СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ПЕТА ГЛАВА

И (у треци дан) би свадба у Кани Галилејској… и када Исус доде тамо, рече Му мати Његова: Немају вина. Исус јој рече: Шта хоцеш од Мене, жено? Још није дошао час Мој (в. Јн. 2; 1–4), односно, Ја ништа не циним на силу, и нека сами примете да понестаје вина а да сви желе да пију. То је рекао да би у њиховим оцима прославио Свој дар. Марија је пожурила, због чега ју је Он и уразумио. Или, пак: Још није дошао час мој, тј. време Његове смрти. Дакле, пошто су се гости напили (в. Јн. 2; 10), Он би тешко избегао муцење уколико би насилно на њих излио Своје дарове, јер је то био тек почетак Његовог благовештења ? .

Будући да је Марија мислила да је узрок Његових цуда стицање славе и части у јудејској светини, Он јој је рекао: Још није дошао час Мој. Он, наиме, није сатворио дело због онога о чему је мислила Марија него пре због тога што је хтео да угуши ту њену помисао. Уосталом, Марија је знала за цудо које Он намерава да сатвори, јер Писмо каже: Чуваше… све у срцу својему (Лк. 2; 51) и што год вам рече Син мој, учините (Јн. 2; 5). Марија је видела да понестаје вина, и знала је да Он није безразложно дошао на ту свадбу. Грцки текст каже: Када је сео за трпезу, понестаде вина. Када Му је Мати рекла за то, Исус је одговорио: Још није дошао час Мој, тј. управо је дошао. Марија је отуда дознала да ће Он ту сатворити знак, и када је Исус прекорио њене недоумице, рекла је слугама следеће: Што год вам рече Син мој, учините ? .

Затим се, каже, Марија забринула јер је требало да они, који су прослављали свадбу, донесу вино кад је Он стигао, због чега је рекла: Презиру Те, јер су Твојом кривицом били исмејани. Ти си их осрамотио, јер ће сви присутни цути да си дошао кад је понестало вина.

Реце мати Исусова Њему: немају вина. Исус јој рече: Шта хоцеш од Мене, жено? Шта је то лоше рекла Марија? Марија је, кажу, посумњала у Његове речи, будући да је рекла: Немају вина. Због тога је Он и одговорио: Шта хоцеш од Мене, жено? Да је Марија схватила да Христос намерава да сатвори цудо, јасно је и из онога, што је рекла слугама: Шта год вам рече Син мој, учините. Осим тога, и Још није дошао час Мој, тј. након што је у пустињи победом над даволом показао Своју моц, на цудној свадби појавио се као горостас који треба да сатвори нешто задивљујуце.

Марија је кренула да би, уместо апостола, била извршитељка Његове воље. међутим, како није знала ни да предвида ни да предухитри Његове речи, Он ју је зауставио јер је пожурила: Још није дошао час Мој, тј. кад пожеле да пију и кад се покаже да је понестало вина, тада ће се и показати чудесни знак. Тако је Мати, после Његове победе над преисподњом, угледавши Га пожелела и да Га као мати загрли (Јн. 20; 11–17) ? . Како Га је Марија следила све до крста, Он ју је од тог дана предао Јовану рекавши: Жено, ето ти сина, а уценику: Ето ти мајке (Јн. 29; 26–27). Тим речима јој је забранио да Му се приближава, будући да је рекао: Од сада је Јован твој син! ?

Због чега је Господ, на почетку Својих знамења, изменио природу воде? Да би показао да је Божанство, које је изменило природу воде у каменим посудама, изменило и природу у утроби Дјеве, слицно као што је и на крају Својих знамења отворио гроб да би показао да грамзивост смрти није могла да Га надвлада. Обе велике промене, тј. у Свом рођењу и у Својој смрти, као пецатом је потврдио када се вода која је, сагласно својој природи, подложна промени (у вино) у виновој лози, претворила у њега (у вино) у каменим сасудима, без икаквог садејства природе, слицно као што је и Његово тело било чудесно зацето у Дјеви и на прекрасан начин саздано без мужа. Он је, дакле, од воде начинио вино да би свакога убедио у то, на који је начин дошло до Његовог зацеца и рођења. Шест сасуда (Јн. 2; 6) позвао је за сведочанство једној Дјеви, која је Њега родила. Камени сасуди су на сасвим нов и себи несвојствен начин зацели и родили вино, и више нису радали. Тако је и Дјева зацела и родила Емануила, и више није радала. рођење вина у каменим сасудима било је рођење од малог у много, од недостатка у изобиље, од цисте воде у добро вино, док се Маријино зацеце догодило из обиља у сиромаштво, из славе у беславље. Осим тога, ти камени сасуди су били слицни изворима, који су представљали и наговештавали јудејско оцишцење, и Господ им је присајединио и знање о Свом учењу, како би показао да је Он дошао путем Закона и пророка, али ради таквог краја којим ће све то изменити Својим учењем, као што је тамо воду претворио у вино.

Овде се каже и ово: Сваки човек најпре добро вино износи… а затим лошије (Јн. 2; 10), да би се објаснило да је оно, што је претходило, било слицно житници ? , јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1; 17). Земаљски женик позвао је Женика небеског и Господ је, припремивши се за свадбу, дошао на свадбу. За трпезу је био позван Онај, Који је за целу васељену приуготовио трпезу у Свом Царству, и подарио им је свадбени дар да би се утешили. Његово богатство није се гнушало сиромаштва оних који чак ни лоше вино нису могли да понуде саобразно броју званица, и да се нешто од Његовог преобиља није излило на њих, устали би од стола жедни и ражалошцени.

Са Своје стране, и Господ је њих позвао на свадбу, као што је био позван и Он Сам, заједно са Својим уценицима. међутим, иако је Он много пута седео за њиховом трпезом, они су Његову трпезу презрели, слицно као што су се и њихови оцеви одвратили од манне у пустињи (4. Мојс. 11; 4–6). Ангели су јели за Авраамовом и Лотовом трпезом (1. Мојс. 18; 1–8. и 19; 1–3), а ни Господ није одбио да једе и да пије са њима. Они су га позвали, и Он је дошао. међутим, када је Он њих позвао, нису желели да доду код Њега на свадбу. Они су Га позвали, и Он није одбио; Он је позвао њих, а они нису дошли на Његову вецеру (в. Лк. 14; 15–20). Он је поцаствовао званице, а они су презрели Оног, Који их је позвао. Он је подарио радост званицама (на свадби), а они су убили слугу Његовог. Он је допунио понестало вино, а они су одбацили цитаву Његову трпезу. Он их је развеселио добрим вином, а они су Њега огорцили и разгневили, и уместо најпријатнијег вина дали су Му жуц (Мт. 27; 34) и оцат (Мт. 27; 48, Мк. 15; 36).

Будући позван (на свадбу), Господ није дошао заједно са осталим званицама, које су стигле пре Њега, како би ови попили прво и лошије вино. Затим је дошао и Он, да би (са Собом) донео и боље вино. Заједно са осталима био је позван и Господ, јер се по Својој спољашњости није разликовао од њих. Сатворио је чудесан знак, због којег су дознали да Он по Својој природи није једнак њима. Ако их је Својим изгледом наводио на мисао о Својој једнакости са њима, онда их је, упоредо с тим, Својим чудесним знаком научио да је Он изнад њих. Чутеци је воду претворио у вино, да би Његово божанствено цутање пехарника преобразило у гласника, који званицама радосно благовести о овом весељу. Вино по самој својој природи весели човека. Како је Његова заповест брзо сатворила вино које је пријатношцу свог укуса превазилазило све остале врсте вина, због тог његовог превасходства распитали су се и дознали ко је његов господар и творац.

Победника, који се враца из битке, трецега дана позвали су на свадбену гозбу, како би се видело да након победе победницима предстоји радост. Упоредо с тим, овим слуцајем се показује да је Христос, иако беше позван као страни гост, у суштини био господар свадбе, јер је недостатак на свадбеној гозби допунио Својом речју која испуњава све несавршено. Осим тога, Господ овим цудом није створио потпуно нову ствар нити је Своје делање ограницио на исту стару ствар, каква је била и раније, јер им није предложио да пију воду уместо вина. Он, међутим, није у потпуности прешао преко граница те ствари јер је вино, које је начинио, сатворио од раније сатворене воде. Он, дакле, тамо није открио потпуно нову ствар него је ту претходну ствар изменио, како би посредством њене промене показао да је Он њен господар и како би тиме, што ју није учинио нечим другим, остали разумели да Он њу не презире и не одбацује. Исто тако ће и на крају времена те исте твари бити обновљене, будући да она воља, која је једном речју изменила обицну воду у пријатно вино, може васцелој творевини васпоставити облик, чија је лепота неизрецива ? . Најзад, то цудо је сатворио и због тога да би променом грубих ствари у привлачне поуцио да оне нису зле по природи него да је њихов Творац по Својој природи премудар и да је знао да је нужно да се саздају ствари које ће се испитати и поправити, тј. да би се праведници искушали и задобили награде а да би се преступници поправили и на тај начин и они задобили корист. Онај Који је свепрождируци огањ Својом заповешцу преобразио у слатког утешитеља ? , Тај ће на крају времена шкодљивим стварима заповедити да постану корисне, и злим стварима ће заповедити, и оне ће прицињавати радост. Од почетка је људска уста навикао на укус Свога вина, да би затим победио и њихов слух и привео га ка прихватању Свог слатког учења.

Испунило се време (Мк. 1; 15), тј. оно време које је пролазило у смени генерација. Први период распростирао се од Адама до Ноја, са савезом који су успоставили Ситити (потомци Ситови) кад су се раздвојили од Каинита (тј. потомака Каинових) и удаљили се од њих. Други је период од Ноја до Авраама, у којем је било забрањено једење крви. Што се год мице и живи нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву. Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв, каже Господ (1. Мојс. 9; 3–4). Од времена Авраамовог до времена Мојсејевог био је период обрезања изван Закона, а од Мојсеја до јављања Христовог период Закона: од тада се време испунило, јер више нема никога ко би могао да измени или да продужи (смену периода).

Осим тога, у прва времена, од Авеља до Ноја, Богу су приносили произвољне жртве. Утешице нас, каже, жртвоприношењем својим (1. Мојс. 5; 29). Потом је Ноје принео жртву на олтару, подигнутом на гори кордујској ? (1. Мојс. 8; 20–22). За овим је следило жртвоприношење Авраамово на Аморејској гори (1. Мојс. 22), Јаковљево у Ветиљу (1. Мојс. 28; 18–19) и Исуса Навина насред реке Јордана, на месту преласка (Ис. Нав. 4; 9), па онда жртвоприношење у Силому, где је била постављена скинија (ковцег завета) (Ис. Нав. 18; 1). Након тога следи жртвоприношење Соломоново у првом јерусалимском храму (1. Цар. 8; 2) и најзад, жртва Христова коју је Он установио у Својој Цркви до свршетка века, јер се то више неће мењати. Због тога је и речено Испунило се време јер од тог времена, према речима Еванђелисте, Царство Божије се благовести (Лк. 16; 16). Или: Испунило се време, тј. време Израиљево.

Уценици Његови крштаваху (в. Јн. 3; 22 и упор. Јн. 4; 2), јер су и сами били крштени, пошто не би могло бити да су крштавали друге а да при том они сами нису били крштени, чему и поуцава следећим речима: Они који су крштени немају никаквог недостатка (упор. са Јн. 13; 10). Ово би се, можда, могло односити на то што су они крштени водом. иначе, послушај оно што им је рекао: Ви сте већ цисти због речи коју сам вам рекао (Јн. 15; 3). Сагласите се, дакле, да је реч Христова за њих била крштење, јер се и само крштење освештава том речју, слицно као што је и Јован био освештан и освештао је поверено му крштење заповешцу коју је добио (Лк. 3; 2). Неки кажу да је њима уместо крштења послужило оно, када им је Он дао (Своје) тело. Како би иначе они могли бити крштени ако нису имали вере у Његово тело и крв? Он им је као опомену рекао: Ако не једете тело Сина човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи (Јн. 6; 53). Када су се они разгневили и узнегодовали, обратио се Дванаесторици: Да нећете и ви да одете? Тада му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо отици… ми смо поверовали и познали… (Јн. 6; 67–69) ? . На који су начин они поверовали, ако не посредством онога, кроз шта су и остали Јевреји могли да поверују у Њега, односно слушајуци Га и разумевши?

Изабрао је Јакова, цариника, да би охрабрио његове другове да следе Христа. Видео је грешнике и позвао их, заповедивши да седну крај Њега. Задивљујуци призор! Ангели са страхом стоје пред Њим, а цариници радосно седе поред Њега! Блажени духови трепере од страха пред Његовом велицином, а грешници једу и пију с Њим! Унижавају се књижевници, распламсани мржњом, а цариници се веселе због милосрда. Видело је небо и задивило се, видео је ад и избезумио се од јарости. Видео је сатана и обесхрабрио се, видела је смрт и изгубила је своју силу, видели су књижевници и отишли постидени, видели су фарисеји и збунили се. Била је радост на небесима и ликовање ангела јер су непријатељи покорени, непослушни приведени послушности, грешници препородени а цариници оправдани. Иако су се други противили (упор. Мт. 16; 22), Он није одбацио крсну срамоту, и мада су Га непријатељи исмевали (Мт. 9; 11, 11; 19 и Лк. 15; 1), Он се није удаљио од друштва цариника, него је пренебегао поругу и презрео похвале, тако да је једним и другим извршио људско спасење.

Сву ноц смо се трудили (Лк. 5; 5) – тим речима ознацава се учење пророка које је са небеса послато у свет, овде изображен символом мора. Две ладе су обрезање и полна кожица. То, што дадоше знак својим друговима (в. Лк. 5; 7), тајинствено ознацава седамдесет два уценика, јер дванаест апостола није било довољно за лов и жетву (упор. Лк. 5; 10 и Јн. 4; 35–37).

Видевши Исус веру њихову рече одузетоме: …опраштају ти се греси твоји (Мт. 9; 1–13). Уоци да се вера једних преноси и на друге. Од самог болесника није захтевао веру, јер је он био слицан порушеном здању и није био свестан свог положаја, слицно као што ништа није тражио ни од оног сина–јединца, него од његовог оца (Лк, 9; 38), нити пак од оне кцери, него од мајке–Хананејке, која је рекла: И пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт. 15; 27). Нека, дакле, остане Твоја брига о спасењу наших душа ?? , када Те и ми за то молимо, да не би ослабила и да се не би муцила наша душа тако, као што је и он (болесник) био слаб и муцио се због својих грехова. И заиста, реч Господња долази до њега, оцишцује га и исцељује; оцишцује његове тајне грехове и исцељује његово видљиво тело. На тај начин је, посредством видљивих и скривених дела постало јасно да је Он (Христос) Бог у скривеном и човек у видљивом, јер је према Његовом спољашњем, човечијем изгледу, било оцигледно да је човек, док су услед Његове унутрашње велицине могли да поверују да је Он Бог.

Опраштају ти се греси твоји. Које му је грехове опростио? Оне, наравно, које је поцинио против Њега. На који је начин, дакле, Он противан Закону? Чиме су Њему или Његовом Оцу били обавезни људи који Га ни у једном делу моци, ни у правди, ни у законодавству, нису пронашли (упор. Дела ап. 17; 27)? ?? На који је начин, дакле, Исус опростио грехе који воде у дуг пред Богом Закона, ако самим својим рођењем није био сједињен с Њим? ?? Оцигледно да је тиме речено да је Он Његов Син. будући да је ослабели сагрешио против Њега, Он је казнио његово тело. Сагласни са учењем Јасова говоре: због чега је било потребно да Господ каже „опраштају ти се греси твоји?“ Разуме се да то Њему не би било потребно када би болесник био погоден одузетошцу чији је узрок нешто друго а не грех ?? . И због чега би му опростио ако одузети није био управо Његов дужник? Или, ако није био управо Његов дужник, какве би користи (одузети) имао од тога што је Господ рекао: опраштају ти се греси твоји? У том слуцају греси, чак и да нису били опроштени, ни најмање не би шкодили болеснику, јер би по благости и милости био ослободен казне ?? .

После овога, Писмо каже следеће: И гундаху књижевници њихови и фарисеји говорећи уценицима Његовим: Зашто са цариницима и грешницима једете и пијете? И одговарајуци Исус рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање (Лк. 5; 29–32). Ван сваке сумње се зна да је у Израиљу било здравих и праведника ?? . То, дакле, знаци да није противан Закону подвиг Исуса, Који се исцрпљивао ради људи, исцељивао их и оправдавао. Што се пак тице незнабожаца, и они су се такоде у сваком погледу на земљи показали као здрави и праведни пред својим Створитељем, и због тога за оним, који се јавио касније ?? , није било никакве потребе, јер здравима није потребан лекар нити је праведнима потребна благодат.

Све то време, које је провео на овој земљи, наш Господ упоредује са брацном ложницом, а Самога Себе са Жеником: Не могу сватови постити док је Женик са њима (Мк. 2; 19).

Гле, уценици Твоји цине што не ваља цинити у суботу (в. Мт. 12; 1–8). међутим, Господ их је у почетку поуцавао и усавршио у истини праведника, да се не би превише зацудили када Он пунотом Свог учења разруши закон. Да, и Отац Његов га је разрушио да би показао да Њему припада стварање (света), промишљање и законити домострој и да би уверио да је закон био лек одсецања, који је истински лекар предложио онима, које је болест захватила од главе до пете ?? . Поцеше тргати класје и јести (Мт. 12; 1). Овде нам је дат пример и неки образац ?? , јер је Закон забрањивао да се једе првина док не буде принета на олтар (2. Мојс. 23; 19. и 34; 26, 5. Мојс. 14; 23). Они су брали и јели плод првине, који је пре жетве требало однети свештеницима (5. Мојс. 18; 4, Књ. Нем. 10; 37. и Јез. 44; 33). Фарисеји нису били толико мудри да би из тог разлога окривили уценике, него су их, како је написано, прекоревали што нарушавају суботу.

Господ им се супротставио уистину најјаснијим доказом, наводеци пример цара Давида (Мт. 12; 3–4, упор. 1. Сам. 21), будући да он није био кажњен за слицан поступак, као ни за неке друге (поступке). Давид није имао право да их једе ?? јер он није био свештеник ?? . Давид је, наравно, био свештеник, али зато што је био обитавалиште Духа Светога. Када их ни то није уразумило, Он их је разоблицио због њихових сопствених поступака: Свештеници у храму суботу обесвецују, па опет нису криви (Мт. 12; 5). Господ нам је, међутим, ознацио и нешто друго: пре него што су поцели да га прогоне, Давид није смео да приступи светим хлебовима. међутим, кад су поцели да га прогоне, он је добио власт да их узме и поједе. На тај начин је и Господ после Својих прогона поделио Своје тело и Своју крв уценицима и верујуцима. Субота постаде човека ради (Мк. 2; 27), јер одмор долази након шест дана и због тога је ради човека. Из тог разлога је (субота) и добила своје име. Субота, дакле, није установљена ради Бога него ради човека и стога је човек, којем ју је дао, њен господар.