалио цар Навуходоносор. Они су показали ништавност обоготвореног златног лика, који је дуго времена, на поругу славе Божије, одржавао сатана. Узевши га у плен, они су га принели своме Владици, натеравши најмрскијег цара и читаву богомрску војску да са свом твари прославља Бога. И, рећи ћу укратко: уколико будеш владао стомаком, [удостојићеш се] да пребиваш у рају, а ако не завладаш њиме, постаћеш плен смрти. Буди верна ризница врлине, и нека њен кључ буде језик твога духовног оца. Нека он откључава уста твоја ради узимања хлеба, и нека их он и закључава. Не узимај за саветника змију, која ће, уместо кључа, покушати да те улови саветом да макар нешто пробаш језиком. Чувај се греха тајноједења. Уколико успе да те заведе у маломе, он ће те већ и потпуно оборити и држати те у оковима.
Немој пружати уши своје свакоме причљивцу, и не одговарај сваком брбљивцу у разговорима који нису у складу са сврхом твога подвижништва. Буди слушалац добрих поука и размишљањем о њима чувај своје срце. Чувај се од слушања световних прича, да не би испрљао своју душу прљавштином. Немој се старати да прислушкујеш шта говоре други и не гурај се међу оне који разговарају, да сам не би био исмејан и да њих не би учинио оговарачима. Немој бити радознао и немој желети да све видиш, како у своме срцу не би задржао гној страсти. Према потреби гледај, према потреби слушај, према потреби говори, према потреби одговарај.
Пред старијим се не усуђуј да одмах седаш, а ако те позову, немој седати поред, него се, пошто погледаш около, потруди да пронађеш ниже место, како би те Бог прославио због смирења. Када те питају, одговарај пристојним и смиреним гласом, а ако те не питају, држи се ћутања. Када питају другога, стегни уста своја да се твој језик, теран брзоплетим срцем, не отме и запрепасти некога од строгих у подвижништву, а тебе самог баци у окове прекора. Кад седиш, не стављај ногу преко ноге: то је знак непажње и душевне расејаности. Ако разговараш са незнатнијим од себе или те нешто пита, немој одговарати немарно, будући да ћеш, презирући брата, и Бога ожалостити. Јер, ко се руга сиромаху, срамоти његовог Створитеља(Прич.17,5), каже прича. Слово утехе нека претходи осталим твојим речима, потврђујући твоју љубав према ближњем. Изричи је и у средини и на крају разговора, са светлим лицем, како би своме саговорнику причинио радост. Приликом свакога успеха ближњег свог радуј се и прослављај Бога, зато што су његови успеси и твоји, а твоји његови. На сабрањима избегавај зачељан прва места(Мт.23,6) и тражи последње место, како би чуо: Пријатељу, помакни се навише(Лк.14,10). За трпезом твоја лева рука нека не буде непристојна и нека не узима првенство од десне. Уосталом, боље је да она мирује. У супротном случају, нека барем помаже десној.
Нека уста твоја предухитре сваки позив на молитву. На правилу буди до последње молитве, сматрајући великом штетом њено напуштање. Кушајући храну ради окрепљења свога тела, ти непомично остајеш за трпезом, све док не задовољиш потребу, без велике потребе не напуштајући лако сто. Зар утолико пре не треба да останеш до краја духовног храњења, молитвом окрепљујући своју душу? Јер, колико се разликује небо од земље, и небеско од земаљског, толико се разликује душа од тела. Душа је подобије неба стога што у њој пребива Господ, а тело је од земље, на којој пребивају људи смртни и бесловесне животиње. Стога телесне потребе усклађуј са часовима молитава, припремивши се да не слушаш помисли које те одвлаче од правила. Јер, демони имају обичај да нас у часовима молитве, под изговором наводно оправданог разлога, подстичу на изостанак, како би нас на згодан начин одвојили од спасоносне молитве. Немој ради оправдања говорити: „Боли ме глава, боли ме стомак“, наводећи непознате сведоке наводне болести и ради покоја слабећи ревност ка бдењу. Насупрот томе, обављај још и тајне молитве, јер Бог који види тајно, узвратиће теби јавно(Мт.6,6).
Сакупљај добит савршеног живота како би пронашао скривено богатство у дан невоље. У време свога служења телесном напору придодај и реч утехе, као сведочанство љубави према онима којима служиш. Тако ће те твоја служба, сољу зачињена(Кол.4,6), учинити омиљеним. Немој дозволити да други извршава дела која теби припадају, да и награда не би била одузета и предата другоме и да се други не би прославио богатством твојим, на твоју срамоту. Дела службе своје врши достојанствено и марљиво, као онај који служи Христу. Јер, речено је да је проклетсвако ко немарно чини дело Господње(Јер.48,10). Ма како ти службе које су ти одређене изгледале незнатне, бој се злоупотребе, тј. пази да не дозволиш превазношење и презир, будући да те гледа Бог. Дело служења је велико и може да ти омогући Царство небеско. То је мрежа врлина која у себи обухвата све заповести Божије: најпре, најважнију од свих врлина – смирење (које са собом доноси читав рој добара), а затим и остале: Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме, наг бих и болестан, и у тамници и дођосте ми (Мт.25,35-36), а нарочито – када се оно што дужност захтева извршава са смиреним мишљењем о себи, без узношења, гнева и роптања.
Угледај се на оне који живе исправно и дела њихова запиши у свом срцу. Пожели да будеш међу малобројнима, стога што је добро ретко. Због тога мало њих улази у Царство небеско. Немој мислити да ће се спасти сви који живе у келији, и добри и рђави. Заиста није тако. Многи прилазе животу који је достојан хвале, али не примају многи његов јарам. Јер, Царство небеско припада онима који га са напором стичу и подвижници га задобијају(Мт.11,12). То је јеванђелска реч. Она је подвижништвом назвала изнуривање тела, које Христови ученици добровољно подносе кроз одрицање од својих сопствених прохтева и телесног спокојства, у држању свих заповести Христових. Стога, ако желиш да задобијеш Царство Божије, употреби подвиг, пригни свој врат под иго служења Христовог, стави јарам на врат свој. Нека ти он притиска врат: олакшај га трудом врлина, постовима, бдењима, послушношћу, безмолвијем, појањем Псалама, молитвама, сузама, рукодељем, подношењем сваке скорби коју ти наносе демони и људи. Нека те високопарна помисао не наговара да са временом умањиш напоре, како те пред улазним вратима не би затекли обнаженог од врлина и како не би остао пред дверима Царства.
Нека те степен црквеног чина не надима, већ нека те пре смирава. Јер, напредовање душе је – напредовање у смирењу, док се неуспех и бешчашће рађају од високоумља. Уколико се будеш приближавао вишим свештеничким чиновима, утолико се смиравај, бојећи се примера синова Аронових. Познање побожности је познање смирености и кротости. Смиреност је подражавање Христу, а узношење, самовоља и бесрамност су угледање на ђавола. Подражавај Христа, а не антихриста; Бога, а не противника Божијег; Владику, а не слугу отпалог; милостивог, а не суровог; човекољупца, а не човекомрзитеља; становнике брачне палате, а не таме. Не жури да наређујеш братству, да себи на врат не би навалио бреме туђих грехова.
Разматрај делање свакога дана, упоређуј га са делањем претходног, и жури да се исправиш. Напредуј у врлинама, како би стао ближе анђелима. Пребивај у келији не данима, не месецима, него током многих година, славећи свог Владику дан и ноћ и угледајући се на херувиме. Ако тако почнеш, тако ћеш и завршити. Идући уским путем за кратко време свога подвижништва, ти ћеш, по благодати Божијој, ући у рај са сијајућим светилником душе, радујући се са Христом у векове. Амин.
Беседа о подвижништву. Шта треба да краси монаха?
Монах, пре свега, треба да стекне неграмжљиви живот, телесну самоћу, доличан изглед, одмерен глас и пристојан говор; храну и пиће треба да узима тихо и уздржано; у присуству старијих треба да ћути; мудре треба да слуша, а према једнакима да има љубав; нижима од себе треба да даје савет пун љубави; да се уклања од покварених, плотских и сујетних људи; више да мисли, а мање да говори; да избегава дрскост у говору и претеривање у разговорима; да није подсмешљив, већ да се украшава срамежљивошћу; да поглед обара доле, а душу узноси горе; да на приговоре не узвраћа приговорима; да је покоран; да се труди својим рукама; да се свагда сећа последњих; да се са надом радује; да трпи скорби; да се непрестано моли; да на свему захваљује; да пред свима буде смирен; да мрзи уображеност; да буде трезвоуман и да срце чува од злих помисли; да кроз извршавање заповести сабира ризницу на небу; да преиспитује своје свакодневне помисли и поступке; да се не упушта у житејске бриге и сувишне разговоре; да се не занима за живот немарних људи, већ да се угледа само на живот светих отаца; да се радује, а не да завиди онима који напредују у врлини; да саосећа са онима који пате; да плаче са њима и много тугује због њих, а не да их окривљује; да не прекорева онога који се одвраћа од греха и да никада не оправдава самог себе, сматрајући се најгрешнијим пред Богом и пред људима; да уразумљује непристојне; да теши малодушне, да припомаже болеснима; да пере ноге светитељима; да се стара о гостопримству и братољубљу; да је са истовернима у миру, а да се од човека јеретика уклања; да чита општеприхваћене књиге, а да одбачене уопште не узима у руке; да о Оцу, Сину и Светом Духу не расправља, него да одважно говори и мисли о нествореној и јединосушној Тројици и да онима који питају одговара да треба да се крсте као што су прихватили, да верују као што су се крстили, и да прослављају као што су поверовали; да чини и говори добро; да се уопште не заклиње; да не даје сребро у залог; да не даје жито, вино и уље под камату; да се уздржава од неумереног живота, и од пијанства, и од житејских брига; да се ни према коме не односи подло; да ни о коме не говори лоше; да не оговара, нити да уопште са задовољством слуша оговарање; да не верује одмах ономе што се о некоме говори; да се не препушта срџби; да се не покорава жељи; да се не срди узалуд на ближњег; да ни према коме не осећа незадовољство; да не узвраћа злом на зло; да радије трпи да му се ругају, неголи да се руга; да буде бијен, неголи да бије; да поднесе увреду, неголи да вређа; да поднесе лишавање, неголи да другога нечег лиши.
Монах изнад свега треба да се уздржава од виђања са женама и од пијења вина. Јер, вино и жене развраћају разборите(Сир.19,2). Испуњавајући по могућности заповести Господње, он не треба да пада у униније, него да од Њега очекује награду и похвалу. Он треба да жели сладост вечног живота и да увек пред очима има Давидову изреку која говори: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем(Пс.15,8). Као син, он свим срцем, свом снагом, мишљу и силом треба да воли Бога, а као слуга да има страхопоштовање пред Њим, да га се боји и му се повинује. Са страхом и трепетом он треба да гради своје спасење, да гори духом; да се обуче у свеоружје Духа Светога; да не трчи као на непоузданои да се не подвизава као онај који бије ветар(1.Кор.9,26); да савлађује непријатеља у слабости тела и душевном сиромаштву; да врши све што је заповеђено и да себе назива непотребним; да благодари светом, славном и страшном Богу; да ништа не чини из надмености и таштине, него Бога ради и ради угађања Њему, будући да Бог расипа кости човекоугодника(Пс. 52,5); да се уопште не хвали, да не говори хвале себи самом и да му није угодно да слуша када га други хвали; да увек служи у потаји, а не да би људи видели; да иште похвалу само од Бога и да помишља о страшном и славном Његовом доласку, о одласку одавде, о добрима која су припремљена праведницима, а исто тако и о огњу који чека ђавола и анђеле његове; да се изнад свега сећа речи апостолске: Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити(Рим.8,18) и да убудуће говори са Давидом: Они који чувају заповести Његове имаће велику награду(Пс.18,12), велико уздарје, венце правде, вечну хладовину, бескрајни живот, неизрециву радост, непропадљиво боравиште на небесима код Оца и Сина и Светога Духа – истинитог Бога, гледање лицем у лице, ликовање са анђелима, са оцима, са патријарсима, с пророцима, са апостолима, са мученицима, са исповедницима и са онима који су од искона угодили Богу. И ми сами се потрудимо да будемо са њима по благодати Господа нашега Исуса Христа, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
Беседа о подвижништву
Човек је створен по образу и по подобију Божијем. Грех је, пак, наводећи душу на страсне жеље, унаказио лепоту образа. Бог, који је створио човека, јесте истински живот. Због тога је онај ко је изгубио подобије Божије, уједно изгубио и општење са животом. Стога је немогуће да онај ко је изван Бога, буде у блаженом животу. Према томе, вратимо се првобитној благодати од које смо се отуђили кроз грех и поново се украсимо по образу Божијем, бестрашћем се уподобивши Творцу. Јер, онај ко је кроз то уподобљавање, колико је могуће, постигао бестрашће Божије природе, у души својој је обновио образ Божији. А ко се, пак, уподобио Богу на наведени начин, без сумње је стекао и подобије Божанственог живота, непрекидно пребивајући у вечном блаженству. Стога, уколико бестрашћем поново у себи обнављамо образ Божији, и уколико нам уподобљење Богу дарује бескрајни живот, занемаримо све остало и употребимо све своје старање на то да нам душа никада не буде обузета никаквом страшћу, те да нам мисао, у налетима искушења, остане постојана и непоколебива. Јер, тако ћемо постати причесници Божијег блаженства.
Као потпора у таквом старању служи девственост, наравно, ако јој се мудро приступа. Јер, дар девичанства се не састоји само у уздржавању од рађања деце. Читав његов живот, и делање, и нарав треба да буду девичански: сваки подухват безбрачног треба да пројављује нетрулежност. Јер, може се и речју блудети, и оком прељубочинствовати, и гласом се оскрнавити и у срце примити нечистоту, и неумереношћу у јелу и пићу прећи границе целомудрености. Онај, пак, ко се кроз уздржање у свему томе придржава закона девичанства, заиста у себи показује савршену и у свему остварену благодат девствености.
Због тога, ако желимо да се облик наше душе, по подобију Божијем украси бестрашћем (чиме бисмо обрели живот вечни), треба да пазимо да не поступимо у нечему против завета и да не будемо осуђени попут Ананије. Јер, Ананија је у почетку могао да свој иметак не обећа Богу. Међутим, пошто је, имајући у виду људску славу и желећи да људе задиви својом милостивошћу, своје имање завештао Богу, он је утајио део вредности. Због тога је изазвао такав гнев Господњи (чији извршилац беше Петар), да чак не пронађе ни двери покајања. Онај ко није дао завет строгог живота, може, у складу са дозволом и законом, да ступа у житејске односе и да улази у брачну заједницу. Међутим, онај ко је већ изрекао свој завет, треба да се чува за Бога, као један од свештених дарова, како тело, које је заветом обећано Богу, не би оскрнавио поновним служењем обичном животу, и како не би био осуђен ради крађе светиње.
Ја имам у виду не само једну врсту страсти (као што мисле они који сматрају да се подвиг девствености састоји само у чувању тела), него страсна расположења сваке врсте. Онај ко намерава да се сачува за Бога не треба да се оскрнављује никаквим световном пристрашћем. Онај ко је Богу дао завет девствености треба да се чува гнева, зависти, злопамћења, лажи, гордости, лутања мисли, неумесних разговора, жеље да има оно што се нема, немарности према заповестима, раскошних одежди, украшавања лица, неприличних и непотребних састанака и разговора. Јер, препуштање нечему од тога скоро је једнако опасно као пребивање у греху, од кога се одрекао. Јер, све што се чини из страсти, на неки начин штети душевној чистоти и омета божанствени живот. Онај ко се одриче света треба да има у виду да Божији сасуд, тј. себе не оскрнави неком страсном употребом.
Он нарочито треба да схвати да је, изабравши анђелски живот, прекорачио границе људске природе и потчинио се правилима живота бестелесних. Јер анђелској природи је својствено да је слободна од брачне свезе, да се не занима ни за какву другу лепоту, него да непрестано гледа у лице Божије. Стога је онај ко ступи у анђелски чин и оскрнављује се људским страстима налик на кожу риса, код кога длака није ни потпуно бела, ни потпуно црна, већ ишарана мешавином разних боја, тако да не спада ни у црне, ни у беле.
Нека то буде неко опште правило за оне који су одабрали уздржљив и чист живот. Међутим, пошто је потребно да се детаљно размотре и посебни случајеви, навешћемо неке кратке напомене.
Они који се удаљују од уобичајеног живота и који се подвизавају за божанствени живот, нека се не труде сами, нити појединачно. Јер, за такав живот је нужно сведочанство, како би се избегло лукаво подозрење. Духовни закон захтева да оних који кушају тајанствену пасху не буде мање од десет. При томе, боље је да оних који се скупа подвизавају у духовном животу буде више, него мање од десеторице.
Предводник у узорном животу нека буде један, изабран од осталих после испитивања његовог живота, нарави и прикладног понашања у свему и пошто се узму у обзир и године његовог живота. Јер, људи су по природи склони да поштују старост. Нека он над братством, тј. над онима који му се добровољно повинују из оданости и смиреноумља, има власт по којој никоме у заједници није дозвољено да се супротставља његовој вољи, тј. када заповеда нешто што је усмерено на приличност и строгост живота. Јер, као што каже апостол, не треба се противити властимакоје су од Бога установљене, будући да се осуђују они који се супротстављају уредби Божијој(Рим.13,1-2). Остала братија треба да су уверени да старешини није случајно, него по милости Божијој дата таква власт, како би се напредовање по Богу спроводило без препрека: један предлаже све што је души корисно и прилично, а остали одано прихватају добре савете. Пошто је потребно да заједница буде савршено послушна и потчињена старешини, неопходно је да се изабере игуман чији живот ће за оне који се угледају на њега бити узор свега доброг. Он треба, као што каже апостол, да буде трезвен, мудар, поштен, кадар да поучава(1.Тим.З,2). Мени се чини да његов живот не треба испитати само у погледу година, тј. да ли је стар (будући да седу косу и боре може пратити [незрела] младалачка нарав). Напротив, нарочито треба испитати да ли његову нарав и понашање убељује благољепије које чини да све што говори или дела може заједници да послужи као закон и правило.
Онима који проводе такав живот приличи да смисле начин прехране који би био у складу да оним што предлаже апостол: Мирно радећи једите свој хлеб (2.Сол.З,12). Њиховим радом треба да руководи неки старац који је осведочен у часном животу. Он ће распоређивати дела њихових руку на најнужније потребе, како би се извршила и заповест која налаже да се у зноју лица налази храна (Пост.3,19), и како би пристојност владања остала беспрекорна и без замерке, будући да неће имати никакве неопходности да се појављују у народу ради животних потреба.
Најбоља граница и правило уздржавања нека буде следеће: не тежити ни нези, ни злостављању тела, него избегавати неумерености. Тако тело неће отежати и постати немирно, нити ће постати болесно и остати без снаге за извршавање заповести. Јер, за душу су подједнако штетна оба случаја: и када је тело непокорно (од сувишка здравља се препуштајући бесним поривима), и када је од болести изнурено, раслабљено и непокретно (тада душа нема времена да слободно упућује погледе горе, већ је по неопходности обузима осећање бола, услед чега слаби, притиснута злопаћењем тела).
Стога нека употреба буде сразмерна потреби. Ни вина се не треба гнушати, ако се узима ради лечења. Њега се не треба прихватати без потребе. Исто тако и све остало нека служи потребама, а не хировима оних који се подвизавају.
И нека читав живот буде заправо време молитве. Међутим, пошто напорима псалмопојања и клечања треба давати предах повременим прекидима, [време за молитву] треба прилагођавати часовима које су светитељи одредили за молитвословље. Тако велики Давид каже: У по ноћи устајах да те славим за праведне судове твоје(Пс.119,62). Њега, као што видимо, следе Павле и Сила који око поноћихвале Бога у тамници (Дап.16,25). Потом, исти Пророк казује: Увече и изјутра и у подне(Пс.55,17). И долазак Духа Светог се збио трећег часа, као што знамо из Дела. Фарисејима, који су се подсмевали ученицима због разноврсности језика којима су говорили, Петар каже: Нису пијани… јер је тек трећи час дана(Дап.2,15). Девети час напомиње страдање Господње, које се збило ради нашег живота. Међутим, пошто Давид говори: Седам пута на дан хвалим те за судове правде твоје(Пс.118,164), и пошто поменута времена молитве не испуњавају седмоцифрен број молитава, подневну молитву треба поделити на молитву пре и после узимања хране, како би и нама, приликом сваког дневног круга, као узор служило правило: „Седам пута на дан хвалити Бога“.
У пребивалиште подвижника не треба да улазе жене. Ни сви мушкарци не треба да улазе, већ само они којима је старешина дозволио. Јер, они који без потребе улазе често у срцима остављају низ неприкладних речи и бескорисних прича: са празним, пак, речима уносе се и испразне и непотребне помисли. Стога нека буде опште правило да они који долазе о својим потребама разговарају само са старешином и од њега добијају одговоре. Остали нека не одговарају љубитељима сујетних разговора, како не би били увучени у коло празних речи.
Нека сви имају заједничку оставу и нека се ништа не назива личним власништвом – ни одећа, ни обућа, нити било шта од онога што служи за телесне потребе. Њихова употреба нека буде у власти старешине, како би свако из заједничког користио оно што му је потребно.
У том општежићу закон љубави не дозвољава посебна пријатељства и дружења. Јер, појединачне пристрасности, по природи ствари, много штете општој сагласности. Напротив, сви треба да гледају један другога са подједнаком расположењем, како би у читавој заједници владала иста мера љубави. Уколико се пронађе неко ко под неким изговором има већу љубав према монаху брату, или рођаку, или према некоме другом, нека се опомене, будући да наноси увреду заједници. Јер, изобиље наклоности према једној особи разоткрива велики недостатак љубави према другима.
Казне осуђеноме због некаквог сагрешења нека буду у складу са грехом. [Казна може бити]: забрана да стоји заједно са другима приликом псаламопојања; одстрањивање из општења у молитви; удаљавање од узимања хране. При томе ће онај који је постављен да брине о општој пристојности према значају преступа одредити казну ономе који је погрешио.
Прислуживање заједничком сабору нека буде по реду: нека двоје на смену током једне недеље воде сву бригу коју захтева потреба, како би и награда за смиреноумље била општа, како никоме не би било могуће да чак ни у прекрасном има предност пред братством, и како би и одмор свима подједнако био пружен. Јер, наизменични умор и одмор онима који раде труд чине неосетним.
Старешина манастира има власт да, по свом нахођењу, дозвољава нужне изласке. Онима, пак, којима је корисно, он налаже да остају у обитељи и баве се домаћим пословима. Јер, често у младом телу, и поред свих настојања да се исцрпе уздржањем, никако не вене снага узраста, што за оне који излазе постаје повод за страсти. Стога онај ко по напону тела изгледа млад, нека не показује привлачну спољашњост, скривајући је све дотле док спољашњост не дође у долично стање.
Ништа код њих не треба да буде повод за гнев, или злопамћење, или завист, или тврдоглавост: ни изглед, ни покрет, ни реч, ни продоран поглед, ни израз лица, нити било шта друго што обично буди гнев код оних који живе заједно са другима. Онај, пак, ко падне у нешто слично не може имати извињење за своје сагрешење у томе што је сам раније поднео нешто увредљиво: јер, оно што је рђаво остаје рђаво, ма у ком времену се усудили да га учинимо.
Свака заклетва нека буде прогнана из заједнице подвижника. Уместо заклетве и они који говоре и они који слушају нека прихвате климање главом или сагласност која се потврђује речју. Онај ко не поверује једноставном потврђивању, изобличиће сопствену савест, тј. да још није постигао истинољубивост у речи. Због тога старешина треба да га прикључити онима који греше и да га уразуми лековитом казном.
Пошто протекне дан и пошто се свако дело, било телесно или духовно, приведе крају, пре уснућа свачија савест треба сопствено срце да подвргне испитивању. И оно што је неприлично (уколико се нађе), било помисао на забрањено, било недостојна реч, било лењост у молитви, било немарност у псаламопојању, било жеља за световним животом – треба откривати заједници, како би слабост онога који је упао у зло била излечена општом молитвом.
Беседа о подвижништву
Подвижнички живот има један циљ – спасење душе. Стога све што може да допринесе тој намери треба држати са страхом, као Божанствену заповест. Јер, и саме Божије заповести немају у виду ништа друго до спасење онога ко их испуњава.
Они који улазе у купаоницу скидају своју одећу. Тако и они који ступају у подвижнички живот треба да, ослободивши се од сваке житејске вештаствености, воде мудрољубиви живот. Прво о чему Хришћанин треба да побрине јесте да се ослободи од разноврсних и различитих порочних склоности које скрнаве душу. Онај, пак, ко тежи узвишеном животу, осим претходног, треба да се одрекне имовине, будући да брига и старање о вештаственом изазивају велику расејаност у души. Када многи ступају у заједницу, имајући у виду циљ спасења, треба пре свега да се учврсте [у намери] да имају једно срце, једну вољу, једну жељу и, као што заповеда апостол, да сва пунота сабрања буде једно тело, сачињено од различитих удова (1.Кор.12,12). У томе се, пак, не може успети уколико се не превлада обичај да се било шта назива личним власништвом – било одећа, било сасуд, било нешто друго што се користи у заједничком животу. Јер, свака ствар треба да служи потреби, а не ономе ко је поседује. Великом телу не пристоји мала одећа, ни маломе велика, него свакоме приличи и користи она која му је сразмерна. Тако је и са свим осталим: лежајем, постељом, топлом одећом, обућом. Они треба да припадају ономе коме су најпотребнији, а не ономе ко их поседује. Јер, као што се лечи рањеник, а не здрави, тако и оно што је измишљено ради старања о телу не ужива онај који живи раскошно, него онај коме је потребан покој.
Људи имају различите нарави и не расуђују сви подједнако о ономе што је корисно. Стога, да не би наступило растројство уколико свако буде живео по сопственој вољи, треба поставити за руководиоца човека који је пред свима посведочен као разборит, постојан и строг у животу. Тако ће оно што је у њему добро постати заједничко свима који се на њега угледају. Ако многи живописци буду осликавали црте истога лица, сва изображења ће бити међусобно слична, будући да су слична са једним лицем. Исто тако ће у многим наравима подједнако блистати добар начин живота уколико сви буду тежили подражавању нарави једнога. Стога ће избором једнога постати недејствена сва појединачна произвољења. Према најпревасходнијем ће се саображавати сви који га следе, повинујући се. апостолској заповести која налаже да се свака душа покорава властима које владају, будући да ће они који се противепримити осуду на себе(Рим.13,1-2).
Истинска и савршена послушност потчињених наставнику исказује се у томе да се, према савету старешине, не само уздржавају од неприличног, него да без његове воље не чине ни оно што је похвално. Јер, уздржање и свако злопаћење тела је корисно. Међутим, онај ко, идући за сопственим стремљењима, чини оно што му је угодно и не повинује се савету старешине, чини сагрешење које превазилази његов подвиг. Јер, онај ко се супроти власти противи се уредби Божијој(Рим.13,2). Осим тога, награда за послушност је већа од награде за напредак у уздржању.
Међусобна љубав треба у свима да буде једнака и општа, као што човек по природи воли сваки од својих удова, у једнакој мери желећи здравље читавом телу. Јер, патња сваког уда причињава подједнако неспокојство телу. Страдање сваког болесног органа подједнако се тиче читавог тела, премда једни органи имају предност у односу на друге. Страдање ока и прста на нози може бити једнако. Међутим, ми се не старамо подједнако о једно и о другом. Тако је потребно да у свакоме према свима који живе у тој заједници постоји саосећајно расположење и љубазан однос. Ипак, веће поштовање ће, као што је право, свако имати према онима који су кориснији. Али, пошто су сви неизоставно обавезни да воле једни друге са подједнаким расположењем, за заједницу је увредљиво уколико постоје некаква посебна побратимства и другарства. Јер, онај ко једног воли изнад других разоткрива да у себи нема савршене љубави према другима. Стога из заједнице морају једнако бити прогнани и недостојна свађа и посебна наклоност. Јер, из свађе настаје мржња, а од посебног пријатељевања и блискости произилазе сумњичавост и завист. Наиме, кршење једнакости код оних који су запостављени увек изазива и производи завист и непријатељство. Стога смо од Господа и примили заповест да подражавамо Његову благост: Он својим сунцем подједнако обасјава и зле и добре(Мт.5,45). Као што Бог свима даје могућност да подједнако учествују у светлости, тако и Божији подражаватељи треба да на све изливају општи и равноделни зрак љубави. Јер, где недостаје љубав, обавезно наступа мржња. Ако је, пак, као што каже Јован, Бог љубав(1Јн.4,16), онда је, по свој прилици, мржња – ђаво. Онај ко има љубав, у себи има Бога, а онај ко мрзи, у себи чува ђавола. Према томе, љубав у свима и према свима треба да буде иста и подједнака, док поштовање треба да се указује свакоме према достојанству. Код људи који су међусобно тако повезани телесно сродство не треба да има предност с обзиром на љубав. Онај ко [у тој заједници] има брата по телу, или сина, или кћер, тј. сродника, не треба да има и посебно расположење, које ће се разликовати од расположења према другима. Јер, онај ко у томе следи природу, показаће да се није потпуно ослободио природних окова и да се још управља по телу.
Бескористан говор и расејавање разговором у неприкладно време треба да буду забрањени. Насупрот томе, треба говорити само о ономе што је корисно за назидавање души. Међутим, и о корисном треба говорити пристојно, у погодно време, и то само онима којима је дозвољено. Онај ко је потчињен треба да чека дозволу од онога ко је старији. Шапутање, дошаптавање на ухо, као и знакови коју се дају покретима треба да буду прогнани. Јер, шапутање наводи да се сумња на оговарање, а знаци кретњама могу послужити као повод да брат помисли да од њега скривају некакву лошу намеру. Све то, пак, представља зачетак мржње и подозрења. Када међусобни разговор о нечему буде нужан, јачину гласа треба да одређује сама потреба: са оним ко је близу треба разговарати тихим гласом, а са оним ко је далеко треба повисити глас. Међутим, онај који некога саветује или који нешто заповеда не треба да користи јак и претећи глас: тако нешто, као увредљиво, не треба да се догађа у заједници.
Није дозвољено да се подвижничко боравиште напушта, осим ради одређених и неопходних излазака.
Будући да постоје заједнице не само мушкараца, него и девојака, све што је до сада речено треба да представља заједничко правило и за једне и за друге. Треба, међутим, знати да већу и превасходнију пристојност захтева живот жена, тј. њихово напредовање у неграмжљивости, у безмолвију, у послушности, у дружељубљу, њихова строгост која се односи на напуштање манастира, чување од сусрета, узајамна наклоност, избегавање посебних наклоности. У свему томе са посебном брижљивошћу треба да се одвија живот девојака.
Она којој је поверено да се стара о доличности не треба да тражи оно што је угодно сестрама, нити да се брине о томе да заслужи њихову благонаклоност, чинећи им по вољи, већ да се увек држи достојанствености, будећи страх и поштовање. Јер, она мора да зна да ће Богу одговарати због заједничких сагрешења против дужности. И свака која живи у заједници нека од игуманије не тражи оно што је угодно, него што је корисно и прилично, те нека не улази у разматрање онога што јој заповедају. Јер, навика у томе представља приучавање безвлашћу и јесте његова последица. Ми заповести Божије прихватамо без испитивања, знајући да је све Писмо богонадахнуто, и корисно за учење(2.Тим.З,16). Нека сестре тако прихватају и наредбе игуманије: без испитивања, са ревношћу, не са жалошћу или принудно(2.Кор.9,7). Нека оне извршавају сваку заповест, како би њихово послушање било награђено. При томе, оне не треба да прихватају само поуке које се односе на строгост живота. Напротив, ако наставница забрањује пост или саветује да се узме храна ради окрепљења, или нешто друго што служи за олакшање ради потребе, нека све једнако извршавају са уверењем да је оно што је она рекла закон.
Уколико буде потребно да се поразговара о нечему или са неким од мушкараца, или са оним који се стара о послу, или са другим човеком који може да буде користан у ствари о којој се ради, нека разговара настојатељица у присуству једне или две сестре, којима због живота и због година више није опасно да се сусрећу и да разговарају са било киме. А ако сестра самостално смисли нешто корисно, нека изложи игуманији и преко ње каже оно што треба рећи.