Етерија
ПУТОВАЊЕ У СВЕТУ ЗЕМЉУ
На Синају
…показали су нам све како је у Светим списима.
У међувремену, путујући, стигли смо до нeког места, гдe су се пак оне планине, између којих смо пролазили, раздвајале и правиле бескрајно велику долину, веома равну и прекрасну: изнад долине је израњала света Божија планина Синај. Ово, дакле, место где су се планине раздвајале, било је повезано са оним местом на којем се налазе спомени на људску лакомост. Стога, када се долази на то место, како су нас напослетку опоменули наши свети водичи, који су били са нама, говорећи: „Обичај је да се овде помоле они који долазе, када с тог места први пут угледају Божју планину“, и ми смо тако и учинили. Било је, наиме, од тог места до Божије планине можда четири миље укупно преко те долине, за коју сам рекла да је огромна.
Сама, наиме, долина заиста је огромна, простирући се испод бочне стране Божје планине, и има, можда, колико смо ми могли гледајући да проценимо, а што су и сами водичи рекли, у дужину шеснаест миља, а у ширину пак четири миље. Имали смо, према томе, да прођемо кроз саму долину, како бисмо се могли домоћи планине. То је, наиме, она долина, огромна и веома равна, у којој су синови Израела боравили оних дана, када се свети Мојсије попео на Господову планину, и остао онде четрдесет дана и четрдесет ноћи. То је, наиме, она долина, у којој је било начињено теле, на месту које се и дан данас показује; јер се ту, баш на том месту, уздиже укопан велики камен. Ово је, дакле, сама она долина, на чијем се почетку налази чувено место, где му се док је свети Мојсије напасао стада свога таста, Бог по други пут обратио из ватреног жбуна. И, будући да нас је пут тако водио да се најпре попнемо на Божју планину, која се одавде види, [јер], одакле смо долазили, бољи је приступ, и да се опет спустимо с друге стране до тог почетка долине, то јест где се налази жбун, јер је одатле лакше сићи с Божје планине; и онда смо о томе одлучили овако: да, када видимо све што смо желели, и сиђемо са Божје планине;, дођемо тамо, где се налази жбун; и да се оданде, скроз средином саме долине, која се простире у дужину, вратимо на свој пут са Божјим људима; они су нам поједина места, која су описана у Светим списима, баш и показивали по самој долини; тако и учинисмо. Кренувши, дакле, са тог места, где смо се долазећи из Фарана помолили, пут нас је водио тако, да смо прошли кроз крајњи део саме долине и тако доспесмо до Божје планине. Сама пак планина, гледана споља, изгледа заиста као да је једна; унутра пак кад зађеш, има их више, али се све укупно називају Божјом планином; и то нарочито она, на чијем се врху налази оно место, где је сишао Свевишњи, као што стоји у Светим списима, налази се између свих њих, у средини. И, иако су све оне које се налазе унаоколо толико високе, какве мислим да никад нисам видела, ипак је баш она средња, на коју је сишао Свевишњи, толико виша од свих других да су, када смо се на њу успели, баш све оне планине, које смо видели као високе, биле тако дубоко испод нас, те изгледаху као малена брдашца. Има нешто, доиста, веома задивљујуће и мислим да то не може бити без Божје милости, да се она средишња, иако је виша од свих осталих, која се и зове управо Синајем, то јест она на коју је сишао Свевишњи, Господ наш, ипак не може видети све док не приђеш до самог њеног подножја, пре него се почнеш пењати на њу; а онда, кад си, испунивши жељу, сишао одавде, видиш је испред себе; то, пре него што се попнеш, не можеш учинити. Ово сам, наиме, пре него што смо дошли до Божје планине, већ знала из прича браће, и пошто сам тамо дошла, уверила сам се својим очима.
Ми смо, дакле, у суботу увече зашли у планину и нас, који смо пристигли до неких манастира, примили су тамо веома љубазно монаси, који су тамо боравили и пружили нам сву своју хришћанску усрдност; тамо се, наиме, налазила и црква са свештеником. Тамо смо, дакле, преноћили и оданде смо зарана у недељу, са самим свештеником и монасима, који су тамо боравили, пошли да се пењемо на све оне планине. Пењање на ове планине изискује тежак напор, јер се на њих не пењеш лагано, полагано укруг, како ми кажемо пужевски, већ се пењеш скроз право, штавише као уза зид и мора се силазити право с тих свих истих планина, све док не доспеш до подножја оне средње, која је управо Синај. И тако дакле, по вољи Христа Бога нашег, потпомогнута молитвама светих људи, који су нам били у пратњи, и тако, уз велики напор, јер сам морала да се пењем пешке (јер се није могло уопште јахати), сам напор, ипак, нисам осећала; нисам, наиме, осећала напор у оном смислу, што сам схватала да се Божјом вољом испуњава жеља коју сам осећала: у десет сати, дакле, стигли смо на онај врх свете Божје планине Синаја, где је дат Закон, то јест на оно место где је сишао Свевишњи оног дана када се планина димила. На том, пак, месту се сада налази црква, невелика, јер је и само место, врх планине, невелико: црква је при том, сама по себи, изузетне љупкости. Када смо, дакле, Божјом вољом, стигли до самог врха и дошли до врата цркве, ето где нам жури у сусрет свештеник, долазећи из свог манастира, задужен за саму цркву, честита старина, замонашен у раној младости, и, како овде кажу, аскета, и шта више рећи, такав је и достојан да буде на том месту. Пожурили су нам у сусрет такође и остали свештеници, а исто тако и сви монаси, који су боравили поред славне ове планине, односно они који нису били спречени слабошћу или старошћу. Међутим, на самом врху чувене средишње планине заиста нико не остаје: јер тамо нема ничега другог осим саме цркве и пећине, где је био свети Мојсије. Прочитали смо, дакле, цело оно поглавље из Мојсијеве књиге и принели жртву по обреду, а и причестили смо се, па чим смо изашли из цркве, дали су нам свештеници баш из тог места дарак, воће, које рађа на самој планини. Јер, иако је сама света планина Синај потпуно каменита, тако да ни шикара не успева, ипак доле близу подножја самих планина, било око ње, која је средишња, било око осталих, које се налазе унаоколо, има нешто мало земље; свети монаси су се одмах, у складу са својом вредноћом, прихватили да саде дрвца и подижу воћњачиће или засаде, поред својих манастира, као да узимају из земље саме планине све те плодове, које су бива, ипак, својим рукама узгајили. И тако дакле, пошто смо се овде причестили и пошто су нам ти свети људи дали поклон и ми изашли кроз врата цркве, замолила сам их да нам покажу сва места редом. И одмах су нам ти свети људи учинили част показујући нам све по реду. Наиме, показали су нам ону пећину, где је био свети Мојсије, када се по други пут попео на Божју планину, да би поново примио таблице, након што је оне прве разбио, јерје народ био грешан; учинили су нам част да нам покажу и остала места, која год смо желели, будући да су их они сами свакако боље познавали. Ово бих, наиме, желела да знате, поштоване даме и сестре моје, да су са тог места, где смо стајали, то јест изван зидова цркве, односно на врху саме те средишње планине, све оне планине, на које смо се у почетку једва попели, ту испод нас, изгледало, у поређењу са овом средишњом на којој смо стајали, као да су оне брдашца; па ипак су биле тако огромне да с:ам мислила да никад нисам видела више, а нарочито она средња која их је неизмерно надмашивала. Египат, дакле, и Палестину и Црвено море чувено Изидино море све до Александрије, и исто тако бескрајне области Сарацена посматрали смо оданде, баш тако, испод нас, да се једва може веровати: па ипак они свети људи су нам све то редом показивали.
Пошто смо, дакле, испунили сваку своју жељу, што нас је пожуривало на пењање, сада смо кренули да силазимо са тог истог врха Божје планине, па који смо се били попели, на другу планину, која се на ону надовезује; то се место зове Хорив; ту се налази црква. Наиме, ово је место Хорив, где је био свети пророк Илија, куда је побегао пред царем Ахавом, и где му се обратио Бог говорећи: „Шта ћеш ти ту, Илија?“ као што пише у Књизи царева. Показаше нам такође и пећину, где се сакрио свети Илија, тамо испред вратију цркве која се ту налази; показаше нам и камени олтар, који је подигао лично свети Илија ради жртвовања Богу; свети људи указали су нам част да нам све редом покажу. Принели смо дакле и тамо жртву и најусрдније се помолили и прочитали баш то место из Књиге царева: то нам је, наиме, била несумњиво незаобилазна [потреба, да се, чим на неко место, које] сам желела одувек, дођемо, обавезно прочитамо баш тај део из Светог писма. Пошто смо дакле и овде принели жртву, дошли смо опет на друго место недалеко одатле, које су нам показали свештеници, а и монаси, на оно место, где је стајао свети Арон са седамдесеторицом старешина, када је свети Мојсије примио од Господа Закон за синове Израела. На том, дакле, месту, иако ништа није било саграђено, постоји ипак огроман камен на коме стоји округла равна плоча, на којој су, кажу, стајали они свети људи; наиме у средини се ту налази као олтар направљен од камена. И ту смо дакле прочитали одговарајуће место из Мојсијеве књиге и изговорили један псалам у складу са местом; тако, дакле, помоливши се сишли смо одатле.
Ето, већ је било два сата после подне, а нама је остало још три миље да пређемо све те планине, у које смо били зашли претходне вечери; али нисмо имали да изађемо баш с оне стране с које смо ушли, као што сам раније рекла, јер смо желели обавезно да обиђемо сва света места и видимо све манастире, који се тамо налазе, и да тако изађемо на почетак оне долине коју сам раније поменула, односно ове долине која се простире испод Божје планине. Желели смо, наиме, обавезно да изађемо на почетак саме долине због тога што се овде налази највише манастира светих људи, а и црква на оном месту где се налази жбун; тај жбун ће се све до данашњег дана зеленети и терати изданке. И тако, дакле, сишли смо с Божје планине и дошли до жбуна око четири сата после подне. Ово је, дакле, жбун, који сам раније поменула, из којег се обратио Господ Мојсију, у огњу: он се налази на оном месту где има највише манастира и црква на почетку саме долине. Испред саме пак цркве налази се прелеп врт, са изврсном и изобилном водом: у том се врту налази сам жбун. Ту показују и место у близини, где је стајао свети Мојсије, када му је Бог рекао: „Развежи везице обуће своје“ и тако даље. И кад смо дакле дошли на то место, било је већ четири сата после подне и стога, будући да је било већ вече, нисмо могли принети жртву. Али, помолили смо се у цркви, а исто тако и у врту код жбуна; прочитали смо такође баш то место из Мојсијеве књиге по обичају; и тако, будући да је било вече, презалогајили смо ту, у врту испред жбуна, и то са тим светим људима; а онда смо себи ту и конак начинили. И сутрадан, пробудивши се врло рано, замолили смо свештенике да и ту принесемо жртву, и тако смо и учинили.
И како нас је пут водио тако да прођемо кроз средину оне долине, и то по њеној дужини, оне, дакле, долине, коју сам раније поменула, где су чекали синови Израела, док се Мојсије попео на Божју планину и сишао с ње; и тако дакле, како смо ишли преко целе те долине, непрекидно су нам они свети људи показивали сва та места. Наиме, на најважнијем месту те долине, где смо ноћили и где смо видели чувени жбун из кога се обратио Бог светом Мојсију, у ватри, видели смо такође и оно место на којем је стајао испред жбуна свети Мојсије, када му је Бог рекао: „Развежи везице обуће своје, јер је место, па којем стојиш, света земља“. И тако дакле, како смо кренули од жбуна, тако су нам без престанка показивали остала места. Показали су нам, наиме, и место где се налазио логор синова Израела оних дана за којих је Мојсије био на планини. Показали су и место, где је било начињено оно чувено теле; на том месту је наиме укопан и дан данас велики камен. Ми смо при том, како смо ишли, видели испред себе врх планине, који се надвија над целу ту долину; са тог места је свети Мојсије видео синове Израела како играју и певају оних дана када су правили теле. Показали су нам и огроман камен баш на оном месту, где је сишао свети Мојсије са Исусом, сином Навиним; о тај је камен разбио гневан плоче, које је донео. Показали су нам и како је по целој тој долини сваки од њих имао пребивалиште: од тих пребивалишта све до дана данашњег овде се темељи, како су били направљени од камена укруг; показали су нам и место где је свети Мојсије, вративши се с планине, наредио да синови Израела пожуре од брата до брата. Исто тако, показали су нам место где је, по наређењу светога Мојсија, спаљено баш оно теле које им је направио Арон. Исто тако, показали су нам и онај поток из којег је свети Мојсије напојио синове Израела, као што је написано у књизи Изласка. Показали су нам и место где су седамдесеторица примила од духа Мојсијева. Исто тако, показали су нам место где су се синови Израела полакомили на храну. Наиме, показали су нам и оно место које је названо Огњем, јер је био запаљен један део логора, а онда је на молбу светог Мојсија ватра престала. Показали су нам и оно место, где им је падала мана с неба и препелице. И тако дакле редом, како је написано у светим књигама Мојсијевим, што је било на том месту, то јест у оној долини, за коју сам рекла да се простире испод Божје планине, светог Синаја, било нам је показано; о свему томе пак детаљно писати било би много, јер није било могуће толико тога запамтити, али кад Ваша милост буде читала свете књиге Мојсијеве, тачније ће сагледати све што је овде било. Ово је дакле долина у којој је слављена Пасха годину дана после одласка синова Израела из Египатске земље, јер су баш у тој долини синови Израела боравили неко време, то јест док се свети Мојсије попео на Божју планину и сишао, и први и други пут; и поново су се ту бавили толико дуго, док се правио шатор, и остало, што су нам показали па Божјој планини. Наиме, показано нам је било и оно место где је Мојсије по први пут подигао шатор и где је извршено све оно што је Бог наредио Мојсију па планини, да се збуде. Видели смо такође на крајњем већ делу саме долине спомене на људску лакомост, на оном пак месту, на којем смо се вратили своме путу, тамо где смо изашли из оне велике долине и поново кренули путем, којим смо дошли, између оних планина, које сам раније поменула.
Етерија или Егерија (око 400. г. н. е.), монахиња (можда игуманија) једног манастира у Шпанији или у јужној Француској, написала је Путовање у Свету земљу, од Јерусалима до Синаја, затим натраг кроз земљу Гозен, даље до брда Небо, у Батанију (завичај Јова), до Месопотамије; повратак преко Тарса и Халкидона у Цариград. То је најстарији познати опис оваквог ходочасничког путовања.