СВЕТОГ ПОЛИКАРПА
Епископа Смирнског
( = епископијама) Свете и Католичанске Цркве:
милост, мир и љубав Бога Оца и Господа нашег Исуса
Христа да (вам) се умножи.
Написасмо вам, браћо, све о пострадалим (мученицима) и о блаженом Поликарпу, који као запечативши (све) својим мучеништвом, зауставио је гоњење. Јер, скоро да се све (ово) претходно догодило да би нам Господ одозго показао сведочанство (= страдалништво) по Јеванђељу. 2. Јер, он (Поликарп) је чекао да се преда (на страдање), као и Господ, да бисмо и ми њему подражавали, не гледајући само на себе (и на своје), него и на ближње. Јер то је (својство) истинске и постојане љубави — не хтети да се сам спасаваш, него и сва браћа.
II. 1. Блажена су, заиста, и племенита сва ова страдања (мученика) која су се збила по вољи Божијој. Јер треба да будемо још побожнији — да Богу препуштамо (= преносимо) власт над свим. 2. Јер ко се неће дивити њиховом племенитом јунаштву и трпељивости и њиховој љубави према Господу? Они, ударцима исечени тако да се могао видети унутрашњи састав тела све до унутрашњих вена и артерија, трпели су (толико) да су и около присутни (нехришћани) почели да жале и кукају; а они су до толиког јунаштва дошли да ниједан од њих није ни прословио нити уздахнуо, показујући свима нама да онога часа, (онолико) мучени, одлажаху из тела храбри мученици Христови, или тачније — да је, дошавши ту, Господ био и дружио се са њима. 3. И држећи се благодати Христове, они су презирали светске муке, задобијајући за један час живот вечни. И огањ нечовечних мучитеља беше им хладан. Јер пред очима имађаху (циљ) — да избегну вечни (огањ) који се никад не гаси. И очима срца гледаху горе на добра, чувана за оне који трпе, која „ни ухо не чу, ни око не виде, нити на срце човеку дођоше“, а Господ (их) је показивао њима, који више не беху људи, него анђели. 4. А исто тако су и они осуђени на зверове подносили страшне муке, бацани на даске са клиновима и мучени другим врстама разних мучења, да би их (прогонитељи), ако узмогну, упорним мучењем скренули на одрицање (од Христа).
III. 1. Јер ђаво је много шта лукаво смишљао против њих. Али, благодарећи Богу, није успео ни против једнога. Јер најјуначкији (мученик) Германик својим трпљењем охрабрио је њихов страх, и он се сјајно борио са зверовима. Јер, када антипат (= проконзул) настојаше да га убеди, говорећи му да поштеди своју младост, он повуче к себи звер дражећи је, желећи (тако) да се брзо ослободи од њиховог (незнабожачког) неправедног и безаконог живљења. 2. И због тога је све мноштво (многобожаца), задививши се храбрости богољубивог и богопоштујућег рода хришћанског, повикало: „Истреби безбожнике! Тражите Поликарпа!'“
IV. 1. Неки пак (хришћанин) по имену Коинт, Фригијац, недавно дошавши из Фригије, видећи звери, уплаши се. А он је био тај који је себе и још неке принудио да добровољно дођу (пред судију). Њега је проконзул, много га наговарајући, убедио да се одрекне (Христа) и принесе жртве (идолима). Због тога, браћо, не похваљујемо оне који сами себе доводе (на мучеништво), јер Јеванђеље не учи тако.
V. 1. А предивни Поликарп, када је прво чуо (за гоњење хришћана), није се уплашио, него је хтео да остане у граду, али су га многи убеђивали да тајно изиђе (из града). И он тихо изиђе на једно имањце недалеко удаљено од града и (тамо) борављаше са њих неколико, ништа друго дању и ноћу не чинећи него се (само) молећи за све (хришћане) и за Цркве по васељени, што му је било уобичајено. 2. И молећи се, би му (откривено) виђење, три дана пре него што ће бити ухваћен: и виде узглавље своје сво у пламену; па окренувши се рече онима што беху са њим: Бићу жив спаљен!
VI. 1. И пошто они (= гонитељи) који га тражаху беху упорни, он пређе на друго имањце, али ускоро (и тамо) дођоше они који га тражаху. Не нашавши га (одмах), ухватише два дечака (= два млада роба), од којих један под мукама признаде (где је Поликарп). 2. А беше и немогуће да се он сакрије, пошто и они који га издадоше беху његови укућани. А и тужилац, који имађаше исто име (са судијом Христовим) — зваше се Ирод — пожури да га изведе на стадион да би он (као мученик) свој удео усавршио, поставши заједничар Христов, а они који га издадоше да би добили казну самога Јуде.
VII. 1. Имајући, дакле, тога дечака (са собом), у петак, у час око вечери, изиђоше гониоци и коњаници са својим уобичајеном оружјем, јурећи „као на разбојника“. И у касни сат (вечери) дођоше и нађоше га (= Поликарпа) док лежаше у једној соби на спрату. Он је одатле могао отићи на друго место, али није хтео, говорећи: „Нека буде воља Божија“. 2. Чувши пак да су они (= војници) стигли, сиђе одозго и разговараше са њима, док се посматрачи дивљаху његовој старости и достојанственом држању, и (чуђаху се): зар је толика журба била да се ухвати тако стар човек! А он одмах нареди да им се у тај час постави да једу и пију, уколико хтедну, а од њих затражи да му дају времена да се помоли (Богу) слободно. 3. А када му они дозволише, он ставши мољаше се, будући испуњен благодаћу Божијом, тако да око два сата не могаше заћутати, док они који слушаху беху запањени; и многи се покајаше што су дошли по таквог боголепог () старца.
VIII. 1. Пошто већ једном заврши молитву, споменувши (у њој) све, и оне који су се икада сусрели с њиме, и мале и велике, славне и незнатне, и сву по васељени Католичанску (= Саборну) Цркву, дође час да пође. И они, посадивши га на магаре, поведоше га у град. А беше Велика Субота. 2. И сусретоше га тужилац Ирод и отац његов Никита, који га преместише на своја кола и, седнувши до њега, убеђиваху га говорећи: „Какво је то зло рећи: Кесар је Господ и принети жртву и остало што следује, и (тако) се спасити?“ А он им у почетку не одговораше, но када они настојаху, рече (им): „Нећу учинити то што ми саветујете“. 3. А они, не успевши да га убеде, говораху му страшне речи и нагло га стераше (с кола), те он силазећи с кола повреди колено. Не обративши пажњу (на повреду), као да ништа није доживео, иђаше с радошћу, вођен на стадион. На стадиону пак била је толика гужва и галама, да нико никога није могао чути.
IX. 1. А када Поликарп улажаше у стадион, дође му глас с неба: „Снажи се, Поликарпе, и буди храбар!“ Нико говорећега (с неба) није видео, а глас су чули наши (хришћани) који су били присутни. И тако, кад он би приведен, наста велика галама када чуше да је ухваћен Поликарп. 2. А када га приведоше (трибини), запита га проконзул: да ли је он Поликарп? Кад он потврди, овај га убеђиваше да се одрекне (Христа), говорећи: „Поштуј своју старост“ и друге овима сличне (речи) које они по обичају говоре: „Одреци се, за Кесареву срећу. Раскај се, и реци: Уништи безбожнике!“ А Поликарп потрешенога лица погледа сву масу безаконих незнабожаца на стадиону и махнувши им руком, уздахну и погледа на небо, па рече: „Уништи безбожнике!“ 3. Када проконзул опет наваљиваше и рече (му): „Одреци се, па ћу те пустити. Наружи Христа!“ — Поликарп му одговори: „Осамдесет и шест година Њему служим, и ништа ми неправо не учини, па како могу похулити на Цара мојега Који ме је спасао?“
X. 1. Пошто овај опет наваљиваше и говораше: „Одреци се, ради Кесареве среће!“ — одговори (Поликарп): „Ако се ташто надаш да ћу се одрећи (Христа), ради Кесареве среће, како ти кажеш, и правиш се да не знаш ко сам, ево чуј са смелошћу: Хришћанин сам! Ако пак желиш да упознаш реч Хришћанства, дај (нам) дан и послушај“. Проконзул рече: „Увери масу!“ 2. А Поликарп рече: „Тебе сам и речи удостојио, јер смо научени да началствима и властима, постављеним од Бога, одајемо дужну част, ону (част) која нам не наноси штету (души); а њих не сматрам достојнима да се пред њима браним“.
XI. 1. Проконзул опет рече: „Имам звери, бацићу те њима, ако се не раскајеш“. А он рече: „Позови (их), јер нама (хришћанима) немогуће је покајање од бољега на горе; него је добро променути се од зла на праведно“. 2. Овај му опет (рече): „Ако се не раскајеш, бацићу те у огањ да сагориш, ако (већ) звери презиреш“. А Поликарп рече: „Претиш ми огњем који на час гори и за мало се угаси, јер не знаш будући суд (Божији) и вечну муку огња припремљеног безбожницима. Зашто оклеваш? Хајде, чини што хоћеш!“
ХII. 1. То и још много шта друго говорећи (Поликарп), испуњаваше се смелости и радости, и лице се његово испуњаваше благодати, тако да не само није клонуо ни био уплашен од онога што су му говорили, него, напротив, проконзул је био изненађен те је послао свога гласника у сред стадиона да објави три пута: „Поликарп признаде себе Хришћанином!“ 2. Када то гласник рече, сва маса и незнабожаца и Јудеја, који живе у Смирни, неуздржаним гњевом и великим гласом викаше: „Он је учитељ Азије, отац хришћана, уништитељ наших богова, који многе учи да не приносе жртве нити да се клањају (идолима)!“ Говорећи то, викаху и тражаху од поглавара Азије Филипа да пусти лава на Поликарпа. А он одговори да му то није могуће, јер су завршене борбе са зверовима. 3. Тада сви они одлучише да једнодушно вичу да се Поликарп жив спали. Јер требаше да се испуни њему откривено виђење о узглављу (=јастуку), кад га је видео да гори, па окренувши се вернима око себе, пророчки је рекао: „Бићу жив спаљен!“
ХIII. 1. А ово (све) беше са толиком брзином, брже но што се и изговарало, да је маса одмах сакупила дрва и грање из радионица и купатила; а нарочито се Јудеји, као што им је обичај, усрдно потрудише у тој ствари. 2. А када ватра би припремљена, (Поликарп) скиде са себе сву одећу и одреши каиш, па покушаваше и да се изује, не успевши то раније зато што је све време сваки од верника трудио се ко ће пре дотаћи тело његово. Јер је и пре страдања, због свога доброг живљења, био украшен свим (врлинама). 3. Потом бише одмах стављена на њега одговарајућа оруђа за (увођење) у ватру. А када хтедоше и да га прикују, он рече: „Оставите ме овако, јер Онај Који ми је дао (снаге) да поднесем огањ, даће да и без вашег осигурања клинцима останем непомичан у огњу“.
XIV. 1. И они га не приковаше, него (само) завезаше. А он стави (сам) руке назад, и би свезан, као величанствени (библијски) ован из великога стада за жртвени принос, припремљена жртва свеспаљеница, угодна Богу. И подигавши очи к небу, рече: 7. „Господе Боже Сведржитељу, Оче Љубљенога и Благословенога Сина Твога, Исуса Христа, кроз Којега смо добили познање о Теби, Боже Анђела и Сила, и сваке твари, и сваког рода праведних који живе пред Тобом. 2. Благосиљам Те, што си ме удостојио овога дана и часа, да узмем удела у броју мученика (= сведока) у’ чаши Христа Твога за васкрсење живота вечнога — и душе и тела, у непропадљивости Духа Светога, у чему да будем примљен пред Тобом данас као жртва угојена и угодна, као што си припремио и предобјавио и испунио, Нелажни и Истинити Боже! 3. Зато Те и хвалим за све, благосиљам Те, славим Те, кроз вечног и наднебесног Првосвештеника, Исуса Христа, Љубљенога Сина Твог, кроз Којега Теби, са Њим и Духом Светим, слава и сада и у будућим вековима. Амин!“
XV. 1. А када (на крају) узнесе Богу Амин, и заврши молитву, људи ложачи запалише огањ. Када се разгоре велики пламен, видесмо чудо, ми којима беше дано да видимо, који то и сачувасмо да бисмо јавили осталима шта се догодило. 2. Наиме, ватра (око Поликарпа) начини изглед свода, као једро ла^е кад га надува ветар, и заокружи около тело Мученика, и оно беше у средини не као спаљивано тело, већ као хлеб који се пече, или као злато и сребро разжизано у пећи. А и толики миомир осетисмо, као да је упаљена кадионица тамјана или неког другог од скупоцених мириса.
XVI. 1. На крају, пак, видећи безаконици да његово тело не могаше бити уништено огњем, заповедише извршитељу (= егзекутору) да приступи и прободе га мачем. И кад он то учини, (из њега) изиђе [голуб и] много крви, тако да се ватра угаси, а сва маса се зачуди: зар је таква разлика између неверника и изабраних; 2. од којих један постаде и овај пречудесни Поликарп, који је у нашим временима постао апостолски и пророчки Учитељ и Епископ Католичанске (= Саборне) Цркве у Смирни. Јер свака реч коју је својим устима изговорио, и извршила се, и извршиће се.
XVII. 1. Али, завистник и урокљивац и злобник, непријатељ рода праведних (= ђаво), видећи величину његовог мучеништва и од почетка беспрекоран начин живљења, и (сада) увенчанога венцем непропадљивости и добитника неприкосновене награде (од Бога), удесио је (тако) да ни тело његово ми не добијемо, мада су многи (од нас) желели то да учине и приопште се његовом светом телу. 2. Зато је (ђаво) наговорио Никиту, оца Иродовог а брата Алкиног, да умоли началника да не да тело његово, рекавши: „Немој да они, оставивши Распетога, почну овога поштовати“. И он ово рече уз наговор и подршку Јудеја, који су и на нас мотрили, пошто смо хтели да га узмемо из ватре, не знајући (они) да ми никада не можемо напустити Христа, Који је страдао за спасење (свих) у целом свету спасаваних, Невини за грешнике, нити пак да некога другога поштујемо. 3. Јер Њему, Који је Син Божији, ми се клањамо, а Мученике, као ученике и подражаваоце Господње, достојно љубимо због (њихове) неупоредиве оданости према своме Цару и Учитељу, којих нека би и ми били заједничари и саученици.
ХVIII. 1. Видећи, пак, капетан свађу насталу од Јудејаца, постави га (= тело) у средину и, као што је њима обичај, спали га. 2. И тако после ми, сабравши његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата, положисмо их где је и приличило. 3. Тамо ће, колико нам је могуће, када се сабирамо у радости и веселости, Господ дати да свршавамо дан рођендан његовог мучеништва, у спомен оних који су се претходно подвизавали (у мучеништву) и за вежбање и припремање будућих (мученика).
XIX. 1. Овако је било са блаженим Поликарпом, који је са онима из Филаделфије дванаести пострадали у Смирни, који се једини највише спомиње од свих, тако да и незнабошци на сваком месту причају о њему, који је не само постао славан Учитељ, него и изузетни Мученик, чије страдање сви желе да подражавају, јер је било по Јеванђељу Христовом. 2. Кроз трпљење победио је неправедног началника (=самога ђавола) и тако добио венац непропадљивости (= бесмртности). Радујући се са Апостолима и свима Праведницима он прославља Бога и Оца Сведржитеља и благосиља Господа нашег Исуса Христа, Спаситеља душа наших и Водитеља тела наших и Пастира васељенске Католичанске (= Саборне) Цркве.
XX. 1. А Ви сте тражили да вам опширније изложимо догађаје, те смо вам ми за сада укратко јавили преко брата вашег Маркиона. Упознавши то, ви пошаљите ову посланицу даљој браћи, да и они прослављају Господа Који чини изборе између слугу Својих. 2. А Ономе Који нас може увести благодаћу и даром Својим у вечно Царство Своје кроз Сина Свога Јединороднога Исуса Христа — слава, част, моћ, величанство у векове.
Поздравите све свете. Поздрављају вас сви свети са нама и Еварест, који ово написа, са свим домом својим.
XXI. 1. А страдаше (= сведочаше) блажени Поликарп почетком месеца Ксантика (= фебруара), другога дана, седмога пре мартовских календа (= 23. фебруара), у Велику Суботу, у осмом часу (= у два поподне). А ухапшен је од Ирода за време понтифекса Филипа Тралијанца [безбожнога] и проконзула Статија Кодрата, док у векове царује Господ наш Исус Христос, Којему слава, част, величанство, (и) престо вечни из покољења у покољење. Амин.
XXII. 1. „Молитвено вам желимо, браћо, да сте здрави и да следујете јеванђелској речи Исуса Христа, са Којим слава Богу и Оцу и Светоме Духу за спасење светих изабраних, као што је посведочио (мучеништвом) блажени Поликарп, на стопама којега да се нађемо и ми у Царству Исуса Христа. 2. Овоје преписао Гај из (списа) Иринеја (=Лионског), ученика Поликарповог, који (Гај) је живео заједно са Иринејем. Аја, Сократ, преписао сам у Коринту из Гајевих преписа. Благодат са свима! 3. А ја опет, Пионије, преписах (ово) из претходно написаног. Тражећи ово, по откривењу ми је објавио блажени Поликарп, као што ћу показати надаље. Сабрао сам те, од времена скоро пропале (делове), еда би и мене сабрао са изабранима својима у Небеско Царство Своје Господ Исус Христос, Којему слава са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин.
1. Ово је, дакле, преписао Гај из списа Иринејевих, који (Гај) је и живео заједно са Иринејем, који је био ученик светог Поликарпа. 2. Јер овај Иринеј, у време страдања (= мучеништва) епископа Поликарпа, будући у Риму, многе је поучио. Постоје и многи списи његови, најлепши и најправилнији, у којима спомиње Поликарпа, да је од њега (много) научио, па је сваку јерес изобличио и црквено и католичанско (= саборно) правило, како га је примио од Светога, тако је и предао. 3. А (Иринеј) вели и ово: да Маркион (јеретик), од којега су такозвани Маркионисти, када је једном сусрео Светог Поликарпа и рекао му: „Познајеш ли нас, Поликарпе“, овај је рекао Маркиону: „Познајем, познајем првенца Сатаниног“. 4. А и ово стоји у Иринејевим списима, да је у дан и час када је у Смирни страдао Поликарп, Иринеј, будући у граду Римљана, чуо глас који је као труба говорио: „Поликарп је пострадао“. 5. Из тих, дакле, како је напред речено, списа Иринејевих преписао је Гај, а из Гајевихје преписао Исократ у Коринту. А ја опет, Пионије, тражећи ово, исписао сам из Исократових преписа по откривењу светог Поликарпа, сабравши ове (делове) који од времена беху скоро пропали, еда би и мене сабрао са изабранима својима у Наднебеско Царство Своје Господ Исус Христос, Којему слава са Оцем и Светом Духом у векове векова. Амин.
Превео бивши епископ Атанасије (Јефтић).
Штампано у књизи „Дела апостолских ученика“, 1999.