Омилија седма на шестоднев

1. Хајде да и данас, пошто са великом радошћу саслушасте оно што смо јуче говорили, представимо вашој љубави оно што је управо читано, замоливши вас претходно да помно пазите на то што се говори и да претходне речи слажете у разуму, да се и ми не бисмо улудо толико трудили. Оно око чега се ми старамо је да ви тачно познате силу тога што је написано, не да бисте само ви то знали, него како бисте и другима постали учитељима и, по блаженом Павлу, једни друге изграђивали (1 Сол 5.11). Јер ако ви напредујете у Господу и ако показујете преуспевање у духовној науци, велику ћете радост и нама причинити. То је, управо, највећа наша радост и највећи празник. Јер ко је наша нада, радост, венац. похвале?, пита /свети апостол Павле/. Нисте ли то ви и ваше преуспевање по Богу (1 Сол 2, 19)? Тако и сваки учитељ, када види да му је ученик брижљиво утврдио у разуму сећање на пређашње поуке и да делатно показује плод, са великом радошћу предаје му знање и о наредном. Тако, дакле, и ми, што више видимо да вам је бодар разум, да вам жеља расте и мисао крилати, све усрднији бивамо у томе да вам изложимо богатију поуку. И што вам више изливамо духовне воде, и нама ради вашега назидања и ваше духовне користи оне све више бујају. Овде, наиме, не може да се догоди оно што је природно за новац. Онај који је тамо ближњем дао сребро, умањио је сопствено имање и што више даје, оно му се све више и смањује. А овде је супротно. Имање се управо и увећава онда. тада се више и домеће овом духовном благу – када штедро изливамо поуке жељнима да од њих имају користи. Када нам је, дакле, то залог већега богатства и имања, а и ви имате неутолну жељу за овом духовном храном, хајде да видимо чему нас то и данас поучава блажени Мојсеј кроз ово што прочитасмо, или радије – шта благодат Духа његовим језиком казује свима нама. И рече, каже, Бог: начинимо човека по слици нашој и по подобију. Немојмо да просто претрчимо, љубљени, преко овога што је казано, него испитујмо сваку, па и кратку, реч и, спустивши се у њихову дубину, истражимо силу која је сакривена у њима. Ако је ту и мало речи, али велико је скривено благо, а трезвеним и будним доликује да се не заустављају на површини. Па и они који настоје да открију вештаствену ризницу не копају и не испитују само површно, него се спусте у велику дубину и истражују недра земљина, па својим умећем одвајају злато од земље и након много труда и зноја често једва могу да пронађу тек понеко зрнце. А овде ништа није тако, него је и мука мања, и благо је неисказано – јер све је духовно такво.

2. Не будимо, дакле, гори од оних који жуде за вештаственим стварима, него испитајмо и ми ту духовну скривницу која лежи у овим речима и видимо прво шта је оно што је ново и чудно у њима и зашто је овај блажени пророк или. тачније, човекољубиви Бог јављајући се кроз пророка, употребио такав /нови/ начин изражавања. Каже Он: Начинимо човека по слици нашој и по подобију. Раније Га слушасмо где, након што створи небо и земљу, рече: Нека буде светлост и Нека буде свод посред вода. И опет: Нека се сабере вода на једно место и нека се појави копно и Нека буду светила и Нека изведу воде гмизавце душа живих (Пост 1, 3, 6, 9, 14, 20). Јеси ли видео како је само речју и заповешћу целокупна твар настала у пет дана? А гледа колика је данас разлика у изразу. Он више не каже: „Нека буде човек“, него шта? Начинимо човека по слици нашој и по подобију. Шта је ту ново и необично? Ко је, дакле, овај који се ствара, да су за то Творцу били потребни толики савет и размишљање? Не ужасавај се, љубљени. Оно што је часније од свих видљивих бића – човек је, и ради њега и беше све ово створено – небо, земља, море, сунце, месец, звезде, гмизавци, стока, све бесловесне животиње. И зашто је, питаш се, ако је од свега овога часнији. он створен касније? Са разлогом је то тако. Јер као што је, када се цар намери да уђе у град, природно да копљеносци и сви други иду напред, како би цар у своје одаје ступио тек када буду биле ваљано припремљене, тако и сада /Господ/. намеравајући да над свим на земљи постави некога цара и владара, претходно сав овај украс створи и онда приведе онога који је назначен да началствује, показујући нам тиме колико Он цени то биће. Али питајмо Јудејца и видимо шта он каже коме је речено: Начинимо човека по слици нашој. Па то је спис Мојсејев, коме они кажу да верују, мада није тако. јер Христос каже: Ако верујете Мојсеју, верујете Мени (Јн 5, 46). Списи су, ето, код њих, а смисао код нас.

3. Коме је, дакле, казано: Начинимо човека и коме то Владика даје тај предлог? Није то зато што Он потребује савета и /туђега/ мишљења – далеко било – него Он то жели да нам тиме дозначи превасходну част која се указује створеном човеку. Шта, дакле, кажу ти који још имају покров у срцима својим и одбијају да схвате ишта од онога што тамо лежи? Ангелу, веле, то каже или архангелу. 0, лудости! 0, крајње бестидности! Па како би могао, човече, ангео да учествује у одлуци Владичиној и твар да саветује Творца? Није удео ангела да саветују, него да предстоје и да испуњавају своју службу. А да би се уверио, слушај велегласнога Исаију где каже о вишњим силама ангеоским како виде херувиме где стоје здесна Богу и серафиме који крилима покриваху лица своја и ноге (Ис 6,2). Јасно је да они не могаху да подносе светлост која оданде надираше, него стајаху са великим страхом и трепетом, јер творевини доликује да пред Владиком стоји.
4. Али они, не разумевајући ништа од онога што пише, говоре оно што им просто падне на памет. Стога нама ваља да одбацимо њихове клевете и да поучимо чеда Цркве који је истински смисао ових речи. Ко је, дакле, тај коме /Бог/ каже: Начинимо човека А ко други ако не великога савета ангел, дивни саветник, крепки, кнез мира, отац будућега века (Ис 9, 6), јединородни Богомладенац, Који је Оцу раван по суштини и кроз Кога све постаде? Њему то каже /Господ/: Начинимо човека по слици нашој и по подобију. Овде и онима који умују аријански Он задаје смртну рану, јер није заповедно рекао „начини“, као ономе који је нижи /од Њега/ или као мањем по суштини, него са равном чашћу /рече/: начинимо. А и ово нам показује једносуштност: Начинимо, каже, човека по слици нашој и по подобију. Али ту се опет појављују други јеретици, који: скврне догмате Цркве и кажу да је, ето, /Господ/ рекао: по слини нашој, па отуда желе да кажу да је Божанство човеколико, што би било потпуно безумље – Онога Који нема образа ни облика и Који је неизмењив сводити на људски облик и образ и бестелесноме придавати удове. Шта би могло да буде равно том безумљу, када они не само да не желе да се назиђују учењем богонадахнутих Писама, него отуда још имају и велику штету? Тако управо /раде/ и болесници и они који слабо виде овим телесним очима. Као што они због слабости очију мрзе и сунчеву светлост и као што се болесни гнушају и најздравије хране, тако и ови који болују душом и духовно слепи не могу да упере поглед према светлости истине. Испунимо зато оно што зависи од нас и руке им пружимо, разговарајући са њима са великом кротошћу. Тако је управо и блажени Павле саветовао, говорећи: … Са кротошћу карати оне који се противе, не били им како Бог, каже, дао покајање за познање истине и да се прену из замке ђавола, који их је живе уловио да творе његову вољу (2 Тим 2, 25-26). Видиш ли како је тим речима дозначио да они као да су омамљени некаквим пијанством Јер рекавши: да се прену, он је показао да они као да су негде погружени. А рече уз то и како их је живе уловио, чиме као да каже да су мрежама спутани. Треба нама много благости и дуготрпљења, да бисмо могли да их уграбимо и изведемо из замки ђаволових. Рецимо им, дакле: тргните се мало, погледајте у светлост правде, размислите о правом смислу ових речи. Рекавши: начинимо човека по слици нашој и по подобију, /Господ/ Се није ту зауставио, него нам је објаснио оним што је уследило зашто је употребио реч слика. Јер каже: И нека владају рибама морским и и птицама небеским и свим гмизавцима који гмижу по земљи. /Господ/, дакле, реч слика користи у вези са влашћу, а не са нечим друго, јер Он створи човека као владара над свим на земљи и ничега на земљи нема да је веће од њега, него све пребива под његовом влашћу.

5. А ако они који воле да се споре, и након што им је то тако подробно објашњено, буду говорили да је оно казано у вези сликом /спољашњег/ изгледа, питаћемо их: није ли очевидно да не постоји само човек, него и жена? Па обоје имају исти облик. Неће онда бити даје то разлог. Слушај Павла који каже: Муж није дужан да покрива главу, јер је слика и слава Божја; а жена је слава мужевљева. Он началствује, а она је потчињена, како јој и Бог каза на почетку: Код мужа твога биће прибежиште твоје и он ће господарити тобом (Пост 3,16). Будући да из разлога началствовања а не и /спољашњег/ изгледа доби /обележје/ слике /Божје/, човек влада свим, а жена је потчињена, Павле за мужа каже даје слика и слава Божја, а да је жена слава мужевљева. А да је говорио о изгледу – он не би направио разлику, јер исто је обличје мужа и жене. Јеси ли видео колика је истина и како онима који воле бесмислена спорења не оставља никакву могућност за оправдање? Али ми, свеједно, не престајмо да показујемо велико дуготрпљење у односу према /заблуделима/, не би ли им како Бог дао покајање за познање истине. Немојмо, стога, посустајати да показујемо велику кротост према њима, не бисмо ли их како могли уграбити од преваре ђаволове, па им, ако је угодно, опет поменимо блаженога Павла који овако говораше житељима Атине: Не треба да мислимо да је Божанство подобно злату или сребру или камену или уметном кипу или замисли човековој (Дап 17, 29). Виде ли колико им темељно мудри учитељ сву заблуду уништи? Он није рекао само да је Божанство лишено телесног образа, него ни да људска замисао није способна да нешто тако уопште представи. Стално им то понављајући, не престајте да им износите своје мишљење -можда и попусте, можда пожеле да погледају у истину. Обраћајући им се са великом благошћу и пажњом, не престајте ни сами ви, молим вас, да помно држите догмате Цркве, не мешајући редослед тога шта је речено. А са Јудејима говорите сходно њима и показујте да /оне речи/ нису упућене некој од служебних сила, него Самом једнородном Сину Божјем, показујући опет на основу тога и онима који аријански умују равночасност Сина и Оца, а онима који умишљају да је Божанство човекообразно наводите оно што јавно каза блажени Павле – погубне болести што ничу попут кукоља искорењујте догматима Цркве, а сами за себе ревнујте да утврдите благочестива учења. Ја желим и молим се да сви ви држите поредак учитеља и да не будете само слушаоци овога што вам говоримо, него да и другима донесете глас и да пецате на пут истине оне који су још увек заблудели, као што и Павле каже: Један другога назиђујте и Са страхом и трепетом своје спасење стичите (1 Сол 5,11. и Фил 2,12). Тако ће се и наша Црква умножити, а и ви ћете окушати вишње благодати када показујете велику бригу за своје удове.

6. Бог управо жели не да хришћанин буде сам себи довољан, него да и друге изграђује и то не само поуком, него и животом. Јер ништа тако не упућује истини, као пажљиво живљење, а и други не пазе толико на оно што ми говоримо, колико на то што чинимо. А да би увидео даје то тако (макар и безброј пута философирали и говорили о трпљењу зла, а када падне тренутак не покажемо ли се на делу – од приче нема толико користи, колико је дело нанело штете. А ако и пре и после приче дамо пример делима, бићемо достојни да нам се верује Јер оно што саветујемо и на делу испуњавамо, пошто и Христос такве назва блаженима, говорећи: Блажен је који изврши и који поучи (Мт 5, 19), гледај како је претпоставио делање, а иза њега ставио поуку. Јер ако дело претходи, макар поука и не следила, довољна су дела да јасније од речи поуче оне који нас гледају. Тако на сваки начин, дакле, гледајмо да прво поучавамо делима, а потом речима, како не бисмо и ми чули од Павла: Учећи другога, себе ли не учиш( Рим 2, 21) И када желимо да некога посаветујемо да исправи нешто важно, старајмо се да прво сами то исправимо, да бисмо још слободније давали поуку и нека нам сва брига буде како да спасимо душу, како бисмо успели да, обуздавши киптаје плоти, покажемо истински пост – уздржавање од зла. А то је пост. Уздржавање одјела зато је и добијено, како би се обуздала напетост плоти и да би се укротио коњ /страсти/. Јасно је да онај који пости ваља да пре свега зауздава гнев, да се научи благости и кротости, да има скрушено срце, изгони помисли на неумесне жеље, држећи пред очима оно недремано око и судилиште непоткупљиво, да се издигне изнад новца, да покаже велико милосрђе и да из душе изгони сваку злобу према ближњем. То је истински пост, као што и Исаија каже у име Божје: Нисам Ја такав пост изабрао, каже Господ, ни да као трска савијеш врат свој и кострет и пепео да простреш, нити тако ћете назвати пост примљеним (Ис 58, 5). Него шта је, реци ми. Раскини, каже, окове насилних нагодби, ломи хлеб свој гладноме, сиромаха и бескућника уводи у дом свој (Ис 58, 6,7, 8.). И учиниш ли тако, каже, тада ће се излити као зора светлост твоја и исцељења твоја брзо ће доћи.

7. Јеси ли видео, љубљени, шта је истински пост? Такав пост постимо и не мислимо просто, као многи, да се он исцрпљује у томе да до вечери остајемо без хране. Није то оно што се тражи, него да уз уздржавање од јестива покажемо и уздржавање од свега штетног и да се много потрудимо око неговања духовног. Онај који пости треба даје спокојан, тих, благ, смирен, да презире славу тренутнога света. Као што презре душу, доликује да презре и празну славу и да гледа само на Онога Који испитује срца и бубреге, да се са пажњом моли и исповеда пред Богом и према снази да даје милостињу како би самоме себи помогао. Јер ова, управо ова заповест може да нам затре сва сагрешења и да нас истргне из огња геенскога, само ако је са штедрошћу творимо, а не да бисмо је показали људима. А зашто кажем – да не показујемо? Ако смо благоразумни, требало би да је показујемо само зато што је то добро и из састрадавања према ближњима, а не због обећане плате од Владике. Али будући да ми не можемо ништа високо да мислимо, приносимо је макар због те плате, али не тежећи ни за каквом славом од људи, како не бисмо уз трошак и награде се лишили. И на то гледајмо не само у вези са милостињом, него и на сваком духовном послу и ништа не чинимо обазирући се на славу људску, будући да нам ни од чега неће бити користи – ни ако постимо, ни ако се молимо, ни ако творимо милостињу, нити ако шта друго чинимо, ако то не бива само због Онога Који зна и оно што је скривено и што лежи у дубини нашега разума. Јер ако од Њега очекујеш награде, човече, зашто желиш да те хвале они који су једне природе са тобом? И зашто кажем хвале? Тај често и не хвали, него и клевеће. Много је оних који су тако злоумни, да и оно добро што ми чинимо окрећу у супротно. Зашто, реци ми, толико високим држиш пропадљиви њихов суд? Нема ничега нашег да се крије од онога недреманог ока и, то имајући на уму, треба да са таквом пажњом устројимо живот, као они који убрзо имају да испоставе рачун и за речи, и за дела, и за саме помисли. Немојмо, стога, презирати сопствено спасење. Ништа није врлини равно, љубљени. Управо нас она граби од геене и у будућем веку дарује нас да се наслађујемо царством небеским, а у садашњем животу чини нас вишима од свих који би да улудо сплеткаре и силнијима не само од људи, него и од самих демона и од непријатеља нашега спасења – ђавола. Шта би онда њој могло да буде равно, када оне који је следе узвишава не само над коварним (лукавим) људима, него и над демонима? Јер добродетељ је презирати све људско, у сваком часу на уму имати будуће, ничему садашњем не приљубљивати се, него знати да је све људско сенка и сан, ако не и нешто ништавније. Врлина је као мртвац бити расположен према стварима овога живота и за оно што штети душином спасењу бити неделатан као мртвац, а само за духовно живети и делати, као што и Павле говораше: Живим, не више ја, живи у мени Христос (1 Гал 9,20). И ми, стога, љубљени, као они који се у Христа обукоше, све тако чинимо и не жалостимо Духа Светога. Јер када нас узнемире страсти – недолична жеља, јарост, гнев или злоба – мислимо на Онога Који у нама пребива и изгонимо бестрага сваку такву жељу. Постидимо се од Бога нам дате неизмерне благодати и зауздајмо све плотске страсти, како бисмо се, правилно се подвизавајући у овом кратком и пролазном животу, удостојили оних великих венаца у тај будући дан, страшан за грешнике, а жуђен од оних који се обукоше у врлину, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом, /припадају/ слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин.

Текст објављен у књизи:

Нека буде светлост, 
Шестоднев – Тумачење Књиге Постања, 
Београд 1998.