Блажени Иперехије
САВЕТИ ПОДВИЖНИЦИМА
1. Почетак монашког одрицања (од света) јесте страх Божији 1. Монах који нема тог страха остаће ван двери Царства Небескога.
2. Почетак живота монашког јесте добро знање; незнање Бога помрачава душу монахову2.
3. Добри удео монахов јесте целомудреност и освештање; без њих се монах лишава свога удела у наслеђу Отаца.
4. Подвижништво монахово састоји се у размишљању над (Светим) Писмом и у творењу заповести Божијих. Монах који се не посвећује овоме није подвижник3.
5. Храна монахова јесте творење воље Божије4, а пиће његово – испуњавање заповести Христових. Јер чулна храна не приближава монаха Богу5, већ „иде у трбух и избацује се напоље” (Мт. 15, 17).
6. Корак монаха који побожно корача клизи преко црквених степеника. Побожан је корак онога монаха који не прелази из дома у дом6 (Лк. 10, 7).
7. Живот монахов мора бити непорочан да не би постао предмет подсмеха „жена натоварених гресима” (2. Тим. 3, 6)7. Јер жена која чини блуд по домовима јавља се стрелом искушења (која пробада срце монахово)8.
8. Монах треба (свагда) да се саветује са (човеком) разумним, а савет неразумнога не сме наћи места у срцу његовоме.
9. Монах који стражи певајући псалме, славословља и духовне песме (Кол. 3, 16; Ефес. 5, 19) одгони (од себе) ноћна привиђења. Али, када монах, погордивши се својим делима, почне да се одаје сну8а, онда он постаје онај који плете паучину9.
10. Добри монах се избавља мрежа ђавољих помоћу крснога знамења10. Монах земни11 и склон ономе што је земно пада у замке сатанске.
11. Дух11а монахов треба да се непрестано бави чињењем добрих дела. Дух празнога монаха не може да се преиспуни добрим (даровима Божијим).
12. Вежбање12 монахово састоји се у непрекидној чреди (добрих) мисли, које сустижу једна другу. Бдитељна пажња13 монахова укроћује нечисте помисли.
13. Ораница монахова јесте добра душа, која јеванђелски плодоноси (плодове добре)13а. Монах који је узорава, окуша од плодова њених. Сладак је плод њен у устима монаховим, јер је тај плод – награда за трудове његове.
14. Сила монахова је у сиромаштву, јер (једино оно и јесте кадро да) подигне Крст14. Страшно је за монахе среброљубље, које затвара (двери) у Царство Небеско.
15. Свим срцем пази на себе, монаше, 15 да одагнаш од себе противника свога – ђавола, (који се бори против тебе) и у мислима и на делу16.
16. Девство је добри дар (Божији) монаху: оно га узноси на кочији (огњеној) заједно са Илијом на Небо (4. Цар. 2, 11). Зато и ти, монаше, заволевши девство, вазноси се на огњеној кочији, орошавајући залазак (сунца) потоцима суза што из очију твојих истичу.
17. Смирење је дрво живота, које расте у висину.
18. Монах, који је стекао силу (Божију), убира плодове добре.
19. Девство се оснажује уздржавањем од јела17. Монах који се претераном једењу и пијењу предаје, оскврњује живот свој. Он ће од Христа чути: „Примио си плату своју” (Мт. 6, 2); постиђен и (некадар да ишта) одговори, он ће примити и (одговарајућу) плату од Христа Који зна оно што је тајно.
20. Монах који даје Богу Божије (Мт. 22, 21) не треба да се преузноси, но треба да, молећи се Богу, (непрестано) произноси: „Твоје од Твојих Теби приносим, а од Тебе молим једино – да спасеш душу моју!”18.
21. Господ чује молитве монаха који Му, у чистоти (срца), по сву ноћ приноси мољења своја19. У дан (Суда) Господ ће га објасати (Светлошћу Својом) и засијаће такав монах као чисти дан.
22. Милостив је монах братољубиви20 и наследиће земљу добру.
23. У гордога монаха неће се уселити Господ да би га одморио; (само ће) на монаху смиреномудреном почивати Дух Свети. И у смиреномудрености својој такав монах ће стећи и брзо наследити Царство Небеско.
24. У сваком тренутку, риза монахова – али не она, од тканине сашивена, већ риза духовна – мора бити неупрљана21. Јер у поноћ ће ући он у Брачну Одају заједно са Жеником–Христом. (И још), монах мора припремити уља (за светиљку своју) да би срео и примио Женика.
25. Живот монахов мора да буде подобан животу ангелском и да спепељује грех. Живот монашки јесте жртва свеспаљеница22 оних који се кају.
26. Живот монахов мора јасно да сведочи да су удови његови мртви за грех. Нека ти за узор, (монаше), служи живот Светога Јована (Претече).
27. Монах нека бежи од буре бесовске; хор Ангела нека окружава монаха мирном тишином23.
28. Када се (у души) подигне бура бесовска, тада монах мора (пре свега) да укроћује афективно начело душе24. Јер живот монахов препознаје се по трпљењу и кротости (његовој).
29. Монах који пламти духом25 одагнава (од себе) ђавола, а монах, који неправедно завиди брату, напротив, привлачи ђавола к себи. Он ће се заједно са пет лудих девојака наћи ван (Царства Небескога), јер није напунио уљем светиљку своју26.
30. Квасцу порока у монаха нека не буде ни помена. (Но нека царствује међу монасима чиста љубав).
31. Сунце да не зађе у гневу (Ефес. 4, 26) монаховом27.
32. Монах који чува (унутарњи) мир, (никада) не смућује братију. Монах немирни доводи до смућења у читавом манастиру.
33. Не одустај, монаше, од певања псалмопоја, јер то је песма ангелска28.
34. Монах треба да избегава призоре ђаволских позоришта29, јер они су прелест бесовска.
35. Нека на челу твоме, монаше, свагда буде Крст Христов, а у срцу твоме, подвижниче, нека свагда буде страх Божији.
36. Тиховање монахово, чистотом срца праћено, приноси (дужно) клањање Светоме Духу.
37. Добра нарав монахова рађа братољубље и отклања сваки спор (међу братијом).
38. Монах који се сјединио са Господом не сме себе (поново) да предаје ђаволу да се не би показао посрамљеним пред Брачном Одајом (Господњом).
39. Непобедиви штит монахов јесте ангелска песма на устима његовим, но (и та) песма, ако је (монах) заволи преко мере, постаће смрт за њега30.
40. Благо монахово јесте добровољно сиромаштво. Најбожанственији биће онај монах који изабере сиромаштво31.
41. Збирај себи, монаше, благо на небу (Мт. 6, 20), тамо су бесконачни векови твога одмора31а.
42. Сазрцање монахово мора бити усмерено ка Светоме Писму, а благовољење његово ка Господу32.
43. Двери монахове (келије) нека се не затварају гвозденом резом33.
44. Монах нека се не нада телесноме здрављу.
45. Диван је лик монахов када је просветљен уздржањем.
46. Душа монахова исцељује се молитвом, а по милостивости познаје се (здравље) њено.
47. Монах радоснога лика – одмор је за подвижнике и (гледање лица његовог) очишћава (душу њихову) од лукавих помисли34.
48. Нека ти као узор, монаше, служи Јован (Крститељ) који носаше одећу од камиље длаке (Мк. 1, 6)34а, а (порок) Илија, обучен у овчију кожу, нека те узводи на Небо.
49. Нека те (апостол) Јаков рукама својим придржава, учећи те трпљењу у искушењима која те сналазе (Јаковљ. 1, 2).
50. А (Апостол) Јован нека те узводи к беспочетноме Логосу35.
51. Ваздух радости које обвија чело монахово, весели (срце) многој братији. Монах, пак, дрски разгони братију која се сабрала заједно.
52. Једнакост међу браћом искорењује (грех) гордости и насађује смиреномудреност.
53. Равноангелски биће онај монах који презире (насићавање) стомака свога и који не мрзи пијанство35а.
54. Када монах ушчувава девство своје неокаљаним, душа његова се (озарује) неисказаном красотом, а када се оно оскврњује тада лице монахово постаје одвратно.
55. Велика погибељ јесте монах који живи са „духовном сестром”36; он је сличан ватри принесеној сену.
56. Монах, који обмане свет37, постаје сабеседник Христов. Онај, пак, монах који се упусти у дела светска, не може угодити Христу, Који сабира војинство (Своје)38а.
57. Несреброљубиви монах је најпоузданији гласник Царства Небескога. Онога, пак, монаха који је обузет злом страшћу среброљубља снаћи ће срамна погибељ.
58. Украс младога монаха јесу целомудреност и девство38 неоскврњено.
59. Благо монахово је – послушање. Монаха који га стекне услишиће (Бог).
60. Порок не сме да засејан буде у срцу монаховом.
61. Монах је обавезан да произноси (само оне) речи, које (приличе) доброме (мужу), и на устима његовим (свагда) треба да буду речи Свевишњега.
62. Нека монах прими на себе добровољно гладовање да би смирио земно тело своје и да би у висине узвео душу – житељку Града Небескога39.
63. Монах свагда треба да произноси (само) речи истините, а лаж мора бити изгнана из уста његових.
64. Када монах чује реч жестоку, нека не узврати дрско, већ нека се потчини да би излив гнева (свог) утишао. За награду примиће мир и сином Свевишњег ће се назвати, јер је (већ) постао син Мира40.
65. Монах који говори смиреномудрено, јасним и пријатним гласом, може и из срца окамењеног да измами сузе.
66. Као што лав изазива страх код дивљих магараца, тако и монах, који и непоколебив (у своме призвању) одгони (од себе) помисли похотне.
67. Монах који неправовремено прекида свој пост личи на човека који руши темеље (свога) дома41.
68. Вихор ветра подиже облак прашине у равници, а гордељиви монах подиже (вихор) гнева у манастиру.
69. Манастир је за монаха оно што је тиха лука за лађу42.
70. Бестрасни монах, кога не побеђују стреле насладе, (већ) на земљи пројављује подобије Ангела (Небеских)42а.
71. Не истрајавај, монаше, у гордости да не упаднеш у (још какво) страшно прегрешење.
72. Буди, монаше, подражаватељ смиреномудрености (Апостола) Павла да би постао санаследник (Царства Небескога у хору) Светих.
73. Подражавај, монаше, царинику да не би био осуђен заједно са фарисејем42б.
74. Изабери, монаше, кротост Мојсејеву42в да би окамењено срце своје растворио у тиху језерску воду. И после тога да, стекавши опит (о томе) да кротост је (велико) добро, узмогнеш рећи: На тиху воду води ме (Пс. 23, 2)43.
75. Не пројављуј себе, монаше, као гневљивца, и запамти да ниједан гневљивац не пребива у трпљењу (и кротости).
76. Не напуштај (кроткога) Авеља, придружујући се гордељивоме Каину, да те не снађе судбина овог другог.
77. Познај да смиреномудреност44 јесте благо, и изабери га, јер оно узводи (човека) на Небо.
78. Добра награда очекује тебе, монаше, за смиреномудреност твоју (а то је) – Царство Небеско. Пази да не будеш лишен те награде.
79. Млади монах треба да се учвршћује у целомудрености, презирући таштеславље44а. Монах, орошаван целомудреношћу, јесте виноград љубљени (Иса. 5, 7) у Бога.
80. Пост је узда монахова. Онај ко је испусти постаје као товни коњ који рже за женом ближњега свога (Јерем. 5, 8). Млади (монах), који не држи (чврсто) те узде, (може да) греши до изнурености44б.
81. Монах који омива ноге светима (1. Тим. 5, 10) просветљује срце своје и задобиће небеско благо.
82. А монах који, не правећи разлике, омива ноге и грешнима, задобија себи и благослов оних који погибају45.
83. Закон46 је источник живота у рукама монаха, који се подвизава у духовном делању.
84. Монах који постојано стражи и моли се претвара ноћ у дан.
85. Монах који исцрпљује срце своје (скрушењем због греха), пролива сузе (умилења) и призива на себе милост небеску.
86. Псалам исповедања (греха) јесте божанствени поток47 (воде живе) у устима монаховим.
87. Живо дрво је монах, који бестрасно живи (свој живот) на земљи. Дрво живота48 на Небесима јесте монах, који је изабрао живот ангелски на земљи.
88. Псалмпојање на уснама монаховим оштри је мач против ђавола.
89. Сухо дрво у рукама Јелисејевим учини да са дна (реке) исплива гвожђе (секире) (4. Цар. 6, 4–7)49; (тако и) тело монахово, постом исушено, избавља душу од пучине (греховне).
90. Пост монахов исушује струје сладострашћа.
91. Бдење монахово, наоштрено молитвом, мач је против страсти.
92. Поврће које монах с љубављу нуди госту, већа је жртва свеспаљеница50 од (жртвенога) приноса.
93. Плата и дарови ослепљују очи премудрих (Сир. 20, 29). Ко их прима да би (са њима) поступао неправедно тај није истински подвижник51.
94. Одлазак из овог живота јесте крај монаховог поста. Зато не остављај пост, (монаше) до кончине своје.
95. Нема краја ни монаховој молитви: добро (му) је славити Бога у свако доба51а.
96. Подвижник који се свађа са монасима бива лишен части у Бога и презрен од људи.
97. Монах који у тренуцима гнева не влада језиком својим не може бити господар ни над страстима својим51б.
98. Монах који се распали гневом, (не само да) погубљује душу своју, већ оштрим стрелама (гнева) погубљује и ближње своје.
99. Тешко монаху који се правда пред људима, (јер) одвратан постаје пред (лицем) Божијим.
100. Монах лениви труди се само око речи сујетних, а зато је и реч његова лажна.
101. Гневљиви монах пада у искушење; а монах кротки (свагда) укроћује гнев51в.
102. Онај који се поузда у снагу своју – пашће, а онај који се нада у Господа – спашће се.
103. Нечастан је онај монах који презире ближњега као грешника, а монах који цени ближњега више (од себе) биће узвеличан (од Господа).
104. Кротког монаха узвеличаће (Господ) и усхвалиће га (Господ) пред очима моћника (овога света)52.
105. Пре искушења наоружај себе, монаше, за духовну борбу да би се, када искушење наступи, показао као искусни (борац).
106. Не стичи богатства53 и не удебљавај тело своје, монаше, јер тесни и уски пут (Мт. 7, 14) не прима ни прво ни друго53а.
107. Поставши ученик (апостола) Павла, говори заједно са њим: све сматрам за ништа само Христа да задобијем (Филипљ. 3, 8)53б.
108. Наслађење, распаљено пијанством, постаје ватра што спаљује унутарњост монахову.
109. Христос је Источник непресушни53в, и онај који од Њега пије гаси (у себи) злосмрадно пламење (греха).
110. Богаћење (материјалним) добрима и гојење тела54, отежалог пијанством, спречава човека да приступи дверима небеским. Зато им се не предај, монаше, да би могао рећи (Богу): опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим (Мт. 6, 12).
111. Монах лениви ће погинути, поражен (лукавим) помислима, исто као што што, трњем загушено, погиба семе пшенично (Мк. 4, 7).
112. Речи лукаве нека не излазе из уста монахових, јер лоза виноградска не рађа трње54а.
113. Из уста монахових нека излазе најслађе речи за ближњега, јер мед (у себи) нема горчине54б.
114. Монах нека не буде ленив за дела праведна, јер пчела се труди непрестано54в.
115. Сузе (покајања) очишћују (душу) од греха као воде Јордана. Јер Христос каза: Блажени они који плачу сада, јер ће се насмејати (Лк. 6, 21)54г.
116. Монаха помућују буре помисли; но монах непоколебиво укрепљује себе речима Јеванђеља54д.
117. Заштићуј од греха, монаше, ближњега (свога), колико то можеш, и не прекоревај га. Јер Бог не одбацује оне који (Му) се (покајно) обраћају.
118. Не пуштај у срце своје, монаше, речи зле и лукаве против брата свога, да би могао рећи: И остави нам дугове наше (Мт. 6, 12) и остало (из Молитве Господње)54ђ.
119. Венац монахов јесу – мир и светост; онај који их стекне (у овдашњем животу) угледаће Господа (у будућем).
120. Целомудреност монахова овенчава главу његову и он ће прослављен бити на сабору праведника.
121. Целомудрени монах стиче поштовање Цркве.
122. Мудрост монаха треба да се пројављује у побожности и кротости, а не у хвалисању. Мудри монах постаће управитељ мноштва братије. Јер истински мудар није онај који поучава (само) речју, већ који васпитава (духовна чада својим сопственим) делима55.
123. Разумни монах56, чак и када се сретне са фалангама демона, остаје неуловив за њих.
124. Монах, који се утврдио на Крсту Христовом, раздробљава главу змијину56а.
125. Уста монахова нека се отварају (искључиво) за речи Божије, а срце његово нека нерасејано размишља о речима Божијим.
126. Драгоцено наслеђе монахово јесте девство, озарено светлошћу милостивости57. Монах који сачува ово наслеђе ући ће у Брачну Одају (Христову).
127. Чувај заповести Свевишњега, монаше, и старај се да сачуваш, подвижниче, правила Отаца58 – поступајући тако постаћеш наследник Царства Небескога.
128. Дрски монах (неминовно) пада у искушења и заплиће се у узе ђавоље; а монах кротки наћи ће мир и (удостојиће се) венца (непролазне) радости.
129. Раслабљени монах (неизбежно) упада у прелест и постаје (жртва) ноћних привиђења59, а монах који пости има постељу неукаљану и сан без сновиђења.
130. Монаху који се боји Бога не може се догодити ништа рђаво, јер њега чува Господ; и у дан кончине његове Господ ће га обдарити милошћу Својом.
131. Повиновање монахово60 познаје се не у делу великом; већ се прославља у делу малом.
132. Трпљење монаха познаје се не само у немоћи (телесној), већ се проверава у искушењима.
133. Трпљење монаха нека усавршава дело (Јаковљ. 1, 4). Оно сачувава прекрасно имање душе.
134. Трпљење, које монах добросавесно чува у невољама (што га сналазе), рађа наду која не постиђује (Римљ. 5, 5)60а.
135. Трпљење које монах ушчува до кончине своје спашће га. Јер који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10, 22)60б.
136. Песмопоји монахови нека немају краја, јер и Серафими непрестано славослове (Бога)61.
137. Песма духовна, која олакшава бреме насрћућих искушења, нека (свагда) буде на устима твојим, монаше. Нека ти за пример служи путник који певањем скраћује труд тегобног путовања.
138. Буди трпељив, монаше, јер кратак је труд трпљења (у животу овоме) а бесконачни су векови (будућега) одмора.
139. Послушни монах са сваким поверењем62 нека стоји пред Распетим. Јер Господ на Крсту беше послушан до смрти (Филипљ. 2, 8).
140. Глас монахов, у (тренутку) раздражења душе његове нека се не повишује на ближњега његовога. Напротив, глас подвижников, у свој чистоти и кротости душе његове, нека се к Богу вазноси, а усне његове притом нека се не покрећу63.
141. Онај (монах) који не згреши језиком својим јавља се као истинити светилник на земљи64.
142. Страх Господњи чува монаха као бедем неразрушиви. Но, ако монах није стекао страха Божијег65 он постаје лак плен за непријатеље (рода људскога).
143. Монах бестрасни и несреброљубиви чистом светлошћу сија на земљи. Јер корен је свију зала среброљубље (1. Тим. 6, 10), и корен тај никада не рађа плода доброга65а.
144. Боље је јести месо и пити вино него злословљем66 прождирати тело братије (своје).
145. Једи хлеб свој, монаше, са медом, уздржавајући се од горчине. И пиј вино своје са млеком, као дете у духу своме (1. Петр. 2, 2). Јер у меду нема горчине, а млеко не зна за порок67.
146. Злато се претопљава у огњеној пећи, а монах се препознаје међу мноштвом монаха68; само ће се истинити (монах) спасти.
147. Руке монахове нека су свагда побожно испружене к Господу. Јер Мојсеј, победивши Амалика, својим увис подигнутим рукама предобразио је Крст (Господњи) (2. Мој. 17, 11)69.
148. Добра благодат се дарује монаху који се распиње и умире свакодневно70. Јер, њему се радују Ангели, примајући га у Царство Небеско.
149. Пост је узда за страсти, а милостивост и молитва – погибељ за страсти.
150. Монах који се узнео над телесне похоте забелеће се (као) бељи од снега. Заволевши Христа (грч. Χριστος), а не злато (грч. χρυσος), он ће у дан добри угледати Господа Који ће га овенчати.
151. Монах–сплеткар71 разгони сабраћу своју и лишава се сабораца.
152. Монах који поје псалме са поимањем, оснажује духовно заједничење (међу браћом).
153. Змија је својим сплеткарењем изгнала Еву из Раја, а монах који воли да сплеткари сличан је змији. Он погубљује душу ближњега (свога), а своју не спасава.
154. Монах који са поимањем поје псалме, збира мноштво братије и биће усхваљен у Цркви. Монаха, који поје псалме у чистоти срца, услишиће Бог71а.
155. Душа монаха који се одрекао од света и сјединио са Христом презире оно што је земно.
156. Монах, обучен (у оклоп) добрих дела, сличан је алки протнутој кроз ноздрве аждајине (Јов 40, 21)72. Јер чиста душа монахова, која одише духовним миомирисањем, запушава ноздрве аждаје да (злосмрадна) скврнота насладе не би исходила из њих.
157. Добро је монасима да господаре над насладама и да се узносе над плотске похоте72а. Јер када у срцу братовљевом обитава страх Божији тада се никаква скврнота неће коснути душе његове.
158. Прекрасна је на устима монаховим похвала Богу, која се узноси из (дубине) срца. И Господ ће примити (сваку) прозбу његову, миомирисну као тамјан.
159. О колика велика жалост скољује Ангеле када монах бива избачен из Царства (Небескога) услед свога немара73! Колика је велика мука за Свете када подвижник због своје гордости не уђе заједно са Жеником у Брачну Одају! Но, колика велика радост захвата Ангеле када грешник кроз (двери) покајања улази у Царство Небеско!73аИ колико се велико весеље зацарује међу Светима када се грешник уклања са пута заблудног и (враћа на пут истинити)! И ви, браћо, подражавајући вери Светих, иштите тога весеља, (које ће царевати) после овдашњега живота74.
160. О блажена сте чада Божија, ви монаси, које не победи похота телесна! Неће вас земља прекрити, већ ће вас Небо примити заједно са Ангелима!