Свети Макарије Велики (део други)

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ

3. ГОСПОД, УСТРОЈИТЕЉ СПАСЕЊА

а) За пале је једино спасење – Господ. Господ се смиловао и оваплотио се ради нашег спасења. Својом крвљу је опрао грехе наше, благодаћу Светога Духа је обновио нашу овешталу природу, и учинио нас подесним за Своје небеско Царство.

49. Свет личи на богатог човека који поседује велелепне и огромне куће, који изобилује сребром и златом, различитим поседима и сваком послугом, кога, међутим, изненада спопада болест и немоћ. Сва његова родбина стоји поред њега али га, и поред свег богатства, не може избавити од болести. Исто тако ни душу која је погружена у грех не може избавити никаква животна марљивост, ни богатство, нити било шта друго. Једино Христов долазак може очистити душу и тело.

50. Откако је од Адама почео да царује грех, род људски се зачиње у безакоњу и у гресима рађа, од утробе матерње се изопачујући и од мајчиног крила лутајући. Због тога се Јагње Божије смиловало и дошло да Својом силом свеже снажнога, те да отме сасуде које је запленио, по реченоме: Запленио си плен (Пс.67,19).

51. Сатана и кнезови таме су од преступа заповести засели у срцу, уму и телу Адамовом као на сопственом престолу. Због тога је дошао Господ и на себе примио тело од Дјеве. Јер, ко би могао поднети да му је било угодно да дође са непокривеним Божанством? Напротив, помоћу тог оруђа, тј. тела, Он је проговорио људима. Најзад, Он је и лукаве демоне, који су засели на телу, срушио са престола, тј. са мисли и помисли којима су они управљали, очистио савест, и самом себи од ума, помисли и тела направио престо.

52. Бог је Мојсију наредио да направи бакарну змију, да је подигне и прикуца на врх дрвета. Сви које су ујеле змије добијали би исцељење по погледу на бакарну змију. Тако је мртва змија побеђивала живе, зато што је била образ Господњег тела. Јер, Господ је Своје тело, које је примио од [Пресвете] Марије, узнео на Крст, распростро и прикуцао на дрвету. И мртво тело је победило и усмртило змију која је живела и гмизала у срцу. Ето великог чуда.

53. Душу која је у почетку рањена неисцељивом раном погубних страсти није могао да исцели нико од праведника, нити отаца, ни пророка, ни патријараха. Дошао је Мојсије, али ни он није могао да пружи савршено исцељење. Постојали су свештеници, дарови, десетак, субота, нови месец, прање, жртве, свепаљенице и сва остала правда се вршила по Закону али се душа није могла исцелити и очистити од нечистог тока злих помисли. Сва та праведност није била у стању да излечи човека. [Најзад] је дошао Спаситељ, истински Исцелитељ, који лечи на дар и који себе даје за избављење рода људског. Он је извршио велико и спасоносно избављење и исцељење душе. Он ју је ослободио од ропства и извео из таме.

54. Лекарства која су узета од земље, тј. сопствена праведна дела, нису могла да излече и исцеле душу од такве невидљиве ране. Човек ће добити исцељење и достићи живот једино силом небеске и Божанске природе, даром Духа Светог, и то по очишћењу срца Духом Светим.

55. Када крене да обрађује земљу, ратар је дужан да узме прикладно оруђе и одело. Тако се и Христос, Цар небески и истински Посленик, дошавши ка човечанству које је запустело од порока, обукао у тело и уместо оруђа понео Крст, Он је обрадио запустелу душу, избацио из ње трње и чичак, ишчупао коров греха и све растиње греха сажегао огњем. Обрадивши је дрветом Крста, Он је у њој посадио предиван духовни врт који Богу као Владици приноси разноврсне слатке и омиљене плодове.

56. Христос Господ је Нови Завет (учинио) новом (стварношћу). Крстом и смрћу је срушио врата ада и греха, извео верне душе, даровао им Утешитеља и увео у Своје Царство.

57. У Закону је прописано да свештеник узме два голуба: једног да закоље, а другог да покропи његовом крвљу и пусти га да одлети слободан. Ово дејство је било образац и сенка истине. Јер, Христос је заклан, а Његова крв, којом се кропимо, чини да добијемо крила Духа Светог којим без сметње летимо у ваздуху Божанства.

58. Господ наш Исус Христос је дошао да би изменио, преобразио и обновио природу и душу, која је због преступа прегажена страстима, учинио новом, сјединивши је са Својим Божанственим Духом. Он је дошао да верујуће у Њега начини новим умом, новом душом, новим очима, новим слухом, новим духовним језиком – једном речју, новим људима.

59. Потчинивши себи човека, непријатељ га је за себе начинио новим, обложивши га штетним страстима, помазавши га духом греха и уливши у њега вино сваког безакоња. Тако је и Господ начинио новог човека, избавивши га од греха и помазавши га Духом Светим.

60. Као што у видљивом свету нико не може да преплива и пређе море без лаког и покретљивог брода који је направљен од дрвета које се лако одржава на води, зато што ће иначе потонути и погинути, тако ни душа, сама по себи, не може да пређе, савлада и преплива горко море греха, непроходни бездан лукавих сила и тамних страсти, уколико у себе не прими лакопокретног, небеског, лакокрилог Духа Светог, који уништава и превазилази свако лукавство.

б) Изградивши спасење, Господ хоће да се спасавају они који желе спасење, премда никог не принуђава.

61. Узевши на себе старање о спасењу човека, Господ наш Исус Христос је извршио сав домострој, од самог почетка, бринући преко отаца, патријараха, преко Закона и пророка, да би, најзад и сам дошао, презревши крсну срамоту и претрпевши смрт. Сав Његов труд и старање састојали су се у томе да из Своје природе Духом породи чеда, благоизволевши да се рађају одозго, од Његовог Божанства. Као што се земаљски очеви жалосте када не рађају [децу], тако је и Господ, заволевши род људски као Свој сопствени образ, усхтео да га породи од Свог божанственог семена. И Христос подноси велику тугу кад неки неће да приме такво рођење и да буду рођени из бедара Духа Божијег. Јер, Он је за њих страдао и трпео због њиховог спасења.

62. Господ хоће да се сви људи удостоје тог рођења зато што је за све умро и све призвао к животу. Јер, без тог рођења, душа не може да живи, као што је рекао Господ: Ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега (Јн.3,3). Они који су поверовали у Господа, пришли му и удостојили се тог рођења, причињавају радост и велико весеље на небесима онима који су их родили. Сви анђели и свете силе се радују због душе која се родила од Духа и која је постала дух.

63. Земљоделац по целој [њиви] баца семе, желећи да свако донесе плод. Затим долази са српом и жалости се ако не налази плода. Тако и Господ хоће да се Његова реч посеје у срцима људским. Међутим, као што је ратар жалостан због оскудне њиве, тако се и Господ скорби због срца које не доноси плод.

64. Као кад се цар не би постидео сиромашног и болесног човека, већ почео да лекарствима лечи његове ране, преневши га у свој дворац, обукавши у порфиру и дијадиму и учинивши га заједничарем своје трпезе, тако и небески цар – Христос прилази болесном човеку, исцељује га и приопштава Својој царској трпези. При томе, Он га је уздигао на такву част, не чинећи никакву присилу над његовом вољом, већ делујући саветима.

65. У Јеванђељу је написао да је Господ послао слуге да позову званице и објаве им: Ево сам обед свој уготовио (Мт.22,4). Међутим, званице су се отказивале, говорећи: Купих пет јармова волова, или: Ожених се (Лк.14,19; 20). Видиш ли да је Онај који је позвао готов, и да су се позвани одрекли, за шта су сами криви. Видиш ли да им је Господ припремио Царство и да их зове да уђу, али они неће.

66. Господ непрестано удара у двери наших срдаца, [желећи] да му отворимо како би могао да уђе и почине у душама нашим, начинивши обитељ у нама. Јер, Он говори: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему (Отк.3,20). Он је благоволео да много пострада, предавши тело Своје на смрт и избавивши нас од ропства како би дошао у нашу душу и у њој начинио обитељ. Јер, Његова храна, и пиће, и одећа и покров и починак налази се у нашој души. Због тога Он непрестано удара у врата, желећи да уђе код нас. Примимо га, дакле, и уведимо у себе зато што Он за нас представља и храну, и пиће и вечни живот. Ниједна душа која га сада не прими у себе и која га у себи не успокоји, или боље – која се сама не успокоји у Њему – неће имати наслеђа са светима у Царству небеском, и неће моћи да уђе у небески град. Ти нас сам, Господе Исусе Христе, уведи у њега!

4. СТВАРАЊЕ ЧВРСТЕ РЕШЕНОСТИ ЗА СПАСЕЊЕ У ГОСПОДУ

Покрет душе ка спасењу остварује се образовањем жеље за спасењем и тврде решености да се оно оствари у Господу. Господ је остварио наше спасење, све је припремио за њега и жели да се свако спасе. Он једино очекује да човек приступи и почне да се труди за спасење.
а) Наша жеља се очекује као неопходан услов.

67. Човек по природи има предузимљивост коју Бог и очекује од њега. Због тога Он заповеда да човек најпре схвати, да схвативши заволи, и најзад да покрене вољу. Да, пак, ум ступи у дејство, или да се поднесе труд, или да се испуни дело – благодат Господња пружа онима који желе и који су поверовали. Због тога је воља човечија суштински услов. Без воље [човечије] ни Бог ништа не чини, премда би и могао, као слободан. Због тога испуњење дела Богом зависи од воље човекове. Када [принесемо своју слободну вољу] Он – диван и у свему непојмљив – читаво дело приписује нама.

68. Иако се није могла излечити, и премда је остајала са раном, крвоточива жена је ипак имала ноге са којима је пришла Господу и добила исцељење. Исто тако, премда није могао да приђе и приступи Господу због слепила, онај слепи је пустио глас који је стигао пре весника: Сине Давидов Исусе, помилуј ме (Мк. 10,47). Поверовавши, он је добио исцељење кад је Господ пришао и дао му прозрење. Исто тако је и са душом. Премда је изранављена срамним страстима и ослепљена греховном тамом, она ипак има вољу којом може да завапи Исусу и да га призове да дође и да јој пружи вечно избављење.

69. Да слепи није узвикнуо и да она крвоточива није пришла Господу, не би добили исцељење. Исто тако, онај ко по сопственој вољи и из свег произвољења не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером – неће добити исцељење. Јер, због чега су они одмах били исцељени, а ми још увек не налазимо излечење од тајних страсти? Ми не добијамо духовно исцељење и спасење услед неверја нашег и услед разбијености наше, због тога што га не волимо из свег срца и што не верујемо у Њега искрено. Због тога, верујмо у Њега и истински му приступимо како би Он убрзо на нама извршио истинско исцељење. Он је обећао да ће дати Духа Светога онима који ишипу од њега (Лк.11,13), да ће отворити врата онима који куцају и да ће га наћи они који га траже (Мт.7,7). То је обећао Онај који не обмањује (Тит.1,2).

70. Премда ништа не може да учини, нити је својим ногама у стању да приђе мајци, дете се ипак, тражећи је, креће, зове и плаче. И мајка се најзад сажали на њега. Њој је мило што је дете са напором и плачем тражи. Најзад, пошто дете не може да дође до ње, она сама, побеђена љубављу према њему због његовог дуготрајног искања, долази, узима га са великом нежношћу, мази и храни. Исто чини и човекољубиви Бог са душом која му прилази и која га тражи. Ипак, подстицан Њему својственом љубављу и благошћу, Он се још више прилепљује за разумну душу и, по апостолској речи, постаје са њом један дух (1.Кор.6,17).

71. Господ је милосрдан и дуготрпељив у очекивању нашег обраћења. Ако грешимо, Он нас чека да се покајемо, ако паднемо, не стиди се да нас поново прими, као што рече пророк: Зар неће устати онај који падне? И зар се неће вратити онај који се удаљује? (Јер.8,4). Ми једино треба да смо трезвоумни, да стекнемо добру мисао, да се брзо и на прави начин Њему обратимо, иштући Његову помоћ. Он је готов да нас спасе. Он прима пламену чежњу наше воље (која одговара нашим силама), као и веру и спремност који произилазе из доброг произвољења, премда сваки успех једино од Њега долази. Због тога, свукавши са себе свако предубеђење, немар и лењост, постарајмо се да постанемо храбри и спремни да идемо Његовим трагом. Немојмо то одлагати из дана у дан због привлачности зла, јер не знамо када ће бити наш излазак из тела.

б) Како се образује жеља?
аа) Пробуђење од Бога.

Господ невидљиво уразумљује душу. Понекад је преобраћа несрећом, понекад непосредним дејством, као код апостола Павла. Ипак, свестрани гласник ка обраћењу јесте реч Божија.

72. Богу је угодно да (човека који се налази у греху) поново уведе у живот. Стога га Он саветује да плаче и да се покаје. И ако човек продужи са тиме (тј. да оплакује себе) због својих давних сагрешења, Бог га поново побуђује да плаче и приноси покајање (како би сав свој живот у појединостима оплакао).

73. Невоље, страдања и ране које те сналазе по домостроју [Божијем], [потруди се да примиш] као нешто што ти је корисно за душу, а не као нешто непожељно. Јер, када те сусретну несреће, почећеш да размишљаш у себи: „Пошто сам несрећан у свету, одрећи ћу га се, и поћи ћу да служим Богу“. Може се десити да, дошавши до те мисли, чујеш заповест: Продај све што имаш (Мт. 19,21), омрзни телесно општење и служи Богу. Тада ћеш почети да благодариш за несрећу у свету, будући да се њеним поводом показујеш послушан Христовој заповести. Најзад, ако си унеколико изменио свој ум у односу на видљиво и удаљио се од телесног општења, треба такође да се умом удаљиш од плотског мудровања и да стекнеш небеско размишљање. Тада ћеш почети да расуђујеш о заповести коју си чуо. И нећеш још обрести покој, али ћеш прихватити старање и труд да стекнеш оно о чему си слушао.

74. Како је Бог уловио апостола Павла? Као што тиранин заробљава неког [човека] кога затим ослобађа истински цар, тако је и Павле, док је у њему дејствовао тирански дух греха, гонио и мучио Цркву. Међутим, пошто је то чинио из незнања, ревнујући за Бога и мислећи да се труди за истину, Бог га не оставља, већ га хвата. Обасјавши га неизрециво, небески и истински Цар га је удостојио да чује Његов глас. Ударивши га у лице као слугу, Он му је дао слободу. Видиш ли каква је благост Владике када у једном тренутку може да обнови душе које су се прилепиле за зло и подивљале, саопштивши им Своју благост и мир.

75. Цар који хоће да [својим поданицима] саопшти објаву и раздели дарове, пише посланице у којима свима даје на знање: „Постарајте се да што скорије дођете код мене да добијете царске поклоне“. Онима који не дођу и не приме дарове, читање посланице неће ништа користити. Напротив, они ће потпасти под осуду на смрт зато што нису хтели да дођу и да се из царских руку удостоје части. Тако је и Цар – Бог предложио људима Божанствена Писма као какву посланицу, објављујући им да они који призивају Бога и који су поверовали треба да ишту да добију небески дар од Ипостаси Његовог Божанства. Јер, написано је: Да… постанемо причасници божанске природе (2.Пт.1,4). Ако човек не прилази, не иште и не добија, узалудно му је читање Писма. Напротив, оно ће га подвести под осуду на смрт јер није хтео да од небеског Цара прими дар живота, без којег није могуће стећи бесмртан живот.

бб) Борба са собом да би се воља склонила ка призивање.

76. Човек не постаје достојан благог удела чим чује реч Божију. Тврдећи супротно, ти код човека укидаш вољу и поричеш постојање супротне силе која га омета. Ми, пак, кажемо да онај ко слуша реч долази до скрушења и, по повлачењу благодати по промислу ради човекове користи, ступа у борбу и учи се ратовању, супротстављајући се сатани. И тек после дуготрајне борбе и сукобљавања, он односи победу и постаје Хришћанин (тј. искрени следбеник Христов).
вв) Представе и убеђења која дејствују на наклоност воље.
У тој борби са собом ум сабира разне подстицајне и покретачке представе истине и убеђења, које су у стању да подстакну и одушеве. Свети Макарије прво истиче оно што је Бог учинио за наше спасење, као и обећања која је повезао са овим делом. На то се он често враћа.

77. Љубљени, немој гледати само на умну суштину душе. Бесмртна душа је драгоцени сасуд. Погледај како је велико небо и земља. Па ипак, Бог није показао [Своје] благовољење према њима, него само према теби. Погледај на своје благородство и достојанство, јер Он не посла анђела, већ сам дође да ти помогне, да те призове палога, рањенога, да ти врати првобитну чистоту Адамову. Сам Бог је дошао да ти помогне и да те избави од смрти. Стани чврсто и схвати такво промишљање о теби.

78. Замисли да цар сусретне неку сиромашну девојку, одевену у рите и да, не устручавајући се, са ње скине нечисту одећу, да умије њену прљавштину, украси је светлим хаљинама и учини учесницом његове царске трпезе и славља. Тако је и Господ нашао изранављену душу, дао јој лекарство, свукао са ње замрљану одећу и срамоту порока, обукао је у царску, небеску, божанствену, светлозарну и славну одећу, положио венац на њу и учинио учесником царске трпезе на [њену] радост и весеље.

79. Хришћанство није нешто безначајно, већ представља велику тајну. Схвати своје благородство, тј. да си призван у царско достојанство, да си род изабрани… народ свети (1.Пт.2,9). Тајна Хришћанства је необична за овај свет. Видљива слава и богатство цара су нешто земаљско, трулежно, пролазно, а оно Царство и оно богатство су божанствени, небески, славни, непролазни и непрестани. Јер, у небеској Цркви [Хришћани] сацарују са небеским Царем. Као што је Он Прворођени из мртвих, тако су и они који сацарују са Њим – прворођени.

80. Хришћанска обећања су велика и неизрецива, и то у толикој мери да се са вером и богатством једне душе не може упоредити ни сва слава и лепота неба и земље, ни остала њихова лепота и украс, као ни богатство, красота и сладост видљивог. Према томе, како да поред толиких подстицаја и обећања Господњих не пожелимо да у потпуности приступимо Господу, да му посветимо сами себе, да се, поред свега другог, по Јеванђељу, одрекнемо и саме своје душе, те да осим Њега јединога ништа више не волимо? Ето, све нам је то даровано, и још каква слава! Колико је само Господ промишљао о нама преко пророка и отаца! Колико је изречено обећања! Колико подстицаја! Колику је благост Владика имао према нама од самог почетка! Најзад је преко Свог доласка Своју неизрециву благост према нама доказао распећем, којим је нас преобраћене превео у живот. Међутим, ми се још увек не одвајамо од својих прохтева, од љубави према свету, од рђавих предубеђења и навика, показујући се маловерним или неверним. Ипак, и поред свега, Господ према нама остаје милостив, невидљиво нас чувајући и успокојавајући, не предајући нас до краја по гресима нашим пороку и преварама света, и не допуштајући, по Својој великој милости и дуготрпљењу, да погинемо, имајући у виду да ћемо му се некада обратити.

81. Шта значе речи: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1.Кор.2,9). У оно време велики праведници, цареви и пророци знађаху да ће доћи Избавитељ, али не знађаху, не чуше, нити им у срце дође да ће Он пострадати, да ће бити распет, да ће се пролити крв на Крсту, да ће бити крштење огњем и Светим Дугом, да ће се у Цркви приносити хлеб и вино, који су образ Његовог тела и крви, да ће они који се причешћују видљивим духовним хлебом [у ствари] кушати тело Господње, да ће апостоли и Хришћани примити Утешитеља и да ће се обући силом свише, да ће се удостојити сједињења са Духом Светим. То нису знали ни пророци, ни цареви, нити им је то долазило у срце.

82. Кад су нам таква блага припремљена, кад су нам пружена таква обећања, и кад Господ има такво благовољење према нама, немојмо бити немарни и немојмо закаснити, већ пожуримо у вечни живот, свецело се посветивши угађању Господу.

83. Слушајући о достојанству душе и томе како је драгоцена та умна суштина, не схваташ ли да је за човека, а не за анђеле, речено: Створимо… га по образу и по подобију нашем (Пост.1, 26), те да ће небо и земља проћи, а да си ти позван на усиновљење, на братство, да будеш невеста Царева? У видљивом (свету) све што припада женику припада и невести. Тако се и теби поверава све што је Господње. Јер, Он сам је дошао да се заступи за тебе и да те позове. Ти, пак, ништа не схваташ, и не поимаш своје благородство. Због тога праведно духовносац оплакује твој пад: Човек који је у части није разумео, него се упоредио са неразумним скотовима, и уподобио им се (Пс.48,21).
После тога код њега следе и друге побуде: бити са себи сродним (што и јесте наш циљ), тј. са Господом. Нама је једино добро када следимо за Господом и нема ничег горег него не следити за Господом.

84. Ако подигнеш очи ка сунцу видећеш да је његов круг на небу, а да му светлост и зраци силазе на земљу и да сва сила светлости и блиставости стреми ка земљи. Тако и Господ седи са десне стране Оца, изнад сваког начала и власти, али му око пажљиво гледа срца људи који бораве на земљи, како би оне који очекују Његову помоћ подигао тамо где сам пребива. Јер, Он говори: Где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн.12,26). Међутим, бесловесне животиње су много разборитије од нас. Свака од њих се сједињује са себи сродном природом: дивље са дивљима, а овце са својим родом. А ти се не враћаш свом небеском сродству, тј. Господу, већ се својим помислима саглашаваш са злобом, постајући помоћник греху, заједно са њим ратујући против себе и предајући се на храну непријатељу, слично птици коју прождире орао, овци коју [улови] вук, или детету које пружи руку ка змији и бива уједено.

85. Душа се сједињује вољом са оним са киме се спаја. Према томе, она има удела у светлости спокојства уколико у себи има светлост Божију и уколико у њој живи, украшавајући се свим врлинама. Уколико, пак, у себи има греховну таму, она потпада под осуду. Душа која жели да живи код Бога у вечном починку и светлости, треба да, као што смо раније рекли, приступи истинском Архијереју Христу, да се жртвује, да умре за ранију лукаву таму, да се усмери ка другом животу и божанственом општењу. Када чујеш о наведеном, обрати пажњу на то да ли се и у твојој души заиста остварило. И ако није, треба да непрестано жалиш, плачеш и тугујеш. Као онај који је још мртав за Царство, вапиј ка Господу и моли са вером да те удостоји истинског живота. Стварајући ово тело, Бог га не ствара из његове природе, нити му дозвољава да има живот, храну, пиће, одело и обућу из њега самог. Напротив, Он га је створио нагог, како би све потребно за живот налазио споља и како би било немогуће да живи без онога што постоји изван њега, тј. без хране, без пића и без одеће. Уколико се буде ограничавало на оно што поседује по природи, оно ће се истрошити и пропасти. Исто се дешава са душом која у себи нема светлости Божије, премда и јесте створена по образу Божијем. Јер, такви су домострој и благовољење Божије о њеном вечном животу, тј. да духовну храну и духовно пиће, као и небеско одело, прима од Његовог Божанства, од Његовог властитог Духа, од Његове властите светлости, а не од своје природе. То и сачињава [њен] истински живот.

86. Тело свој живот, као што смо рекли, има у ономе што је изван њега, тј. у земљи. Оно без оног што постоји изван њега не може да живи. Тако и душа треба још овде да се препороди за ону земљу живих, да се у њој духовно храни, да духовно узраста, напредујући у Господу. [Потребно је] да је Божанство обуче у неизрециву ризу небеске лепоте. Ако се не буде хранила том храном, она неће моћи да живи у нетрулежној сладости и покоју. Јер, природа Божија има и хлеб живота, тј. Онога који је рекао: Ја сам хлеб живота (Јн.6,35), и воду живу (Јн.4,10), и вино које весели срце човека (Пс.103,15), и јелеј радости (Пс.44,8), и многоразличну храну небеског Духа, и светлозарне небеске ризе које дарива Бог. У томе се и састоји небески живот душе. Тешко телу које се зауставља на својој природи зато што ће се распасти и умрети. Тешко и души која се зауставља на својој природи, немајући општења са Божанственим Духом зато што ће умрети не удостојивши се вечног живота Божанства. Прави пријатељи, сродници и познаници пуни љубави плачу и губе наду због болесника који више не могу да примају храну. Тако Бог и свети анђели сматрају достојним суза оне душе које не једу од небеске хране Духа и не живе нетрулежним [животом].

87. Ако је твој унутрашњи човек опитно и недвосмислено познао све ово, ти живиш истински вечни живот и твоја душа већ сада почива у Господу. Тада си заиста стекао и примио од Господа [могућност] да живиш истинским животом. Уколико, пак, у себи не препознајеш ништа такво, барем почни да плачеш, да жалиш и да тугујеш зато што још ниси стекао вечно и духовно богатство, што до сада ниси примио истински живот. Стога се скрушавај због свог сиромаштва, даноноћно умољавајући Господа. Ти се, наиме, налазиш у страшној греховној беди. O, кад би човек макар стекао ову жалост због свог сиромаштва! O, кад ми не бисмо проводили своје време у безбрижности, као сити! Онај ко жали и иште, ко неодступно моли Господа, ускоро ће обрести избављење и небеско богатство, као што је рекао Господ, завршавајући реч о неправедном судији и удовици: Зар Бог неће одбранити изабране своје који му вапију дан и ноћ. Да, кажем вам да ће их убрзо избавити (Лк.18,7-8).

88. Долазак Господњи је у потпуности био ради човека који је лежао у гробу таме, греха, нечистог духа и лукавих сила, тј. да у овом веку васкрсне и оживотвори целог човека, да га очисти од сваке нечистоте, да га просвети Својом светлошћу и обуче у небеску ризу Свог Божанаства. Тела душа које су већ биле васкрсле и прославиле се, и сама ћс се, при васкрсењу, прославити, просветити и обући у нерукотворени, небески стан, у славу божанствене светлости. Видиш ли како је Божија слава неизрецива и непостижна! Немогуће је изразити или описати неизмерно, бес-крајно и непостижно богатство Хришћана. Због тога са сваком марљивошћу треба да приступамо хришћанском подвигу и да примамо оно богатство. Јер, наслеђе и удео Хришћана јесте сам Бог. Јер, речено је: Господ је део мог наслеђа и чаше моје (Пс.15,5).

89. Месо без соли трули и пуни се великим смрадом, те се сви одвраћају од њега. У гњилом месу почињу да гамижу црви, налазећи себи храну. Они га изједају и гнезде се у њему. Међутим, чим се поспе со, црви који су се хранили месом ишчезавају и цркавају, а смрад се зауставља, будући да со има својство да истребљује црве и уништава смрад. На исти начин свака душа која није осољена Светим Духом, којој недостаје небеска со, тј. сила Божија, гњили и пуни се сваким смрадом лукавих помисли. Лице Божије се окреће од душе у којој живи страшни смрад сујетних помисли таме и страсти. У таквој души се крећу зли и страшни црви, тј. лукави духови и тамне силе. Они се хране, гнезде и гамижу у њој, изједајући је и упропашћујући је. Јер, речено је: Усмрдеше се и иструлише ране моје (Пс.37,6). Међутим, чим душа прибегне Богу, поверује и испроси со живота, тј. благог и човекољубивог Духа, на њу силази небеска со која истребљује страшне црве, уништава штетни смрад и чисти душу дејством своје силе. Поставши на тај начин здрава и неповредива [дејством] истинске соли, душа је поново погодна за служење и службу небеском Владики. Да би се то означило, Бог је у Закону наредио да се свака жртва посоли сољу (Лев.2,13).

90. У видљивом свету онај ко је наг трпи велику срамоту и бешчашће. Пријатељи се окрећу од пријатеља, сродници од сродника својих уколико су обнажени, и деца одвраћају свој поглед да не виде наго тело оца свога: Пришли су гледајући уназад и покрили га, одвраћајући свој поглед (Пост.9,23). Тако се и Бог одвраћа од душа које нису са пуним осведочењем обучене у ризу Духа, које се у сили и истини нису обукле у Исуса Христа.

91. И први човек се постидео видевши себе нагог. Колико је само бешчашћа у наготи! Ако телесна нагота подвргава таквом стиду, колико ће се тек покрити стидом и бешчашћем страсти душа која је обнажена од Божанствене силе и која није уистину обучена у неизрециву, нетљену и духовну ризу самог Господа Исуса Христа. И свако ко је обнажен од оне Божанствене славе треба да се стиди себе самог и да схвата своје бешчашће, барем онолико колико се стидео Адам у својој телесној наготи: и премда је начинио одело од смоквиног лишћа, он се ипак стидео, схватајући своје ништавило и наготу. Због тога нека таква душа моли Христа који даје ризу и који облачи у славу у неизрецивој светлости, те нека не сачињава себи одело од сујетних помисли. Нека не мисли, преварена [наводном] сопственом праведношћу, да поседује ризу спасења.

92. Као што је дом у коме је присутан домаћин пун сваког реда, красоте и велелепности, тако се и душа, у којој се налази њен Владика и у којој Он пребива, испуњава сваком красотом и благољепијем. Јер, у њој пребива Господ са Својом духовном скривницом, и управља њоме. Међутим, тешко кући чији је домаћин одсутан, или која нема господара. Она ће се срушити, опустети, и напунити сваком нечистотом и нередом: ту се, по речи пророка, настањују сове и демони (Ис.13,21). У опустелом дому себи налазе место дивље кокошке, пси и свака нечистота. Тешко души која устаје од свог тешког пада и која у себи има оне који је убеђују и принуђавају да остане у непријатељству са својим Жеником, који намеравају да изопаче мисли које јој долазе од Христа.

гг) Наведеним представама душа је готова на призив да следује за Господом.. Међутим, долазе мисли да неће у томе успети и слабе жељу. Свети Макарије их одбија истицањем опасности због одлагања дела спасења. Може се, наиме, истрошити дутотрпљење Божије, услед чега је погибао неизбежна.

93. Бојим се да се на нама који живимо немарно и који се поводимо за предрасудама, временом не испуни апостолска изрека: Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим. 2,4). Уколико и поред Његове дуготрпељивости, благости и кротости умножимо број грехова и својим немаром и нерадом себи припремимо најтежу осуду, на нама ће се испунити апостолска реч: Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим.2,5). Јер, велика је и неизрецива благост Божија, необјашњиво је Божије дуготрпљење према људском роду. Треба само да се отрезнимо и да се постарамо да се потпуно обратимо Богу, како бисмо стекли спасење.

94. Ако желиш да упознаш дуготрпљење Божије и Његову велику благост, обратимо се богонадахнутом Писму. Види само колико су грешили Израиљци, од којих су оци, којима су дата обећања, од којих је Христос по телу, чији су завети и богослужење (Рим.9,4-5). Колико пута су скретали. Па ипак, Бог их није потпуно остављао. Напротив, Он их је, на краће време, ради њихове користи, предавао искушењима, желећи да невољом омекша окорелост њиховог срца. Он их је обраћао, подстицао, слао им пророке, дуго времена показујући трпљење према њиховим сагрешењима и спотицањима. Када су му се обраћали, Он их је радо примао, и кад су поново скретали, Он их није остављао, већ их је преко пророка призивао обраћењу. И мада су се много пута удаљавали од Њега и обраћали ка Њему, Он их је сваки пут радо сусретао и човекољубиво примао, све док најзад нису упали у велики грех, положивши руку на свог Владику, кога су, по предању отаца и светих пророка, очекивали као Избавитеља, Спаситеља, Цара и Пророка. Кад је дошао, они не само да га нису прихватили, већ су га, подвргнувши га великој порузи, предали на крст, на смртну казну. Том великом увредом и превеликим сагрешењем њихови претерани греси су се испунили. Због тога су најзад остављени. Дух Свети се удаљио од њих кад се раздрала црквена завеса. Због тога су њихов храм незнабошци порушили и довели до опустошења, по пресуди Господњој: Неће остати овде камен на камену који се неће разметнути (Мт.24,2). Тако су они коначно предани незнабошцима. По свој земљи су их расејали цареви који их поробише, и беше им наређено да се више не враћају у своју земљу.

95. Тако и сада милостиви и према свима благи Бог пројављује Своје дуготрпљење. Премда види многобројна саплитања свакога, Он ћути, очекујући да се, временом, отрезнимо и променимо, те да престанемо да га жалостимо. Он са великом љубављу и радошћу прима онога који се окреће од греха, јер говори: Радост бива пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје (Лк.15,10), и још: Тако није воља Оца вашег небескога да пропадне један од ових малих (Мт.18,14), и најмањих. Међутим, онај ко [зна] да Бог према њему показује велико милосрђе и дуготрпељивост, да га не кажњава за свако греховно саплитање, ни тајно ни јавно, да све види али ћути, очекујући покајање, па ипак, павши у велику немарност, додаје грех на грех, лењост припаја лењости, и на једном сагрешењу назиђује друго – најзад испуњава меру грехова и већ пада у грех из кога не може да се извуче. Тада се он сатире и гине, предајући се лукавоме.

96. Исто је било са Содомљанима. Много грешећи и не обраћајући се, они су најзад, хотећи да своју злу вољу за мужелоштвом остваре на анђелима, упали у толики грех да покајању већ није било места. Они су, превазишавши меру грехова, најзад одбачени и, по Божијем суду, спаљени огњем. Тако је било и у време Ноја. Падајући много пута и не приносећи покајање, они су се пружали до таквих грехова да су најзад развратили целу земљу. Тако је и према Египћанима, који су много грешили према народу Божијем, Бог дуго био милостив, не налажући казне које би их истребиле, већ само поучиле и навеле на обраћење и покајање. Он им је наносио лаке ударце, јављајући Своје дуготрпљење и очекујући њихово покајање. Међутим, много грешећи пред народом Божијим, час се обраћајући, час раскајавајући, утврдивши се у древном неверју злог произвољења и обременивши пословима народ Божији, они су најзад, у тренутку кад је Бог преко Мојсија уз мноштво чуда извео народ из Египта, учинили велики грех, појуривши за народом Божијим. Због тога их је божанствена правда најзад истребила и погубила, потопивши их водом и признавши их недостојним чак и видљивог живота.

97. Ми смо се нешто опширније, љубљени, [бавили навођењем] мисли из Писма да бисмо потврдили да је потребно да се што пре обратимо и пожуримо ка Господу, који је милостив према нама и очекује да се потпуно удаљимо од сваког лукавства и рђавог предубеђења. Он, наиме, са великом радошћу прима оне који се обрате. Ми смо, кажем, нешто опширније [говорили] о томе како из дана у дан не би расло наше пренебрегавање, како се не би у нама умножавали греси наши, чиме бисмо на себе навукли гнев Божији. Стога се постарајмо да, обративши се са искреним срцем, приступимо Господу. Немојмо очајавати за своје спасење приликом сећања на раније грехе. Јер, очајање је нашаптавање зла и подлости које човека приводи раслабљености, немару и безбрижности, како се не би обратио Господу и како се не би спасао.

дд) Међутим, што је душа ближа решености да започне дело спасења, непријатељ на њу устремљује своје последње распаљене стреле очајања и безнађа.

98. Дешава се да сатана са тобом води разговор у срцу: „Погледај колико си зла учинио. Погледај каквим беснилом је испуњена твоја душа. Ти си се толико оптеретио гресима да се више не можеш спасти“. Он то чини да би те вргнуо у очајање, зато што му је непријатно твоје покајање. Јер, откако је кроз преступ ушао грех, он непрестано разговара са душом као човек са човеком. Ти му, међутим, одговарај: „У Писму Господњем имам сведочанство: Нећу смрт грешника, него покајање, како би се обратио од рђавог пута и био жив (Јез.33,11). Јер, Он је и сишао због тога да спасе грешнике, да васкрсне мртве, да оживи умртвљене, да просвети оне који се налазе у тами“. И заиста, дошавши, Он нас је призвао усиновљењу, у свети мирни град, у живот који никад не умире, у нетрулежну славу. Ми једино треба свом почетку да пружимо добар крај, да пребивамо у сиромаштву, странствовању, злопаћењу, да не престајемо да молимо Бога и да неодступно ударамо у врата. Као што је тело блиско души, тако је и Господ близак и готов да приђе и отвори закључана врата срца, те да нам дарује небеско богатство. Он је благ и човекољубив и обећања Његова су поуздана, само ако га до краја будемо тражили.

99. Представи себи персијски и римски око и два храбра младића исте снаге који излазе из њих на борбу. Тако су и противничка сила и ум једнаке снаге. Као што сатана примамљује душу и лажима је приводи својој вољи, тако му се и душа супротставља, избегавајући да му се у било чему повинује. Јер, обе силе могу једино да подстичу, али не и да присиљавају на зло или добро. Произвољењу се даје помоћ Божија и оно борбом стиче оружје са неба којим побеђује и искорењује грех. Јер, душа може да се супротстави греху, али без Бога не може да победи и искорени зло. Они, пак, који трвде да је грех сличан силноме диву, а душа дечаку – рђаво говоре. Јер, кад би заиста постојала таква неравноправност, и грех био сличан диву, а душа – дечаку, био би неправедан Законодавац који је човеку дао закон да води борбу са сатаном.

100. Уколико нам изгледа неизводљиво и немогуће да се обратимо од мноштва грехова који су нас обузели (што представља, као што смо рекли, наговор зла и сметњу нашег спасења), сетимо се и не заборавимо како је Господ, дошавши к нама по благости Својој, слепима давао вид, исцељивао раслабљене, лечио сваку болест, васкрсавао мртве које је већ захватило труљење и распадање, глувима отварао слух, из једног човека изагнао легион демона и ономе који је дошао до лудила вратио здрави ум. Утолико пре ће Он душу која му се обраћа, од Њега иште милост и очекује помоћ – и обратити, и привести у радост бестрашћа, у стање сваке врлине, у обновљење ума, дати јој здравље, прозрење разума, мир помисли, и из слепила, глувоће и мртвила неверја је узвести ка целомудрености врлина и чистоти срца. Јер, Онај ко је саздао тело, створио је и душу. По Својој благости боравећи на земљи, Он је онима који су му прилазили и од Њега искали помоћ и исцељење, као благ и једини Лекар, штедро пружао оно што им је било потребно. Исто тако је Он штедар и у духовном.

101. Свим тим нас Он убеђује да неодступно, непрестано и неуморно иштемо благодатно заступништво. Он је и дошао ради грешника, ради тога да му се обрате, и да исцели оне који поверују У Њега. Ми једино треба да одступимо од рђавих предубеђења, те да, према својој снази, омрзнемо лоше подухвате и преваре света, да се одвикнемо од лукавих и сујетних помисли, да се увек, по мери својих сила, прилепљујемо уз Њега. Он је, пак, готов да нам укаже Своју помоћ, зато што је веома милосрдан. Он оживотворава, излечује неисцељиве страсти, избавља оне који призивају Његово име, који му се обраћају, и који се по свом произвољењу и по сопственој вољи, сразмерно својој снази, удаљују од сваке светске љубави, одвајају разум од земље, и Њему се устремљују [свом] својом чежњом и искањем.
ђђ) Када су све противнe мисли одстрањене, борба са самим собом ради подстицања воље се завршава. Образована је решеност да се служи Господу ради изграђивања свог спасења. Та решеност је снажна као смрт. Она се изражава овако: „Више нећу попуштати греху па макар умро“.

102. Свети Макарије говори о души у којој постоји истинска решеност. Ма шта да јој се деси, усред хиљаду искушења, она све трпи и говори: „Нећу га (тј. Господа) оставити, па макар умрла“.
ее) Чешће се ова решеност изражава жртвовањем душе, као што су клали животње приликом жртвоприношења. Јер, та решеност је заиста приношење себе Господу као свепаљенице.

103. Телесни човек, који се решава да приступи измени самог себе, најпре мора да умре и постане неплодан за онај ранији лукави живот.

104. (О жртвовању је постојао пропис) да жртву напре јереј закоље, те да угине, како би је затим исекао на комаде, осолио, и потом положио на огањ. Јер, уколико их јереј најпре не преда заклању и смрти, овце се неће осолити, нити принети Владици на жртву свепаљеницу. Тако је и душа наша дужна да, приступајући истинском Архијереју Христу, буде заклана Његовом [руком] и да умре за своје мудровање и за рђави живот којим је живела, тј. за грех. Као што живот оставља жртву, тако и она треба да остави страсти. Као што тело умире, кад из њега изађе душа и више не живи животом којим је живело, тј. не чује и не ходи, тако и душа умире за лукави живот којим је живела када небески Архијереј Христос, благодаћу Своје силе, у души преда заклању и смрти живот за свет, те она нити чује, нити говори, нити [више] живи у греховној тами. Јер, [тада] лукавство страсти, као њена душа, по благодати излази из ње. И апостол узвикује, говорећи: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14).

жж) Да би снажније ту истину запечатио у сећању, Свети Макарије опширно објашњава да сви неуспеси у духовном животу, сви падови и отпадања, и сва наравствена настројења происходе из недостатка самоодречне решености да се служи Господу уз одрицање од свега.

105. Врло је мало оних који су са добрим почетком спојили добар крај, који су без саплитања дошли до циља, који имају једну једину љубав према Јединоме Богу и који су се од свега одвојили. Многи долазе до умиљења, многи постају причасници небеске благодати, бивају рањени небеском љубављу, али не успевају да издрже различиту борбу, подвиге, напоре и искушења од лукавог који их сусрећу на путу, будући да свако има жељу према нечему у свету. Због слабости или немарности, због плашљивости воље или због љубави према нечем земаљском, [човек] се не одриче у потпуности своје привржености [према свету], враћајући се ка различитим и разноврсним светским жељама, остаје у свету и погружава се у његову дубину. Они, пак, који заиста намеравају да до краја проходе добар живот, не треба да добровољно уз ону небеску љубав прихватају или мешају никакву другу љубав и приврженост, како не би створили духовну сметњу и вратили се назад и како се најзад не би лишили живота. Као што су обећања Божија велика и неизрецива и неисказива, тако су и нама потребни вера, и нада, и напор, и велики подвизи и дуготрајно испитивање. Предрагоцена су блага која очекује човек који жели небеско Царство. Он жели да са Христом царује у бесконачне векове. Зар се, онда, неће решити да са марљивошћу за ово кратко животно време до саме смрти трпи борбу, напор и искушења? Господ узвикује: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и, радујући се све време, за мном иде (Мт.16,24). И још: Ако неко… не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик (Лк.14,26). Многи од људи који желе да наследе Царство и вечни живот ипак не одустају да живе по својим прохтевима и да иду за својом вољом, или, боље рећи, да следе оног који у њих сеје сујету. Не одрекавши се себе, они хоће да наследе вечни живот – што није могуће.

106. Истинита је реч Господња. Без саплитања ходе они који су се, по Господњој заповести, у потпуности одрекли себе, који се одвраћају од свих светских жеља, веза, забава, задовољстава, послова и који имају пред очима једино Господа, желећи да творе Његове заповести. Према томе, свако скреће својом сопственом вољом, будући да заиста није хтео да се одрекне себе, будући да поред оне љубави има наклоност још према нечему, да се наслађује још неким задовољствима или жељама овога века, избегавајући љубав према Господу у пуној мери, достпуној [људском] произвољењу и хтењу.

107. Понекад се наизглед добри подухвати спроводе ради славе и људске похвале, што је пред Богом равно неправди и крађи и осталим гресима. Јер, речено је: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6). И привидно добрим делима лукави жели да се окористи, будући да је веома разноврстан и обмањив у светским жељама. Грех човека лови преко неке земаљске или телесне љубави за коју се он веже по својој сопственој вољи, и која за њега постаје оков, уза, тешко бреме које га потапа и дави у овом лукавом веку, не допуштајући му да се сабере и врати Богу. Јер, човеков ум се обремењује оним што човек заволи у свету. [Та веза] овладава њиме, не дозвољавајући му да се сабере. Од тога зависи и равнотежа и стремљење и превласт порока. Тиме се испитује читав људски род, сви Хришћани који живе у градовима, у горама, у обитељима, у пољима или у пустим местима. Јер, уловљен сопственом вољом, човек почиње да нешто воли. Та љубав се везује за нешто и већ није у потпуности усмерена ка Богу. На пример, један воли имање, други злато и сребро; један служи стомаку, други телесним жељама; један воли учену светску мудрост ради славе људске, други власт; један славу и част људску, други гнев и манију (јер се, због љубави, сувише брзо предаје страсти); један неблаговремено састајање, други љубомору; један читав дан проводи у маштањима и задовољствима, други се вара залудним помислима; један ради људске славе воли да је законоучитељ, други ужива у немару и раслабљености; један се везује за одело и хаљине, други се предаје земаљским бригама; један воли спавање и шале, други псовке. На тај начин, човек је везан за свет нечим малим или великим и то га задржава, не дозвољавајући му да се сабере. Човек воли ону страст са којом се не бори храбро. Она овладава њиме, обремењује га, постаје његово оков и омета га да се обрати Богу, да му угоди, да му послужи, да постане подесан за Царство и да наследи вечни живот.

108. Душа која заиста тежи Господу сва у потпуности своју љубав устремљује ка Њему. Колико има снаге, она се везује уз Њега јединог својим произвољењем. У томе она за себе и налази помоћ, одриче се себе саме, и не иде за прохтевима свог ума, будући да он, због зла које је неодвојиво од нас и које нас вара, иде за лукавим. На тај начин, чим заволи Господа, душа се извлачи из замки сопственом вером и великим старањем, да би се, помоћу свише, удостојила и вечног Царства. Истински га заволевши, по сопственој вољи и уз Господњу помоћ, она се већ не лишава вечног живота.

109. Како бисмо јасније показали да многи по сопственој вољи гину, тону у море и падају у ропство, представи себи кућу у пламену. Онај ко намерава да се спасе, одмах, пошто сазна за пожар, бежи напоље. Оставивши све и решивши да побрине само о души својој, он успева да се спасе. Онај, пак, ко реши да са собом узме извесне кућне предмете или одећу, улази у дом и почиње да скупља. За то време огањ захвата кућу и он заједно са кућом гори у пламену. Видиш ли како је он погинуо по сопственој вољи због љубави према нечем привременом? Слично томе, [представи себи] да неки плове морем и да их сустиже јака бура. Један се скида наг и баца у воду, решивши да се сам спасе. Ношен валовима и лако се крећући, он плива по таласима и налази могућност да се избави из горког мора, спасавајући душу своју. Други, пак, желећи да спасе и нешто од своје одеће, мисли да ће успети да плива одевен и да ће и тако успети да изиђе из мора. Међутим, одело које је узео постаје терет који га потапа у дубину морску. Тако он гине ради мале користи, не побринувши се једино за своју душу. Видиш ли како је он умро својом вољом? Замисли још да се рашчуло о наиласку иноплеменика. Један се, чим је до њега допро слух, ни мало не чекајући и без ичега, одмах дао у бекство. Други је, не верујући да иду непријатељи, или желећи да нешто од својих ствари узме са собом, закаснио са бекством. Дошли су непријатељи, заробили га и одвели у страну земљу, принудивши га да живи у ропству. Видиш ли како је и он по сопственој вољи, услед раслабљености, плашљивости и везаности за неке ствари, одведен у ропство?

110. Њима су слични они који не иду за заповестима Господњим, који се нису одрекли себе самих и нису заволели једино Господа, већ су се добровољно везали земаљским узама. Ако желиш да познаш праву и савршену љубав према Господу из светог и богонадахнутог Писма, погледај на Јова који је, да тако кажемо, свукао са себе све што је имао – децу, имања, стоку, слуге и остало наслеђе. Сматрали су да он има многа имања, премда се, пошто га је Господ испитао, показало да није имао ништа осим Бога јединог. Исто тако је и Авраам одмах све свукао кад му је Господ наредио да изиђе из земље и рода и дома оца његовог (Пост.12,1). [Он је оставио] и домовину, и земљу, и сроднике, и родитеље – следујући једино речи Господњој. Усред многих испитивања и искушења и у свим случајевима – и када му је била одузета жена, и када је живео и трпео увреду у туђој земљи – он је доказао да је Бога љубио изнад свега. Најзад, кад је по обећању и после многих година стекао јединородног и толико жељеног сина, Бог од њега лично захтеваше да га са готовошћу принесе на жртву. И Авраам се свукао и истински одрекао себе. Јер, тим приношењем јединородног [сина] он је показао да ништа осим Бога није волео. Кад је он са таквом готовошћу давао сина, утолико пре би, уколико би се то од њега тражило, са свом готовошћу и усрђем оставио и читаво своје имање или га одједном поделио сиромасима. Видиш ли праву и потпуну љубав која се добровољно предаје Господу?

111. Тако и они који желе да буду сунаследници њихови не треба да љубе ништа осим Бога, како би се, у време кад буду подвргнути испитивању, показали спремни и искусни, и како би савршено очували своју љубав према Господу. Подвиг ће до краја проћи само они који су по својој вољи увек љубили једино Бога и који су се одвојили од сваке светске љубави. Међутим, може се наћи врло мало људи који су стекли такву љубав, који се одричу свих светских уживања и жеља, и који су великодушно претрпели нападе и искушења лукавог. Многи људи желе да се удостоје Царства без напора, без подвига, без проливања зноја. То, међутим, није могуће.

112. У свету има [људи] који одлазе код богатог човека да би код њега радили за време жетве или за време неког другог посла, и да би добили оно што им је потребно за исхрану. Неки од њих су, међутим, лењиви и немарни и не труде се и не исцрпљују у кући богаташа, али ипак, као да су испунили своје дело, траже исту плату са онима који су се стрпљиво и марљиво трудили из све своје снаге. Читајући Писмо, или [повест] о неком праведнику, о томе како је угодио Богу, како је постао пријатељ и сабеседник Божији, или о свим оцима, тј. како су постали пријатељи и наследници Божији, колико су претрпели невоља, колико су страдали ради Бога, колико су остварили врлинских дела и подвига – и ми исто тако ублажавамо [светитеље] и хоћемо да се удостојимо једнаких дарова и достојанстава, радо желимо да стекнемо оне славне дарове, одлажући, међутим, на страну њихове напоре, подвиге, скорби и страдања. Ми хоћемо да стекнемо почасти и достојанства која су они примили од Бога, али на себе не прихватамо њихова исцрпљивања, трудове и подвиге. Међутим, кажем ти да све то жели и прижељкује сваки човек: и блудник, и цариник, и неправедни људи би хтели да наследе Царство на лак начин, без напора и подвига. На путу се и сусрећу многа искушења, испитивања, невоље, борбе и проливање зноја, да би се открили они који заиста из свег произвољења и свим силама све до смрти љубе јединога Господа, немајући осим Њега ништа друго пожељно. Звог тога они по правди улазе у небеско Царство, одрекавши се себе самих, по речи Господњој, и заволевши јединог Господа изнад свог дисања. За своју крајњу љубав они ће бити награђени највишим небеским даровима.

5. ПОДВИЖНИЧКО СТАЊЕ

а) Одлучност је исходна тачка. Њој треба одредити циљ, да јој труд не би био бесплодан. У чему се састоји тај циљ? У томе да се благодаћу Духа Светога дође до обновљене природе. Онај ко има решење све своје настојање треба да усмерава на то да га Дух Свети осени силом и дејством, како би огањ почео да опаљује све нечисто. При томе као да душа улази у душу, као да човек духовно оживљава, или као да тек постаје човек. То је главна мисао Светог Макарија, око које се групишу све остале.
113. Онај ко прилази Богу и.заиста жели да следи Христа, треба да прилази са циљем да се промени, да се покаже као бољи и нов човек, који у себи не задржава ништа од оног што је својствено старом човеку. Јер, речено је: Ако је ко у Христу, нова је твар(2.Кор.5,П).

114. Душа која истински верује у Христа треба да из садашњег порочног стања пређе у друго, добро стање и да садашњу понижену природу замени другом, божанственом природом, поставши нова силом Светога Духа. Тек тада она може постати погодна за небеско Царство. Тако нешто можемо да постигнемо једно ми који верујемо, који га истински љубимо и који испуњавамо све Његове заповести. Дрво које је Јелисеј бацио у воду, иако по природи лако, на себи изнесе гвожђе, које је по природи тешко. Утолико ће пре Господ још овде послати лаког, лакопокретног, благог и небеског Духа Свог да душу, којаје потонула у водама лукавства, олакша, окрили и изнесе у небеске висине, претворивши и променивши јој природу.

115. Као што је тело без душе мртво и не може ништа да чини, тако је и душа мртва за Царство без небеске душе, тј. Духа Божијег, и не може да чини ништа што је Божије.

116. Онај ко се стара да поверује и да приђе Господу треба да се моли да још овде прими Дух Божији који и јесте живот душе. Господ је стога и дошао да још овде души дарује живот, тј. Духа Светог.

117. Бог је имао толико благовољење према теби да је сишао са светих небеса, у себе примио твоју словесну природу и земаљско тело, сјединивши их са Својим Божанственим Духом, како би и ти, који си од праха, у себе примио небеску душу. Ако твоја душа буде у заједници са Духом, и ако у њу уђе небеска душа, ти ћеш постати савршени човек у Богу, наследник и син.

118. Треба, дакле, да заволимо Господа, да се постарамо да напредујемо у свим врлинама, да неуморно и непрестано иштемо да у потпуности и савршено примимо обећање Његовог Духа, како би оживеле душе наше још док смо у телу. Јер, душа неће бити погодна за небеско Царство уколико још у овом веку, због велике вере и молитава, у себе не прими освећење Духа, уколико не постане причасник Божанствене природе, и уколико се не сједини са благодаћу помоћу које може да непорочно и чисто испуњава сваку заповест.

119. Услед преслушања првог човека, ми смо у себе примили нешто страно нашој природи – штетне страсти, које смо, навиком и дуготрајним усвајањем, претворили готово у своју природу. И опет, необичним даром Духа треба да изагнамо из себе ту туђост и да у себи успоставимо првобитну чистоту. И уколико сада, уз много мољење, искање, веру и молитву и одвраћањем од света, у себе не примимо ону небеску љубав Духа, и уколико се наша природа, оскрнављена грехом, не прилепи уз љубав, тј. уз Господа, уколико не буде освећена оном љубављу Духа и ми до краја не будемо без спотицања, са свом тачношћу живећи у заповестима Господњим – нећњемо моћи да стекнемо небеско Царство.

б) Благодат је присутна већ код онога ко се са покајањем обратио Господу кроз примање тајне. Међутим, она се не пројављује код свих на исти начин. Једне одмах осењује, а друге подвргава дугим испитивањима, да би најзад показала своје дејство.

120. Безмерна и неухватљива премудрост Божија, на несхватљив и неиспитљив начин, разноврсно раздељује благодат људском роду ради испитивања самовласне воље, како би се пројавили они који свим срцем воле Бога и који ради Њега подносе сваку опасност и сваки напор. Јер, понеке, још док живе у свету и без икаквих напора и изнуривања са њихове стране, чим само приступе са вером и молитвом, одмах сусрећу дарови и уздарја Духа Светог. Међутим, Бог не даје благодат без разлога, не у невреме и не тек тако, већ по неизрецивој и неухватљивој мудрости, како би се испитало произвољење и самовласна воља оних који брзо добијају благодат, тј. да ли осећају доброчинство, милост која им је указана и сладост Божију, која им је саопштена без икаквих њихових напора. Јер, удостојивши се [таквих дарова], они су дужни да покажу ревност, неуморност, напор и плод љубави својом вољом и произвољењем, да узврате за дарове, тј. да себе у целини предају љубави Божијој, испуњавајући само Господњу вољу и савршено се удаљајући од сваке телесне жеље.

121. Некима, премда се и удаљују од света и, по Јеванђељу, одричу од овог века, са великим трпљењем напредујући у молитви, посту, у марљивости и другим врлинама, Бог не даје брзо благодат, спокојство и духовне дарове. Он касни и задржава дар и то не без разлога, не у невреме и не случајно, већ по Својој неизрецивој мудрости – ради испитивања самовласности воље; како би видео да ли Њега, који је обећао да даје онима који ишту и отвара врата живота онима који у њих ударају, сматрају верним и истинитим; како би видео да ли су истински поверовали у Његову реч; да ли ће до краја истрајати у непоколебивој вери; да ли ће са свом усрдношћу искати и тражити; неће ли се можда одвратити од Њега због злопаћења и страха; неће ли се предати лењости, упавши у неверје и безнадежност и не претрпевши до краја, услед дуготрајности испитивања њихове воље и произвољења.

122. Онај, пак, ко, услед Божијег одлагања и задржавања, не добија брзо [благодат], постаје још загрејанији и још силније жели небеска блага, свакодневно додајући све већу чежњу, старање, неуморност, усрђе, свеукупност врлина, глад и жеђ, у намери да добије благо. Он не слаби од порочних помисли које се налазе у души, не пада у лењост, нетрпељивост и очајање, нити се због закашњења [доласка благодати] предаје раслабљености коју изазива помисао: „Кад ћу, најзад, стећи благодат Божију!“, којом лукави приводи немару. Напротив, колико Господ одлаже и касни, испитујући веру и љубав воље његове, он утолико усрдније и марљивије треба неуморно и непоколебиво да иште дар Божији, будући да је једном поверовао и убедио се да је Бог веран и истинит, да је обећао да Своју благодат да онима који је ишту са вером и са трпљењем до краја.

123. Верне душе Бога сматрају оданим и истинитим, утврдивши [исправност] истините речи: Бог је истинит (Јн.3,33). Саобразно томе, и раније наведеном појму вере, они сами себе, по својој снази, испутују да ли у чему имају недостатак, тј. да ли се труде, да ли се подвизавају, да ли се напрежу, да ли имају веру, љубав и остале врлине. Испитавши се до детаља, они се, према својим силама, напрежу и принуђавају да угоде Богу, поверовавши једанпут да их Он, као истинит, неће лишити дарова Духа уколико до краја са свом усрдношћу истрају уз Њега у служењу и трпљењу, да ће их, још док су у телу, удостојити небеске благодати и да ће наследити вечни живот.

124. На тај начин, они окрећу сву своју љубав према Господу, одричући се свега, Њега јединога очекујући са силном жељом, са глађу и жеђу, свагда чекајући упокојење и утеху од благодати, не успокојавајући се и не тешећи се и својом вољом се не везујући ни за шта од овога света, већ се стално противећи ваштаственим помислима, и ишчекујући помоћ и подршку само од Бога. Таквим душама, које показују велико старање, произвољење и трпљење, сам Господ на тајанствени начин пружа подршку и помоћ, и заштиту и поткрепљење у сваком делу врлине. Јер, постоји граница и мера и степен самовласном произвољењу и вољи за љубав и расположењу за, сразмерно моћима, [испуњавање] свих светих заповести Његових. Испунивши се мере љубави и дуга, ове душе се удостојавају Царства и вечног живота.

в) О општем закону благодати, тј. да се не открива одједном, Свети Макарије говори наводећи многе примере из Божанственог Писма. Уз то он објашњава на шта тај закон обавезује сваког верујућег.

125. Духовно дејство Божије благодати у души остварује се великом дуготрпељивошћу, мудрошћу и тајинственим домостројем ума, великим трпљењем и дуготрајним и дугогодишњим подвизавањем. У [човеку] се дело благодати показује савршеним када се његово самовласно произвољење, после многоструког испитивања, Духу покаже као благоугодно, те када временом испољи искусност и трпељивост. Јасне примере овог поретка навешћемо из богонадахнутог Писма.

126. Оно што тврдим слично је ономе што се десило са Јосифом. После колико времена и после колико година се остварило опредељење воље Божије о њему! [После колико година] су се испунила виђења! И колико је пре тога Јосиф искусио напора, невоља и тескоба! И тек кад је све храбро претрпео, када се у свему показао искусан и веран слуга Божији, он постаје цар Египта и храни свој народ. Тада се испуњавају пророштва из виђења и воља и промишљање Божије, о којима је давно било наговештено.

127. Слично се десило и са Давидом. Преко пророка Самуила Бог га је помазао за цара. По помазању, међутим, морао је да се, гоњен Саулом, бекством спасава од смрти. Где је ту било Божије помазање? Где је брзо испуњење обећања? Јер, чим је помазан, почео је да трпи жестоке невоље, да скита по пустињи, немајући ни насушни хлеб, спасавајући се код незнабожаца од подмуклости Саулове. У таквим невољама је пребивао онај кога је Бог помазао за цара! Након много година испитивања и искушавања, великодушног подношења и трпљења невоља, потпуног предавања Богу и уверености [у мисао]: „Несумњиво ће се испунити оно што је Бог на мени учинио пророчким помазањем као и оно што је рекао“, најзад се остварила воља Божија. После много дуготрпљења и после многих испитивања, зацарио се Давид и тада је постала очигледна реч Божија, као што се и помазање које је извршио пророк показало тврдим и истинитим.

128. Ове примере из Писма смо навели како бисмо показали да се дејство Божије благодати у човеку открива после дуготрајне борбе и да се дар Светога Духа прима тек после искуства великог трпљења и великодушности, после искушења и испитивања, пошто је самовласно произвољење проверено разноврсним невољама. Уколико ни у чему не ожалости Духа, већ по благодати у свему буде сагласно са заповестима, оно ће се удостојити да достигне слободу од страсти, да прими пуноту духовног усиновљења и мудрости која се именује у тајинству, духовног богатства и разборитости која не постоји у овом свету, у којој учествују само истински Хришћани. Такви људи се у свему разликују од оних који имају дух, размишљање, разборитост и мудрост овога света.

129. Због тога се припремимо да од свег произвољења и са свим хтењем идемо за Господом, да постанемо Христови пратиоци, ради испуњавања Његове воље, ради сећања на све заповести Његове и њиховог испуњавања, потпуно се одвојивши од љубави према свету и предајући душе своје јединоме Христу. Имајмо на уму да смо једино Њиме заузети, да једино о Њему мислимо, и једино Њега иштемо. Уколико због тела нисмо толико марљиви око заповссти и послушања Богу, барем умом немојмо да се одвајамо од љубави, чежње и жеље за Господом. Подвизавајући се са таквим умом и исправним размишљањем ходећи по путу правде, свагда пазећи на саме себе, постигнућемо обећање Духа Светога, и благодаћу ћемо се избавити од погибли у тами страсти које су овладале душом, чиме ћемо постати достојни вечног Царства и блаженствовања са Христом у све векове, славећи Оца и Сина и Светога Дуга у векове. Амин.

г) Због тога свакоме ко жели да служи Господу предстоји на почетку труд, тј. стање у коме он једино силом разумне воље принуђује себе на свако добро дело и уздржава се од свега што савест не одобрава, без обзира на то што срце са тим не саосећа. Према томе, ако си се решио, почни да се принуђујеш на свако добро, и да се противиш себи у свему рђавоме.

130. Ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да постане обитељ Христова, да се испуни Духа Светог, да доспе до стања да приноси плодове Духа, да чисто и беспрекорно испуњава заповести Христове – треба да почне са тиме што ће чврсто да поверује у Господа, да се потпуно преда заповестима Његовим, да се у свему одрекне света и да му ум није заузет ничим видљивим. Он треба непрестано да пребива у молитви са вером и да очекује Господа, тј. Његову посету и помоћ, што треба да му постане непрестани циљ ума. Осим тога, због греха који живи у њему, он треба да се принуђује на свако добро дело, на испуњавање свих заповести Господњих. Тако, на пример, он треба да се подвизава у смиреноумљу пред сваким човеком, да се сматра нижим и горим од свакога, да ни од кога не тражи част, ни похвалу, ни славу, као што је написано у Јеванђељу, већ да увек пред очима има једино Господа и Његове заповести, Њему јединоме желећи да угоди у кротости срца, као што говори Господ: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29).

131. Због тога он себе треба да поучава да буде милостив, добар, милосрдан, благ, као што говори Господ: Будите добри и благи као и Отац ваш небески (Мт.5,48). Он, пре свега, у незаборавном сећању као образац треба да има смирење Господње и Његов живот, кротост, општење са људима, затим да истрајава у молитвама, увек верујући и просећи да Господ дође и усели се у њега, да га усаврши и укрепи у испуњавању свих заповести Његових, те да сам постане обиталиште његове душе. На тај начин, он ће оно што сада чини са принуђавањем невољног срца већ чинити сасвим добровољно, постојано се навикавајући на добро и увек се сећајући на Господа, непрестано га очекујући са великом љубављу. Видећи такво његово произвољење и добро стремљење, како се принуђава у сећању на Њега, и како своје срце, и без његове воље, непрестано води ка добру, ка смиреноумљу, кротости, љубави, и то са свим својим расположивим усрђем, Господ на њему чини милост Своју, избавља га од непријатеља његових и греха који живи у њему, испуњавајући га Духом Светим. Тада он већ без напора и труда са свом истином твори све заповести Господње, или, боље рећи, сам Господ у њему твори заповести Своје, а он чисто приноси плодове Духа.

132. Онај ко приступа Господу треба да се принуђује на свако добро: да се подстиче на љубав, ако нема љубави; да се принуђује на кротост, ако нема кротости; да се подстиче да постане милосрдан и да има милостиво срце; да се подстиче на трпљење омаловажавања, тј. да буде великодушан када га пренебрегавају; да не негодује када га понижавају и бешчасте, по реченоме: Не чините освету за себе (Рим.12,19); да се принуђује на молитву, ако нема духовну молитву. Видећи да се човек толико подвизава и против воље срца са напором себе обуздава, Бог ће му дати истинску духовну молитву, истинску љубав, истинску кротост, истинско милосрђе, истинску доброту. Једном речју, испуниће га плодовима Духа.

133. Ономе ко се, услед недостатка молитве, принуђава да је стекне, желећи њену благодат, при чему се не подстиче и на кротост, на смиреноумље, на љубав и на остале заповести Божије, нити додаје старање и труд да успе у њима, понекад ће, по мери његовог произвољења и самовласне воље и сагласно његовом искању, бити дато да делимично [окуси] благодат молитве која произилази из покоја и радости Духа, иако ће по свом понашању остати исти као и раније. Он нема кротости зато што се није потрудио око ње, нити се припремио да постане кротак; он нема смиреноумља зато што га није искао нити се принуђавао на њега; нема љубави према свима зато што се, иштући молитву, о њој није побринуо, нити је за њу показао усрдност.

134. Ко, пак, нема ове врлине и ко се на њих није навикао и припремио, [неће имати користи] од молитвене благодати, будући да ће је изгубити услед високоумља. Он неће напредовати и узрастати у благодати која му је дата зато што се није из свег произвољења предао изпуњавању заповести Божијих. Обиталиште, међутим, и раст Духа јесу смиреноумље, љубав, кротост и остале заповести Господње.

135. Стога, ко хоће истински да угађа Богу, да од Њега прими небеску благодат Духа, да узраста и да се усавршава у Духу Светом, треба да се принуђава на испуњавање свих заповести Божијих и да обуздава срце, чак и против своје воље, по реченоме: Зато сам се управљао према Твојим заповестима, и омрзох сваки пут неправде(Пс.118,128).

д) Принуђавати себе на свако добро јесте једна страна труда. Друга је – противити се себи у [свему] рђавом. Ова друга страна јесте духовна борба. О њој овако учи Свети Макарије.

136. Ко истински хоће да угађа Богу и да заиста омрзи супротну страну зла, треба да се бори и подвизава на двострук начин: да се у видљивим стварима овога света удаљује од земаљских расејаности, од љубави према светским везама и од греховних навика, а у сакривеним стварима да се бори са духовима злобе, о којима говори апостол: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).

137. Преступивши заповест и будући изгнан из раја, човек се везао на двојаки начин двема врстама уза за овај свет: житејским делима и љубављу према свету, тј. према телесним уживањима и страстима, богатству и слави, имању, жени и деци, сродницима, отаџбини, месту и оделу – једном речју, према свему видљивом. Реч Божија му, међутим, наређује да се по сопственом произвољењу одвоји од тога (будући да се свако својевласно везује за видљиво) како би, одвојен и слободан, могао савршено да испуњава заповести. У супротном, он ће у унутрашњости бити спутан, опкољен и окован узама таме, којима лукави духови везују душу.

138. Онај ко, чувши реч Божију и ступивши на подвиг, од себе одбаци све житејске послове и светске везе, ко са упорношћу устремљује своју мисао ка Господу, стиче прилику да сазна да у срцу постоји друга борба, друго тајно противљење, друга борба помисли од лукавих демона, те да му предстоји други подвиг. Несумњивом вером и призивањем Господа са великим трпљењем, он ће, очекујући од Њега помоћ, још овде стећи унутарње ослобођење од уза, замки, преграде и таме лукавих духова, тј. од дејства тајних страсти.

139. Ова борба може да се заустави благодаћу и силом Божијом. Јер, човек, сам по себи, не може да се избави од противника, од обмане помисли, од невидљивих страсти и замки лукавог. Онај ко је везан за видљиве ствари овога света, ко се завезао разноврсним земаљским узама и кога обмањују зле страсти, неће познати да постоји друга унутрашња борба, битка и сукоб. О кад би човек, пошто се са напором извуче и ослободи од ових видљивих светских уза, вештаствених ствари и телесних уживања, најзад почео да се постојано прилепљује уз Господа, одстрањујући се од овог света! О кад би после тога дошао у стање у коме се познаје унутрашња борба страсти, унутарња борба и лукаве помисли! Уколико се, пак, као што смо рекли, уз напор не одрекне света и свим срцем не одвоји од земаљских жеља и не пожели да се потпуно прилепи уз Господа, он неће познати обману скривених духова лукавства и тајних страсти зла, већ ће остати туђ самом себи, будући да ће му бити непознате властите ране. Он неће схватити да у себи има тајне страсти, већ ће се својевољно везивати за видљиво и прилепљивати за светске бриге.

140. Онај ко се истински одрекао од света, ко се подвизава и са себе сваљује земаљско бреме, ко се ослободио од сујетних жеља и телесних уживања, од славе, власти и људских почасти, ко се свим срцем удаљује од свега [земаљског], коме Господ у спољашњем подвигу по мери одрицања воље од света помаже тајно, ко се свецело, тј. телом и душом, утврдио и постојано пребива у служењу Господу – у себи наилази на противљење, на тајне страсти, невидљуве узе, невидљиву борбу, скривени подвиг и напрезање. Измоливши од Господа и примивши са неба духовна оружја, које набраја блажени апостол: оклоп правде, кацигу спасења, штит вере и мач Духа (Еф.6,14-17), он се наоружава и постаје кадар да се супротстави тајним замкама ђавола и његовим лукавствима. Молитвом, трпљењем, прозбама, постом и нарочито вером стекавши ова оружја, он је у стању да се подвизава у борби са поглаварствима, властима и господарима овога света. Победивши противне силе садејством Духа и сопственим старањем око свих врлина, он постаје достојан вечног живота, славећи Оца и Сина и Светога Духа. Њему слава и сила у векове. Амин.

141. Неки говоре да Бог од људи захтева само спољашње плодове, а да сам врши оно што је тајно. Међутим, на делу није тако. Напротив, колико се човек ограђује споља, толико треба да се бори и са помислима. Јер, Господ од тебе очекује да се сам на себе гневиш, да водиш борбу са својим умом и да се не саглашаваш са порочним помислима, нити да се наслађујеш са њима.

142. Душа треба да се супротставља, да се бори и противи. Твоје произвољење, борећи се, пребива у труду и невољи, почињући да надвлађује. Оно пада и устаје. Грех га изнова обара. У десет и двадесет борби он савлађује и обара душу. Међутим, и душа повремено у понечему побеђује грех. И опет, ако душа стоји тврдо и ни у чему не слаби, почеће да стиче преимућство, да расуђује и односи победу над грехом. Тако људи стичу победу и постају победници над њим.

143. Док у шуми пасе са дивљим животињама, коњ се не покорава људима. Када га, пак, ухвате, људи на њега стављају тешку узду, све док се не научи да иде стројно и право и док се не укроти. Затим га искусни јахач вежба како би га припремио за борбу. Он на њега ставља оклоп, тј. напрсник и седло, док предњу узду утеже и тресе пред његовим очима, како би се привикао и изгубио страх. Ако јахач не успе да га научи, он остаје неспособан за борбу, а ако се научи и привикне на борбу, он ће, чим само чује звук битке, одмах бити готов да иде на непријатеље, те ће самим својим рзањем на њих да наводи страх.

144. Слично томе и душа, подивљавши и поставши непокорна од времена преступа, у пустињи се зближава са зверима, тј. са лукавим духовима, продужујући служење греху. Када, пак, чује реч Божију и поверује, она, обуздана Духом, одлаже своју дивљу нарав и телесно мудровање, руковођена коњаником Христом. Затим се злопати, укроћује и притешњује ради испитивања, све док се силом Духа не припитоми путем искорењивања и нестајања греха који у њој обитаваше. На тај начин, обучена у оклоп правде, у кацигу спасења, у штит вере и мач Духа, душа се учи да води борбу са својим непријатељима. Наоружана Духом Господњим, она се бори са духовима злобе и гаси распаљене стреле лукавог. Без духовног оружја она не ступа у сукоб. Међутим, чим стекне оружје Господње, чим чује и осети велику борбу, она излази са пропињањем и узвиком, као што је речено код Јова (Јов.39,25). Тада од самог гласа њене молитве падају непријатељи. Испунивши такав подвиг и, уз помоћ Духа, одржавши победу у борби, она ће са великом смелошћу примити победне венце и успокојити се заједно са небеским Царем.

145. Чим се удаљиш од света и почнеш да иштеш Бога, те да расуђујеш, мораћеш да заподенеш борбу са својом природом, са ранијим обичајима и са навикама са којима си се саживео. Борећи се са тим навикама, сусрешћеш помисли које ти се противе и које се боре са твојим умом. Оне ће те вући и привлачити видљивоме, из којег си се извукао. Тада ћеш подићи борбу и противљење, употребљавајући помисао против помисли, ум против ума, душу против душе, дух против духа.

146. Јер, у срцу се открива некаква скривена и танана сила таме. Господ је близу твоје душе и тела и посматра твоју борбу, надахњује те скривеним, небеским помислима и почиње да те тајно успокојава. Ипак, благодат те још оставља да се васпитаваш, промишљајући о теби и у невољама. Када се успокојиш, она ће ти дати да је познаш, и показаће ти да је због твоје користи на тебе попуштала борбу. Сину богатог човека који има васпитача, поуке, казне и ране које добија од наставника, изгледају тешке. Када, пак, омужа, он већ почиње да захваљује васпитачу. Тако и благодат по домостроју васпитава, све док не постанеш савршен човек.

ђ) Такав труд предстоји ономе који је решио да служи Господу. Због тога су њему, осим решености на непоштедни напор, потребни и расуђивање, пажња и опрезност.

147. Онај ко хоће да води савршен хришћански живот треба да се најпре свим силама побрине о разумном и расудљивом делу душе, тј. да стекне способност да разликује добро и зло, како би, у сваком случају препознавајући шта је у чисту душу ушло од онога што јој није својстевно, живео правилно и без спотицања, и како би, користећи се расудљивим делом као оком, био у стању да избегава сједињење и сагласност са наговарањима порока, чиме ће се удостојити божанственог дара и постати достојан Господа.

148. Тело за свог путеводитеља има око које види и које га води правим путем. Замисли да неко иде кроз шумовито место, зарасло у трње и блатњаво, где и пламен спречава пут и где су мачеви исукани, где су провалије и мноштво воде. Ако је вешт, опрезан и неустрашив, имајући око за водича, путник ће са великом пажњом да проходи та тешка места, рукама и ногама држећи свој плашт како се не би подерао између дрвећа и трња, како га не би испрљао блатом и исекао мачевима. Око, које служи као светилник за цело тело, њему указује пут да се не би обрушио о стрмину или потонуо у води, да се не би повредио на неком опасном месту. Тако вешти и разборити путник, са свом опрезношћу придржавајући свој плашт, иде право по указању ока, остајући неповређен и чувајући своју одећу од пламена и оштрице. Одећа, међутим, немарног, лењивог, безбрижног, невештог и неделатног [човека], који набаса на слична места, брзо ће се подерати о грање и трње, или огорети од пламена, или се исећи о оштре мачеве, или испрљати у блату, будући да лепрша лево и десно и да путник нема чврсту одлуку да је придржава. Једном речју, прекрасни и нови плашт ће убрзо да се оштети због његове непажљивости, немарности и лењости, а уколико не буде обраћао пуну пажњу на указања ока, путник ће и сам упасти у ров или потонути у воду.

149. На сличан начин, носећи на себи као неки прекрасни плашт – одећу тела, поседујући расуђујући део, који управља и њоме и телом, и пролазећи кроз шумовита и трновита места живота, усред блата, огња и стрмина, тј. похоте и уживања и осталих неумесности овога века, душа треба да се са трезвоумљем, храброшћу, марљивошћу и пажљивошћу стално уздржава и чува. Да се телесни плашт у који је обучена не би поцепао на шумским и трновитим стазама овога света услед брига, заузетости и расејаности земаљских, те, да не. би изгорео од пламена похоте, душа одвраћа око да не види лукавство, одвраћа слух да не чује осуђивање, уздржава језик од сујетних разговора, руке и ноге од рђавих подухвата. Њој је, наиме, дата воља да телесне удове уклања и одвоји од злих призора, од рђавог и срамног слушања, од непристојних речи и од светских и злих подухвата.

150. Чим увиди да се неко храбро одваја од житејских уживања, од послова и брига, од земаљских веза и маштања сујетних помисли, Бог пружа Своју благодатну помоћ и душу која прекрасно ступа у овом лукавом веку чува од саплитања. Бог и анђели удостојавају душу небеских похвала будући да је, колико је то могуће, дивно сачувала себе и хаљину свог тела, удаљавајући се од сваке светске жеље, и будући да је, помагана Богом, прекрасно прошла поприште овога света.

151. Одећа тела онога који у нераду и немару проходи овај живот, ко се својевољно не устрањује од сваке светске жеље и свом жудњом не тражи једино Господа, [почиње] да се цепа о трње и дрвеће овога света, да се опаљује огњем похоте и оскрнављује прљавштином уживања. У дан Суда, међутим, његова душа неће имати смелости, будући своје рухо сачувала да није неоскрнављеним, већ га је уништила усред превара овога света. Због тога се она и избацује из Царства. Јер, шта ће Бог са онима који се по својој вољи предају свету, који се варају његовим уживањима или који блуде у маштањима о тварном? Он Своју помоћ даје ономе који се удаљује од вештаствених уживања и од ранијих навика, који са усрдношћу свој разум увек усмерава ка Господу, који се одриче самог себе и јединога Господа иште. Бог чува онога који се у шуми овога света при сваком случају чува замки и заседа, ко са страхом и трепетом гради своје спасење (Фил.2,12), ко са свом опрезношћу заобилази заседе, замке и похоте овога века, који иште помоћ од Господа и који се нада да се, по милости Господњој, благодаћу спасе.

е) Охрабрење за труд подвижник треба да црпи у нади и непоколебљивом уверењу да ће Господ видети његов усрдан подвиг, да ће се уверити у верност душе, да ће јој послати Духа Светог и да ће се сам сјединити са њом. Свети Макарије се веома често дотиче тог предмета и готово сваку поуку о труду завршава упућивањем на ту наду.

152. Свако видљиво дело у свету врши се са надом да се стекне корист од труда. Онај ко није у потпуности уверен да ће се насладити од труда, бескорисно се труди. Ратар сеје са надом да ће сабрати плод. У том очекивању он трпи напор, као што је речено: Који оре, треба у нади да оре (1.Кор.9,10). Ко узима жену, нада се да ће имати наследнике, а трговац који се отискује на море и предаје се на готову смрт, очекује зараду. Тако и онај који се нада да му се просвете очи срца у Царству небеском напушта житејска дела, време проводи у молитви и искању, очекујући да дође Господ, да му се јави и да га очисти од греха који живи у њему.

153. Хришћанин треба да поседује наду, радост и очекивање будућег Царства и избављења, те да говори: „Ако не будем избављен данас, бићу сутра“. Онај ко сади виноград, и пре него што приступи труду, у себи има радост и наду. И пре него што дође до вина, он у уму већ живо представља цедило и броји добитак. Са таквим мислима он се лаћа посла. Нада и очекивање га подстичу да се марљиво труди и он чини велике издатке у кући. На сличан начин и домаћин и земљоделац расипају доста свог имања у нади на будући добитак. Тако и овде човек неће моћи да претрпи невоље и да на себе прими бреме и хођење тесним путем уколико пред очима нема радост и наду да ће стећи избављење и живот. Нада и радост који га прате чине да се он труди, трпи скорби, прима на себе бреме и иде тесним путем.

154. Онај ко верује треба да иште од Бога да му се изменом произвољења преобрази срце. Ка Њему треба да узноси свој ум и помисли, и да не помишља ни на шта друго осим на очекивање да га угледа. Душа треба да сабере и умири помисли расејане грехом, као што се [сабирају] живахна деца. Нека их она уведе у дом тела свога, непрестано са постом и љубављу очекујући Господа који ће их Својим доласком заиста сабрати у једно. Пошто је будућност неизвесна, она још више треба да се нада, прекрасно полажући уздање на свог Водича. Речено је: Не бој се, ја ћу пред тобом поћи и изравнати горе, сломити бакарна врата и скрушити гвоздене овратнике (Ис.44,2). Још је речено: Пази да у твом срцу не буде тајна реч безакоња (Пон.зак.15,9). Не говори у срцу своме: Овај народ је велик и снажан (Пон.зак.2,21).

155. Уколико се не олењимо и ако пашњак своје душе не дамо неприкладним помислима зла, већ својом вољом привучемо ум, подстичући помисли да се усправљају према Господу, нема сумње је да ће нам Господ прићи Својом вољом и заиста нас привући Себи. Јер, читаво угађање и служење [Богу] зависи од помисли. Стога се старај да угађаш Господу, очекујући га увек у унутрашњости, тражећи га у помислима и подстичући и принуђавајући своју вољу и произвољење да се непрестано крећу ка Њему. Као што ти сабираш свој ум да би га тражио, тако и још више се Он принуђава сопственом штедрошћу и добротом да приђе теби и да те успокоји. Он стоји и посматра твој ум, помисли и присећања, и проматра да ли га тражиш из читаве душе, или, пак, са лењошћу и немарношћу.

156. Видевши како га марљиво тражиш, Он ће ти се јавити и открити, пружити Своју помоћ и припремити ти победу, избављајући те од твојих непријатеља. Због тога, узнесимо ово тело, сатворимо жртвеник, положимо на њега свако наше сећање, те умолимо Господа да са неба пошаље велики и невидљиви огањ који ће прогутати жртвеник и све што је на њему. И пашће сви свештеници Ваалови, тј. противничке силе, а ми ћемо угледати небеску кишу, сличну људском трагу (3.Цар.18,44), како силази у душу. Тако ће се на нама испунити обећање Божије о коме се говори код пророка: Подигнућу и саградићу пали шатор Давидов, и разрушено ћу саградити (Ам.9,11).

ж) Свети Макарије се не дотиче појединачних подвига зато што су их они којима се он обраћао и овако обављали. Он их само понекад набраја, говорећи о – посту, бдењу, усамљености, телесном труду, послушању, узајамном помагању, трпљењу. Једино о молитви он говори подробније будући да је она хоровођа свих врлина и подвига, као и примјемница наиласка Духа Светог.

157. O видљивом подвижништву и о томе који је подухват највећи и први, љубљени, треба да знате следеће: све врлине су међу собом повезане као беочузи духовног ланца, и зависе једне од других – молитва од љубави, љубав од радости, радост од кротости, кротост од смирења, смирење од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушања, послушање од простодушности. И са супротне стране, рђава дела зависе једно од другог: мржња од раздражљивости, раздражљивост од гордости, гордост од таштине, таштина од неверја, неверје од суровости, суровост од немара, немар од лењости, лењост од унинија, униније од нетрпељивости, нетрпељивост од сластољубља. И остали делови порока су такође везани међу собом, као што су и на доброј страни врлине везане један за другу и зависе једна од друге.

158. Најважније у свим добрим настојањима и врх свих успеха јесте истрајност у молитви. Њом, преко свакодневних искања од Бога, можемо стећи и остале врлине. Они који су се тога удостојили стичу удео у Божијој светости, у духовној дејствености, и расположење њиховог ума се сједињује са Господом у неизрецивој љубави. Онај ко свакодневно себе подстиче на истрајну молитву, гори духовном љубављу према Богу, божанственим раченијем [тј. љубављу] и пламеном чежњом, примајући благодат освећујућег савршенства Духа.

159. Не треба да се молимо по телесној навици, нити да по обичају узвикујемо, ћутимо или преклањамо колена, већ да трезвоумно пазимо, очекујући да Господ дође и посети душу на свим њеним изласцима, путањама и чулима. На тај начин, понекад је потребно ћутати, понекад узвикивати и молити се са вапајем, при чему ум треба да је утврђен у Богу. Јер, као што се тело приликом неког посла усредсређује и у целини заузима, и сви удови помажу једни другима, тако и душа треба да се свецело посвети молитви и љубави Господњој, не расејавајући се и не лутајући помислима, већ све своје очекивање положући на Христа. У таквом случају сам Господ ће је просветити, учећи је истинском искању, дајући јој чисту, духовну и Бога достојну молитву, као и поклоњење у духу и истини.

160. Они који приступају Господу треба да се моле у безмолвију, миру и усредсређености, са срдачним болом и трезвоумним помислима, избегавајући неприличне узвике и смућеност. Слуга Божији не треба да пребива у нереду, већ у свакој питомости и мудрости, као што је рекао пророк: На кога ћу погледати? Само на кротког и ћутљивог, и онога који се боји речи мојих (Ис.66, 2). Примећуејмо да су величини Божијој служиле многе трубе и силе [у тренутку] када се јављао Мојсију и Илији. Међутим, долазак Господњи се пројавио и обелоданио у ономе што смо раније навели, тј. у миру, безметежности и спокојству. Јер, речено је: Ево гласа тананог ветра и у њему беше Господ (З.Цар.19,12). Тиме се показује да је покој Господњи у миру и поретку.

161. Истинска основа молитве јесте пажња у односу на помисли. Треба да се молиш у великом безмолвију и тишини, како никог споља не би саблазнио. Човек који се моли сво старање треба да посвети помислима. Он треба да одсеца оно што храни лукаве помисли и да се устремљује Богу, да не испуњава прохтеве помисли, већ да сабира помисли које лутају, разликујући рђаве од природних. Душа која је под грехом личи на шуму на гори, или на трске при реци, или на честар пун трња и дрвећа. Они који намеравају да прођу тим местом морају да пружају своје руке напред и да са марљивошћу и трудом пред собом раздвајају гране. Тако и душу окружује читава грађа [тј. шума] помисли које нашаптава противничка сила. Потребно је велико старање и пажња ума како би се разликовале туђе помисли, које [сеје] противничка сила. Они који пазе на помисли сав свој подвиг врше унутра. Они својом разборитошћу и расуђивањем могу да остваре напредак, да одбијају помисли које устају [на њих] и да ходе у вољи Господњој.

з) Свети Макарије препоручује да се подвижник више од свега пази од задржавања једино на спољашњој исправности. Труд са спољашње стране има сврху да [подвижника] навикне на све подвиге и све врлине, и на њему не треба остајати. Спољаши труд треба обраћати ка развијању унутрашњег живота и стицању дејствава Духа. Међутим, неки се на томе задржавају, доспевајући до исправног понашања, док на срце не обраћају пажњу и Духа благодати не траже. Они предузимају труд, али немају плода. Свети Макарије управо убеђује да се тога [подвижник] чува више од свега.

162. Многи од оних који строго прате спољашњост, баве се науком и брину о исправном животу, сматрају да друго човеку за савршенство није ни потребно, не проничући у срце и не примећујући пороке који владају душом. У удовима се налази корен унутрашњег ума зла, и у кући се крије разбојник, тј. супротна, противничка и мислена сила. Код оних који се не боре са грехом, унутрашњи порок се постепено разлива, да би, нараставши, човека навлачио и на јавне грехе, који се чине делом. Јер, зло личи на извор који стално ври. Због тога се постарај да задржиш поток порока како не би упао у хиљаде зала.

163. Свет страда од страсти зла и не зна за то. Постоји нечисти огањ који распаљује срце, шири се по свим удовима и људе побуђује на разврат и хиљаде зала. Они који се распаљују и наслађују, унутра у срцу чине блуд. Сваладани од зла, они најзад падају и у јавни блуд. Исто разуми и о среброљубљу, таштини, надмености, љубомори, раздражљивости. Као кад се неко позове на ручак и пред њега се изнесу разноврсна јела: тако и грех наговара да се све опроба. Наслађујући се, пак, душа се обремењује [грехом].

164. Може ли било ко рећи: „Ја постим, странствујем, раздадох сво имање своје – према томе, већ сам свет“. Јер, уздржање од рђавог још не представља савршенство. Зар си ушао у понижени ум и убио змију која се таји у низинама ума и дубинама помисли, која се гнезди и умртвљује те у такозваним одељцима и стаништима душе? Јер, срце је бездан. Зар си умртвио и из себе избацио сваку нечистоту која се у теби налазаше? Сви мудрољубиви, и Закон и апостоли, и долазак Господњи – говоре о чистоти као свом циљу. Сваки човек, и Јудејац и Јелин, воли чистоту, иако не може да се очисти. Стога је потребно испитати како и којим средствима је могуће достићи чистоту срца. То је могуће једино уз помоћ Онога који се распео за нас. Он је пут, живот, истина, двер, бисер, живи и небески хлеб. Без те истине нико не може спознати истину и спасти се. Као што си се одрекао спољашњег човека и свих видљивих ствари, разделивши све своје имање, тако си дужан да, поседујући знање и силу слова, одбациш и светску мудрост, ни у шта је не рачунајући. Тек тада ћеш бити у стању да се назидаш у лудости проповеди (1.Кор.1,21), тј. истинској мудрости која се не састоји у лепоти речи, већ у сили која дејствује светим Крстом.

165. Најглавније оружје за борца и подвижника састоји се у томе да уђе у срце и започне борбу са сатаном, да замрзи самог себе, да се одрекне своје душе, да се гневи на њу, да је прекорева, да се противи својим прохтевима који произилазе из навика, да се супротставља помислима и да се бори сам са собом.

166. Ако само споља чуваш своје тело од разврата и блуда, а изнутра чиниш прељубу и блуд, [знај] да си прељубник пред Богом и да ти девствено тело неће бити од користи. Девојка коју младић лукаво превари и упропасти, постаје мрска свом женику због прељубе. Тако и бесплотна душа, која ступи у општење са змијом, тј. са лукавим духом који живи у њој, чини блуд пред Богом. Написано је: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт.5,28). Јер, постоји телесни блуд, а постоји и блуд душе која ступа у општење са сатаном. Душа може да буде судеоница и сестра или ђаволима, или Богу и анђелима. Вршећи прељубу са сатаном, она већ постаје неподесна за небеског Женика.

167. Више пута смо наводили причу о ратару који после полагања семена у земљу треба још и кишу одозго да ишчекује. Ако се не појави облак и не подувају ветрови, труд ратара неће имати никакве користи, и семе ће остати огољено. Примени то исто на духовно. Човек који се ограничи само на своје и не прими ништа страно својој природи, неће моћи да Господу принесе вредне плодове. У чему се састоји делатност човекова? У томе да се одрекне, да се удаљи од света, да пребива у молитвама, у бдењу, да љуби Бога и братију. Истрајавање у томе је његово дело. Ако се ограничи на то и не буде се надао да прими нешто друго, ако на душу не подувају ветрови Духа Светог – неће се појавити небески облак, нити ће са неба сићи киша која ће оросити душу. Тада човек неће моћи Господу принети вредне плодове.
и) Из броја оних који су слоља исправни, Свети Макарије издваја књижевнике који су из књига и разговора сазнали о чему се ради (у подвижништву] и говоре о томе, али се самог дела не дотичу. Због тога они у духовном познању остају иза незналица и њихова објашњења нису исправна.

168. Онај који води разговор о духовности а сам је није искусио, личи на човека који усред врелог поднева иде пустим пољем и, мучен жеђу, говори о извору који ври водом и о себи како пије из њега, иако су му се уста и језик осушили од жеђи која пали, или на човека који говори о сладости меда иако га сам није окусио и премда не зна силу његове сладости. Тако се [човек не може ослонити] на оно што о савршенству и радовању, тј. бестрашћу говоре они који на себи нису осетили њихово дејство и који се нису осведочили у њима. Јер, такав човек ће временом, уколико се удостоји да барем делимично приступи томе, сам у себи расуђивати: „Није се показало онако како сам ја претпостављао. Другачије сам ја говорио, а другачије дејствује Дух“.

169. Једна је ствар разговарати о хлебу и трпези, а друга – јести и иримати хранљивост хлеба, укрепљујући се свим удовима. Једна је ствар говорити о слатком пићу, а друга – поћи и окусити из извора и напити се слатког пића. Једна је ствар беседити о рату, о храбрим борцима и војницима, а друга – поћи у борбени строј и ступити у сукоб са непријатељима, напредовати и одступати, примати и наносити ударце и побеђивати. Исто је и у духовном: једна је ствар знати и умом разјаснити узроке, а друга – лично и на делу се у унутрашњем човеку и уму осведочити и имати ризницу, благодат, окус и дејство Светога Духа. Они који само изговарају високе речи, држе се маштања и надменог ума.

170. Када се објави рат, мудри људи и велможе се боје смрти и остају кући, а у рат се позивају старци и сиромаси и неразумни. Дешава се да они победе непријатеља и да га прогнају из околине, због чега од цара добијају награде и венце, стичу почасти и достојанства, при чему знатни људи остају иза њих. Исто бива и у духовном. Слушајући први пут реч, незнавени је са истинољубивом помишљу испуњавају на делу и од Бога примају благодат Духа, док мудри и они који до тананости истражују слово избегавају борбу и не напредују, остајући иза оних који учествују у борби и побеђују.

ј) Према томе, на сваки начин треба да се постараш да стекнеш Духа благодати. Ако Њега нема, све твоје жртве и напори су ништа и у час исхода тебе ће ухватити демони и свући у свој бездан. Онај, пак, код кога има Духа, опаљује демоне.

171. Ако онај који је ради Господа оставио своје, који се одрекао од овога света, напустио светска задовољства, имања, оца и мајку, који се распео, постао странац, сиромах, без игде ичега – уместо светског спокојства не обрете у себи божанствено спокојство, у души не осети духовну сладост, ако уместо трулежне одеће не обуче ризу божанствене светлости по унутрашњем човеку, ако уместо ранијег телесног општења са несумњивошћу у својој души не позна општење са небеским, ако уместо видљиве радости овога света у себи не буде имао радост духа и утеху небеске благодати, ако у душу, по написаном, не прими божанствену ситост када му се јави слава Господња (Пс.16,15), једном речју, ако уместо овог временског наслађивања још сада у души не стекне жељену и нетрулежну сладост, онда је постао бљутава со и јаднији је од свих људи јер је и овдашњег лишен, и божанственог се неће насладити, будући да у свом унутрашњем човеку није познао Божанствене тајне које се врше по дејству Духа.

172. Много се вара душа која умишља да ће сама, ослањајући се на властите силе и без садејства Духа, било које дело или подухват привести савршенству. Неприкладна је за небеске обитељи, неподесна за Царство душа која умишља да без Духа својом сопственом силом успе у савршеној чистоти. Уколико не приступи Богу, одрекавши се света, ако са надом и трпљењем не поверује да ће примити благо које је неуобичајено за његову природу, тј. силу Духа Светог, и ако у његову душу од Господа одозго не кане божанствени живот, човек који се налази под дејством страсти неће осетити истински живот, неће се отрезнити од опијености тварју, у његовој помраченој души неће засијати просвећење Духа и свети дан, нити ће се пробудити од најдубљег сна незнања ради истинског познања Бога путем божанске силе и дејства благодати.

173. Онај ко се стара да поверује и приђе Господу, треба да се моли да још овде прими Духа Божијег, који је живот душе. Због тога је и Господ дошао, тј. да још овде души да живот – Духа Светог. Јер, речено је: Док светлост имате верујте у светлост (Јн.12,36); долази ноћ кад нико не може радити (Јн.9,4). Онај ко још овде није искао и који није примио живот душе, тј. Духа божанствене светлости, у време изласка из тела биће послан на леву страну таме. Он неће ући у Царство небеско, већ ће са ђаволом и његовим анђелима имати крај у геени. Злато и сребро постају још чистији и вреднији кад се положе у огањ. Њих ништа, ни дрво ни трава, не могу да измене, зато што постају као огањ и сажижу све што им се приближи. Исто тако и душа која пребива у духовном огњу и божанственој светлости неће претрпети никакво зло ни од једног лукавог духа. Онај који јој се приближи, биће сажежен небеским огњем Духа. Птица која лети на висини нема брига, не боји се ловаца, ни лукавих звери, већ се свима подсмева, високо парајући [небо]. Тако се осмехује и душа која је примила крила Духа и која је запарала небеске висине.

174. Онај ко у себи још нема усађену и утврђену благодат Божију, нека се даноноћно, као уз нешто природно, душом прилепљује уз оно што га повремено руководи, буди и побуђује ка добру. У крајњем случају, нека у њему, као нешто природно и незамењиво, буду старање, страх, бол и свагдашња скрушеност срца.

6. СТАЊЕ ОНИХ КОЈИ СУ ПРИМИЛИ ДЕЈСТВЕНОСТ ДУХА

а) Сила и дејственост благодати се открива код онога ко савесно и без саможаљења предузима подвижнички труд. Она се пројављује кроз посебну духовну топлину у срцу, кроз умирење помисли, губљење наклоности за све тварно и умањењем вредности онога што се на земљи сматра драгоценим. Управо је то семе духовног живота. Од сада почиње одуховљење душе, очишћење од страсти, зацељење рана које су причиниле страсти.

175. Подражавај [Пресвету] Марију, гледајући једино на Онога који је рекао: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио (Лк.12,49). Јер, разгоревање духа оживотворује срца. Неваштаствени и Божанствени огањ освећује душе и исушује их (као што се истинско злато испробава у пећи), а порок спаљује као трње и сламу. Јер, Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,29). Делатност овога огња тражио је блажени Давид, говорећи: Искуси ме, Господе, испитај ме, распали утробу моју и срце моје(Пс.25,2).

176. Овај огањ је загревао срце Клеопе и његовог сапутника кад је Спаситељ по васкрсењу разговарао са њима. И анђели и служебни духови учествују у светлости овог огња, по реченоме: Који чини анђеле Своје духовима и слуге Своје пламеном огњеним (Јев.1,7). Овај огањ сажиже труње у унутрашњем оку и ум чини чистим, те му враћа природну прозорљивост којом непрестано може да гледа чуда Божија, слично ономе који говори: Отвори очи моје и схватићу чуда закона Твога (Пс.118,18). Стога, овај огањ прогони демоне и истребљује грех.

177. Гвожђе, олово, злато и сребро губе својство чврстоће када се ставе у огањ, постајући мека вештаства. Све док су у пламену, они се, услед силе пламена, топе и мењају своју природну чврстоћу. Исто тако и душа која се одрекла света и заволела јединог Господа, која са великим срдачним искањем, у труду и подвигу, непрестано са уздањем и вером, очекује Господа и која је у себе примила онај небески огањ Божанства и љубави Духа – најзад напушта сваку светску љубав, постајући слободна од сваког зла страсти. Она све одбија од себе, мења своје природне особине и своју греховну тврдоћу, све сматра излишним, успокојавајући се једино у небеском Женику, кога је примила у себе, и у неисказаној љубави према Њему.

178. Кажем ти да ће се душа одвратити чак и од љубљене братије, који су јој пред очима, уколико је ометају у оној љубави. Јер, њен живот и покој су – тајинствено и неизрециво општење са небеским Царем. Јер, и љубав према телесном општењу [човека] раздваја од оца и мајке и браће. Премда их и воли, они за ум постају нешто спољашње. Јер, сво расположење он усмерује на своју супругу, као што је речено: Тога ради оставиће човек оца свога и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Еф. 5,31). Када телесна љубав у тој мери сузбија сваку љубав, колико ће се тек они који су се заиста удостојили да ступе у општење са оним небеским и жељеним Духом Светим, одстранити од сваке љубави према свету! Њима ће све изгледати сувишно, будући да су савладани оном небеском чежњом, стекавши тесну зависност од ње. Тамо су њихове жеље, тамо помисли, тамо они живе, тамо им се крећу помисли, тамо свагда пребивају умом – побеђени божанственом и небеском љубављу и духовном чежњом.

179. Људи на које је канула роса Духа живота Божанства и чије срце је рањено божанственом љубављу према небеском Цару – Христу, везују се за ону красоту, за неисрециву славу, за нетрулежно благољепије, за незамисливо богатство истинског и вечног Цара – Христа. Они се препуштају заробљеништву чежње и жеље и свецело се устремљују Христу, желећи да добију неизрецива блага која созерцавају у Духу. Због тога они ни у шта не рачунају сву красоту на земљи, и славу, и благољепије, и част, и богатство царева и кнезова. Они су рањени божанственом лепотом и у њихову душу је кануо живот небеске бесмртности. Због тога и желе једино љубав небеског Цара. Они Њега јединог имају пред очима. Због Њега се одвајају од сваке светске љубави и удаљују од сваких земаљских уза, како би у срцима свагда имали само једну жељу и како са њом не би ништа друго мешали.

180. Хришћани који су истински окусили благодат и који имају знак крста у уму свом и срцу, све – од [положаја] царева до сиромаха – сматрају ђубретом и смрадом, и могу да схвате да читав земаљски свет и царске ризнице, и слава и мудре речи јесу само пролазна машта без икакве тврде основе. Све што постоји под небом, за њих је безначајно. Због чега? Зато што је необично и дивно оно што је изнад небеса, чега нема у царским ризницама, ну и речима мудрости, ни у светској слави. Достојанство и богатство које су стекли они који у унутрашњем човеку имају Господа и Творца свега јесте непролазно и трајно имање.

181. Хришћани у уму и разуму свагда имају небеско размишљање и јединством и учешћем у Духу Светом созерцавају небеска блага. Он им одозго пружа препород у Богу, удостојавајући их да у истини и сили постану чеда Божија. Кроз многе борбе и напоре, Он их је довео у стање постојаности, непомућености и покоја, у коме престаје расејавање и узнемиравање непостојаним и сујетним помислима. Из тог разлога Хришћани су виши и бољи од људи овога света. Њихов ум и мудровање њихове душе налазе се у Христовом миру, у љубави Светога Духа, као што је Господ рекао: Они су прешли из смрти у живот (Јн.5,24). Обновљењем ума, умирењем помисли, љубављу и небеским раченијем према Господу, Хришћани се као нова твар разликују од свих људи у свету. Господ је и дошао ради тога да би се они који су истински поверовали у Њега удостојили тих духовних блага.

182. Истински поверовавши и дохвативши се скута хаљине Господње, крвоточива жена се одмах исцелила, те је пресушио ток нечистог извора крви. Исто тако ће и свака душа која има неисцељиву рану греха и извор нечистих и лукавих помисли, и која са истинском вером и прозбом приђе Христу, добити спасоносно исцељење од неисцељивог тока страсти. Онај источник ће силом јединог Исуса пресушити и нестати. Нико други не може исцелити ту рану.

183. Сунчеви зраци су [у подне] сви над земљом. Када, пак, почне да залази и да се повлачи у свој дом, са њим заходе и његови зраци. Тако и душа која није препорођена Духом свише све своје помисли има на земљи и њено мишљење се распростире до њених граница. Удостојивши се, међутим, небеског рођења и општења са Духом, она сабира своје помисли и држи их код себе, приступајући Господу, у Његово небеско и нерукотворено обиталиште. Налазећи се у небеском ваздуху, све њене помисли постају небеске, чисте и свете. Јер, ослободивши се уза лукавог кнеза -духа света, она налази чисте и божанствене помисли, будући да је Бог благоизволео да човека учини причасником Божанствене природе.

б) То се пројављује при самом почетку деловања благодати. Међутим, опасно је мислити да се већ достигло савршенство. То је само почетак. Поставши приметна, благодат мало – помало овладава срцем, све док га не испуни у потпуности, преобразивши читаву унутрашњост.

184. Дејство Божије благодати осењује душу по мери вере свакога. Међутим, иако душа прима помоћ свише, благодат је осењује само делимично. Немој мислити да се било коме озарује целокупна душа, зато што у њој још остаје велико пасиште за злобу. [Да би се очистио], човеку је потребан још велики труд и напор, који је сагласан са благодаћу која у њему делује. Иако и у једном тренутку може да очисти човека и да га учини савршеним, божанска благодат почиње душу да просвећује постепено како би испитала људско произвољење, тј. да ли љубав према Богу чува целовитом, да ли у свему избегава лукавог и да ли се у потпуности предаје благодати. На тај начин, током времена и многих година, душа постаје искусна и, уколико ничим не жалости и растужи благодат, мало – помало добија помоћ. Тада сама небеска благодат овладава пасиштем душе, пуштајући корене у најдубљим њеним деловима и помислима, све док је читаву не обузме и зацари се у њој као у [свом] сасуду.

185. Тако су многи били доведени у заблуду услед самог дејства благодати, помишљајући да су достигли савршенство и говорећи: „Довољно нам је. Више нам није потребно“. Међутим, Господ је бесконачан и непостижан. Хришћани не смеју да кажу да су постигли [савршенство], већ треба да се смиравају дан и ноћ. Душа поседује много делова и велику дубину. Ушавши у њу, грех је овладао свим њеним деловима и пашњацима срца. Благодат, међутим, која долази на искање човека, овладава над, може бити, два дела душе, а неискусни, тешен благодаћу, мисли да је заузела све саставе душе и да је грех искорењен. Међутим, већи део душе је у власти греха, а један део је под благодаћу. И човек се обмањује, премда није ни свестан.

186. И болесник има извесне здраве удове, као на пример орган вида – око, премда су му други удови оштећени. Тако бива и у духовном. Неко може имати здрава три дела духа, па да ипак још није савршен. Видиш ли колико је духовних степена и мера, и како се постепено, а не одједном, искорењује и чисти зло.

187. Заметак у мајчиној утроби не постаје човек одједном, већ постепено поприма људски облик. Исто тако, [дете] се не рађа у савршеном људском облику, већ је потребно да многе године расте како би постало човек. И семе јечма или пшенице не пушта одмах корен чим се баци у земљу, већ тек после зиме и ветрова. У одређено време оно већ пушта стабло. И онај ко сади крушку неће одмах обрати плодове. Исто је и у духовном где постоји толика мудрост и тананост. Човек постепено узраста и постаје савршен човек, доспевајући у меру раста [пуноће Христове] (Еф. 4,13). Није, дакле, [тачно] оно што неки тврде, наиме, да је [духовни напредак] исто што и свући или обући [хаљину].

188. Као што пчела тајно прави восак у кошници, тако и благодат тајно у срцима производи своју љубав, претварајући горчину у сладост, и суровост у благост. Као што кујунџија или дуборезац постепено на тањиру израђују [ликове] разних животиња, да би, по завршетку, [свој труд] изнели на светло, тако и истински Уметник резбари наша срца и тајинствено их обнавља, све док се не преселимо из тела. Тада ће се тек видети красота душе.

в) Због тога они који су окусили благодат, све више и више чезну за њом.

189. Истинољубиве и богољубиве душе, које са великом надом и вером чезну да се савршено обуку у Христа, немају велику потребу за опомињањем других и не трпе ни најмање умањење небеске жеље и љубави према Господу. Свецело се пригвоздивши на крст Христов, оне свакочасовно осећају духовни напредак у везивању за духовног Женика. Ранивши се небеском чежњом и жеђу за правдом врлина, оне силно и ненасито жуде за озарењем Духа. Уколико се, пак, због своје вере, удостоје познања Божанствених тајни или ако постану причаснице радости небеске благодати, оне се не уздају у саме себе, нити се надимају, већ су утолико више гладне и жедне причешћа и умножења благодати уколико више у себи осећају духовни напредак, те уколико се више духовно обогаћују, утолико све више осиромашују пред самим собом, [задржавајући] ненаситу духовну жудњу за небеским Жеником, као што говори Писмо: Они који ме једу огладнеће, и који ме пију ожеднеће (Сир.24,23).

190. Макар учинила и хиљаде праведних дела, истински богољубива и христољубива душа, по свом ненаситом стремљењу ка Господу, сматра да још ништа није остварила. Чак ако своје тело изнури постовима и бдењем, она задржава осећање као да још није ни почела да се труди око врлина; иако се удостојила различитих духовних дарова, откривења и небеских тајни, по својој безмерној и ненаситој љубави према Господу, она држи да још ништа није стекла, већ, напротив, свакодневно гладује и жеђује, са вером и љубављу боравећи у молитви, не могући да се насити благодатним тајнама и врлинским стањем. Она је рањена љубављу небеског Духа; уз помоћ благодати непрестано у себи подстиче пламено стремљење ка небеском Женику; жели да се савршено удостоји тајинственог и неизрецивог општења са Њим у светињи Духа; са откривеним лицем душе гледа на небеког Женика лицем у лице; у духовној и неизрецивој светлости са потпуним осведочењем се сједињује са Њим; саображава се Његовој смрти; са великом чежњом непрестано очекује своју смрт за Христа; несумњиво верује да ће преко Духа примити савршено избављење од греха и таме страсти; да ће се, очистивши се Духом и осветивши се душевно и телесно, удостојити да постане чист сасуд за примање небеског мира и [да ће постати] обитељ истинског Цара Христа. Тако она постаје достојна небеског живота, будући да је још овде постала чисто станиште Светога Духа.

191. До ове мере душа не долази одједном, већ после многих испитивања. После многих напора и подвига, после дугог времена и марљивости, после искушења и различних напасти, душа духовно узраста и напредује све до савршене мере бестрашћа. Тада она већ са готовошћу и храброшћу истрајава у сваком искушењу од греха, удостојавајући се великих почасти, духовних дарова небеског богатства, постајући наследница небеског Царства у Христу Исусу, Господу нашем.

192. Хришћанство је храна и пиће. Окусивши од њега, ум се све више загрева његовом сладошћу, постајући неуздржљив и ненасит, све више иштући и кушајући. Онај ко је жедан постаће још жеднији ако му се да слатко пиће. Пробавши га, он још снажније стреми ка пићу. Тако и онај ко окуси од Духа стиче неутољиву жеђ која се са правом упоређује са жељом онога човека. И то нису просто речи, већ дејство Светога Духа, који тајанствено служи уму.

193. Замисли извор и жедног човека, који је почео да пије из њега. Међутим, неко га у том тернутку одваја и не да му да се напије колико би хтео. Он ће, пошто је окусио воду, свакако још више горети жеђу и искати да се напије. Исто тако је и у духовном: неко је већ окусио и причестио се небеском храном, али га одједном заустављају и нико му не да да је се насити.

194. Господ зна немоћ људску и да се човек лако надима. Због тога га задржава и попушта да је у непрестаној вежби и невољи. Јер, када постајеш неподношљив и надимаш се када ти се пружи мало, шта би тек радио кад би ти се одједном дало да се наситиш! Знајући, пак, твоју немоћ, Бог ти, по Свом домостроју, шаље невоље како би постао смирен и ревносније га искао.

г) Жудећи све више за Господом, они осећају оскудицу и недостатак у свему. Због тога је смирење осећање које се укоренило у њима. Оно и јесте услов сваког даљег напретка.

195. Како може да буде сиромашан духом човек који осећа да се променио, да је напредовао и да је дошао до познања и разборитости које раније није поседовао? Све док то не стекне, човек није сиромашан духом, већ о себи мисли високо, а када га стекне, сама благодат га учи да се [држи] сиромаштва духом, те Да, премда је праведник и Божији изабраник, своју душу сматра безвредном и пониженом, као да ништа не зна и ништа нема. Таква [мисао] постаје природна и као прирођена уму човековом. Не видиш ли како је праотац Авраам, премда Божији изабраник, себе називао прахом и пепелом (Пост.18,27). И Давид, који је помазан за цара, имајући Бога пред собом, говори: Ја сам црв а не човек, ругло људима и поруга народу (Пс.21,7). Због тога, они који желе да буду њихови сунаследници и суграђани у небеском граду, те да се прославе заједно са њима, треба да имају исто смиреноумље, да не мисле о себи да су нешто и да имају скрушено срце.

196. Онај ко је примио благодат сматра се ништавнијим од свих грешника. Таква помисао се усађује у њега и [постаје] [готово] природна. Што више улази у познање о Богу, толико више се сматра незналицом; што више учи, толико више сматра да ништа не зна. То дејство у души постаје природно захваљујући благодати која јој служи.

197. Иако изабрани и искусни пред Богом, [Хришћани] себе сматрају најмањима и крајње неискуснима. За њих је постало природно и незаобилазно да себе сматрају ништавним. Зар они не знају да су примили оно што нису имали и да су добили нешто необично за њихову природу? Кажем ти да се сматрају неискуснима и заосталима, те да не знају да су стекли оно што нису имали. Благодат која нисходи на њих учи их да своју душу не сматрају драгоценом, премда и напредују, већ да се сматрају крајње безначајним. Будући драгоцени пред Богом, за себе су безначајни. И поред свог напретка и познања Бога, они сматрају да ништа не знају. Богати за Бога, они су себи крајње сиромашни.

198. Ако видиш да се неко надима и охоли због тога што има учешће у благодати, да чини чуда и мртве васкрсава, али не сматра да је бешчастан и понижен душом, да је сиромашан духом и мрзак, [знај] да га поткрада зло, премда тога и није свестан. Таквоме не треба веровати, па макар и чуда чинио. Јер, обележје Хришћанства се састоји у сакривању од људи своје искусности пред Богом. Макар имао све скривнице царске код себе, [Хришћанин] ће их држати у тајности и говорити: „То није моје благо, већ га је други ставио код мене. Ја сам сиромах и онај ко га је положио може га узети кад год усхте“. Онај, пак, ко говори: „Ја сам богат. Довољно ми је оно што сам стекао. Више ми није потребно“ – није Хришћанин, већ сасуд прелести и ђавола. Јер, сладост Божија је ненасита. Онај ко је окуси и проба, постаје још гладнији. Такви људи горе од незадрживе љубави према Богу. Уколико се више старају да напредују и стичу, утолико се сматрају сиромашнијим, оскуднијим и лишенијим. Они говоре: „Недостојан сам да ме сунце озари“. То је обележје Хришћанства. То је смирење.

199. Онај ко нема велико смиреноумље биће предан сатани, обнаживши се од божанствене благодати која му је дата. Испитан кроз многе невоље, пројавиће он своју надменост, тј. своју наготу и окајаност. Због тога онај који се богати благодаћу Божијом треба да пребива у великом смиреноумљу и срдачној скрушености, да се сматра ништавним и сиромашним, те да мисли: „Оно што имам, туђе је, други ми је дао, и кад зажели, узеће од мене“. Ко се тако смирава пред Богом и људима, моћи ће да сачува благодат коју је добио, као што је речено: Који се понизи узвисиће се (Мт.23,12). Иако изабраник Божији, нека осуђује сам себе; иако веран, нека се сматра недостојним. Такве душе угађају Богу и њих оживотворује Христос.
д) Без обзира на то, они се опомињу да се више од свега чувају од самомњења, превазношења и осуђивања, због којих одступа благодат. А без благодати је близу пад.

200. Сиромашан [човек] богатство које му повери цар на чување неће сматрати својом сопственошћу. Он ће увек себе сматрати сиромашним, не смејући да расипа туђу ризницу. Он стога увек у себи расуђује овако: „То богатство не само да је туђе, већ ми га је поверио силни цар који га може узети кад год усхте“. И они који имају благодат Божију на исти начин треба да мисле о себи, тј. да су смиреноумни и да признају своје сиромаштво. Уколико се сиромашан [човек] понада на поверено му од цара богатство и почне да се туђом ризницом превазноси као својом сопственом, те му се срце испуни надменошћу, цар ће од њега узети драгоценост и он ће остати сиромашан као што је и раније био. Исто тако, ако се они који имају благодат предају охолости, и ако се срце њихово надме, Господ ће повући Своју благодат и они ће остати онакви какви су били пре њеног примања.

201. Заиста, [такве душеђ примају благодат Духа и налазе утеху благодати у покоју, чежњи и духовној сладости. Међутим, предавши се [само]поуздању, оне се надимају и падају у немар, занемарују скрушеност и смирено мишљење. Тако оне не достижу до савршене мере бестрашћа, нити се савршено испуњавају благодаћу коју су прихватиле са ревношћу и вером, задовољавајући се, успокојавајући се и заустављајући се на малој благодатној утеси. Оне више напредују у надмености, него у смирењу. Ако су се и удостојиле неког дара, због немара и нерада и због надмене охолости и њега ће бити лишене.
202. Кажем ти да сам видео људе који су имали све дарове и који су постали причасници Духа, али нису достизали до савршене љубави, због чега су и падали. Један благородни човек, који се одрекао света, продао своје имање, робовима дао слободу, већ беше слављен као разуман и разборит због часног живота. Међутим, предавши се надмености и охолости, најзад је пао у разврат и у хиљаду зала.
203. Други је за време гоњења своје тело предао [на муке] и постао исповедник. Касније је, за време мира, био ослобођен и постао уважен. Њему су биле повређене обрве зато што је мучен силним димом. Њега, дакле, слављаху. Позван на молитву, он узе хлеб и даде га свом детету. Тако је његов ум дошао у стање у коме као да никада није ни чуо за реч Божију.

204. И један други подвижник, који је живео са мном у једном дому и молио се заједно са мном, беше тако богат благодаћу да је, молећи се поред мене, долазио у умиљење. У њему кипљаше благодат. Он имађаше дар исцељења, и не само да изгоњаше демоне, већ и оне који су имали одузете руке и ноге и патили од жестоких болести исцељиваше додиром руку. Међутим, поставши немаран због света који га је прослављао, наслађујући се у себи самом, и узохоливши се, он паде у највећу дубину греха. Примети како је и онај који је има дар исцељења пао. Видиш ли како падају они који нису доспели до мере љубави? Љубав, пак, онога који је достигне везује и опија, погружавајући га, и одводећи као заробљеника у други свет, при чему он као да не осећа своју природу.

205. Гледајући на вечна добра која су припремљена праведнима и на неизрециво доброчинство Божије благодати која ће сићи, верна и истинољубива душа и себе и своје старање и свој труд и подвиг сматра недостојним спрам неисказивих обећања Духа. Такав је сиромашни духом, кога Господ ублажава. Такав је гладан и жедан правде. Такав је и скрушени срцем. Они који су прихватили такво произвољење, старање, труд и чежњу према врлини и који до краја остану такви, заиста ће моћи да стекну живот и вечно Царство. Стога нико од братије не треба да се превазноси над братом, нити да, преварен лукавим, напредује у охолости, говорећи: „Ја већ имам духовни дар“. Јер, Хришћанима не приличи да тако мисле. Теби није познато шта ће сутрашњи дан учинити са братом. Ти не знаш какав ће бити твој и његов крај. Напротив, нека свако са пажњом непрестано испитује своју савест и проверава дело свога срца, тј. са каквим старањем и подвигом његов ум стреми Богу. Нека свако има у виду крајњи циљ – слободу, бестрашће и спокојство у Духу, и нека непрекидно и неуморно ходи, не уздајући се ни у какав дар или праведност.

206. На који начин падају они у којима дејствује благодат Божија? И најчистије помисли по својој природи могу да склизну и да падну. Човек почиње да се надима, да осуђује другог и говори: „Ти си грешник“, док себе сматра праведником. Зар не знаш шта говори Павле: Даде ми се жалац у тело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим (2.Кор.12,7). Јер, и чиста природа може да се надима.

207. Због тога Хришћани треба да употребе сво старање да никига не осуђују – ни јавну блудницу, ни грешнике, ни развратне људе, већ да на све гледају са простодушним произвољењем и чистим оком, како би им ускоро прешло у непромењиву природу да никог не осуђују, да се ничим не гнушају и да не праве разлику између људи.

208. Може ли да падне човек који има благодатни дар? Уколико постане немаран, пашће зато што непријатељи увек делују и воде борбу, не предајући се немару. Утолико пре си ти дужан да не прекидаш своје искање пред Богом. Јер, много штете ти долази од немарности, макар ти се и чинило да си испитан и у самој тајни благодати.

209. Велико је хришћанско достојанство. Са њим се ништа не може упоредити. Онај, пак, ко постане расејан и кога окраде злоба, постаје сличан граду без зидина, у који без сметње улазе разбојници откуда хоће, пустоше га и сажижу. Према томе, ако си и ти немаран и непажљив према себи самоме, доћи ће лукави духови да сатру и опустоше ум, расејавајући помисли по овоме свету.

ђ) Они се због тога много радују, схватајући какво благо су добили, премда се и плаше да га не изгубе, старајући се да своје духовно служење обављају тако да не ожалосте Духа благодати и да Он не оде.

210. Трудбеник не очајава због свог труда и свог живота, већ [очекује] оно чему се нада, тј. да дође Господ и да се насели у њему, у свим чулима и у свим духовним дејствима. А када окуси благост Господњу, када се наслади плодовима Духа, када са њега буде скинуто покривало таме и када светлост Христова засија и уздејствује у неизрецивој радости, он ће се уверити у велику љубав, имајући Господа са собом. Као трговац који стекне зараду, он се радује, али уједно и скрушава и боји невоље од разбојника и лукавих духова, тј. да некада не ослаби и изгуби нешто од свог труда. И тако све док не уђе у Царство небеско, у горњи Јерусалим.

211. Пловећи по мору и имајући погодан ветар и тихо море, трговци се стално налазе у великом страху све док не уђу у пристаниште, [знајући] да може одједном да дуне противни ветар, да се море узбурка и да се брод нађе у опасности. Исто тако и Хришћани, премда осећају како у њима дува благопријатни ветар Светога Духа, ипак још увек поседују страх од ветра противничке силе, који у њиховим душама може да изазове метеж и узнемирење. Због тога је потребно велико старање како бисмо ушли у пристаниште спокојства, у савршени мир, у вечни живот и вечну сладост, у град светих, у небески Јерусалим, у Цркву првородних (Јев.12,23). Ко, међутим, није прошао те степене, има још много разлога за страх од лукаве силе која му на том путу може приредити неки пад.

212. [Дешава се] да неки богати човек, веома славан цар, обрати своје благовољење према некој сиромашној жени која нема ништа осим свог тела, да је заволи и да пожели да је узме себи за невесту и супругу. И ако она покаже расположење према свом мужу, чувајући љубав према њему, постаће госпођа свих имања које поседује њен муж, иако дотле није имала ништа. Уколико, пак, учини нешто против дужности и обавезе, понашајући се неприлично у дому свога мужа, биће избачена са бешчашћем и поругом, те ће поћи положивши обе руке на главу, као што се у Мојсијевом Закону говори о жени која је непокорна и неугодна свом мужу (Пон.зак.24,1). Тада ће патити и горко плакати, размишљајући о томе колико је богатство изгубила и какве се славе лишила, подвргнувши се бешћашћу због своје неразборитости.

213. Тако и душа, коју је небески Женик Христос себи обручио за невесту ради тајинственог и божанственог општења, и која је окусила небеско богатство, треба да са великим старањем истински угађа Христу који ју је обручио, да поверено јој духовно служење испуњава на доличан и прикладан начин, како би у свему угодила Богу, како ничим не би ожалостила Духа, на доличан начин чувајући савршену целомудреност и љубав према Христу, исправно се понашајући у дому небеског Цара и [истрајавајући] у преданости дарованој благодати. Таква душа се поставља за госпођу над свим добрима Господњим; и само славно Божанско тело постаје њено. Међутим, уколико у нечему сагреши, уколико у свом служењу не буде поступала по дужности, уколико не учини оно штоје угодно Христу, ако не следи за Његовом вољом, уколико не сарађује са благодаћу Духа која је у њој присутна – она ће са поругом бити подвргнута срамном бешчашћу и бити одвојена од живота, поставши непотребна и неспособна за општење са небеским Царем. Сви свети и умни духови [ће тада] зажалити, туговати и заплакати због ње. И анђели, и силе, и апостоли, и пророци и мученици ће туговати због ње.

214. Због тога треба да се подвизавамо и да са сваком благоразумношћу будемо опрезни, како бисмо, по написаноме, са страхом градили своје спасење (Фил.2,12). Стога сви ви, који сте постали причасници Духа Христовог, ни у чему – ни у маломе ни у великоме – не поступајте са пренебрегавањем, нити жалостите благодат Духа, да се не бисте лишили живота којим сте се већ причестили.

215. Навешћу ти и други пример. Слуга који долази у царску палату користи сасуде који се налазе код цара, а сам улази без ичега. Он треба да уложи много разборитости и опрезности како при служењу не би учинио нешто неприлично, да на царски сто не стави једно јело уместо другога, већ да сва јела, од првог до последњег, износи по реду. Ако, пак, из незнања и немарности буде неприлчно служио цару, подврћиће се опасности и смрти.

216. Тако и душа која се у благодати и Духу посветила служењу Богу има потребу за великим расуђивањем и познањем како ни у чему не би погрешила приликом прислуживања сасудима Божијим, тј. у духовном служењу, и како јој произвољење не би било несагласно са благодаћу. Душа може и сопственим сасудима, тј. сопственим духом у унутрашњем тајном човеку, да упражњава духовну службу Господу. Ипак, без Његових сасуда, тј. без благодати, нико не може да служи Богу, тј. да му угоди и да у свему испуни Његову вољу.

217. Души је потребна велика разборитост и расуђивање када прими благодат. Све то сам Бог пружа души која га моли, како би могла да му послужи и да му угоди Духом Његовим који је примила, како је зло ни у чему не би савладало, како не би погрешила, како због незнања, одсуства страха [Божијег] и немарности не би скренула са пута и прекршила вољу Владике. Иначе, таква душа ће бити кажњена смрћу и плачем, о чему говори и божанствени апостол: Да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,27). Видиш ли какав је страх имао,