СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДРУГА

У почетку беше Реч (Логос) (1; 1)

Ако би Јован хтео да сам са нама беседује или да нам говори нешто своје, од самога себе, било би потребно да кажемо нешто о његовом пореклу, отаxбини и васпитању. Међутим, како не говори он сам него Бог кроз њега благовести људском роду, чини ми се да је сувишно и неумесно да то истражујемо. Уосталом, можда то и није сувишно, него је чак и веома потребно. Када дознаш ко је био он, одакле је и од кога потекао, какав је био сам по себи и кад затим зачујеш његов глас и васцело његово мудрољубље, јасно ћеш видети да Еванђеље није била његова властита творевина него дело божанствене силе која је дејствовала у његовој души. Где је, дакле, његова отаxбина? Он отаxбину готово да није ни имао: потицао је из једног убогог села, из земље која је у то време била најпрезренија и у којој није било ничег доброг. Да би понизили Галилеју, књижевници су говорили: Испитај и види да пророк из Галилеје не долази (Јн. 7; 52). Понижава се и истинити Израиљац, јер говоре: Из Назарета може ли бити што добро (Јн. 1; 46)? Будући из такве земље, Јован није потицао из неког значајног места у њој, нити је тамо био познат по свом имену. Његов отац беше сиромашни рибар, тако да је и своју децу припремио за тај занат. Добро знате да ниједан занатлија неће својевољно учинити сопственог сина наследником свог заната, осим уколико га на то не примора крајње сиромаштво, а посебно ако је његов занат неугледан. Нико није сиромашнији, презренији и неукији од рибара; уосталом, и међу њима је један виши а други нижи. Апостол је и у том погледу заузимао најнижи степен. Он чак није ловио рибу у мору, него у једном језерцету. Кад се једном приликом обрео тамо заједно с оцем и братом Јаковом, с којима је крпио подеране мреже – а што се такође повезивало с крајњим сиромаштвом – призвао га је Христос. Што се тиче спољашњег образовања, из свега овога може се закључити да је био сасвим необразован. О томе сведочи и Лука, када каже да он није био само прост него и неписмен човек. Тако је морало и бити: онај, ко је био толико сиромашан, није се појављивао у народу и никада се није дружио са знаменитим људима. Бавио се једино риболовом, а ако би понекад некога и срео, онда је разговарао с купцима рибе и с куварима. Да ли је у том случају могао да буде нешто више од бесловесне животиње? Како да не подражава безгласност самих риба? И ето, управо тај рибар, који је кружио око језера, мрежа и риба, родом из Витсаиде Галилејске, син сиромашног рибара и убог до крајњег сиромаштва, човек прост и то на крајњем степену простоте, који није изучавао науке ни пре ни после сусрета са Христом, обраћа се нама. Дознајмо о чему ће с нама беседити. Можда о ономе што је на њивама? Или о ономе што је у рекама? Можда о трговини рибом? Неко би можда и очекивао да то чује од рибара. Не плашите се, јер нећемо чути ништа слично томе. Чућемо оно што је на небесима и што нико пре њега није знао. Он нам доноси тако узвишене догме, тако превасходна правила живота и такву мудрост каква је могућа само за онога који оглашава из самих дубина Духа, и оглашава тако, као да је управо дошао са самих небеса. Као што сам већ рекао, то нису могли да знају ни сви они који живе на небесима. Реци ми, да ли је то својствено рибару? Да ли је својствено беседнику, софисти философу или, уопште, свакоме ко је изучио спољашњу мудрост? Није. Обичном људском духу је немогуће да тако мудрује (философира) о вишњем, бесмртном и блаженом Суштаству, о Њему најближим силама, о бесмртности и бесконачном животу, о природи смртних тела која ће касније постати бесмртна, о будућем суду и казни, о предстојећим одговорима за речи и дела, за мисли и осећања, као што му је немогуће и да зна шта је човек, а шта свет, шта је човек по суштини а шта само изгледа као човек иако то у ствари није, шта је порок и шта је врлина.

2. Нека од тих питања истраживали су Платонови и Питагорини ученици, док остале философе није вредно ни да помињемо, јер су до тог степена постали смешни. Међутим, управо су они међу Јелинима уживали највеће поштовање и били сматрани предводницима те науке. Они су, између осталог, написали и понешто у вези с грађанским животом и законима. И они су се, међутим, на своју срамоту показали као смешна деца. Они су уводили жене заједничке за све, искривљавали сам живот, повређивали честитост брака, озаконили још много тога достојног смеха, и на тај начин провели су читав свој живот. Што се тиче душе, о њој су оставили најсрамније учење. Говорили су да људске душе постају муве, комарци и дрвеће; тврдили су да је и Сам Бог душа и измишљали многе друге бесмислице. То, међутим, није једино што је достојно осуде, јер код њих постоји и огромно море закључака. Као што море носи тамо–амо, ни они се никад нису заустављали на једном предмету, јер су о свему говорили на основу нетачних и непоузданих умовања. Овај рибар, међутим, није такав. Он све изговара с тачношћу и, као да стоји на камену, никада не иде странпутицом. Он се удостојио да проникне у најнеприступачније тајне и, будући да је у њему говорио сам Господ, није био подложан никаквим људским слабостима. Као људи који се ни у сну нису удостојили да уђу у царске одаје, него су остајали изван њих, на трговима и у гомили народа, и који су само на основу сопствених расуђивања нагађали о невидљивим стварима, ти философи су падали у велике заблуде када су хтели да расуђују о неизрецивом. У тим заблудама су се, као слепи и пијани, чак и препирали једни с другима и не само да су противуречили један другоме него често и самима себи, непрестано мењајући своје мишљење о једним те истим стварима. Овај неуки, прости житељ Витсаиде, био је син Зеведејев. Мада би се Јелини хиљаду пута насмејали над грубошћу тих имена, ја ћу их баш зато изговарати са још већом одважношћу јер, уколико се тај народ чини грубљим и несроднијим јелинском образовању, утолико се славнијим показује наше учење. Када необразован и неук човек обзнањује оно, што никада и нико од људи на земљи није знао, и не само да обзнањује него и убеђује у то, онда и само његово обзнањивање представља велико чудо. А ако он, поврх тога, даје и други, важнији доказ богонадахнутости својих речи, а то је чињеница да он своје слушаоце у свако доба убеђује, ко се онда неће задивити сили која у њему обитава? То, као што сам већ рекао, служи као највећи доказ да он не поучава сам од себе. Тај необразовани човек је Еванђељем које је написао обухватио читаву васељену док је телом обитавао у Азији, где су у древности философирали сви, који су припадали јелинским школама. Тамо је он био страшан за демоне и блистао је међу непријатељима, уништавајући њихову таму и рушећи демонска утврђења. Својом душом преселио се у другу земљу, достојну онога који је извршио таква дела. Сва јелинска дела су искорењена и ишчезла, док његова дела са сваким даном постају све славнија и славнија. Од оног времена, кад се јавио он а заједно с њим и остали рибари, замукло је учење Платона и Питагоре, које су дотле сматрали надмоћним. Данас је много оних који не знају чак ни њихова имена иако је, како кажу, Платон и са царевима беседио, долазећи на њихов позив. Имао је много истомишљеника, а путовао је и на Сицилију. Стигавши у Велику Грчку?, Питагора је овде показао многе чаробњачке вештине. Разговор са воловима (а кажу да је и то чинио) није био ништа друго него чаробњаштво. То је посебно очигледно из тога што, разговарајући на тај начин са бесловеснима, он не само да није доносио никакву корист човечанству, него му је и много нашкодио. Људска природа је, наравно, способнија за изучавање философије али он је, како кажу, уз помоћ чаробњаштва разговарао с воловима и орловима. Он није од неразумне природе стварао разумну (човеку то није ни могуће), него је својим чаробњаштвом само обмањивао неразборите. Не покушавајући да људе научи нечему корисном, он им је говорио да је сасвим свеједно да ли човек једе боб или главе својих родитеља, док је своје следбенике уверавао да је душа њиховог учитеља понекад бивала дрво, понекад девојка а понекад риба. Зар онда није праведно што је све то уништено и што је потпуно ишчезло? Међутим, није такво учење овог простог и неуког човека. Напротив, и Сиријци, и Египћани, и Индијци, и Персијанци, и Етиопљани и још многи други необразовани народи, научили су да философирају онда, када су учење које је он предао, превели на сопствени језик.

3. Нисам, дакле, узалудно рекао да је за њега читава васељена била позорница. Он није напуштао оне који су му по природи били слични, и није се бескорисно трудио над природом бесловесних, што је представљало дело прекомерног славољубља и крајњег безумља. Будући чист од те страсти као и од свих осталих, старао се само о оном једном, односно да се читава васељена научи нечему корисном, што може да је узнесе са земље на небо. Он због тога своје учење није обавијао неким мраком и тамом, као што су чинили они философи, који су нејасноћом учења, као неком завесом, скривали зло садржано у његовој суштини. Његове догме јасније су од сунчевих луча, и због тога су доступне свим људима у васељени. Онима, који су долазили код њега, није заповедао да ћуте током пет година, као што је чинио Питагора. Није поучавао тако, као да пред њим седи безосећајно камење, и није празнословио, одређујући све бројевима. Одбацивши сву ту сатанску мрскост и погибељ, својим речима је дао такву разумљивост да је све, што је рекао, јасно не само разумним људима, него и женама и младима. Био је уверен да је његово учење истинито и корисно за све који га буду слушали, а о чему су посведочила сва потоња времена. Он је себи привукао читаву васељену и, након што смо саслушали његове проповеди, ослободио наш живот од сваке туђе измишљотине. Због тога бисмо и ми, који смо га слушали, радије дали своје животе него да се лишимо догми које нам је предао. Одатле, као и из свега другог, јасно је да у његовом учењу нема ничега људског и да су поуке, које су кроз ту божанствену душу дошле и до нас, божанствене и небеске. Код њега нећемо наћи нити разметљиве речи нити извештаченост говора, нити сувишне и бескорисне украсе и сједињења имена и речи што је, уосталом, туђе сваком мудрољубљу. Напротив, видећемо ту несавладиву, божанствену силу, непобедиву чврстину истинских догми, сједињење небројених добара. Извештаченост би била сувишна у проповедању Еванђеља. Она је својствена софистима или боље речено, није чак ни софистима него неразумној деци. И сам њихов философ (Платон) показује да се његов учитељ стидео тог умећа и да је својим судијама говорио да ће од њега чути речи изговорене просто и једноставно, неукрашене фразама и ненакићене именицама и изразима јер, говорио је он, не би доликовало мени, уважени људи, да у том добу састављам дечје речи и да с њима излазим пред вас. Међутим, погледај како је то било смешно! Оно, што је његов учитељ највише избегавао као дечје речи, они су управо највише захтевали! Они су се у свим случајевима руководили славољубљем. У Платону нема ничег чудног, осим овог једног. Слично као што, отворивши споља окречене гробове, видиш да су препуни трулежи, смрада и гнилих костију, тако и у мнењима тог философа, ако им свучеш китњасто изражавање, видиш много гнусобе, посебно када философира о души, без мере је узносећи и понижавајући. То је ђаволско лукавство: ни у чему не очувати умереност него одвлачењем у супротне крајности водити у заблуду. Он понекад говори да је душа причасна божанском суштаству а затим, пошто ју је тако неумерено и безбожно узвисио, понижава је другом крајношћу, уводећи је у свиње, магарце и друге, још горе животиње. Међутим, довољно смо, па чак и прекомерно говорили о томе. Ако би се од њих могли научити било чему корисном, требало би да се више њима бавимо. Како је било нужно само да се покажу њихове срамне и смешне стране, онда је и ово што смо рекли више него што је потребно. Напуштајући њихове басне, приступимо нашим догмама које су нам са небеса донела уста овог рибара и које немају ништа светско. Разматраћемо његове изреке и при том ћемо вам и сада напоменути оно, на шта смо вас призивали на почетку, односно да помно саслушате наше речи. Чиме, дакле, Еванђелиста започиње своје казивање? У почетку беше Логос (Реч), и Логос (Реч) беше у Бога. Да ли у тој изреци видиш сву њену одважност и силу? Како он то обзнањује, нимало се не колебајући, не ограничавајући се досеткама, него све говорећи позитивно? Својство учитеља је да се не колеба у ономе што говори. Ако је некоме, ко жели да поучава друге, потребан човек који ће подржавати њега самог, онда би било праведно да такав буде ученик а не учитељ. Ако пак неко каже: због чега је Еванђелиста, напустивши први Узрок, одмах почео да беседи са нама о другом, ми ћемо одбити да говоримо о првом и другом. Божанство је изнад броја и редоследа у времену. Због тога и одбијамо да говоримо на тај начин, него исповедамо Оца самобитног и Сина од Оца рођеног.

4. Ти, дакле, кажеш: због чега Еванђелиста оставља Оца и почиње да говори о Сину? Због тога што су Оца сви признавали, ако не као Оца, а оно као Бога. Јединородног, међутим, нису знали. Због тога је Еванђелиста сасвим праведно похитао да одмах, на самом почетку, изложи познање о Њему за оне, који Га нису знали. Уосталом, он у тим речима није прећутао о Оцу. Обрати пажњу на њихов духовни смисао. Он је знао да су људи од искона и пре свега признавали и поштовали Бога. Због тога најпре и говори о постојању Сина: у почетку, а затим Га назива и Богом, иако не онако као Платон, који је једног називао умом а другог душом. То је страно божанственој и бесмртној природи. Она нема ништа заједничко са нама и сасвим је далеко од општења са твари – мислим на суштину а не на дејства. Еванђелиста Га зато и назива Логосом (Речју). Намеравајући да увери људе да је тај Логос јединородни Син Божији, еванђелиста унапред назива Сина Логосом (Речју) како нико овде не би претпоставио страсно рођење. Тиме он поништава свако зло подозрење и показује и да је Он од Оца Син и да је рођен бестрасно. Видиш ли да, као што сам рекао, у речима о Сину није прећутао о Оцу? Немој се чудити уколико ова објашњења нису довољна за потпуно разумевање овог предмета: ми сада говоримо о Богу, о Којем се не може ни говорити ни мислити како доликује. Због тога Еванђелиста нигде и не употребљава реч „суштина“, јер је немогуће рећи шта је Бог по Својој суштини, и свагда нам Га показује само у Његовом дејству (енергији). Тако видимо да се тај Логос (Реч) убрзо потом назива светлошћу, да би се након тога та светлост назвала животом. Он Га, уосталом, није тако називао само из једног разлога него и због тога што је требало да нам Логос благовести о Оцу. Све што чух од Оца Својега, објавих вам (Јн. 15; 15). Он Га истовремено назива и светлошћу и животом, јер нам је Он даровао светлост знања, а отуда и живот. Уопште не постоји једно такво име, као што не постоје ни два, ни три нити више имена, која би била довољна да изразе оно што се тиче Божанства. И поред тога, пожељно би било да се макар и помоћу много имена, макар и недовољно јасно, изобразе Његова својства (особине). Еванђелиста Га није једноставно назвао Логосом него је додао члан (грч. ???????), разликујући Га и тиме од сваког другог суштаства. Видиш ли да нисам узалудно говорио да нам се тај Еванђелиста оглашава са небеса? Погледај где је овога часа, на самом почетку, узлетео, и уздигао душу и ум својих слушалаца. Поставивши је изнад свега чувственог, изнад земље, изнад мора и изнад неба, он је узноси чак и изнад ангела, изнад вишњих херувима и серафима, изнад престола, начала, власти и, уопште, убеђује је да се уздигне изнад свега створеног. И кад нас је већ узнео на такву висину, зар је могао ту да нас заустави? Када би човека, који стоји на морској обали и посматра град, обалу и пристаниште, неко довео на саму средину мора и тиме га коначно удаљио од претходног призора, ни на чему не би могао да заустави његов поглед, јер би он лутао по неизмерном видном пространству. Слично томе, и Еванђелиста, који нас је уздигао изнад сваке твари и устремио ка вечности која јој је (твари) претходила, приморава наш поглед да се уздиже, не допуштајући му да у висини досегне било какав крај, будући да тамо крај и не постоји. Усходећи ка почетку, разум се пита какав је то почетак? Затим, када сусретне беше које увек предупређује његову мисао, не налази где би зауставио своју помисао него, напрежући поглед и немајући могућност да га негде заустави, улаже напор и опет се окреће доле. Израз У почетку беше не означава ништа друго него свагдапостојеће и безгранично биће. Видиш ли да истинска философија (мудрољубље, љубомудрије) и божанствене догме нису онакви као код Јелина, који увек претпостављају време и сматрају да су неки богови старији, а неки млађи? Код нас се не може пронаћи ништа слично. Ако Бог јесте као што уистину јесте, онда пре Њега не постоји ништа. Ако је он Творац свега, онда је Он и пре свега. Ако је Он Владика и Господ свега, онда је све после Њега, и творевине и векови. Хтео сам да изнесем и друга расуђивања, али се ваша мисао можда заморила? Због тога ћу заћутати, након што изнесем још неколико поука које вам могу користити како за већ изложене беседе, тако и за оне будуће. Какве су то поуке? Знам да су се многи већ заморили услед дуготрајности беседе. Међутим, то се дешава онда, када је душа оптерећена многим житејским бригама. Вид који је чист и јасан бива оштар и не замара се, и лако посматра чак и најситније предмете. Међутим, чим нека рђава влага са главе искапа на лице или ако се одоздо подиже дим или пара, пред зеницом као да се ствара густ облак, који не допушта да се јасно виде чак ни најкрупнији предмети. Тако се обично догађа и са душом. Кад је очишћена и кад у себи нема никаквих страсти које би је помутиле, тад проницљиво види све што треба да посматра. Међутим, када она (душа), помућена страстима, изгуби своју одважност, постаје неспособна за било шта узвишено, брзо се замара и пада, приклања се дремежу и лењости, губећи из вида оно што би могло помоћи њеној врлини и врлинском животу, и не окреће јој се (врлини) с ревношћу.

5. Да вам се то не би догодило (а ја ћу вам то стално саветовати), укрепите свој дух, да не бисте чули оне речи, које је Павле изговорио верујућим Јеврејима. И њима би, према његовим речима, требало много говорити, али је тешко објаснити (Јевр. 5; 11) не зато што је беседа таква по својој суштини, него зато што сте постали немарни за слушање. Болесног и слабог кратка беседа замара исто као и дугачка, а јасне и лако разумљиве ствари сматра тешко схватљивим. Нека овде не буде ничега сличног и нека свако, одложивши овосветске бриге, обрати пажњу на поуку. Када слушаоца обузме страст за богатством, немогуће је да га на сличан начин занима и слушање поуке. Будући сама по себи јединствена, душа не може да прими у себе мноштво жеља, него једна жеља потискује другу. Душа на тај начин као да бива подривена и постаје све слабија. Међутим, уколико нека жеља преовлађује, она све окреће у своју корист. Тако се обично догађа и са децом. Кад неко има само једно дете, онда у највећој мери љуби то једно; када пак постане отац многе деце, онда и његова наклоњеност према њима, будући да се разделила, постаје слабија. Ако се тако дешава тамо, где постоји природни нагон и сила, и где су они који се воле међусобно сродни, шта онда да кажемо о произвољној склоности и привржености, а посебно ако су облици љубави непосредно противни један другом? Љубав према богатству противна је љубави према поукама. Улазећи овамо, ми усходимо на небо, и при том не мислим на место, него на душевно расположење. Нама је могуће да, налазећи се на земљи, будемо на небу, да созерцавамо тамошње ствари и слушамо речи какве се тамо изговарају. Дакле, нико на небо не доноси ништа земаљско. Нека нико, ко стоји овде, не брине о домаћим пословима. Отуда следи да би корист, коју смо овде задобили, требало да пренесемо у кућу и на тржницу и да је и тамо сачувамо, а не да ово место испуњавамо бригама својственим дому и тржници. Због тога и ми приступамо учитељској катедри, како бисмо овде очистили нечистоту која нам је дошла споља. Ако и усред те мале поуке ми хоћемо да се скрнавимо узгредним речима и делима, онда је боље да је не започињемо. Нека се у цркви нико не брине о домаћим пословима; напротив, нека и код куће размишља о предметима црквеног учења. Нека нам они буду превасходнији од свега осталог, будући да се односе на душу, док се домаћи послови односе на тело или, боље речено, овдашње поуке корисне су и за душу и за тело. Нека оне буду најважнија ствар, а све остало нека буде споредно. Оне припадају и садашњем и будућем животу, а спољашња дела ни једном ни другом, уколико се не поставе по правилима, заснованим на оном првом. Једино овде можемо да научимо не само шта ћемо бити после овог живота и како ћемо тада живети, него и како да усмеримо овдашњи живот. Овај дом је духовно лечилиште, подигнуто зато да бисмо у њему исцељивали оне ране које смо добили напољу (у свету), а не зато да бисмо одавде излазили са новим ранама. Ако не будемо слушали оно што нам говори Дух Свети, не само да се нећемо очистити од пређашњих рана него ћемо добити и нове (ране). Са највећом пажњом усредсредићемо се на ову књигу, коју сад отварамо пред собом. Уколико сад брижљиво размотримо све њене почетне и основне изреке, касније нам неће бити потребно много труда (на њеном изучавању). Ако се мало потрудимо у почетку касније ћемо, према Павловим речима, бити у стању и да друге поучавамо. Апостол Јован је веома узвишен и обилује многим догмама. О њима беседи више него о било чему другом, и зато га нећемо само летимично слушати. Зато ћемо и ми мало протумачити Еванђеље, да бисмо све разумели и да ништа не бисмо заборавили. Плашимо се да не будемо криви пред оним гласом који је рекао: Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали (Јн. 15; 22). У каквој ћемо предности бити над онима који нису ни слушали (еванђеље) ако након слушања одемо кући ништа немајући и једино се дивећи изговореним речима? Дајте нам да сејемо по доброј земљи, дајте нам оно што ће нас још више подстаћи на сетву. Ако неко у себи носи трње, нека се распламса огањ Духа Светога; ако је нечије срце грубо и јогунасто, нека, користећи тај исти огањ, постане меко и савитљиво. Ако некога, ко се налази поред пута, газе најразличитије помисли, нека уђе у унутрашња чувства и нека не општи с онима који желе да уђу унутра и да га опљачкају. Тад ћемо видети да су ваше њиве плодне. Ако се на тај начин будемо бринули о себи и ако се трудољубиво посветимо овом духовном сабеседовању, тада ћемо, иако не одмах него постепено, успети да се ослободимо свега житејског. Бићемо пажљиви, да и о нама не би рекли: Као аспиде глуве које зачепљују своје уши (Пс. 57; 5). Кажи ми, чиме се такав слушалац разликује од звери? Зар није бесловеснији од свега бесловесног онај, ко је немаран када говори Бог? Ако „бити човек“ значи угодити Богу, шта су друго него звери они, који неће да слушају чак ни о томе како да то изврше? Размисли колико је то зло! Христос је хтео да нас од људи начини равноангелнима, а ми саме себе од људи претварамо у звери! Робовати утроби, бити обузет страшћу богатства, гневити се, злостављати и ногама газити друге није својствено људима него зверима. Уосталом, свака звер има, да тако кажемо, своју посебну страст, која је уз то и природна, док се човек, збацивши са себе власт разума и одвојивши се од живота по Богу, препушта свакаквим страстима и не постаје само звер него неко многолико и разнородно чудовиште, при чему оправдање за себе не може да нађе у самој својој природи. Свако зло потиче од самовоље и слободних намера. Нека се не догоди да било кад помислимо нешто такво о Цркви Христовој! О вама имамо много боље мишљење и надамо се вашем спасењу. Међутим, уколико смо више уверени у то, утолико вас мање можемо оставити без упозорења, како би, уздигавши се до самог врха врлина, заједно са вама задобили обећана блага, и нека их се сви ми удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.