Преподобни Јефрем Сирин
ПСАЛТИР
Псалам 7.
Душа, која је осетила спасење у Господу
(1, 549)
Ти си, Христе Спаситељу, постао за мене пут живота, који води ка Оцу. Једино тај пут – моја је радост, а његов крај – Царство небеско.
Ти си, Владико Исусе, Сине Божији, постао за мене пут живота и просвећење.
Благодат Твоја у срцу слуге Твога постала је светлост и радост, која је слађа од меда и саћа у устима служитеља Твога.
Благодат Твоја у души слуге Твога постала је ризница, обогатила сиромаштво његово, изагнала беду и пропаст.
Благодат Твоја постала је за слугу Твога прибежиште, сила, заступништво, висина, похвала, храна за цео живот.
Како да заћути слуга Твој, Владико, који је окусио велику сладост љубави Твоје и благодати?
И како да се, опет, осмелим да поставим препреку таласима благодати /која се излива у срца грешника/ и испуњава сладошћу множином дарова?
Запеваћу Владару небеских Сила, узвеличаћу благодат Твоју, Христе Спаситељу, нећу престати језиком својим певати љубав Твоју.
Љубав ме Твоја привлачи Теби, Спаситељу, похвало живота мога.
Благодат Твоја чини сладосним за мене, оно што ум мој привлачи да следи Тебе.
Нека срце моје буде добра земља за Тебе, и не ка је благодат Твоја ороси капима живота вечног.
Нека благодат Твоја пожање добар принос на земљи срца мога, – скрушеност, поклоњење, светост и све што је Теби угодно за свагда.
Врати душу моју у пределе раја сладости, да пребива она у светлости; да бих усред рајске насладе и ја могао рећи са свима Светима: „Слава Оцу бесмртноме, поклоњење Ономе, који даје небеске дарове ништавноме, да би и он принео драхму у славу Цара свих!“