Преподобни Јефрем Сирин
ПСАЛТИР
Псалам 79.
Плач од сагледавања горког удела,
који очекује грешнике
(4, 328)
Када си видео, Господе наш, да сам остао без славе Твоје, то није могла да поднесе љубав Твоја. Сишао си рођењем Твојим, страдањем и крсном смрћу Твојом избавио ме од сатане.
Али ево, ја сам опет грешио, гневио Те, жалостио Име Твоје безакоњем, гресима и злим делима које починих. Тешко мени, – неблагодаран сам био и упрљао себе мноштвом злих дела!
Плакао сам и проливао горке сузе када бих почео да размишљам о овоме. То ме је /мислено/ преселило у огањ, привело на места ужаса, пренело у страшни и ужасни бездан, погрузило у пламен, бацило у таму. Срце је моје осетило све ово, и занемео сам од страха и ужаса, помисливши на ово пресељење.
Преносећи се мислима, размишљао сам о стаништима таме. Тада сам са ридањем и плачем, са тугом и болом, себе самог осуђивао и горко вапио: „Тешко мени, тешко! Ево, шта је правда припремила за мене?!“
У ужасу сам се пренуо, као из сна, али се тиме нисам избавио од срдачног мучења. Раздирао сам хаљине своје, плакао и ридао: „Шта сам учинио од себе бедног?“ Открићу главу своју, подобно блудници, и исповедићу грехе своје, са уздасима ћу се молити, претворићу очи своје у изворе сузне да бих оплакивао себе злосрећног.
Поћи ћу сличним мени цариницима, поћи ћу грешницима који су се покајали; пробудићу успавано срце моје, остарело у злу безмерном, њима ћу се присајединити, њима уподобити. Заридаћу као и они, ради учињених грехова мојих, да не бих доспео на Суд Божији и /допао/ мука у понору геене.
Удостој ме, Господе, да заволим љубав Твоју у којој Свети и Праведни налазе себи утеху, и не љубе ништа страно Теби – Боже, Ти, који волиш покајнике и љубиш грешнике што лице своје орошавају сузама и горко оплакују преступништво своје! Удостој и мене, Господе, оног благословеног краја који си Ти уготовио свима Светима.