СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА

Бејаше тамо неки болесник Лазар из Витаније, и сестра његова посла да кажу Господу: Господе, ево болује онај кога Ти љубиш (Јн. 11; 1–3). Упореди речи Живототворца и види колико су оне медусобно сагласне. О слепоме је рекао: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему (Јн. 9; 3), док је о Лазаревој болести рекао: Ова болест није на смрт него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу (Јн. 11; 4). Затим је рекао ученицима Својим: Хајдемо опет у Јудеју (Јн. 11; 7). Они Му на то одговарају: Јудејци тражаху да Те каменују, па зар опет идеш тамо (Јн.11; 8). Тамо где је жалост, тамо и лекар иде. Многи од Јудејаца… повероваше у Њега (Јн. 11; 45).

Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотице се, јер види светлост (Јн. 11; 9). Тим речима је помоцу сликовитог поредења хтео да поуци апостоле да се пре краја опросне године (године опроштења), Јудеји неће спотаци на убијању Господа, услед којег ће на Сиону завладати тама. Није ли дванаест часова у дану, тј. зашто се бојите да ћете бити каменовани? Док сам Ја са вама, нико од вас неће пострадати са Мном и за Мене. међутим, кад се Ја вазнесем од вас и кад вас напустим, за вас ће наступити ноц, препуна патње. Примицете венце, као и Ја, јер ћу се овенцати и вазнети од вас. Хајдемо и ми да помремо с Њим (Јн. 11; 16), јер су били убедени да ће, ако поду с Њим, бити каменовани. Због тога их је крепио утехом, говорећи: Лазар, наш пријатељ, умре, и мило ми је због вас (Јн. 11; 14–15). Ако се радовао, зашто је онда плакао кад је дошао? Из тога ћеш видети колико се од Господа разликују чак и они, који су Му били најблискији. Као што човек у разним приликама испољава и разлиците особине, час духом, час телом, тако је и Господ испољио глад (в. Мт. 4; 2–3) и заплакао за пријатељем. Сви лекари се труде и брину пре него што човек умре; Лазарев лекар обратио се покојнику, да би на његовој смрти показао превасходство Свог лекарског умеца. Обрадовао се кад је цуо, а кад је дошао заплакао је. Пре него што је дошао рекао је да је умро, а кад је дошао упитао је: Где сте га метнули (Јн. 11; 39)? Даље, заплакао је и зато, што ће о васкрсењу мртвих умрети и они који сада живе. Овде је најизражајнијим речима посведоцио и упоредо с тим на делу показао да је примио истинску човечију природу. Због тога је заплакао и показао веру Марије и Марте, које су Га поштовале и исповедале пред другима.

Господе, да си Ти био овде…(Јн. 11; 21), тј. будући да су послале по Њега и да Он није дошао, разумеле су да је Лазар умро по вољи Господа, пошто ни Сам Господ није дошао, нити је послао одговор да ће бити исцељен. Казале су: да си Ти био овде… као да говоре: ако хоцеш, послушај га. Пошто су од ученика слушали како су се за време док је Он спавао подигли таласи и како је други пут, у Његовом одсуству, избила бура, према људском обицају су рекли: учитељу, тамо где је светлост не може да проникне мрак, и где је живот тамо смрт нема власти. Заплакао је да би показао да је Лазар умро и да би дао повод да кажу: Зар то није Онај Који отвори оци слепом (Јн. 11; 37)? С једне стране, желели су да Га одбаце, а са друге су Га исповедали. Ти, Који си васкрсао Лазара, спаси Самога Себе (Мк. 15; 30). И таквим су речима исповедали Господа они, који су Га одбацили.

Вец заудара (Јн. 11; 39). Да си ти, Марта, седела крај Његових ногу као Марија, већ би знала да је Њему све лако. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре живеце (Јн. 11; 25). Сваки који живи и верује у Мене неће умрети вавек (Јн. 11; 26), тј. неће стално пребивати у смрти јер је жив, нити ће рука смрти за свагда овладати над њим. Неки ово разумеју као да говори о свршетку света, тј. да они, који остану на земљи до времена Његовог (другог) доласка, неће умрети, а тако разумеју и следеће речи: Ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претеци оне који су уснули (1. Сол. 4; 15).

Заплакао је Господ за Лазаром, као да показује да не може да га васкрсне. Када су заиста тако помислили о Њему, свима је показао тајну хулу оних, који су говорили: Не могаше ли учинити да овај не умре (Јн. 11; 37)? Можда ћеш речи: нису они говорили да Он не може да га васкрсне. међутим, они су изразили нешто слично, што је било управљено против Његовог божанства, и као да су говорили: ако је заплакао, тиме показује да није желео да Лазар умре. Знаци, Његова божанска природа није толико овладала над смрцу да не би допустила да смрт има било какву власт над њом. Кад су испољили своје изругивање и подсмех, Он је пред њима показао Своје божанство. А то што се узнемирио (Јн. 11; 33) сагласно је са оним што је једном рекао: Докле ћу с вама бити и докле ћу с вама говорити (Мк. 9; 19) и Негодовах нараштају оном (Пс. 94; 10). Ови су Ме, каже, искушавали десет пута, а ови двадесет и десет пута десет.

Дошао је да мртвог призове из гроба и упитао: Где сте га метнули? Исусу ударише сузе (Јн. 11; 35). међутим, Његове сузе показале су се као киша, Лазар као пшеницно зрно, а гроб као земља. Испустио је глас слицан грому и смрт је била престрашена самим тим гласом. Лазар је изашао, као пшеницно зрно, а земља се покорила свом Живототворцу. Господ је Својим знаковима ознацио одговарајуце доба (године) и на тај начин их прилагодио времену, као и онда, кад се срео са слепим од рођења. Остаде два дана на месту где беше (Јн. 11; 6), док Лазар није умро. Васкрсао је Лазара, а Сам је уместо њега умро. Након што га је дозвао из гроба а онда са њим био за трпезом, и Сам је био погребен под видом мира које је Марија излила на Његову главу (Јн. 12; 1–3). Тако су после четири дана смрт и користољубље били посрамљени. Осим тога, сила смрти била је изложена и презиру, јер је Господ умрлога призвао у живот, да би смрт знала да ће је Господ лако удаљити после три дана и да ће је одагнати од Себе. Уста Онога, чији је глас цетвородневног покојника призвао из гроба, одржала су своје обецање да ће Он у треци дан оживети и устати. Посрамљено је било и оно користољубље које је у Јудином срцу поставило замку и продало Га за тридесет сребрника. Јуда је био разоблицен у томе што је тражио да Га прода, али не зато што је Господ Себе називао Богом; исто тако, ни на продају мира помазања није га побудила брига за сиромахе.

Господ је, дакле, дошао у Витанију и васкрсао Свог пријатеља, да би Самога Себе предао погребењу под видом миропомазања. Обрадовао је Марту и Марију, а осрамотио ад и користољубље: ад зато што Га није за свагда надвладао, а користољубље зато што Га није заувек продало. Рекао је: „После три дана устацу.“ Ако неко то дело сматра за тешко, нека најпре погледа овог цетвородневног, који је васкрсао. Изрекао је нешто што је теже да би, посредством онога што је извршио на Лазару, поверовали и ономе што је говорио о Самоме Себи.

Придите и склоните камен (Јн. 11; 390. Зар Онај, Који је оживео мртвог и у њега вратио живот, није могао да отвори гроб и да уклони камен? Зар Онај, Који је Својим ученицима говорио: Уколико будете имали веру као горушицино зрно, и ако овој гори кажете: преди тамо, преци ће (Мт. 17; 20), није могао да помери камен са врата гроба? Несумњиво да је Онај Који је, висеци на крсту, Својим гласом расекао стену и гроб, могао једном Својом речју да помери камен. међутим, како је Лазар био Његов пријатељ, рекао је: Отворите га сами, да би смрадни задах дотакао њихов њух и Раздрешите га (Јн. 11; 44) сами од тих повоја у које сте га повезали, да бисте признали дело својих руку.

Из тог разлога Господ у време Лазареве смрти није ни долазио у то насеље, како не би рекли да су се договорили. Ако Га оставимо тако, сви ће поверовати у Њега па ће доци Римљани и узети нам и земљу и народ (Јн. 11; 48). међутим, Господ је дошао, зацарио се Својим знамењима и цитав свет је кренуо за Њим. Можда ће, кажу, незнабошци цути да им се родио цар, јер су га називали сином Давидовим, и не само да су га тако називали, него су хтели и да Га ухвате и прогласе за цара (в. Јн. 6; 15). Због тога су говорили: чувајте се да не доду Римљани и да не заузму наш град и наш народ.

Симон губави је веровао, и Господ му се смиловао, па је кроз веру и благодарност губа ишцезла. На који је начин губа могла остати на Симоновом телу, кад је овај видео како Оциститељ губе улази у његов дом? Док је Христова људска природа боравила у Симоновој куци, Његова божанствена природа обитавала је у његовом срцу, слично као што се догодило у слуцају његовог имењака Симеона (Богопримца). И на који би начин умртвљена губа могла да остане у присуству умрлог Лазара, који је оживео и васкрснуо? Да си Ти био овде, не би умро брат наш. Дакле, на који је начин Симон могао да болује од губе, кад је Оциститељ губе био у његовом дому, и на који су начин за истим столом могле да се наду губа и сила која је изгони? Вероватно да се овде десило оно исто што и код Закхеја, старешине цариника, којем је Господ рекао: Данас доде спасење дому овоме (Лк. 19; 9). Као награду за своје гостопримство добио је оцишцење.

А првосвештеници се договорише да и Лазара убију (Јн. 12; 10). Закон је, међутим, заповедао: ко убије, нека умре. Ако га убијете, зар Христос не може поново да га оживи? Зар не би требало да се плашите да ће вас убити Његова реч, која је Лазара призвала у живот? И Каин је мислио: Човека ћу убити, а Бога обманути! Човек је био убијен будући да је смртан, али Бога није могао да обмане, јер је Он свезнајуци.

Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима (Јн. 12; 5)? То је рекао Јуда, у којем је Господ видео жудњу за новцем. Због тога му је поверио поделу новца и ношење кесе, како би се заситио и не би по чинио издају због новца. Било би му корисније да је крао новац, него што је издао Творца. Коме би другом, осим Јуди, била потребна вреца с новцем тамо, где је пред оцима било цудо умножавања хлебова, или претварања вина у воду, или исцелења оцију Тимејевог сина (Мк. 10; 46) или цудо које се десило приликом давања дидрахми? Не радујте се, каже, ако вам се демони покоравају, јер је и Јуда Искариотски истеривао демоне, него се радујте што су имена ваша записана на небесима (Лк. 10; 20). Јуда је записан на земљи, заједно са x елатима нашег Господа.

Јуда је изгонио демоне да би непријатељ Господњи објаснио својим друговима – x елатима да ли Он уистину уз помоц Веелзевула изгони демоне, и да би се издајник постидео ако би се демони уплашили онога који је био лопов и излазили напоље, док се крадљивац новца није уплашио Господа. Можда је он то разумео и стога ставио на себе уже и обесио се. Да не би говорили како је Сам Господ изабрао издајника за Свог ученика не знајуци за то, Он је рекао: Један од вас је даво, скривајуци Јудино име за слуцај да се покаје. Кад им је прао ноге, није поцео од Симона, првог меду ученицима. Ако је први од ангела у таквом положају напустио част своје славе, на који би начин први од ученика могао да остане у степену своје части? Не би ли научио да подражава првог од ангела?

Док им је прао ноге, част више природе Господње облацила се цашћу смирења Његове човечије природе.