ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ
Положивши темељ усамљеничком пустињачком подвижништву, Свети Антоније Велики својим животом представља идеал богоугађања и уједно пут којим и свака вољна душа треба да иде према хришћанском савршенству које је људима на земљи доступно.
Живот Светог Антонија је описао Свети Атанасије Велики. Овде ћемо указати само на његове опште црте.
Божије избрање Светог Антонија на дело које је касније остварио, пројавило се још у његовом детињству. Тиха, осетљива нарав, склона усамљености, удаљавала га је од дечијих несташлука и шала његових другова, задржавајући га у дому пред очима родитеља који су га чували као зеницу ока. У таквој одвојености од људи он је и одрастао, излазећи из куће једино до цркве. При таквом настројењу и поретку у животу, благодат Божија добијена на крштењу слободно деловаше на изграђивању духа и без посебних напора са његове стране. Природноје што је он рано осетио сладост живота по Богу и што се разгорео бо-жанственом жељом, како говори Свети Атанасије.
Не налазећи сметњу за такав живот у кући, будући да су и ро-дитељи били истог духа, Свети Антоније није показивао никакву наме-ру да се од њега одвоји, све док су му родитељи били живи и избављали га од неизбежних животних брига. Међутим, кад су они отишли Богу, као старији, он је био дужан да преузме бригу око управљања домом и издржавања сестре. Нове околности су му одмах пружиле могућност да осети разлику између живота по Богу и многобрижног старања о житејском, што је у њему брзо породило жељу да све остави и живи једино за Бога. Са таквим настројењем чувши у цркви реч Господњу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу (Мт.19,21), и затим другу: Не брините се за сутра (Мт.6,34), његова жеља се запечатила божанственим печатом. У тим речима он је чуо Божији одговор на питања своје савести, а уједно и Божије наређење и благослов за испуњење скривених жеља и стремљења свог срца. Он је донео тврдо решење и, раздавши све, почео да живи једино за Бога.
Прве године свог живота по одрицању од света Свети Антоније је проводио исто као и други тада познати подвижници. Од њих се он свему учио. Познатоје да се подвижништво, које се састојало у одрицању од света и свих житејских брига и ревновању једино око тога како да се угоди Господу (уп.Кор.7,32), у Цркви Божијој установило од самог њеног оснивања као насушна потреба њеног устројства. Оно је од светих апостола добило прве темељне законе. У почетку су аскети – како су се звали људи који су се посвећивали том облику живота – одвајајући се од света, остајали у својим домовима, усамљујући се у неком споредном кутку и предавајући се молитви, богомислију, посту, бдењу и свим подвизима. Током времена, по просторном и бројном ширењу Хришћанства, многи подвижници почеше да напуштају своје породице и да се удаљују из градова и села, проводећи живот у усамљености. Користили су природне пећине, запуштене гробове, или особито на-прављене омање келије. У време Светог Антонија су најревноснији подвижници живели баш на такав начин. И он је пожелео да им подражава.
Основа подвижничког живота је послушање. Свети Антоније га се држао, подражавајући друге подвижнике. Суштина послушања се састоји у утврђивању срца хришћанским врлинама и у усвајању поредака подвижничког живота под руководством опитних [стараца]. Хришћанске врлине је Свети Антоније усвојио још кроз [кућно] васпитање. Преостало мује да сазна какви подвизи су неопходни ономе који је решио да ревнује у животу по Богу, и како да их врши. Ради тога је одлазио код тада познатих подвижника. Сазнавши шта како да ради, он би се као са неким добитком враћао у своје усамљено пребивалиште. На тај начин он је, као што примећује Свети Атанасије, слично мудрој пчели са свих страна сабирао духовни мед, слажући га у своје срце као у кошницу. Од једнога је примао строгост у уздржању од хране, спавање на голој земљи и дуготрајно бдење, од другога се учио неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, трећи му је био пример трудољубља, верности правилима и трпљења, док је од свих заједно позајмљивао један исти дух тврде вере у Христа Господа и братске љубави према свима. Он се старао да у себи сакупи све оно у чему се сваки од отаца које је видео одликовао понаособ.
Без провере свог живота животом других и без руководства са стране нико није достизао виши степен подвижничког живота. Поменутим старцима Свети Антоније је поверавао свој живот. Њиховим руковођењем он је био упућиван на непоколебиви пут савршенства. У том послушничком васпитању он је провео петнаест година, живећи изван села у гробници, најпре у близини, а затим нешто даље, где му је долазио један пријатељ, сељак, и доносио хлеб – јединствену храну коју је користио. Сељак би тада узимао његово рукодеље, будући да се Свети Антоније издржавао трудом сопствених руку. Све своје време он је делио између рукодеља, молитве и размишљања о Божанским истинама Писма. У таквој делатности га је утврдио и анђео Божији који му се јавио када га је једном мучио дух унинија.
Како је тада текао његов живот, види се из сведочанства које наводи Созомен (Црквена историја, књ. 1, гл. 13): „Схвативши да добар живот може постати пријатан када се претвори у навику, премда у почетку и јесте тежак, он је измишљао све строжије облике подвижничког опита, сваким даном постајући све уздржљивији. Он као да је свагда тек започињао, додајући нову силу ревности. Телесна задовољства је обуздавао трудом, док се против душевних страсти наоружавао богомудром мржњом. Његова хранаје био хлеб са сољу, пиће – вода, а време обеда – залазак сунца. Често би по два или више дана остајао без хране. Може се рећи да је у бдењу проводио целе ноћи и да је на молитви сусретао дан. Ако би и одспавао, радило се о минутима. Већином је спавао на голој земљи, која му је служила као постеља. Себи није дозвољавао мазање уљем, купање и друге угодности да се тело не би разнежило. Лењост није могао да подноси, тако да посао из његових руку није излазио готово цео дан“.
Таквим тесним путем је ишао Свети Антоније. Као што је познато, међутим, такав живот не може проћи без борбе, као што ни светлости нема без сенке. Кад у нама не би било греха и кад не бисмо имали непријатеља, једино би се добро развијало и несметано расло. Међутим, пошто и једно и друго постоји, неопходна је борба. Потребно је учинити их немоћним и победити их, како бисмо могли слободно ићи даље. Све дотле, они ће везивати руке и ноге ономе који хоће да иде право, па ма ко он био. Пребивајући у духу Светог Антонија, благодат Божија је допуштала да се у њему развије борба како би га испитала као злато у огњу и утврдила његове наравствене силе, давши простор њиховом дејству. Непријатељу је дат приступ, а подвижника подржавала сакривена помоћ.
Свети Атанасије је опширно описао ту борбу. Вражије стреле су, говори он, биле врло приметне. Храбри борац их је, међутим, одбијао, нимало се не колебајући.
Најпре је враг покушао да га поколеба жалошћу што је оставио свет, приводећи му на мисао са једне стране – пренебрегавање племенитог рода, узалудно напуштање знатног богатства и бескорисно одбацивање свих удобности живота, а посебно напуштену сестру без подршке, збринутости и утехе, и са друге стране – тежину и суровост започетог безутешног живота, ненавикнутост и неиздржљивост тела које, наводно, неће поднети таква лишавања и дуготрајност таквог живота коме се крај не види, удаљеност од људи, одсуство свих утеха и непрестано самоумртвљавање. Тим подсећањима непријатељ је изазивао силну буру помисли. Међутим, он не само да је био одбијен непоколебљивошћу Светог Антонија, који се тврдо држао своје намере и свог решења, већ и оборен његовом великом вером да је све што је оставио и што трпи ништавно у поређењу са бесконачним благом које је Бог припремио подвижницима. Свети је знао да се Богу може најлакше угађати ако је човек слободан од свих житејских и вeштаствених брига. Његовим непрестаним молитвама, које су у његово срце привлачиле најслађе духовне утехе, непријатељ је бачен у прах.
Побеђен са те стране, ђаво је на младог борца нападао са друге, са које је навикао да обара младост: започео је да га искушава телесном похотом, смућујући га ноћу и узнемирујући дању. Борба је била тако жестока и дуготрајна да није могла да се сакрије од других. Враг је подметао нечисте помисли, а Свети Антоније их је одбијао молитвом; први је распаљивао удове, а други их хладио постом, бдењем и сваковрсним замарањем; први је ноћу на себе узимао женски изглед, на сваки начин се трудећи да изазове греховну примамљивост, а други се мишљу узносио на небо, сагледавао тамошње красоте и подсећањем на благородство којим Господ Исус Христос удостојио нашу природу, разгонио варљиву обману; нечастиви је изазивао осећај сласти које долази од задовољства, а блажени му је супротстављао страшну горчину мука у вечном огњу и сећањем на неуспављивог црва остајао неповређен. Упорност и ружноћа напада најзад су у нападаном образовали такву одвратност према свим нечистим покретима и такав гнев са снажном раздраженошћу, да се непријатељ лишио могућности чак и да му приђе или да га издалека искушава и узнемирава са те стране. Јер, осећања мржње и одвратности према страсним покретима јесу огњене стреле које опаљују непријатеља. На тај начин је и у томе свелукави био побеђен од младости која носи страсну плот. Он је одступио посрамљен зато што је слузи Божијем садејствовао сам Господ који је ради нас понео тело и у њему сатро сву силу вражију. Сваки истински подвижник стога са апостолом исповеда: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Кор.15,10).
Међутим, човекомрзац још није истрошио сву своју снагу. Видећи покров Божији над младим борцем, и знајући да он осењује само смирене, непријатељ је замислио да га, навевши га на високоумље и надменост, лиши небеске помоћи. Због тога се јављао са изгледом малог црног дечака, са притворним понижавањем говорећи Светом Антонију: „Победио си ме“. Тиме је мислио да светога наведе на мисао да победу припише себи, чиме би пао у гордост и од себе одбио Бога који му је помагао. Међутим, Свети Антоније га је питао: „Ко си ти?“ Он је одговорио: „Ја сам дух блуда који изазива телесну похоту и подстиче на телесни грех. Ја сам преварио многе од оних који су дали завет целомудрености. Ја сам довео до пада многе од оних који су дуго времена умртвљивали своју плот. Ти си, пак, развалио све моје замке и све стреле поломио, тако да сам оборен“. Тада је Свети Антоније, благодарећи Бога, Спаситеља свог, ускикнуо: Господ ми је помоћник, и ја ћу погледати на непријатеље своје (Пс.117,7). Погледавши затим без страха на непријатеља, он је рекао: „Бог је допустио да ми се јавиш црн ради обелодањења таме твојих злоумишљаја, а као дечак – ради изобличења твоје немоћи. Због тога си и достојан сваког презира“. Од тих речи нечисти тај дух је побегао као паљен огњем и већ се више није приближавао блаженом Антонију.
Победа над страстима приближава бестрашћу. У мери у којој се утврђује, бестрашће са собом доноси и душевни мир. Мир, пак, душевни, заједно са сладосним осећањима, која долазе са молитвом и богомислијем, у срцу рађа духовну топлоту која, сабирајући у себи све силе духа, душе и тела, човека уводи у њега самог. Тада се код њега јавља снажна потреба да буде насамо са Богом јединим. Та неодољива унутарња тежња ка Богу представља други степен на путу духовног напредовања. Свети Антоније је управо ступао на њега.
И до тадаје он већином био усамљен. До њега је ретко долазио пријатељ из његовог села, а и сам би понекад одлазио старцима или до сеоске цркве на богослужење – особито на литургију. Све је то било повезано са својеврсним расејавањем, ма колико се иначе чувао. Тежећи ка унутрашњости, дух Светог Антонија је захтевао потпуну усамљеност, без икаквих виђења и сусрета.
Као што је указано, до те жеље душа долази сама по себи, ходећи правим путем подвижништва. Ипак, тај преврат убрзава и даје му одлучујући подстицај известан снажан порив самоодрицања. Могућност да пројави такав порив Светом Антонију је пружио случај отвореног напада демона. Лишивши се могућности да кроз помисли делују на душу која се очистила, демони почињу да наступају у сну, да се јављају видљиво и да подвижнику подмећу искушења, надајући се да му наш-коде и да поколебају његове добре намере. Благодат Божија је такве нападе допуштала ради подвижниковог напретка, ради његовог усхођења на виши степен [духовног живота], снабдевајући га уједно и влашћу над самим духовима-кушачима.
Најважнији моменат у коме се [пројавила одлучност] светитеља показао се у жељи да и поред жестоке борбе са демонима буде враћен у његово усамљено пребивалиште. Њега су, наиме, по попуштењу Божијем, демони претукли до те мере да је изгубио свест. У таквом стању га је нашао његов пријатељ и донео у црквену припрату. Дошавши себи, он мује рекао: „Носи ме опет у моје усамљено место“. Тиме је он изразио да се предао на смрт ради живота по Богу. То је значило на делу умрети за Господа. Његова готовост је била очигледна.
Готовост на смрт ради Господа и ради угађања Њему јесте свепобедно оружје. Онога који њу поседује више ништа не може искушати, нити уплашити. Она се и сматра почетним начелом подвижништва и снагом која га подржава у целокупном његовом трајању. У све дане Свог земаљског живота наш Подвигоположник, Господ и Спаситељ, виђаше смрт пред собом, да би је у Гетсиманском врту, за време молитвене борбе, коначно победио Својом човечанском [природом]. Страдања и крсна смрт су на делу испунили оно што је ту изречено. Томе је следило тридневно суботовање [смртолико мировање] пред славним васкрсењем. Исти пут пролазе све душе које следе Господа. Први корак на томе путу је самоодрицање. Ма како да је незнатно, оно увек поседује известан степен готовости на смрт. Затим самоодрицање расте, а расте и та готовост. Заправо, ова готовост јесте душа самоодрицања. Ономе ко дође до мере спремности коју је имао Спаситељ у врту, брзо предстоји успињање на крст, а затим духовно суботовање, за којим следи духовно васкрсење у слави Господа Исуса. Све се то остварило у духу Светог Антонија. Својим речима пријатељу да га врати тамо где су га измучили, он је показао да је у његовом духу било исто као у духу Спаситеља у тренутку кадаје у врту рекао Својим ученицима: Хајдемо! Ево, приближио се издајник мој. После тога је следило његово удаљавање у најдаљу пустињу и двадесетогодишње пребивање у безмолвију – као неко распињање и суботовање у духу.
Тек што се опоравио од страдања које су му приредили демони, свети се упутио у пустињу удаљену два или три дана пута од насељених места. Ту се настанио у напуштеном идолишту у коме се налазио бунар са водом. Хлеб му је два пута годишње доносио његов пријатељ. Какав подвиг и какав труд је ту поднео и шта се са њим дешавало, нико не зна. Међутим, судећи по томе какав је изашао из затвора, мора се закључити да се радило о времену његовог изграђивања Духом Светим. Дешавало се нешто слично ономе што се дешава са гусеницом када се увије у ларву: нико је не види и она као да је замрла. Међутим, свеоживљавајућа сила природе делује у њој и у своје време из лавре излеће прекрасан разнобојан лептир. Тако је било и са Светим Антонијем. Нико није видео шта се са њим дешавало. Међутим, Дух Божији је, већим делом неприметно и за њега самог, у њему изградио новог човека, по образу Онога који га је саздао. По истеку времена изграђивања, било му је наређено да изађе на служење верујућим. Он је и изашао, обучен разноликим благодатним даровима Светога Духа. Као што је Христос устао из мртвих у слави Очевој, тако је сада Свети Антоније изашао у живот обновљен духом.
Тиме се завршило образовање духа Светог Антонија. Читав преостали његов живот није био ништа друго до доношење плода зачетог у прва два периода његовог трудољубља. Трећи период његовог живота представља његово служење Цркви, његово апостолство. Свако ко прочита његов животопис од Светог Атанасија може да се увери колико је то служење било плодно. Он је служио свим благодатним даровима. И које од њих он није имао? Имао је дар чудотворства, дар власти над демонима, над силама природе и над животињама, дар прозирања мисли, дар виђења онога што се дешава у даљини, дар откривења и виђења. Међутим, најплоднији и најпримењенији био је свакако дар речи. Њиме је он својој малој братији најобилније послужио.
Свети Атанасије пише да је Бог Светом Антонију дао снажну реч, која продире до дубина срца. Он је умео са таквом силом да говори на корист свакоме да су многи од знатних људи – војводе и грађани, људи са значајним иметком – са себе збацивали све житејске бриге и постајали монаси. Ко се од оних који су му долазили са тугом није враћао развесељен? Ко од оних који су му долазили са сузама у очима због смрти ближњега није одмах остављао плач? Ко од оних који су му долазили са гневом није своју срџбу претварао у кротост? Који од немарних монаха није, посетивши га, постајао ревностан и одлучан у подвизима? Који се од младића који су видели Светог Антонија није одрекао утеха и који није заволео целомудреност? Колико је девојака, које су већ имале своје заручнике, прешло у чин невеста Христових само зато што су издалека виделе Светог Антонија?
Из тог сведочанства је очигледно да Свети Антоније није затварао извор свог Богом дарованог знања. Њему су углавном и долазили због тога да би чули и примили реч истине и да би нашли потребно руководство. По апостолу, он је све поучавао, изобличавао, молио. Понекад се његова реч изливала као обилан поток (као што се види у животопису Светог Атанасија), а понекад је изговарао краћа слова (као што видимо у његових 20 кратких поука). Међутим, најчешће се он ограничавао на кратке изреке, пуне смисла и силе. Те кратке изреке у великом броју су затим прелазиле из уста у уста, сачињавајући известан покретни подвижнички устав, да би најзад ушле у зборнике светоотачких бисера. Понекда је Свети Антоније писао посланице својим духовним чедима, монасима разних обитељи, и у њима изображавао опште црте живота у Христу Исусу или лечио појединачне слабости братије.
Све што је изашло из уста Светог Антонија и што је записано пружиће богату храну души која тражи поуку. До нас је осим опширног слова које се налази у житију, дошло 20 посланица, 20 кратких речи о врлинама и пороцима, 170 поглавља о доброј наравствености, правило за монахе са два додатка, и мноштво изрека и повести о њему, увек поучних и душекорисних, размештених по разним Отачницима.
У овом зборнику се пажњи читалаца предлаже следеће:
1) Изводи из посланица и слова. Поглавља од 1-15 су узета из животописа Светог Антонија које је саставио Свети Атанасије. Поуке од 16-68 су узете из писама светог оца. Поуке од 69-82 су узете из њего-вих 20 слова монасима.
2) 170 поглавља о доброј наравствености.
3) Устав отшелничког живота. У 40. тому Patrologiae graecae, Migne, на стр. 1065 налазе се Praecepta Antonii у 80 поглавља. После њих следе Spiritualia documenta regulis adjuncta и Admonitiones et documenta varia. И једно и друго је очигледно допуна правила. Будући да су све изреке исте врсте, и по садржају и по облику речи, ми их сједињујемо и размештамо по одељеним одломцима, следећи природан ток подвижничког живота.
4) Изреке Светог Антонија Великог и изреке о њему. Те изреке се већим делом налазе у Изрекама отаца. Осим њих, постоје и друге које се налазе у истом 40. тому Патрологије, затим у Алфавитном отачнику, и најзад код преподобног Касијана. Њих ћемо такође дати у одређеном поретку, сличном претходном. Најпре се наводе изреке које се односе на напуштање света, чиме подвижништво и почиње, а затим иду остале, по реду отшелничког живота.
5) Питања ученика и одговори [једног] старца о појединим изрекама Светог Антонија Великог.