Преподобни Јефрем Сирин
ПСАЛТИР
Псалам 122
Крајње је време да се препозна
демонска обмана и да се тргнемо
(2, 373)
Позабави се, на крају, грешниче, својим спасењем, и усамљујући се, сабери своје помисли и кажи себи: „Колико ћеш још времена испуњавати похоте тела и помисли својих, какву си корист нашао, и шта си за себе стекао чинећи тако? 0, душо моја, до каквог смо стања дошли, до каквог растројства.“
Погледај – ево, сви око тебе су украшени врлинама и истинито се боје Бога, једино ја ходим у тами. Од раног јутра кајем се за оно што чиним, да бих не задуго потом, чинио још горе. Господ ми је дао снагу и здравље – и ево, поседујући све то, ја гневим Саздатеља свога.
Зашто си тако нерадна, ти, душо моја? Зашто си тако безбрижна? Неће те заувек оставити овде. Послаће, на крају, Господ Анђела Свога на тебе, -и мимо своје воље дужна ћеш бити да идеш одавде. Шта тада?
Познај, коначно, крајњу беду своју, човече, и престани да противуречиш Ономе, који те је саздао, и противиш се заповестима Његовим. Непријатељу који те је саблазнио са смелошћу кажи:
„Понизио си ме пред Анђелима и људима када сам послушао злонамерни савет твој, ђаволе. Убацио си ми мисао: Једном удовољи похоти својој“; то мало дело постало је за мене велика пропаст, и ја сам се предао својим срамним жељама. Вода је пронашла малу пукотину, и од ње начинила велики отвор.
Ти си помрачио ум мој нечистим помислима и бацио ме из греха у грех; уништио у мени уздржање, под изговором слабости стомака; учинио ме страним молитвеном бдењу; усадио у мене среброљубље, под изговором дуге старости; исушио си моје сузе; срце учинио жестоким; одвукао ме од потчињености Христу; умножио разоноде; учинио ме непокорним; довео до тога да се не трудим за оно за шта сам дужан, већ да се занимам сујетним; научио ме зависти и злоречивости; учинио ме надменим, раздражљивим и гневљивим; научио ме преједању, пијанству и сластољубљу; подучио ме расејаности у време читања и псалмопојања, тако да се молим, а и не знам за шта; читам псалме, а уствари се предајем ропству незадрживог блуђења помисли.“
Изобличивши тако демонске замке, кажи му на крају одлучно: „Доста ми је тебе, ђаволе!“, и остављајући лукавога, прилепи се човекољупцу Богу. Рањена си? Не очајавај. Пала си? Устани и мужествено кажи: „Ниње начах!“[1] Припадни Владици своме милостивоме и исповеди грехе своје.
Али пре него ли ишта кажеш, Он ће унапред знати шта ћеш рећи; пре него ли отвориш уста, Он већ зна шта ти је на срцу. Нећеш успети да кажеш: „Сагреших“, – а већ ћеш видети како ти Он пружа руку Своју да би те примио и загрлио.
Са вером приступи, и Он ће те истог часа очистити као губавог, подићи са одра као раслабљеног, васкрснути као Лазара.
НАПОМЕНЕ: