СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ШЕСТА

Би човек послан од Бога по имену Јован (ст. 6)

Пошто нам је на самом почетку Еванђелиста казивао о Богу Логосу оно, што је било особито нужно, након тога доследно и по реду прелази на казивање о проповеднику Логоса који је носио исто име као и он, о Јовану. Када чујеш да је он био послат од Бога, не прихватај његове речи као људске. Он ништа није благовестио од самога себе, него од Онога, Који га је послао. Зато га и називају ангелом (гласником, весником), јер гласник ништа не говори сам од себе. Реч би овде не означава његово порекло него његово послање. Би човек послан од Бога, тј. њега је Бог послао. Како сад кажу да речи: будући у обличју Божијем (Филипљ. 2; 6) не изражавају једнакост Сина са Оцем, јер уз реч „Бог“ није дописан члан (?)? Ево, ни овде нема члана.? Међутим, зар овде није реч о Оцу? Шта онда да кажемо о речима пророка: Ја ћу послати ангела мојега, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3; 1). Речи „мој“ и „твој“ указују на два лица. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости (Јн. 1; 7) Неко ће можда рећи: зашто би слуга сведочио о Господару? Зар се нећеш још више изненадити и зачудити кад видиш да Господар не само да је добио сведочење од слуге, него да је чак и дошао код њега, да заједно са Јеврејима прими од њега крштење? Не збуњуј се, и нека се твоја мисао не колеба, а чудити се мораш Његовој неизрецивој благости. Ако пак неко остане у сумњи и недоумици, Господ ће му рећи оно исто, што је рекао и Јовану: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15). А ако би неко и после тога био збуњен, рећи ће му оно исто, што је рекао и Јеврејима: Ја не примам сведочанство од човека (Јн. 5; 34). Ако Њему није потребно такво сведочанство, због чега је онда Бог послао Јована? Није га, дакле, послао због тога што је Њему било потребно такво сведочанство (било би највеће богохуљење кад бисмо то рекли). Због чега онда? То нам разјашњава Еванђелиста када каже: Да сви верују кроз њега (ст. 7). А ако Сам Христос каже: Ја не примам сведочанство од човека, нека лакомислени не помисле да Он Сам Себи противуречи и да на једном месту каже онако, а на другом овако: Други је који сведочи за Мене, и знам да је истинито сведочанство којим сведочи за Мене (Јн. 5; 32). У овом другом случају мислио је на Јована, а онда, када је рекао: Не примам сведочанство од човека одмах је објаснио Своје речи, додавши: Ово говорим да се ви спасете (Јн. 5; 34). Тим речима као да је казао: „ја сам Бог и истински Син Божији, исте бесмртне и блажене суштине као Отац, и због тога Ми није потребан никакав сведок. Чак и кад нико не би хтео да сведочи за Мене, Ја се услед тога у Својој природи нипошто не бих умањио. Како је људско спасење Моја брига, Ја снисходим до таквог самоунижења да препуштам човеку да сведочи о Мени.“ Јевреји су, услед своје слабости, на тај начин лакше поверовали у Њега. Да не би све људе погубио откривши им Своје божанство без покрова, Он се обукао у тело. Тако је послао и проповедника који ће сведочити о Њему, како би слушаоци тога доба, слушајући себи сродан глас, утолико лакше следили за Њим. Сину Божијем није било потребно Јованово сведочанство. Њему је за доказ било довољно да се покаже онаквим какав јесте по Својој суштини, и да на тај начин у свима изазове ужас. Он то није учинио јер би, као што сам рекао, на тај начин свакога уништио, пошто нико не би био у стању да поднесе удар те неприступачне светлости. Због тога се, кажем, и обукао у тело, и сведочење о Себи препустио једном од нама сродних слугу, све устројавајући за људско спасење и имајући у виду не само Своје достојанство него и добробит и корист Својих слушалаца. Он је то и Сам потврдио, када је рекао: Ово говорим да се ви спасете. Тако је и Еванђелиста, понављајући изреку Господњу, након речи: да сведочи о светлости додао и: да сви верују кроз њега. Он на тај начин као да је рекао: „Немој мислити да је Јован Крститељ дошао да сведочи зато, да би потврдио веродостојност учења Господњег. Напротив, дошао је зато да би његови сународници поверовали кроз њега.“ Да је Еванђелиста журио да предухитри такву мисао, види се и из следећих речи, које он у наставку додаје: Он не беше светлост (ст. 8). Када то не би додао због удаљавања таквих мисли, онда би то у већој мери било гомилање и понављање речи него тумачење учења. Кад је већ рекао да је Јован био послат да сведочи о светлости, због чега онда додаје: Он не беше светлост? То сигурно није ни бесциљно ни узалудно речено. Код нас се обично догађа да је онај који сведочи већи од онога о коме сведочи, и често се сматра достојнијим поверења. Да неко то не би помислио и о Јовану, Еванђелиста одмах, од самог почетка, поништава такву мисао и, истргнувши је заједно са кореном, показује ко је онај који сведочи а ко Онај о Коме сведочи, и каква је разлика између једног и другог. Учинивши то и показавши неупоредиво превасходство првог над другим, Еванђелиста без икакве бојазни прелази на наредно казивање. Ако је у мнењима неразумних људи било неких бесмислица, он их је брижљиво уклонио и без икакве тешкоће и препреке приступио наставку приповедања. Молићемо се да приликом откривања тако узвишених истина и уз право учење и наш живот буде чист а понашање беспрекорно, будући да од учења немамо никакве користи ако немамо добрих дела. Ако бисмо имали целовиту веру и разумевање Писма, али ако при том не бисмо имали и добро усмерење у животу, ништа нас не би спасло од пакленог огња и неугасивог пламена у вечности. Као што ће људи који чине добра дела васкрснути у живот вечни, тако ће и они, који се одваже да чине зло, васкрснути за вечну и бесконачну казну. Због тога ћемо сва наша настојања управити ка томе да у рђавим делима не изгубимо праву веру него да, на основу доброг живота, одважно созерцавамо Христа, а од тог блаженства веће не може да постоји. Нека се тога удостојимо делајући све у славу Бога, Којем нека је слава са Јединородним Сином и Светим Духом у векове векова. Амин.