Људи блажени и који су достојни поверења приспели су у Александрију и обавестили су ме да је твоја побожност веома узбуђена и покренула је све да ми нашкоди. Зажелевши да сазнам узрок бола твоје побожности, рекли су ми да неки из Александрије преносе окружну Посланицу коју сам ја написао светим монасима и да је она (Посланица) постала узрок мржње и бола. Ја сам се зачудио, ако не због другог, а оно да твоја побожност није разумела следеће: да пометња у вери није настала, пре свега, због Посланице коју сам ја написао, већ од онога што је било речено од стране твоје побожности. Али, изузев Писма, односно учења која круже, зар ми не настојимо у жељи да повратимо оне који су били заведени. Неки су доспели тако далеко, да не могу да исповеде да је Христос Бог, него говоре даје Он више инструмент (органон) и оруђе Божанства и богоносни човек. И шта ти још не, горе од овога? Беше, дакле, разлога да се наљутимо због онога што је рекла, или није рекла, твоја побожност. Ја немам великог поверења у папире који круже, али, како, дакле, да се ћути када је вера нападнута и када су толики заблудели! Нећемо ли се појавити на Христовом суду? Нећемо ли одговарати за такво безразложно ћутање? Шта треба сада да учиним? Јер, потребно је да ме посаветује твоја побожност у вези одговора на оптужбу најпобожнијег и најбогољубазнијег римског епископа Келестина и са њим најбогољубазнијих епископа, јер не знам да ли је тамошње писмо ваше или не? Оно о мени говори посве саблажњујуће. И како ћу залечити и утешити оне који долазе из свих источних Цркава, а који негодују против ових списа? Или твоја побожност сматра да су те беседе изазвале мали потрес у Црквама? Ми смо сви у мукама и невољама да повратимо, али не знам како, истини оне који другачије мисле и који су заведени у друга учења. Када је, дакле, твоја побожност наметнула свима потребу за негодовањем, није зато право да другог оптужујете? Зашто безразложни повици на мене. не треба ли поправити сопствено мишљење да би се прекратила васељенска саблазан? И ако се ово учење раширило у народу, треба га исправити речима које ће умирити оне који су се саблазнили, и називати Богородицом (Теотоку) Свету Дјеву, како би утешили оне који су били ожалошћени и тако имали истиниту веру, те вршили Свете Литургије у миру и једнодушности. Увек смо спремни да страдамо због вере у Христа, да поднесемо затвор па чак и саму смрт, и нека у то не сумња твоја побожност. Истину ти говорим да сам још у време блажене успомене Атика (406425), саставио књигу О Светој и јединосуштној Тројици, у којој се говори о очовечењу Јединородног, што управо одговара ономе о чему сам ти сада написао. Читао сам је епископима и клирицима и оним људима који воле да слушају, али до данас је нисам никоме давао. Вероватно, када је објавим, поново ће ме оптужити јер је написана пре рукоположења (хиротоније) твоје побожности.
Mansi, IV, 885. АСО, 1,1, I, 24.
