1. Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: „Већ дуго времена пребивамо у подвизима“. Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је – седамдесет година, а при већој снази – осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).
2. Исто тако, гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у злату – он оставља мало да би добио сто пута више. Кад ни сва земља није вредна колико небо, онда онај који оставља неколико десетина [земље], као да не оставља ништа. Он не треба да се хвали, нити да је малодушан чак и ако би оставио и кућу и много злата. Са друге стране, треба помислити на то да бисмо оно (што имамо) у [часу] смрти свакако морали да оставимо, и то [можда] баш онима којима бисмо најмање желели, како још Проповедник помиње (Проп.4,8), чак и да га нисмо напустили ради врлине. Зашто га, онда, не бисмо оставили ради врлине, како бисмо наследели Царство (небеско)?
3. Из тог разлога нико не треба да гаји жељу за стицањем. Јер, каква је корист стицати оно што се [по смрти] не може узети са собом? Зар није боље да стичемо оно што ћемо моћи понети са собом: благоразумност, правичност, целомудреност, храброст, расуђивање, љубав, сиромаштвољубље, веру у Христа, безгневље и гостољубивост? [Врлине] које овде стекнемо, ићи ће пред нама и у земљи кротких нам припремити пристаниште.
4. Таквим мислима нека свако убеђује себе да не би био малодушан. Свако треба да расуђује о томе да је слуга Господњи и да је дужан да служи своме Владици. Као што се роб не усуђује да каже: „Пошто сам радио јуче, нећу радити данас“, већ, рачунајући протекло време (труда), не престаје (да се труди) у остале дане свакодневно, по писаном у Јеванђељу, показујући исту ревност да би угодио свом господару и да не би допао беде, тако и ми свакодневно пребивајмо у подвигу, знајући да нам (Господ) неће опростити уколико један дан проведемо у лењости, иако смо пре тога показивали (трудољубивост), већ се расрдити на нас због немарности. Тако смо и код Језекиља чули: Ако праведник одступи од своје правде и учини безакоње те због тога умре, умреће због безакоња које је учинио (18,26). Тако је и Јуда за једну ноћ погубио труд читавог прошлог времена.
5. И тако, латимо се подвига и немојмо падати у униније. Јер, у томе нам помаже и Господ, као што је написано: онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Ради тога, тј. да не будемо малодушни, треба да се сећамо и следеће изреке апостола: Сваки дан умирем (1.Кор.15,31). Јер, ми нећемо сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. Ево шта значи та изрека: свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да мислимо да се нећемо пробудити. По природи [ствари] није позната граница нашег живота, нити се зна колику нам меру свакодневно оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи. Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати. Похоту за женом или какво друго нечисто задовољство ни једног тренутка нећемо задржавати у себи, већ ћемо их брзо одбијати, увек заузети (предсмртним) борбама и очекивањем судњег дана. Јер, велики страх и бојазан од мука уништава пријатност задовољства и подиже душу која је близу пада.
6. И тако, почевши (дело спасења) и већ ступивши на пут врлине, пружајмо се ка ономе што је напред, како бисмо га и достигли (уп.Фил.3,14). Нека се нико не окреће уназад, као Лотова жена, погово стога што је Господ рекао: Ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божцје (Лк.9,62). Обазирати се назад значи раскајати се (што смо оставили свет) и опет почети размишљати по светски.
7. Немојте се чудити слушајући о врлини и не чудите се због тог имена. Јер, то дело није далеко од нас и није изван нас, већ у нама. Јелини иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама није потребно да идемо у туђе крајеве ради Царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина. Господ је показао да је то излишно, говорећи: Гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према томе, да бисмо имали врлину, потребно је само да је пожелимо, будући да је у нама и да се у нама образује. Јер, уколико је словесна душа у свом природном стању, врлине ће бити у нама. (Душа) се налази у свом природном стању уколико је онаква каква је створена: веома добра и праведна. Зато је Исус Навин и говорио народу: Привијте срца своја Господу Богу Израиљеву (Ис.Нав.24,23), а Јован: Поравните стазе његове (Мт.3,3). Душа је праведна када јој је словесност [разумност] сагаласна природи. Злом у души се назива њено скретање са [пута] који захтева природа. Према томе, (врлина) није неко тешко дело. Уколико останемо онакви какви смо саздани, бићемо у врлинском стању, а уколико замишљамо зло – са правом ће нас назвати злим. Дело (врлине) би било тешко кад би било потребно да га стекнемо негде изван себе. Међутим, пошто је [врлина] у нама, потребно је једино да се чувамо од рђавих помисли, те да своју душу припремимо за Господа, као залог који смо примили од Њега. Он ће је признати за Своје створење, уколико види да је онаква каквом ју је саздао.
8. Боримо се (са собом) како гнев не би господарио над нама и како нама не би владала похота. Јер, писано је: Гнев човеков не твори правду Божију, и: Жеља затрудњевши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак.1,20.15). Водећи такав живот, чвсто се држимо трезвоумља, као што је написано: Више од свега чувај срце своје (Прич.4,23). Ми, наиме, имамо страшне и свелукаве непријатеље, зле демоне.
9. Ми са њима водимо борбу, као што је рекао апостол: Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и bлаsти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Они се у гомилама налазе у ваздуху који нас окружује и нису далеко од нас. Међу њима постоји велика разноликост. Међутим, говор о њиховој природи и њиховој разноликости би био веома опширан, и више би приличио онима који су виши од нас. Ми за сада имамо велику потребу да сазнамо замке које нам спремају.
10. И тако, најпре знамо да демони нису саздани у стању по коме се називају демонима. Јер, Бог није створио ништа зло. И они су саздани као добри. Отпавши, међутим, од небеског мудровања и вртећи се око земље, они су Јелине преварили привидима. Нама, пак, Хришћанима завидећи, они све приводе у покрет у жељи да нам спрече усхођење на небо, одакле су они отпали. Због тога нам је потребна велика молитва и подвиг да бисмо од Духа добили дар разликовања духова (1.Кор.12,10), којим бисмо могли сазнати који од њих је мање зао а који више, о чему се сваки од њих стара и како је могуће да се савладају и прогнају. Јер, они имају многе замке и њихови напади су превртљиви. Знајући то, блажени апостол и његови следбеници су говорили: Његове намере нам нису непознате (2.Кор.2,11). И ми један другог треба да опомињемо у ономе у чему смо сами били искушани. Ето, и ја вама као чедима говорим о (замкама) које сам сам делимично искусио.
11. Чим примете неког Хришћанина, и утолико пре монаха, да пребива у труду и напредовању, они најпре покушавају и смишљају како да му на пут поставе саблазан, Саблазни, пак, јесу зле помисли. Међутим, не треба да се бојимо њихових подметања с обзиром на то да се молитвом, постом и вером у Господа непријатељи одмах савлађују. Ипак, и побеђени, они се не смиравају, него одмах поново приступају са лукавствима и подмуклошћу. Уколико срце не могу да обузму очигледно нечистим жељама, они опет на други начин нападају: приређују разна привиђења да би изазвали страх, услед чега се претварају у разне облике и на себе узимају изглед жене, зверова, гмизаваца, дивова, читаве војске. Међутим, ни таквих привида не треба да се бојимо зато што су ништа и што ишчезавају чим се оградимо вером и знамењем крста. Уосталом, они су дрски и крајње бестидни. Стога они, побеђени и у томе, нападају на други начин: узимају на себе изглед пророка и предсказују шта ће бити кроз неколико дана. Такође се показују као веома високи, само да би барем некога преварили преко помисли и уловили привиђењима. Немојмо слушати демоне јер су нам туђи, немојмо их слушати чак и да нас подстичу на молитву, чак и да нам говоре о посту, него пажљивије гледајмо на циљ нашег подвижништва. Немојмо да нас варају, јер они све чине са лукавством. Не треба ни да их се бојимо, чак и да наступају на нас, чак и да нам прете смрћу, зато што су немоћни и зато што не могу остварити ништа већ једино прете.
12. Главну бригу треба посветити души, а не телу. Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души и иштемо оно шта јој је на корист, тј. да се не поводи за телесним страстима, већ да себи потчини тело. То и значе Спаситељеве речи: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути (Мт.6,25). И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер све ово траже незнабошци овoга света; а Отац ваш зна да вама треба ово. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати (Лк.12,29-31).
13. Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих по-мисли и од телесних задовољстава, као што је написано у Причама – не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.
14. Да бисмо сачували себе од тога, добро је да чујемо и сачувамо апостолску реч: Сами себе испитујте (2.Кор.13,5). Ради тога нека свако даје себи рачуна за своје дневне и ноћне поступке. Ако је сагрешио, нека престане грешити, а ако није сагрешио, нека се не хвали, него нека истраје у добру, нека се не предаје немарности, нека не осуђује ближњега, нека себе не сматра праведником, докле не дође Господ (1.Кор.4,5), који испитује тајне. Често пута је и од нас самих сакривено оно што радимо. Но, ако ми не видимо, Господ види све. Због тога оставимо Господу нека суди, а ми саосећајмо један другоме, и носимо бремена један другога (Гал.6,2). Испитујмо сами себе и поправимо се у ономе у чему смо неисправни.
15. Да бисмо се сачували од греха, обратимо пажњу и на следеће: нека свако од нас пази и записује своје поступке и душевне покрете са намером да их саопшти другоме. Будите уверени да ћемо, стидећи се откривања, неизоствано престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво. Јер, ко је тај који жели да га остали виде кад греши? Или, ко после греха неће радије слагати, само да прикрије свој грех? Као што нико неће чинити блуд ако га неко гледа, тако ћемо лакше сачувати себе од нечистих мисли, уколико их записујемо са намером да их саопштимо другоме, стидећи се од тога да постану познате. И нека то записивање замени присуство наших сатрудника, да бисмо, осећајући при записивању исти стид као да нас гледају, и из мисли прогонили оно што је рђаво. Ако се будемо сродили са таквим навикама, успећемо да укротимо своје тело, угађајући Господу и кидајући вражије замке.
16. Изгледа ми да благодат Светога Духа брже испуњава оне који од свег срца ступају на подвиг, и од самог почетка решавају да се држе чврсто и да не уступају ђаволу ни у једној борби све док га не победе. Уосталом, призвавши их, Свети Дух им у почетку пружа многе олакшице, да би им осладио ступање на подвиг покајања. Он им тек касније открива тај пут у свој истини (тешкоћи). Помажући им у свему, Он запечаћује у њих какве напоре покајања да носе и одређује границе и понашање како у погледу тела, тако и у погледу душе, све док их не доведе до савршене обраћености ка Богу, њиховом Творцу. Ради тога, Он их непрестано побуђује да оптерећују и тело и душу, како би се и једно и друго равномерно осветило, и подједнако постало достојно наслеђа вечнога живота: тело (да обремењују) сталним постом, трудом и честим бдењима, а душу – духовним напорима и марљивошћу у извршењу свих служби (послушања) које се врше телом. O томе (да ништа не треба радити немарно, већ са марљивошћу и страхом Божијим) треба да мислимо при сваком телесном делу, уколико желимо да буде плодоносно.
17. Изводећи покајника на подвиг на који га позива, Дух Божији му пружа Своју утеху и учи га да се не враћа назад, и да се не приљубљује ни за какву ствар овог света. Ради тога Он отвара очи душе и даје јој да увиди красоту чистоте ка којој води покајнички труд, загревајући у њој ревност за потпуно очишћење и себе и тела – како би и једно и друго постало нераздвојно у погледу чистоте. У томе лежи циљ обуке под руководством Светога Духа: да се и душа и тело потпуно очисте, и да се доведу до првобитног стања у коме су били до пада, уз искорењивање свега што је додала ђаволска завист. Тада у њима неће остати више ништа ђаволскога, и тело ће почети да се у свему покорава захтевима ума. Ум ће тада са влашћу одређивати и његово пиће и храну, и сан, и сваку другу делатност, учећи се непрестано од Духа Светога, по примеру светог апостола Павла: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27).
18. Познато је да се у телу одигравају три врсте телесних покрета: На првом месту долазе природни, урођени покрети, који у ствари не производе ништа без сагласности душе, него само дају да се осете присутним у телу. Друга врста покрета произилази од обилне хране и пића, који рађају нарочиту зажареност у крви, и подижу борбу противу душе, наводећи је на нечисту похоту. Због тога и каже Апостол: Не опијајте се вином, у чему је разврат. Исто тако и Господ заповеда Својим ученицима у Јеванђељу: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк.. 21,34). Монаси који су решили да достигну пуну меру светости и чистоте, нарочито су дужни да се владају тако да и они са апостолом могу рећи: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9, 27). Трећа врста покрета долази од злих духова, који из зависти вас кушавају и пробају да раслабе (монахе) који теже ка чистоти, или да скрену са пута оне који желе да уђу на врата чистоте (тј. да ступе у монаштво).
19. Уосталом, ако се човек наоружа трпљењем и непоколебивом верношћу заповестима Божијим, Дух Свети ће његов ум научити како да очисти душу и тело од таквих покрета. Уколико, пак, ослаби у осећањима и допусти немарност у односу на заповести и наредбе о којима је слушао, зли духови ће почети да га побеђују, да опседају читав састав тела и да га оскрнављују покретима до те мере да измучена душа неће знати где да се дене, у очајању не видећи помоћ ни откуда. И тек када, отрезнивши се, поново стане на страну заповести и, узевши њихово бреме (или схвативши силу обавезе), преда себе Духу Божијем, она ће се изнова испунити спасоносним настројењем. Тада ће схватити да је дужна да спокојство тражи једино у Богу, и да је једино на тај начин њој доступан мир.
20. Треба сагласно и равномерно носити покајничке напоре и душом и телом, у стремљењу ка савршеној чистоти. Када се ум удостоји благодати да може без саможаљења и попуштања себи да ступи у борбу са страстима, значи да у себи има надахнуће, упутства и потпору Духа, помоћу којих успешно почиње да од душе одсеца све нечисте покрете, који произилазе од похоте срца. Сјединивши се са умом (или духом човека) ради решености за строго испуњавање указаних заповести, овај Дух га упућује да прогони све страсти из душе, како оне које су се помешале помоћу тела, тако и оне које су се уселиле у душу независно од тела. И Дух га учи да цело тело, од главе до ногу, држи у поретку: очи, да гледају са чистотом; уши да слушају у миру, не наслађујући се повижавањем, осуђивањем и увредама; језик, да говори само оно што је добро, мерећи сваку реч, и не допуштајући да му се у говор умеша било шта нечисто и страсно; руке, да су спремне на покрет једино ради молитве и дела милосрђа и штедрости; стомак, да се држи мере у примању хране и пића, сагласно потреби одражавања тела и не допуштајући похоту и сластољубље; ноге, да ступају право и да се ходе по вољи Божијој, увек идући на вршење добрих дела. Потчињавајући се власти Светога Духа, тело се мења, навикава на свако добро, и, до извесне мере, унапред узима учешће у својствима духовног тела, која ће примити приликом васкрсења праведних.
21. Као што је речено, душа има властите страсти: гордост, мржња, завист, гнев, униније [чамотиња] и слично. Души која му се свом снагом преда, Свештедри Бог даје дух истинског покајања и чисти је од свих тих страсти, учећи је да не иде за њима и пружајући јој силу да их савлађује и да побеђује непријатеље, који не престају да јој плету замке, старајући се да је посредством искушења поново вежу за себе. И уколико се она покаже одлучна у свом обраћењу и у добром повињавању Духу Светом, који је учи покајању, милосрдни Творац ће се сажалити над њом ради њених напора (дугих постова, честих бдења, поучавања у Речи Божијој, непрестане молитве, одрицања од свих светских утеха, служења свима чистим срцем, смирења и сиромаштва духа), које предузима са сваком тескобом и невољом. Уколико, дакле, истраје у свему томе, Свештедри ће на њу погледати милостивим оком, избављајући је од свих искушења и Својом милошћу је извлачећи из руку непријатеља.
22. Бог Отац по Својој благости није поштедео (Рим.8,32) Сина Свог Јединородног, него га је предао ради нашег избављења од грехова и неправди наших. Смиривши Себе ради нас, Син Божији нас је исцелио од душевних болести наших и омогућио нам спасење од грехова наших. Молим вас именом Господа на-шег Исуса Христа да знате и увек у мислима држите то велико дело Божије, тј. да је Бог Слово ради нас у свему постао сличан нама осим у греху. Онима који су обдарени разумом приличи да ово знају разумно, да буду ревносни у томе да и на делу постану слободни (од греха) силом доласка Господњег. Они који су ово дело применили као што треба, постали су Његове слуге. Међутим, то још није савршено звање. Савршенство доводи до синовства, до освећења, које долази у своје време. Видевши да су Његови ученици већ доспели до синовства и да су га познали, научени Духом Светим, Господ наш Исус Христос им је рекао: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који су познали шта су постали у Исусу Христу, подигоше глас говорећи: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15). Онај ко не пројави пуну и усрдну спремност да устане (из греха), нека зна да ће долазак Господа Избавитеља њему бити на осуду. Због тогаје у почетку Симеон запевао: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити (Лк.2,34). Затим су и апостоли узвикнули: Ми смо једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2.Кор.2.16). 23. Није вам непознато да се непријатељи истине непрестано труде да потру истину. Бог је од самог почетка саздања света у свако време посећивао твар Своју и оне који су му као Саздатељу приступали од свег срца учио како треба да га поштују. Међутим, када су, услед страсности плоти и злобе непријатеља који нас нападају, добра стремљења душе изгубила силу и када људи не само да нису могли да се избаве од грехова и да се врате у првобитно стање, него ни да схвате шта им је својствено по природи и назначењу, Бог је учинио милост и научио их истинском богопоштовању кроз писани Закон. Када, међутим, ни то није помогло и видећи да се рана шири и да захтева одлучно лечење, Бог је одлучио да пошаље Сина Свог Јединородног, који и јесте Јединствени Лекар наш.
24. Гледајући на наше време и побеђиван љубављу према Исусу Христу, понекад осећам радост, а понекад жалост или чак плач. Многи су се у нашем поколењу обукли у одећу благочешћа (монаштво). Међутим, само неколицина од њих су то учинили из свег срца, удостојивши се да стекну избављење које је донето доласком Господа Исуса. То су они због којих се радујем. Други, пак, презревши силу (свог завета), делују по вољи плоти и наклоностима свог срца, због чега је долазак Господњи за њих постао изобличење. То су они због којих сам жалостан. Неки су, најзад, помишљајући на дужину времена подвига, пали духом, збацили са себе одећу благочешћа и постали као бесловесни. То су они због којих плачем, будући да долазак Господњи за њих представља осуду.
25. Свим својим силама се молим Богу за вас како би вам у срца положио онај огањ који је Господ наш Исус Христос бацио на земљу (Лк.12,49), да бисте могли правилно да управљате својим намерама и осећањима и да разликујете добро од зла.
26. Када ветар дува у једном правцу, сваки морепловац може да помисли високо о себи и да се похвали, Међутим, тек се при изненадној промени ветрова открива искуство опитних крманоша.
27. Слуга Божији је онај који се Боји Господа и који чува Његове заповести. То није ропство у коме се ми налазимо, већ праведност која води ка синовству. Господ наш је изабрао апостоле и поверио им благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле су прекрасно ропство у коме ми господаримо свим страстима и обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као Својим апостолима, рећи: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који приступе благодати из опита ће познати покрете Духа Светог и схватити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће узвикнути: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
28. Бог свима руководи дејством Своје благодати. Због тога се не лењите и не предавајте унинију, већ зовите Бога дан и ноћ да бисте умолили благост Бога Оца, и да би вам послао помоћ одозго ради познања онога шта треба да чините. Не дајте сна очима својима, ни веђама својима дремања (Пс.131,4), ревнујући да принесете сами себе Богу као чисту жртву, и да бисте га видели. Без чистоте, наиме, нико не може видети Бога, као што вели апостол (Јев.12,14).
29. Сви светитељи жале, плачу и тугују кад нас виде да смо лењи и немарни. Кад нас, пак, виде да смо исправни и да напредујемо у савршенству, радују се, и у радости и весељу не престају да приносе Творцу молитве за нас. И Господ се тада теши нашим добрим делима, исто колико и сведочењу и молитвама светих, укрепљујући нас разним даровима.
30. Онај ко из свег срца не омрзне оно што је својствено вештаственој и земној плоти и свим њеним покретима и дејствима, и ко свој ум не уздигне горе ка Оцу свих – не може достићи спасење. А над трудом оног ко то учини, Господ ће бити милостив и дати му невидљиви и невештаствени огањ који ће у њему сагорети све страсти и савршено очистити његов ум. Тада ће се населити у њему Дух Господа нашег Исуса Христа и остати у њему, учећи га доличном поклоњењу Оцу. Међутим, све док ми саучествујемо у сластима своје вештаствене плоти, остајемо непријатељи Богу, Његовим анђелима и свима светима. Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да будете марљиви за живот свој и спасење своје, и да не дозволите овом времену да због тренутка отме од вас вечност којој нема краја, ни том земљаном телу да вас лиши Царства светлости које нема краја и које се не може описати. Заиста се смућује душа моја и обамире ум мој због тога што нам је дата слобода да изаберемо и чинимо дела светих, а ми, опијени страстима, слично пијаним од вина, нећемо ум свој да уздигнемо горе и потражимо вишњу славу, нећемо да подражавамо дела светих и следимо њихове стопе, како бисмо постали и наследници њихових дела и заједно са њима добили вечно наслеђе.
31. Ви сте се удостојили великог добра стекавши благодат која је у вама. Ипак, дужни сте и да се без лењости подвизавате у име Онога који вас је посетио, Истока с висине (Лк.1,78), како бисте му постали света и непорочна жртва. Ми знамо како је пала наша природа са висине своје у дубину понижења и беде и како ју је посећивао милосрдни Бог Својим законима преко руку Мојсијевих и осталих пророка, како је у последње време посетио преко Јединородног Сина Свог, који је врховни Началник наших првосвештеника и истински Лекар наш, једини који може да исцели болести наше, који се обукао у наше тело и самог себе предао за наше грехе. Његовом смрћу смо ми спасени. Схватајте и приљежно испитујте наредбе нашег Творца. [Запазите] Његове посете и спољашњег и унутрашњег човека и то пошто смо, премда словесни, постали неразумни, будући да смо се привезали за вољу непријатеља, злотвора и оца лажи.
32. Колико је милијарди злих бесова, и како су безбројни облици њихових замки! Чак и кад виде да смо познали своје страсти и срамоту, да избегавамо зла дела на која нас наводе, да склањамо своје ухо од рђавих савета које нам дошаптавају, они не одустају, него са очајним напором настављају своје дело, знајући да је њихова судбина коначно решена и да ће им ад пасти у наследство, због њихове прекомерене злобе и отпадништва (од Бога). Нека Господ отвори очи срдаца ваших да видите колико су безбројне мреже демонске, и како нам чине много зла свакога дана. Нека вам дарује бодро срце и дух расуђивања како бисте сами себе принели Богу као живу и беспрекорну жртву! Чувајте се у свако време демонске зависти и њихових злих савета, скривених замки и притајене злобе, превртљиве лажи и хулних помисли и тананих наговарања која сваког дана убацују у наша срца! [Клоните се] гнева и клевете на које нас они подбадају да бисмо се борили међу собом, себе правдајући а друге осуђујући, да бисмо вређали једни друге, да бисмо говорили ласкавим језиком, скривајући горчину у својим срцима, да бисмо осуђивали спољашњост ближњега, скривајући у себи отимачину, да бисмо се свађали ме:ђу собом и ишли један насупрот другоме, са жељом да истрајемо на своме и да се покажемо честитији од других. Сваки човек који се наслађује греховним помислима пада својевољно, јер му је мило оно што у њега сеје непријатељ и зато што мисли да се оправда само видљивим делима, премда је изнутра станиште злог духа који га учи сваком злу. Тело његово ће се испунити срамотом, будући да њиме владају демонске страсти које он не одгони од себе. Демони нису видљива тела. Међутим, ми постајемо њихова тела када нам душе примају њихове тамне помисли. Јер, примивши те помисли, ми примамо саме демоне, те чинимо да се препознају у телима.