Свети Григорије Богослов
Писмо LXXVI
(Светом Григорију из Нисе)
1. И то одређено беше животу ми
злехудоме да за смрт Василијеву
дочујем и за свете душе те престављење,
којом нас он остави и к Богу се
престави, пошто је васцео живот у
припрему за то претворио.
2. А мени је , уз, остало, због још увек ми
рђавог и опасног телесног стања, и то
ускраћено, да свештени му прах
земаљски загрлим и уз тебе нађем се,
који се држиш како подвижнику
премудрољубивоме и приличи, те да
пријатеље заједничке успокојим.
3. Што се удовиштва Цркве тиче, од које
је таква слава отргнута и са које је
такав венац отресен, то призор је који
људи разумни не могу ни очима сазирати
нити слухом примати ! Тебе, пак, мислим,
и поред пријатеља толиких и утешења
речи, нико утешити могао не би тако као
(што успеваш) ти сам и и успомена на
њега ! Вас двојица сте свима другима
премудрољубивог подвига узором и
обрасцем духовним постали ваљаног
владања у срећи и постојанства у
недаћама, будући да за ово двоје
премудрољубље зна – уздржано
благостање примати и благообразно –
несрећу.
4. Толико од нас пречасности твојој.
Мене, пак, који ово пишем, шта
успокојиће (еда ли време неко или реч),
осим дружења и разговора са тобом,
којега нам је, местo свега, Блажени
оставио да бисмо, као у зрцалу каквом,
дивотном и прозирном, својства његова
сагледавајући, сматрали да и њега још
/крај себе/ имамо !
са старојелинског: Весна Никчевић
из часописа Црквени живот 8/2006