СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ШЕСТА ГЛАВА

Када је наш Господ поуцавао о блаженствима, погледао је Своје уценике: И Он, каже, подигнувши оци Своје на уценике Своје говораше: блажени сиромашни духом… (Лк. 6; 20, Мт. 5; 1), тј. блажени су зато, што све одбацују од себе. Да се не би одрекли (свега) само због сиромаштва, Он додаје: Блажени кротки… (Мт. 5; 5). А Мојсеј беше најкроткији човек меду свим синовима народа свога (4. Мојс. 12; 3) и На кога ћу погледати ако не на кротке и смирене срцем (Ис. 66; 2). Такоде каже и следеће: Опомени се, Господе, Давида, и све кроткости његове (Пс. 131; 1) и Науците се од Мене јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наци ћете покој душама својим (Мт. 11; 29). Блажени гладни и жедни правде (Мт. 5; 7), као што и на другом месту Писмо каже ово: неће бити гладни хлеба ни жедни воде, него ће бити гладни и жедни да чују реч Господњу (Ис. 49; 10, упор. Пс. 41; 3 и Пс. 62; 2). Блажени цисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8), као што је и пророк у својој молитви тражио, говорећи: Срце цисто саздај у мени, Боже (Пс. 50; 12). Срце праведника је цисто и оно це, као и Мојсеј, видети Бога (2. Мојс. 33; 18–23). Блажени цисти срцем, јер је срце орган дисања и не престаје да бије све дотле, док је човек жив. Када је срце свето, оно своју светост преноси свим удовима. Из срца, каже, излазе зле помисли (Мк. 7; 21. и Мт. 15; 18). Блажени који плацу, јер ће се утешити (Мт. 5; 4), као што каже и на другом месту: Пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо (Римљ. 8; 17). Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5; 9), јер је и ангео, када је благовестио, рекао: Слава на висини Богу и на земљи мир (Лк. 2; 14). И учини мир Његовом крвљу на крсту (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима, каже апостол (Кол. 1; 20). Када је Господ послао Своје уценике, Он им је рекао: У коју год куцу удете, најпре кажите: Мир дому овоме (Лк. 10; 5). Миротворци се, дакле, називају синовима Божијим, као што и каже: Које води Дух Божији они су синови Божији (Римљ. 8; 14). Блажени прогнани правде ради (Мт. 5; 10), као што каже и на другом месту: Гонице вас и предавати (Лк. 21; 12) и Сви који хоце да живе побожно у Христу Исусу бице гоњени (2. Тим. 3; 12). Због тога су се апостоли радовали кад би били изложени покудама, радујуци се што се удостојише да поднесу срамоту за Име Његово (Дела ап. 5; 41), као што им је Господ и заповедио: Радујте се и веселите, каже, јер је велика ваша плата на небесима (Мт. 5; 12) и Радујте се у онај дан (Лк. 6; 23).

Тешко вама богатима (Лк. 6; 24). Запази да Господ није тиме оконцао (своје речи) ? , како ту изреку не би примењивали на све богате. Слицно као што је рекавши Блажени сиромашни духом (Мт. 5; 3), додајуци оно духом, указао да се та изрека не може применити на све (сиромашне), тако је и говорећи: тешко вама богатима ознацио оне који не траже ништа осим богатства. Блаженства, дакле, нису обецана због тога да би се њиховим именом, као неким прекрасним покровом, прикривало зло, него припадају оном ко (у потпуности) испуни то, што се у њима садржи. Назив свако може да присвоји под било каквим изговором, али је дело, ознацено тим називом, својствено само ономе, који не жели да присвоји име врлине какву не поседује. Према томе, особита блаженства обецана су за особита дела и особите дарове, особитим људима, који су својим подвигом припремили себи награду. Предсказане су плате какве следе за добрим делима, као и казне, које следе за преступима. Као што се уз садејство сунца и ока посматра све видљиво што постоји на небу и на земљи, тако је и Живототворац Бог светлост живима, и када се присаједини (цовековом) уму устремљује га ка познању тајинстава, доводи до бездана премудрости и објављује му оно скривено. Због тога и каже: Ви сте светлост свету (Мт. 5; 14) и Ви сте со земљи (Мт. 5; 13).

Књижевницима и фарисејима, који су томе присуствовали и тражили повод да Га оптуже, рекао је следеће: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке; нисам дошао да укинем него да испуним (Мт. 5; 17). Испуњење је, међутим, потребно тамо где постоји недостатак. Какво је требало да буде то испуњење показао је говорећи: Ево, идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина човечијега (Лк. 18; 31). О недостацима је пак рекао: Старо проде (2. Кор. 5; 17). Тиме онај, који је крштен у оно што је савршено, и погружен у оно што је превасходније, и обновљен оним што је изобилније, каже: Лакше је небу и земљи проци неголи једној цртици из Закона пропасти (Лк. 16; 17) и Сваки, каже, ко укине најмању од ових заповести… (Мт. 5; 19), тј. (заповести) Новог Завета.

Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт. 5; 39). Тиме потврдује да је оно, што је речено старима, ударац за ударац (упор. 2. Мојс. 21; 24–25), несавршено, јер је оно, што је савршено и истинито, установио у дане благодати, говорећи: Ако не буде правда ваша веца него правда књижевника и фарисеја, нећете уци у Царство небеско (Мт. 5; 20). Дакле, тамо је речено: Не убиј (2. Мојс. 20; 13), а вама: Не гневи се (Мт. 5; 22); тамо: Не цини прељубе (2. Мојс. 20; 14), а вама: Не пожели (Мт. 5; 28); тамо: Зуб за зуб (2. Мојс. 21; 24, 3. Мојс. 24; 20), а овде: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт. 5; 39). Томе поуцава и на други начин: Ако дакле, каже, принесеш дар свој жртвенику… остави онде дар свој… и иди те се најпре измири (Мт. 5; 23–24). То је рекао стога, да нико не би био у недоумици да ли је праведно или није запоставити божанствено жртвоприношење и оставити преступнике без освете. Ако не буде правда ваша веца него правда књижевника и фарисеја… (Мт. 5; 20). Ако Закон заповеда: Немој пожњети сасвим њиве своје, нити пабирци после жетве, ни винограда својега немој пабирцити, и немој купити зрна која падну по винограду, него остави сиромаху и дошљаку (3. Мојс. 19; 9–10), ако је то речено онима, који живе под Законом, шта се тек онда заповеда хришцанима, којима је Господ рекао: Ако не буде правда ваша веца него правда књижевника и фарисеја, нећете уци у Царство небеско (Мт. 5; 20)!

Чули сте како је казано старима: Не убиј, јер ко убије бице крив суду. А Ја вам кажем да сваки… који брату свом рече: „Будало!“ бице крив паклу огњеноме (Мт. 5; 21–22). Тај назив такоде ражалошцује човека услед ниподаштавања (које изражава). Човек, макар био и прост, поима протицање времена, док онај мудар поима протицање помисли ? . Дакле, хтео је да савршене приведе савршенима, тј. (да приведе) савршене ка ангелима. Код Господа су праведници криви, да би и сами признали да су криви једни пред другима. Бог је дао слободу човеку, којега је створио по Свом образу, да би он (цовек) био господар над жељом, а што Бог поседује по самој Својој природи. Примети да се и Бог, иако је по природи над свим владао, слободно подвргао променљивости људског живота.

Чули сте како је казано старима: Не цини прељубу. А Ја вам кажем да је сваки који погледа и пожели, већ поцинио прељубу (Мт. 5; 27–28). будући да је било и оних, који су љубили богатство, раскош, задовољство и речи које подстицу на зло, Господ је рекао: Ако ли те саблажњава твоја рука или твоја нога… (в. Мт. 65; 29–30). Ако ти то заповеда у погледу самих удова, због чега онда штедиш богатство, задовољства или сквернословље, кад све то лако можеш да удаљиш од себе? ? Ако одсецањем удова удаљујеш од себе сваду, сквернословље и непријатељство, због чега онда не одсецеш свој језик, јер ћеш се, чим одсецеш тај један део тела, нужно успокојити од сваког тог зла? Или си рдаво учинио, или ниси правилно разумео, или узалудно ниси одсекао уд, или си неразумно прихватио заповести. Управо тиме, што себе ниси обогаљио, ти и јеси изоблицен у ономе, што си рдаво учинио јер ниси одсекао део тела, будући да си се плашио патње и радије пристао да нарушиш заповест него да уништиш део тела.

Размотримо сада да ли се хуле уистину прекидају одсецањем језика. Ако се прекидају, онда они, који га не одсецају, рдаво поступају. Ако се пак не прекидају онда су они, који су га одсекли, рдаво разумели заповест. Како би Господ заповедио да се одсецају удови, који пропадају кад су одсецени, ако се тиме не искорењује и сама тежња ка злу? Дакле, није потребно одсецати удове које је сјединила божанствена воља, него зле помисли које плете (цовекова) слобода. Даље, Господ нас тим речима уци колико је потребно да се боримо да не бисмо били победени, као што и на другом месту каже: Раздерите срца своја а не хаљине своје (Јоил 2; 13). За богатог младица, који се помиње у Еванђељу (Мт. 19; 16, Мк. 10; 17. и Лк. 18; 18), богатство је представљало десно око које га је саблажњавало и које он није ископао и одбацио од себе. За Ирода је његова десна рука била Иродијада. међутим, није се догодило да он одсеце и да од себе одбаци мрску руку, јер је он уместо те мрске руке одсекао и бацио свету главу (Мт. 14; 1, Мк. 6; 14. и Лк. 9; 7) ? .

Симон (Петар) је одсекао и одбацио од себе све удове старог човека да га ови не би саблажњавали. Ето, каже, ми смо све оставили (Мт. 19; 27). Када, дакле, чујеш „све“, знај да он није оставио ни оци, ни уши, ни нос старог човека, јер их није откинуо и одбацио од себе. Оцима Господ назива пожуду која се појављује уз помоц оцију, ушима – клевету, итд. На слицан начин говори и апостол: Умртвите, дакле, удове своје.., тј. блуд, нецистоту, страст… (Кол. 3; 5). Десно око ознацава и љубав, будући да се човек распламсава љубављу према жени кад је угледа, и из тог разлога су ове речи ушле у општу употребу. Даље, руком је назвао бригу о исхрани, а ногом хитање ка злу. Нема сумње, међутим, да Свемилосрдни ништа није рекао о језику зато, што у телу не постоје два језика. Због тога сам језик није хтео да говори о одсецању језика, иако се већ тим цутањем говори против језика и о језику ? .

Ако ли ко каже брату своме: „Рака!“ или „Будало!“…Запази да ти се не плаца онако, како ти делиш. Ако прељубнику кажеш: „прељубнице“, нити ћеш ти због тога добити неку награду, нити ће он ? претрпети вецу казну од оне коју заслужује. Ако прељубник обрати пажњу на оно, што је речено о њему, онда ће наследити удвоструцено од онога, што је било пре, а на тебе ће доци оно што каже Писмо: Нека му буде онако, како је хтео да буде брату његовом. Правда, којој ти хиташ, узвратице му оним што заслужује, али неће оклевати и одуговлацити да и теби узврати оним, што ти заслужујеш ? .

На тај начин и човекоубиство онога, ко је лажно извргнут осуди за човекоубиство, пада на оног што га осудује, као што и прељубништво оклеветаног пада на клеветника. Идолопоклонство народа названо је прељубништвом; због тога неће бити неодговорно ако се и клевета онога ? назове прељубништвом, јер се и он удаљио од истине. Истражи то и разуми да је (све то) у сваком погледу једно те исто. Дакле, доде време када сатана доведе човека до срамоцења посредством једног од његових удова и када га побуди на зло, али доде и време када се из уста других људи на човека лажно бацају неки од оних погрдних назива који га скрнаве, будући да (сатана) самог клеветника подстице на увреде, а оне што га слушају (подстице) да му верују.

Чули сте да је казано: око за око, и зуб за зуб. А Ја вам кажем да се не противите злу (Мт. 5; 38–39). Другим речима, када се испунило време које је било одредено за прехрањивање млеком, тада је обзнањена тврда храна (упор. 1. Кор. 3; 1. и Јевр. 5; 12–14). На почетку су била успостављена времена одмазде, јер их је најпре требало одвојити од зла. Када је правда испунила своју дужност, милосрде и благодат такоде су показали своје дело. Око за око јесте дело правде, а ко тебе удари по једном образу ти му окрени и други јесте дело благодати. И будући да су и једна и друга ? у ономе, што су понудиле за окушање, циниле једну нераскидиву целину, оне су се кроз оба завета излиле на нас. Први завет је ради умилостивљења убијао животиње, будући да правда није допуштала да један (цовек) умре за другог; други завет је утврден крвљу оног Човека Који је према Својој благодати Самога Себе предао за све (људе). Једно је, дакле, било почетак, а друго крај, јер је оно, што има и почетак и крај, савршено. Ономе, коме недостаје разумевање мудрости, учинице се да су почетак и крај разлицити и раздвојени један од другог; за онога, пак, који правилно истражује, они сацињавају једно.

Због тога је тај образ присаједињен ка савршеном образу ?? . Ако те ко удари по једном образу, ти му окрени и други. Претходни завет у његовој суштини познајемо као воду; међутим, уколико оцувамо ово окрени му и други, ми ћемо пити вино. Дакле, један (завет) нам предлаже да, услед заборава, не унесемо оно што му је туде, док други служи нашем напредовању, како услед заблуде не бисмо цинили оно што је прошло и да бисмо, посредством онога што је додато, на неки начин добили нову боју и свежину, слицно води претвореној у вино. Због тога цемо, занемаривши недостатке других људи, свакодневно бринути о свом напредовању ?? . нећемо мислити да смо нешто учинили, него ћемо веровати да је све саздано ради нас, јер смо и заповест да љубимо своје непријатеље добили ради нас а не ради њих.

Наш Господ је дошао у свет као беспомоцно дете, и ниједну од оних рана којима су стари исцрпљивали народ није им прицинио него је онда, кад их је привукао к Себи, победивши видљивим исцелењем, поцео да им даје духовно исцелење, говорећи: Ако верујеш. Он је превазилазио све учитеље и стога је оно, што је било дато по мери, по мери и нарастало, и оно што су предали претходници, дошло је до Њега, а Он га је разделио као зреле плодове, са укусом који им је Он Сам придодао. Када су Његов образ ударили, Он је заједно са заповешцу показао и дело, и поуцио ономе што је написано: Ако те ко удари по једном образу, ти му окрени и други.

Мојсеј их је уклонио са степена обрезања и поставио на степен правде. Не ударај, каже, неправедно ближњег свог јер ћеш, уколико и он тебе удари, ти тражити праведну одмазду. Господ их је уздигао са степена правде и поставио на степен благодати, говорећи: не тражи да се осветиш ономе, који те ударио по једном образу, него му окрени и други. Ако, дакле, неко и сада хоце да удара по Мојсејевој правди, он поништава и ону правду која га је уцила: не ударај неправедно. Израиљац, који је прибегавао одмазди је, наравно, добијао награду, јер су тада дугови били изложени казни, и није био достојан осуде, јер није учинио неправду. Зар мислиш да онај, ко на основни капитал додаје и проценте од те заповести нашег Господа, опраштањем губи због тога што није казнио? ?? Ни у ком слуцају! Награда за први ударац чува се за њега по нужности јер је претрпео страдање, али му припада награда и за други ударац јер је себе осудио на њега, па чак и ако није пострадао (од другог ударца).

Господ је, дакле, као и Мојсеј, ослободио од неправде, али је много и додао ономе што је овај (Мојсеј) дао. Према томе, онај ко прибегава одмазди, тај несумњиво губи ?? . будући да није хтео да потајно разоблици користољубивце, Он их је Својим трпљењем поуцио колико би велику славу задобило трпљење. Било је много оних, који би се осветили за Њега, док се он Сам није светио. Кад су Га клиновима приковали за крст, чак су и светила својим помрацењем постала Његови осветници и заштитници. Стога запази да речи, чак и ако се цине узајамно противурецне, задобијају венац награде. Поцецемо, дакле, од првог степена. Велика је корист ономе ко не удара неправедно ближњег свог, и велика награда (припада) по праву ономе, ко не тражи да се освети оном ко га вреда. Велика је победа онога, ко у благодати задаје ударац за ударцем ?? . Није неправедно поступио, и стога није сагрешио; одмазду није добио, и због тога је примио награду; још је обилније узвратио, и због тога је овенцан.

А ти кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј (Мт. 17; 6). Сам Господ те, као прво, поуцава да се не трудиш да угодиш људима и да не постиш због славе пред људима, а као друго да, постеци у тајности, задобијеш милост Дародавца за тајне постове. Да те не виде људи где постиш (Мт. 6; 18), како те похвала оних, који знају да постиш, не би лишила награде за пост. Отац твој, који види тајно, узвратице теби јавно (Мт. 6; 18). Божанствене речи: „Намажи главу своју и лице своје умиј“ позивају те ка тајинственом. Своју главу маже онај, који узраста у богопознању, док своје лице умива онај, који лик својих духовних способности оцишцује од нецистоте. Прихвати, дакле, ту заповест, која се односи на унутрашње удове и умиј лице духа свога од нецистоте неправде; помажи главу своју светошцу да би био прицасник Христов.

Ако је, дакле, светлост која је у теби тама… (Мт. 6; 23), тј. уколико погрешиш у милостињи која светли тј. оправдава, колико ћеш више погрешити у греховима који помрацују! Прељубништво и хула могу бити разматрани само с једне тацке гледишта, будући да не представљају ништа друго до узрок преступа; милостиња, пак, има две стране, односно, уколико се она даје ради људске славе онда води ка преступу; али, ако се рука даваоца пружа према сиромашном брату, онда она и помисли распростире ка Богу Који наградује, као што каже Писмо: Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт. 6; 21).

Не судите (Мт. 7; 1) неправедно, да вам се не суди за неправду. Опраштајте, и опростице вам се (Лк. 6; 37), тј. уколико човек суди по правди, онда опрашта по милости, да би се показао достојним милости опраштања, када и сам буде осуден по правди. Или је због судија, који сами доносе пресуде, рекао: Не прекоревајте, тј. не тражите казну за лицна дела, или не судите по веродостојним основама и према лицним мнењима, не пресудујте брзо него доказујте и саветујте.

Ко има, даце му се, а ко нема, узеце се од њега и оно што мисли да има (Лк. 8; 18), као и следеће: Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 13; 9), тј. ко је у телесним ушима имао уши духовне, да чује Његово духовно слово, томе је дао обилније учење и поуку од оних које су пре тога имали. Онима, међутим, који о себи мисле да имају, одузео је и оно што су имали, као што је речено: Оцима ћете гледати, и нећете видети (Ис. 6; 9–10, Мт. 13; 14, Мк. 4; 12. и Лк. 8; 10). Ко има даце му се, а ко нема, узеце се од њега и оно што мисли да има. На који начин онај, који је недостојан и онога што поседује, може да се нада да ће задобити оно што нема? Дакле, онај који је достојан онога што има, њему ће се дати и оно што нема. Од онога пак, ко је недостојан, одузеце се и оно што има. Колико човек може да прими, толико ће му се дати по милости, која заједно са обецањем крајње, исте такве милости, нисходи на онога што је прима и отпоцива у њему. Ко има, њему ће се додати, да би он по благодати у самоме себи обиловао свим богатствима.

Дакле, у садашње време даје нам се оно што следује, иначе нам се не би дало, како каже Писмо. На тај начин се дух мудрости не даје неразумном човеку, да му ова светиљка не би нашкодила. међутим, Дух Свети, Који открива тајинства, даје се човеку мудром и разумном, да би у њему процветала мудрост и да би у њему обитавао извор радости и слово весеља. На зајам смо добили, знаци, морацемо и да вратимо. Стога, ако исповедамо Онога, Који нам је позајмио, Он ће нам, поред онога што смо добили, дати још и више. Ако Га пак одбацујемо, не сумњајмо да се код Њега налази оно, што смо добили. Чак и ако би све што смо добили било код нас, оно се, ако Га одбацујемо, налази код Њега. међутим, уколико Му благодаримо и верујемо, онда ће све оно, што је код Њега, бити и код нас. Ко има, даце му се. Тако је Павлу, који је имао закониту правду, дата и животворна вера. Ономе, пак, ко нема ни такву правду да би испуњавао Закон, одузеце се и то што има, јер се пут Закона распростире чак до Јована Крститеља. То се дешава и оном који мисли да су му опроштени греси.

Не дајте светиње псима (Мт. 7; 6). Као што онај, који не оглашава Еванђеље Његово, цини грех јер не чува Његову заповест, тако поступа и онај који светињу даје псима. Мада пси не би прождерали светињу, нити би свиње измрвиле бисер, онај ко то цини бива сауцесник и помоцник оног слуге, који је сакрио новац свог господара (Мт. 25; 14–29). Овај није умножио, а они нису сацували.

У капетана пак једнога бијаше слуга болестан на умору који му беше мио. А кад ћу за Исуса посла Му старешине јудејске молеци Га да доде и спасе му слугу… И кад већ беше недалеко од куце, посла капетан Њему пријатеље говорећи Му: Господе, не труди се… него само речи реч и оздравице слуга мој (Лк. 7; 1–7, Мт. 8; 5–10). Бог се задивио човеку, због чега је рекао: Ни у Израиљу толике вере не надох (Мт. 8; 10, Лк. 7; 9), како би постидео Израиљце који не вероваху у Њега тако, као што је веровао овај странац. Он (капетан) је са собом повео Јевреје да би они посредовали за њега, али су се Јевреји показали достојнима осуде, јер меду њима није било оних који су веровали у Њега. Због тога каже: Бице изгнани у таму најкрајњу (Мт. 8; 12).

Син Дјеве пошао је у сусрет удовицином сину (Лк. 7; 11). За сузе удовице Он је био као убрус који их је избрисао а за смрт њеног сина – његов живот. Смрт се повукла на своје место, удаљивши се пред Победником.

Лисице имају јаме.., а Син човечији нема где главу заклонити (Мт. 8; 20), тј. код тог човека није било ни спокојства главе ни обитавања Божанства ?? . На кога ћу погледати и у коме ћу обитавати ако не у кроткима, итд (в. Ис. 66; 2). Или је, можда, видевши да мртви устају и да неми проговарају помислио да Онај, Који твори таква дела, мора имати много новца, па је зато рекао: ићи ћу за Тобом куд год подеш (Мт. 8; 19). Услед тога је и добио одговор: „Лисице имају своје домове“, док Он нема чак ни то што имају лисице, односно дом.

Онај Који је спавао, пробудио се и успавао море, да би и на мору, које је током буре успавао, јасно пројавио силу Божанства Које не спава (Мт. 8; 23–27, Лк. 8; 22. и Мк. 4; 35). Запрети ветровима на мору и настаде тишина велика. Каква је то сила? Или, какво је милосрде Исусово, будући да је силом и заповешцу Себи потцинио море? Он се, дакле, посредством онога што Му није припадало, тј. морске буре и оних демона које је учинио немима, показао као Син Творца.

Гергесињани су одлуцили да Му не изаду у сусрет и да не виде знак Господњи (Мт. 8; 28, Мк. 4; 35. и Лк. 8; 26). Због тога је утопио крдо њихових свиња, како би и противно својој вољи изашли пред Њега. Укроцени легион представља символ света који се обратио кроткости и врлини, чију је јарост укротио и уздржао Онај, Који све оживотворава. Ако демони нису могли да уду у свиње док им то није било допуштено, онда утолико пре не могу да уду у икону Божију (у образ Божији) ?? . Нека неверни чују да Христос може да истера демоне из једног (цовека) и да их пошаље у другог, и нека се уплаше Бога. Ко је онај, Који их је избавио од демона што су дејствовали у тајности, ако не Онај исти, Који им је заповедио да уду у свиње, а не у људе? Онај, о Којем су говорили: Изгони демоне помоцу Веелзевула, кнеза демонског (Мт. 12; 24, Мк. 3; 22. и Лк. 11; 15), у ствари је на гори водио борбу са сатаном, а овде са легионом који је овај предводио. И чим су ушли у свиње, истог часа су се потопили, да би се показала милосрдна природа Господа, која је спасла тог човека (в. Лк. 8; 26 и даље). И демони Га мољаху да им не заповеди да (пре времена) иду у бездан. На који начин Онај, што је рекао: Идите од мене, проклети, у огањ вецни који је припремљен даволу и ангелима његовим (Мт. 25; 41), овде изгони Велзеевула и одредује му бездан (геену, пакао)? ?? Да је било тако, сведоце речи: да их не пошаље (пре времена) у бездан (геену).

Гергесињани су из свог града протерали Онога, Који је имао власт да протера демоне из њихове земље. будући да су се житељи те земље плашили да Он истеране демоне не пошаље у њих, Он је послао оног исцељеног човека говорећи: Иди, проповедај, тј. проповедај о томе да им се приближава зло јер се демони, који су отуда истерани, припремају да уду у њих. будући да Прогонитељу демона нису дозволили да доде код њих, њихове недаце су се умножиле, јер су спрецили долазак свог Исцелитеља. Ако је Милостиви Син другог Бога, на који је онда начин потопио свиње, које се сматрају нецистом творевином Створитеља, и демонима учинио то што су желели, наневши власнику крда велику штету, и како су демони препознали свог Прогонитеља?