СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ
ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
ПРВА ГЛАВА
Због чега се наш Господ обукао у тело? (Као прво), због тога да би и само тело окусило радост победе, да би се испунило и спознало дарове благодати. Да је Бог победио без тела, какве бисмо Му похвале узносили? Као друго, да би се разјаснило да наш Господ са почетком стварања нипошто није оклевао због тога што ће човек постати бог јер је то, што се наш Господ умањио у човеку, више од онога што је Он обитавао у њему док је човек био велики и славан ? . Због тога је и написано: Ја рекох – богови сте (Пс. 81; 6). Према томе, Реч (Логос) долази и облаци се у тело да би се кроз оно, што је доступно робовању и кроз оно, што робовању није подложно, тело одвратило од онога који га је поробљавао ? . Требало је да наш Господ буде пристаниште свих добара којем би притицали људи, ризница свих тајинстава којој би са свих страна приступали и обитавалиште свега скривеног, да би се сви људи, као на крилима, узносили к Њему и у Њему једином налазили спокојство. Одбаци умовање према којем је падом онога, што је пао, пао и Онај Који је требало да га васпостави. будући да је тело Адамово било (створено) пре него што су се у њему појавили поремећаји (растројства), ни Христос није прихватио поремећаје (растројства) каква је Адам касније задобио, јер су они били нека слабост која је придодата (првобитној) здравој природи. Господ је, дакле, примио ту здраву природу, чије је здравље (са Адамовим падом) пропало, да би човек кроз здраву природу Господњу повратио здравље своје првобитне природе. Када су крвожедне звери страшно израњавале човека, Доброчинитељ је пожурио да нас оживи Својим лековима. Човек је незаслужено обавијен завојима, јер су и ране његове биле незаслужене: човек ни у чему није сагрешио против сатане који га је израњавао, као што ницим није узвратио ни Доброчинитељу Који га је исцелио. обучен, дакле, у оно исто оружје којим је непријатељ победио и бацио свет у осуду, Господ је сишао у битку и у телу, примљеном од жене, победио свет, надвладао непријатеља и осудио га. Док је Црква била скривена, њу су наговештавала тајинства ? док је она сама ћутала. Када је Црква била откривена, сама је почела да тумачи оне своје пророке који су услед њеног јављања од тада заћутали.
У почетку беше Реч (Логос). Еванђелиста ово говори како би показао да, као што реч постоји код онога ко је изговара, тако и Бог Реч (Логос) у сваком делу има заједницу са Својим Родитељем, да је у Њему и изван Њега. Добро расудујеш да реч постоји и пре него што је изговорена, јер је Захарија говорио без покретања усана. Наш Господ се назива речју (Логосом) и из још једног разлога. Наиме, кроз реч се открива оно што је скривено у срцу, о чему сведоци и апостол Павле, говореци: У Њему су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2; 2). Уосталом, реч се не изговара пре него што се уоблици ? , јер је природа речи рођена. Тако је и Логос Сам о Себи сведоцио да Он није Сам од Себе него да је рођен, и да Он није Отац него Син, јер је рекао: Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1; 18). Он каже и ово: Ја сам дошао у име Оца (Јн. 5; 43 и Јн. 16; 28, где каже: Изидох од Оца). Ако кажеш да то, што јесте, не може бити рођено, учинићеш лажним сведочанство Писма које каже: беше, а затим: рођен из недара Оца Свога.
У почетку беше Реч (Логос). Пази да на том месту не помислиш на слабу реч, и не сматрај Га тако ништавним да Га назовеш гласом. Глас не постоји од почетка, јер гласа нема пре него што се изговори, а након што се изговори, он опет престаје да постоји. Та реч, Која је по Својој природи подобије суштаства Свог Оца, није, дакле, била глас; та Реч није била Оцев глас него Његова икона. Ако су деца, коју си ти изродио, теби подобна (слицна), како онда мислиш да је Бог родио глас а не Бога? И ако син Јелисаветин, иако је назван гласом (в. Мт. 3; 3, Мк. 1; 3 и Лк. 3; 4), јесте истински човек, онда је утолико пре Бог, који је назван речју (Логосом) истинити Бог. Ако приговориш да се Син у Писму јасно ознацава именом речи (Логоса), онда размисли да Јован, који се назива гласом, постоји као лицност. На слицан начин је и Бог, Који се назива речју (Логосом), утолико пре Бог Реч (Логос). Ако пак мислиш да је Син помисао Оцева, онда ћу те упитати да ли је Отац само једанпут помислио? Ако (Отац) има многе помисли, како онда Син може бити Јединородни? А ако је Син Његова унутрашња помисао, како онда може бити са десне стране Оца?
У почетку беше реч. Та реч, међутим, није она реч која је изрецена на почетку света, будући да та Реч постоји пре почетка и пре времена, јер нема ни дана ни часа када Њега (Логоса, речи) није било. Истинска Реч није она, која у једно време постоји а у друго не постоји; то није Реч која некад није постојала па је затим била створена, него је то Реч која је била свагда, постојано, од почетка, од вецности. будући да је Онај Који изговара Реч вецан, да је ова Реч подобна Ономе Који је изговара и да је то Реч Онога Који је изговара, (Еванделист) каже: У почетку беше Реч (Логос). Да би показао да је Његово (Логосово) рођење претходило сваком почетку и временским границама, каже: беше.
Даље, ако ова Реч беше у Бога а не Богу ? , онда речима у Бога Еванђелиста јасно излаже да, као што беше Бог у Којег је била реч, тако је и Сама Реч била у Бога, као Бог.
У почетку беше реч. Тим речима се разјашњавају две ствари, и то природа Логоса (Реци) и Његово рођење. Да Логоса (Рец) не би оставио без тумачења, додаје: Он беше у Бога, циме је обзнанио две ствари: као прво, да Логос не постоји као неко од људи, јер беше у Бога, а као друго начин постојања (бивства) Логоса (Реци): И Логос (Рец) беше Бог, циме нам је дао троструку поуку, односно да је Логос Бог, да је Лице и да је рођен. Он беше у почетку у Бога (код св. Јефрема: Он беше од почетка у Бога). Разборито је присајединио ове речи, да се не би испоставило да он обзнањује једно Лице. Он беше од почетка у Бога. Тако је Еванђелиста, као прво, говорио о Његовом рођењу, као друго да је Он био у Бога, као треце да је Он био Бог и као цетврто да је Он већ од раније био у Бога.
Све кроз Њега постаде (Јн. 1; 3), будући да су кроз Њега извршена дела, према речима апостола: Све је кроз Њега било створено, јер су кроз Њега извршена дела (упор. Кол. 1; 16–17), Кроз Њега створи васцелу земљу ? и Без Њега ништа није постало (Јн. 1; 3), што је једно исто. У томе што је кроз Њега саздано беше живот, и живот беше светлост (видело) људима (Јн. 1; 4), јер су се Његовим јављањем сакриле рушилацке, претходне заблуде. И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1; 5), и као што каже: Својима доде, и своји Га не примише (Јн. 1; 11).
И светлост светли у тами. Размотри, каква се заправо тама борила против ове светлости људима и испитај на који је начин Он у њој раније светлио. Када каже светли, немој се усудити да о Логосу помислиш нешто неважно, него из речи светли у тами разуми да Еванђелиста тамом назива време које је претходило Његовом божанственом јављању и показује да је Логос у то време светлио. О тој тами можемо да слушамо и на другом месту Еванђеља, тамо где се налази пророцка изрека: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожацка, народ који седи у тами виде светлост велику (Мт. 4; 15–16). Ову таму он затим приписује њима, јер је то био веома удаљен народ који је обитавао и живео на морској обали и у великој мери одступио од наредби и учења Закона. Из тог разлога их он назива народом „који седи у тами“. Дакле, Еванђелиста је управо о њима говорио јер је и сам казао: светлост, тј. Његово учење и знање, тама која му је претходила, тј. заблуде, не обузе. Започињући оглашавање о почетку оног подвига који је наш Господ претрпео у Свом телу, Еванђелиста поциње говореци: Тама га не обузе.
У време Ирода, цара јудејскога (Лк. 1; 5). Окончавајући излагање о Логосу, говореци на другом месту о томе како се, до ког степена и зашто Он умањио, каже овако: Логос постаде тело и настани се меду нама (Јм. 1; 14). Од сада, дакле, после оконцања овог места, ма шта да у Писму чујеш о Логосу, размишљај не само о цистом и једином Логосу Божијем него о Логосу обученом у тело, тј. од сада поцињу помешане повести, божанствена заједно са човечијом, искључујућци ово прво и најважније од свега.
У време Ирода, цара јудејскога, беше неки свештеник… по имену Захарија, и жена његова Јелисавета (Лк. 1; 5). О њима каже следеће: … живљаху по свим заповестима и уредбама Господњим беспрекорно (Лк. 1; 6), како не би рекли да они услед својих грехова нису рађали децу, јер су, у ствари, били чувани за чудесна дела. И бице ти радост и весеље (Лк. 1; 14), не зато што си родио сина, него зато што си родио таквог да ниједан, каже, измеду рођених од жена неће бити веци од Јована Крститеља (Лк. 7; 28). неће пити вина и сикера (Лк. 1; 15). Наговестио га је ангео, као што је наговестио и друга цеда обецања, како би показао да ће и Јован бити једно од њих. И ти, дете, назвацеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да Му приправиш пут (Лк. 1; 76). Дух је био како у детету, тако и у старцу.
Ици ћеш напред пред лицем Његовим… (Лк. 1; 76), а не као пророци, који су били само весници Његове славе. Да дадеш познање спасења… (Лк. 1; 77), да би људи могли да разликују пролазна тајинства од саме Истине, која никад не пролази. Благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1; 17). Са десне стране жртвеника наговештен је Јован, весник Господа Који седи са десне стране. Наговештен је био у оном часу кад се завршавало божанствено служење, да би се показало да је он граница претходног свештенства и служења. Унутар светилишта занемео је Захарија, како би било јасно да тајинства светилишта морају замукнути с јављањем Онога Који тајинства извршава. будући да није поверовао да ће његова жена бити разрешена од неплодности, он је био свезан у својим речима. Захарија је пришао ангелу како би показао да је његов син мањи од ангела; Марији је пришао сам ангео, како би показао да је њен Син Господ ангела. Ангео је дошао у храм, како не би дао лажни изговор ? онима, који лажни изговор и траже. Ангео није пришао Јелисавети, јер је Захарија био Јованов родитељ. Ангео није пришао ни Јосифу, јер је само Марија била родитељка Јединородног. Гаврило није пришао Јелисавети која је имала мужа, али је пришао Марији да би својим именом заменио тајну мужа ?? .
Услишена је молитва твоја пред Богом (Лк. 1; 13). Да је Захарија био убеђен да ће му се дати оно, за шта се молио, он би се добро молио. међутим, како он није веровао да ће му се то даровати, рђаво се молио. Оно за шта је молио Бога приближавало се испуњењу, а он је посумњао да ће тако и бити. Због тога је реч његове прозбе, док је ова била на путу ка свом испуњењу, била праведно одузета од њега. Раније се непрестано молио да му буде дарован син, а кад је његова молитва услишана, он се одвратио и упитао: Како ће то бити?
Будући да је посумњао у реч (ангела), био је погоден по устима и по молитвама; одузета му је реч, која се раније повиновала његовим жељама. То дело се, дакле, извршило на тај начин. У оно, што је силно желео док је било далеко, није поверовао кад је обзнањено да се приближава. Док је веровао, дотле је и говорио, или како каже Писмо: Веровах, зато и говорих (Пс. 115; 1). будући да је занемарио реч, био је погоден по речима да би, будући лишен сопственог гласа, поштовао ону реч коју је занемарио. Пошто су његова уста рекла: Како ће то бити, било је потребно да се (из храма) врати нем, како би научио да је ово могуће. Слободан језик био је свезан, како би Захарија научио да свезана утроба може бити одрешена, и да би спознао да свезани језик може да одреши утробу.
Нека искушење научи онога, који није хтео да се научи вери. Када је покушао да прица, Захарија је искусио да не може да говори и разумео да Онај што је затворио отворена уста може да отвори затворену утробу. Када је занемео, добро је разумео колико је неправедно говорио. Због чега је иначе Закон заповедао: око за око, ако не због тога да би онај, који је нашкодио другом, губитком сопственог ока био науцен над каквом је превасходном ствари извршио насиље? Тако је и Захарија, сагрешивши речју, посредством речи био и кажњен, како би окусио плод праведне плате. речи је био лишен зато што је помислио да она реч, која му је обзнањена, неће бити испуњена. Кад су његова уста била заградена тако да није могао да искаже ни најпотребније, научио се да је и он сам рдаво преградио реч наговештења. Захаријином речју осудена је реч ангела, али је и његова реч пред ангелом била кажњена. Нека су због једног уда казну претрпели сви телесни удови; требало је, међутим, да Захарија буде кажњен управо у оном телесном уду којим је сагрешио. Иако је казна дотакла све удове, саму казну осетио је на устима. Захаријина кривица је била таква да је без оклевања на њега привукла казну, како се не би нашао и неко други, који би му био слицан.
Требало је да Захарија, примивши од ангела радосну вест, изаде из светилишта и да буде весник ангела. међутим, како због свог неверја није желео да посредством речи буде његов весник, добио је такву казну да оно, што није хтео да обзнани речју, обзнани цутањем. Тиме, што му се ово видење догодило у светилишту, народу је био дат поуздан знак да је он достојан таквог видења. Када су пак видели да је свезан цутањем, разумели су да је његовим устима било потребно оградивање. Језик је био погоден болешћу да би ум, када се оцисти, научио да на уста стави цврсте окове. будући да није стражарио над својим устима, врата његових уста била су заградена цутањем. Пошто је ангео говорио с њим у близини Светиње над светињама, народ је разумео да му је дарована блага (добра) вест. међутим, из тога што није могао да говори познали су да је одговорио нечим недолицним. будући да је видење имао у току служења, док су изговарали прозбе, знали су да му је ниспослат неки дар. међутим, како на његовим устима нису пронашли дејство благодати, знали су да он дар није прихватио. Иако је сам Захарија посумњао у речи ангела, након што је он занемео нико више у њих није сумњао. Кад он сам није поверовао радосној вести коју му је донео ангео, сви људи су посредством његовог цутања поверовали у њу. Захарија је својим цутањем за остале постао пророк и судија, да би се кроз пророка научили жуденој вести а да би кроз судију били обузети страхом да не занемаре такву вест. За самог Захарију, ангео је постао пророк и судија. Као пророк, он му је протумацио скривено, а као судија изложио га је болести и казни.
Вест о будућим добрима је тога часа била послата људском роду. Када је први, који ју је цуо, посумњао у њу, обележила га је знаком, да га остали не би подражавали. На тај начин се ова радосна вест, коју је ангео громко огласио, показала као невероватна, да би затим, оглашена Захаријиним знаковима, постала вероватна. Видевши да су његовим знаковима сви поверовали, Захарија је схватио да је узалудно посумњао у речи ангела. Тако његово цутање извршава оно, што је он саслушао. Како није поверовао ангелу који је послужио као уста Божија, он га је учинио немим, да би уместо њега (Захарије) проговорила дашцица.
Кад није поверовао најрадоснијој вести о Јовану коју му је донео ангео, он је занемео. Кад је видео Јована, који је изашао из утробе, поново је проговорио. Реч која је потекла од ангела дошла је до његових уста и закљуцала их, али је дошла и до утробе, и њу је откљуцала. Та реч је такоде, у другацијем поретку, закљуцала утробу коју је отворила, да више не би радала, и отворила уста која је закљуцала, да се више не би затварала. Требало је закљуцати уста онога, који није поверовао рођењу од неплодне утробе и требало је закљуцати утробу која је родила Јована, како више не би радала и како би овај јединородни био весник Јединородног. Захарија, једини који је сумњао, у својој сумњи је поништио сумњу људског рода.
Он је, дакле, својим неверјем све људе научио вери. Када се Јован радао у благовештењу из уста живог ангела, његов отац није поверовао у његово духовно рођење, а када се родио од смртне утробе, поверовао је том телесном рођењу. међутим, како није поверовао живим устима, његова уста су посредством речи замрла. Кад су увидели да је занемео, пожурили су да правилно поверују, мотреци на њега који је рдаво посумњао. Његова уста су пожурила и била су осудена на цутање да би се научила уздржању и да други не би испољавали брзоплетост. будући да је Захарија посумњао у свог Господа и у своје прозбе, било је нужно да буде кажњен цутањем, како после тога више нико не би посумњао у Бога и у молитву.
Чија мисао, Господе, може да исцрпе једну од Твојих изрека? Ми остављамо много више него што узимамо, слицно жеднима који пију са извора. Реч Господња нам, упоредо са многим поукама, даје и многа размишљања. Господ је своју реч украсио многим бојама како би се свако поуцио, разматрајуци оно што је њему потребно. У Својој речи сакрио је многе ризнице, да би свако од нас, тамо где се потруди, могао и да се обогати. Реч Божија је дрво живота које ти свим својим деловима пружа благословени плод, као и она стена која се показала у пустињи, да би из свих својих делова свим људима пружила духовно пице ?? . Сви, каже, исто јело духовно једоше, и сви исто пице духовно пише (1. Кор. 10; 3–4).
Нека, дакле, онај, који је досегао неки део те ризнице не мисли да се у тој речи садржи само оно чега се он домогао; напротив, нека помисли да је могао да досегне само то једно од мноштва које се у њој садржи. Нека услед тога, што му се открио и што му је додељен само тај један део, не назива и саму реч оскудном и бесплодном и нека је не презире, и како нема моц да је задобије, нека заблагодари због њеног богатства. Радуј се што си победен и не тугуј због тога што те она надвладала. Жедан се радује што пије, и не тугује што не може да испије цео извор. Нека извор победи твоју жед, уместо да жед победи извор. Ако се твоја жед утоли а извор остане неиспијен (неисцрпљен), поново ћеш моци да се напијеш на њему. Ако пак после утољавања твоје жеди извор пресахне, онда ће те твоја победа обратити ка злу. Благодари за оно што си добио и не јадикуј због онога, чега је преостало у изобиљу. Оно што си добио и стекао, то је твој удео, а оно што је преостало јесте твоје наследе. Оно што услед своје слабости ниси могао да добијеш сада, можеш да добијеш у неко друго време, уколико га сацуваш. Нека те не привлачи завидљива мисао да ћеш једним захватањем узети оно, што њиме не може бити узето, и немој се због лењости удаљавати од онога што можеш да узмеш по деловима.
Прсти су на дашцици написали „Јован“, и то име ознацава да нам је неопходно милосрде. Прстима је било потребно милосрде по благодати, јер су уста била закљуцана правдом. Услишена је молитва твоја пред Богом (Лк. 1; 13). Дакле, када је заповест Божија испунила оно за шта су преклињале молитве, онда је према свакој правди одузет језик ономе, којем је недостајало мудрости. Иако се он молио Богу смиреним мољењем и самим тим (мољењем) сведоцио да молитва може да тражи и да Бог дарује, када се тражено приближило испуњењу, он је упитао: Како то може бити? Дакле, догодило се оно што није желео, јер је одбацио оно што је желео. Десило му се оно што никад није искусио, јер се у ономе, што је одавно знао, показао као неискусан. будући да уши нису слушале оно чему се моле уста, пресахнуо је извор са којег су истицале речи, како слуху више не би давале своје пице.
На који је начин онај, који сопственим слушањем није донео плода, могао да донесе плод кроз слушање других? Нема сумње да је Захарија примером њиховог оца Авраама крепио оне мужеве који нису имали синове и да је оне жене, лишене деце, крепио примером њихове мајке Саре, јер је и њега и његову жену Господ ставио у исти такав положај. Онима, које је задесила таква несрећа, Авраам и Сара били су уместо родитеља и служили су им као нека врста огледала. Оци бесплодних и лишених деце мужева и жена гледале су на њих да би задобиле утеху, као што су се и они утешили кроз Исаака, зацетог у Сариној утроби после деведесет девет година. Захарија је, наравно, сматрао Авраама својим оцем по вери, али се од њега разликовао по старости ?? . Кад је посумњао у Оног, Који има власт над природом, чим је пожелео да проговори показало се да није у стању да то учини, јер је требало да позна Онога, Који над свим има власт. Ономе који не верује потребни су знакови да би поверовао. Услед сумње у његовој души, ангео је на Захаријина уста ставио знак, како би (Захарија) разумео да Онај, Који природни дар речи претвара у занемелост, може да оживи и умртвљену утробу. Због тога што његова уста нису могла да рође реч, Захарија је поверовао да његова старост може да роди сина.
Услишана је молитва твоја пред Богом. Молитва је испросила, Бог је даровао, али је воља одбацила. Дакле, ово место поуцава да молитва може сва да испроси, да Бог може све да дарује, и да воља може или све да прихвати или све да одбаци. Уосталом, не би требало приписивати пороке тамо, где се каже да су у свему живели беспрекорно, него се мора речи да је велицанствено сијање блиставог ангела престрашило и збунило Захарију, и то не у срцу него само на језику, као што и Писмо каже на другом месту: И прегорци дух његов, и би малодушан у устима својим (Пс. 105; 33). Ангео га је зато и казнио посредством уста. међутим, чим му је додељена казна, свештеник се (посредством ње) оцистио од своје кривице.
Обратице срца отаца ка деци (Лк. 1; 17). Како су деца из јудејства прешла у древни паганизам и отпала од завета свог Бога, рекао је: обратице срца њихова, да би, као и њихови оцеви, у истини служили Господу сваке твари. Приправице Господу народ спреман (Лк. 1; 17) – оцигледно на онај начин на који је Илија својом ревношцу многе вратио ка божанственој вери свог Господа. Ако кажу да то треба да се догоди на свршетку света, ја одговарам: оцеви од деце и деца од оцева већ сада нису раздвојени разлицитим мишљењима, и не предају се више служењу идолима ?? .
И ово каже: Скриваше се Јелисавета (Лк. 1; 24), тј. услед жалости због онога што се догодило Захарији. Скривала се и због тога јер се стидела што, иако већ престарела, оцекује рођење детета. Неки кажу да се Јелисавета није крила због своје старости. Наиме, ни о Сари није написано да се скривала, иако је, кад је носила Исаака у утроби, имала већ деведесет година; није се скривала ни Ревека, кад је била бременита близанцима. О Јелисавети је, међутим, написано да се скривала пет месеци – односно, до оног времена док се нису уобличили удови њеног сина, да би радосно заиграли пред својим Господом, јер се приближавало и благовештење Маријино.
У шести месец (Лк. 1; 26), каже Еванђелиста, јер рачуна време кад је зачела Јелисавета. Даце Му Господ Бог престо Давида… (Лк. 1; 32), као што је било и предсказано: Палица владалацка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не доде онај коме припада (1. Мојс. 49; 10). Када ју је ангео поуцио да је Богу све могуће, говореци: И Јелисавета, родака твоја, и она заце у старости својој… (Лк. 1; 36), Марија је рекла: ако се њој тако догодило, ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк. 1; 38). Иако би се на основу тога што је ангео рекао: Јелисавета, родака твоја, могло помислити да је Марија била из дома Левијевог, мора се речи да је пророчанство о рођењу Месије било дато само једном племену предака ?? . Давидов род је постојао све до Маријиног заруцника Јосифа, чије је рођење било природно. Ова слава била је ради племена Давидовог, јер су и његово семе и његово племе у Христу достигли своју сврху. Писмо не помиње Маријино племе, јер обицно наводи и ознацава племе мужа. Да је било уобицајено да се објасни и покаже и мајцино племе, онда би сасвим праведно било да се пита и за Маријино племе. Како је требало да Господ заједно са царством укине и свештенство, Писмо указује и на једно и на друго племе – и на Јудино кроз Јосифа, и на Левијево кроз Марију ?? . Тако је и Давид, у својству оца од којег ће потећи Христос, у пророштву рекао: Ти си свештеник до века по цину Мелхиседековом (Пс. 105; 4) ?? . Ако пак на основу речи Писма: Јелисавета, родака Маријина, сматраш да је то рекао зато да би показао да је Марија потицала из дома Левијевог, знај да Писмо на другом месту каже да су обоје, тј. и Јосиф и Марија, потицали из племена Давидовог ?? . међутим, ангео није рекао Марији: „Ти си Јелисаветина родака“, него Јелисавета, родака твоја ?? .
Да је Марија потицала из неког другог племена, онда би било лажно оно што говори Писмо: из дома Давидова, као и оно што је рекао ангео: Даце му Господ Бог престо Давида, оца Његова (Лк. 1; 32). Он је Маријин, а не Јосифов син. Дакле, није се нигде на другом месту открио у телу него у племену Давидовом, према речима Писма: Изаци ће шибљика из стабла Јесејева, и изданак из корена његова изникнуце (Ис. 11; 1). О томе сведоци и апостол: Господ наш Исус Христос по телу би рођен од Марије, од семена Давидова (Рим. 1; 3 – цитат знатно одступа од српског превода, прим. прев.), и остало. У Посланици Тимотеју пише и ово: Памти Исуса Христа, васкрслог из мртвих, од семена Давидова (2. Тим. 2; 8) и др. Осим тога, налазимо да су племена Јудино и Левијево медусобно била измешана кроз Аарона, који је ступио у брак са сестром Наасона, воде дома Јудиног, као и кроз Јодаја свештеника, чија је жена била кцер Јорама, кнеза из дома Давидовог (2. Дневн. 22; 11). Уосталом, већ и сама реч ангела, која спомиње блиско сродство Марије и Јелисавете, сведоци да су ова племена посредством бракова била медусобно измешана.
А Марија уставши оних дана… оде к Јелисавети (в. Лк. 1; 39–40) да би дознала да ли се уистину тако догодило и да, уверивши се у то, не сумња у оно што се односило на њу саму. Затим је, уставши, Марија пошла ка Јелисавети, која је била мања од ње, слицно као што је и Господ дошао код Јована. Откуд мени ово да доде мати Господа мојега мени (Лк. 1; 43). Видевши да се и други прослављају даровима који су њој дати, Марија је прославила Господа и рекла: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1; 48). Слицно Левију у бедрима Авраамовим, Јован је још док је био у бедрима Захаријиним служио Господу и ишцекивао Га, као што цвет месеца арекка (марта), цутке наговештава грозд који ће бити исцеден усред Јерусалима. И као што цветови пет месеци претходе оном времену кад у грозду поциње да се образује сок, тако је и Јован био раније зацет, да би поклоњењем наговестио зацеце Онога, Којем се клањају. Благо оној која верова да ће се извршити што јој је казао Господ (Лк. 1; 45). Када је Марија пренела Јелисавети оно што јој је у тајности речено и када ју је ова поздравила јер је поверовала у извршење онога што су слушали пророци и њихови уценици, Марија је, као плод свега што је цула од ангела и Јелисавете, радосно изговорила: Велица душа моја Господа… (Лк. 1; 46). речима Јелисавете: Благо оној која верова, Марија супротставља своје речи: Блаженом ће ме звати сви нараштаји. Дакле, у то време и тим речима Марија је поцела да благовести ново царство. После три месеца вратила се у свој дом (Лк. 1; 56), како Господ не би стајао пред Својим робом као слуга. Дошла је код свог мужа, да би се дело показало онаквим какво је и било. Да је у утроби носила људски плод, она би од свог мужа побегла.
Јелисавета је зацела у месецу сами ?? , након што је Захарија испунио дане свог служења и својих обавеза. Благовести Маријине догодиле су се десетога дана месеца арекка, као што су се и благовести Захаријине догодиле десетога дана месеца гори ?? , шест месеци пре Маријиних. Закон налаже да се десетог дана месеца арекка од стада одлуци пасхално јагње и да се затвори на посебно место. Тог истог дана је и истинско Јагње било затворено у утробу Дјеве, управо у оно време кад се сунцева светлост утврдује у својој снази (пролецна равнодневница); отуда научи да је Он дошао да покрије наготу Адамову ?? . рођен је шестог дана месеца халоца према грцком рачунању, у време када сунце поциње да победује, показујуци да је даво победен и да је човек победио у Ономе, Који све победује.
Јован је заиграо од радости, наговештавајуци дужност весника која му је наложена. Младенац бесплодне заиграо је од радости пред Младенцем Дјеве. Јовану је био потребан језик његове мајке, да би изрекао пророчанство о Господу. Због тога се, зацевши шест месеци раније, Јелисавета крила од Марије док се не уоблице удови њеног младенца, како би младенац, ликујуци, заиграо од радости пред својим Господом и на тај начин посведоцио за Марију. Поигравање младенца у утроби није извршио сам младенац, нити је до тога дошло што је њему било пет месеци, него да би се открила благодат у неплодној утроби која га је зацела и да би утроба Дјеве препознала велику благодат своје родаке, али и да би свет поверовао њиховом зацецу по гласу благовештења Гавриловог, који је и за једну и за другу био нека врста сејаца. Иако је Јован заиграо од радости, није могао да се огласи и да посведоци о свом Господу, због чега је његова мајка поцела да говори: Благословена си Ти меду женама и благословен је плод утробе Твоје (Лк. 1; 42). У умртвљеној утроби Господ је припремио Свог весника да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је Својим телом оживотворио гроб Адамов.
Јелисавета је у старости родила последњег од пророка, а Марија у младалацком узрасту – Господа ангела. Кцер Ааронова родила је глас оног што вапи у пустињи, а кцер цара Давида – Реч (Логоса) Цара небеског. Жена свештеникова родила је ангела Лица Његовог, а кцер Давидова крепког Бога земље. Неплодна је родила оног који опрашта грехе, а Дјева Онога Који грехе поништава. Јелисавета је родила оног, који људе уједињује кроз покајање, а Марија Онога, Који земљу оцишцује од нецистоте. Старија је у дому оца свога Јакова зажегла светиљку, односно Јована, а од младе је свим народима заблистало Сунце правде. Захарији је благовестио ангео, да би Обезглављени проповедао Распетога, да би онај, којег су мрзели, проповедао Онога Којег су прогонили из зависти, да би онај, који је крстио водом, проповедао Онога, Који је крстио огњем и Духом Светим. Светиљка која не тамни ?? проповедала је Сунце правде, испуњени Духом – Дароватеља Духа, труба свештеницка трубом је огласила Онога Који ће на глас трубе доци у последњи дан; Глас је проповедао реч, и онај, који је видео голуба, Онога, над Којим је голуб отпоцинуо, слицно као што и муња претходи грому.
Којом (милошцу) нас је походио Исток са висине, да обасја нашу таму (в. Лк. 1; 78–79). Тим речима указује на звезду мудраца. Који седе у тами и сени смрти (Лк. 1; 79). То је речено о мудрацима, јер им је пре појаве звезде било туде истинско богопоштовање, или је пак (рецено) о Израиљцима који су били у тами, јер су их мудраци просветлили, због чега је и речено: Да управи ноге наше на пут мира (Лк. 1; 79). речи седе у сени ознацавају још и астрологију Халдејаца или мрак паганског идолослужења.