СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ИГЊАТИЈА БОГОНОСЦА
(Из књиге: Др Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2001)
Када је Трајан наследио власт Римљана, беше Игњатије, ученик Апостола Јована, муж у свему апостолски, и управљаше пажљиво Црквом Антиохијском. Он је тек био пребродио старе невоље многих гоњења из времена Домицијана и, као добар крманош, руководством молитве и поста и сталним поучавањем и духовним бодрењем, супротстављаше се противној бури, бојећи се да не изгуби некога од малодушних или неискуснијих (верника)…
Јер кад потом Трајан, девете године свога царовања, погордивши се победом над Скитима и Дачанима и многим другим народима, и сматрајући да му од потпуног покоравања избегава још (само) богопобожни сабор хришћана, почео је да прети да ће (хришћани) поднети гоњење ако не пристану да се са свима народима потчине служењу демонима, те је принуђавао све који побожно живе или да принесу жртве или да умру. Тада, дакле, овај храбри Христов војник, побојавши се за Цркву Антиохијаца, отиде добровољно пред Трајана, који је у то време боравио у Антиохији а намеравао да крене на Јерменију и Парћане.
А када он стаде пред цара Трајана, овај му рече: „Ко си ти, зли демоне, који настојиш да наше наредбе преступиш: уз то преубеђујеш и друге да зло погину?“ Игњатије одговори: „Нико Богоносца не назива како демоном (злим демоном), јер су демони одступили од слугу Божијих. Ако пак мислиш да сам ја њима опак и називаш ме злим према демонима, онда се слажем. Јер имајући Христа, Цара Небескога, ја уништавам њихове замке“. Трајан рече: „А ко је Богоносац?“ Игњатије одговори: „Онај који има Христа у себи“, Трајан рече: „А зар ми теби по памети изгледамо да немамо богове, којима се и користимо као помоћницима против непријатеља?“ Игњатије рече: „Вараш се, називајући демоне боговима незнабожаца, јер је Један Бог, Који је створио небо и земљу и море и све што је у њима; и Један је Христос Исус, Син Божији Јединородни, чије Царство жарко желим“. Трајан рече: „Говориш о Ономе који је распет у време Понтија Пилата?“ . Игњатије рече: „О Њему Који је распео мој грех, заједно са проналазачем његовим, и Који је сваку обману и злобу демонску осудио под ноге оних који Га у срцу носе“. Трајан рече: „Ти, дакле, у срцу носиш Распетога?“ Игњатије рече: „Да, јер је написано: Уселићу се у њих, и живећу у њима“. Трајан одлучи: „Наређујем да Игњатије, који говори да у себи носи Распетога, буде везан и од стране војника одведен у велики Рим да буде храна зверовима на увесељавање демоса“.
Свети Мученик, чувши ту одлуку, са радошћу узвикну: „Захваљујем Ти, Господе, што си ме удостојио почаствовати савршеном љубављу према Теби, свезавши ме гвозденим оковима заједно са Апостолом Твојим Павлом“. Рекавши то и са весељем примивши окове на себе, он се помоли најпре за Цркву и предавши је са сузама Господу, па као достојанствени ован, предводник доброга стада, би зграбљен од зверске грубости војничке и поведен у Рим да га крволочне звери прождеру…
Припремивши, тако, како је желео Посланицом ону браћу у Риму који нису хтели, отиде тако из Смирне јер је Христоносац био пожуриван од војника да стигне до почасти у велики Рим, да пред римским демосом буде бачен дивљим зверовима, и задобије венац страдања па пристаде у Троади. Одатле затим одвезен у Неапољ, па кроз Филипе пролажаше Македонију и преко Епира, према Епидамносу, те у приморју нађе лађу и пловљаше преко Јадранског мора, одакле је прешао у Тиренско, пролазећи острва и градове, док се Светом не показаше Потиоли, где је похитао да изиђе хотећи да иде стопама Апостола Павла. Али, како је дунуо јак ветар и није то дозволио, јер се брод прамцем опирао, пропловио је онуда хвалећи љубав браће у томе месту…
Одатле пак бише одведени до такозванога Порта, а већ се било прочуло ово са светим Мучеником, па успут сусрећемо браћу испуњене страхом и радошћу. Они се радоваху што се удостојише сусрета са Богоносцем, а бојаху се зато што је такав вођен на смрт. Неким, који су били ватрени и говорили су да ће убедити демос да не траже погубљење Праведника, поручивао је да се смире. Он је то одмах духом дознао; и све поздравивши, тражио је од њих истиниту љубав, и још више од онога у Посланици говорио је и убедио их да не завиде ономе који хита ка Господу. Тако је, уз клечање све браће, замолио Сина Божијег за Цркве, за престанак гоњења, за међусобну љубав браће. Онда је са журбом одведен у амфитеатар.
Потом је одмах затворен, по ранијој наредби Кесаревој, јер је требало завршити свечаности а то беше знаменита, како сматраху, такозвана римским језиком Тринаеста, за време које су се званично окупљали па је тако бачен суровим животињама крај храма. Тако је брзо испуњена жеља светог Мученика Игњатија сходно написаноме: „Жеља праведникова бива прихваћена“ да не би ни једноме од браће био на терету ради сакупљања остатака, као што је и претходно пожелео у Посланици да му буде кончина. Једино су сакупљени крупнији остаци његових светих моштију, који су пренети у Антиохију и положени у платно, као непроцењиво благо остављено светој Цркви од благодати која је у Мученику.
А ово је било у дан пре тринаестих Календа јануара, то јест двадесетог децембра, када су у Риму били конзули Сура и Сенекије по други пут.
Пошто смо били очевици овога, пробдели смо читаву ноћ плачући у кући, и много смо клечањем и молитвама умољавали Господа да извести нас слабе о овоме што се претходно догодило. Заспавши мало, неки видели смо како Игњатије изненада долази и грли нас; други опет гледасмо блаженог Игњатија како се с нама одозго моли, трећи како он сав у зноју, као са великог труда, стиже и стаде пред Господа. Тако, видећи ово са великом радошћу и упоредивши ова виђења у сну, отпевасмо хвалу Богу, Даваоцу добара, и прославивши Светога, јавили смо вам и дан и време мучеништва, да бисмо, сабирајући се у време мучеништва, постали заједничари са Страдалником и храбрим Мучеником Христовим, који је победио ђавола и завршио пут своје христољубиве жеље, у Христу Исусу, Господу нашем, кроз Којега и са Којим слава и моћ Оцу, са Светим Духом, у векове. Амин.