СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ТРЕЋА

У почетку беше Логос (Јн. 1; 1)

1. Сувишно би било да вас сада убеђујем да пажљиво слушате. Ви сте већ пожурили да то покажете и на делу. Ово окупљање, ово стајање напрегнуте пажње, та ужурбаност и потискивање једних другима да би се заузело што ближе место, одакле ћете разговетније моћи да чујете мој глас, жеља да, без обзира на стешњеност, останете овде док се не оконча духовни призор, аплаузи и узвици одобравања – све то сведочи о вашој душевној топлини и усрдности за слушање. Због тога ће бити сувишно да вам саветујем да слушате, и неопходно је само да вас посаветујем да у себи увек сачувате такву усрдност, не само да бисте је овде показали него да бисте и код куће, мужеви са женама и очеви са децом, разговарали о томе. Нека једни преносе другима, нека се једни код других распитују, и нека сви једни другима указују ту добру помоћ. Нека ми нико не каже да о томе не би требало да говорите са децом. Не само да би требало да говорите, него би само о томе и требало да говорите, и само би о том једном требало да бринете. Међутим, ја вам због ваше слабости не говорим о томе и не удаљујем децу од узгредних занимања, као што ни вас не удаљујем од јавних послова. Једино сматрам да би било праведно да један од седам дана у седмици буде посвећен нашем заједничком Господу. Неумесно је, у ствари, да својим слугама наређујемо да нам све време служе, а да ми сами ни најмање времена не посвећујемо Господу, при чему наше служење Њему ништа не доприноси (јер Богу ништа није потребно) и користи једино нама самима! Када децу водите у позориште, онда вас у томе не спречава нити учење нити било шта друго. Међутим, кад је потребно да се окупимо и да задобијемо неку душевну корист, ви то називате нерадом. Како да не разгневите Бога, када у свему другом подучавате своју децу и за то имате времена, док њихово бављење делом Божијим сматрате тешким и неправовременим за децу?

2. Не, није тако, браћо! Том узрасту су превасходно потребне такве лекције! Нежни (дечји) узраст брзо усваја оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечје утискује се оно што слушају. Њихов живот, међутим, већ тада почиње да се приклања или ка пороку или ка врлини. Због тога, ако их на самом почетку или, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, он ће им у будућности постати као навика и део природе. Тада се више неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити ка добрим делима. У том случају ћемо их сматрати достојнијим поштовања и од самих стараца, а и за грађанске послове ће бити кориснији, јер ће још у младости испољавати особине стараца. Као што сам и раније говорио, немогуће је да они, који су се наслађивали таквим слушањем (Еванђеља) и који су обратили пажњу на таквог апостола, оду одавде не задобивши никакво велико, истинско благо, без обзира да ли је за том трпезом био муж, жена или дете. Ако звери навикавамо на своје речи и на тај начин их кротимо, зар онда није далеко боље што кроз духовне поуке можемо да поправимо људе, поготову што тамо и овде постоји велика разлика, како међу лековима, тако и међу онима које лечимо? Грубост која је у нама није иста као она, која је у зверима, јер (грубост) у њима зависи од природе, а у нама од воље. Ни сила речи није истоветна: тамо она проистиче из људске мисли, а овде од силе и благодати Духа. Нека онај, који очајава над самим собом, помисли на кроћење звери и никада неће пасти у очајање. Нека свагда долази у ово лечилиште, нека свагда слуша законе Духа и нека, вративши се кући, оно што је чуо запише у своје срце. На тај начин, он ће бити у доброј нади и у сигурности, осећајући стварни напредак. Чим види да је у души записан закон Божији и да је срце постало таблица тог закона, ђаво више неће приступати. Тамо, где су царска писмена, и то не урезана у бакарни стуб него Духом Светим утиснута у богољубиво срце и блистава од благодати, он не може ни да погледа, и бежи далеко одатле. За њега и за помисли на које он наговара не постоји ништа страшније него што је мисао обузета божанственим стварима и душа која усрдно притиче том извору. Такву (душу) не може нити да ражалости нешто у садашњости, макар то било и неугодно, нити нешто угодно може да је погорди. И кад се нађе у бури и усталасаности, она ће се наслађивати тишином.

2. Наша пометња не потиче од природе ствари него од слабости нашег духа. Ако бисмо том страдању били изложени услед околности, онда би сви људи морали да га доживе, будући да сви ми пливамо по једном истом мору, на којем је немогуће избећи таласе и буру. Ако пак постоје људи који остају изван буре и усталасаности мора, онда је очигледно да буру не праве околности него стање нашег духа. Према томе, ако устројимо душу тако, да она све лако поднесе, онда за нас неће постојати ни бура ни потоп, него ће свагда владати угодна тишина. Иако сам себи наложио да ништа слично не говорим, ни сам не знам како ме привукла ова поука. Опростите ми због моје многоглагољивости. Плашим се, уистину се плашим, да не ослаби ваша садашња усрдност. Ако бих био сигуран у то, не бих вам сада говорио ништа слично. Усрдност може да нам олакша свако дело. Време, је међутим, да се позабавимо оним, што нам данас предстоји, како не бисте уморни изашли на борилиште. Предстоји нам борба против непријатеља истине, против оних који све смишљају само да би поништили славу Сина Божијег или, боље речено, своју сопствену. Слава Сина Божијег је свагда таква, каква јесте и никако се не може умањити клеветничким језиком. Они, међутим, који настоје да унизе Онога, Којем се, како кажу, клањају?, покривају своја лица безбожништвом, а душе излажу казни. Шта, дакле, они говоре, када ми овако расуђујемо? Говоре да реченица: У почетку беше Логос још увек непосредно не доказује вечност (Сина), јер је то исто речено и о небу и о земљи (1. Мојс. 1; 1). О, бестидности и безбожништво! Ја с тобом беседим о Богу, а ти ми указујеш на земљу и људе потекле од земље! На тај начин, ако се Христос назива Сином Божијим и Богом, и човек се назива сином Божијим и богом, као на пример у Пс. 81; 5: Богови сте и синови Вишњега сви. Зар ћеш се ти с Јединородним надметати у синовству и рећи да у том погледу Он нема никакво преимућство у односу на тебе? Нипошто, кажеш ти. Међутим, ти управо то чиниш, иако то не исказујеш речима. На који начин? Ти тврдиш, да и ти учествујеш у усиновљењу по благодати а и Он такође. Ако тврдиш да Он није Син по природи, самим тим не изражаваш ништа друго него да је Он Син по благодати. Уосталом, размотримо и доказе које нам наводе. У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше невидљива и неустројена (неуређена, пуста) (1. Мојс. 1; 1). Такође и ово: Беше један човек из Раматајим Софима (1. Сам. 1; 1). Ето доказа које они сматрају чврстима! И заиста, они су чврсти, али у доказивању исправности догми које смо ми утврдили! Међутим, за подржавање јеретичке хуле ништа не може бити слабије од тих доказа. Реци ми, шта заједничко имају речи створи и беше? Или, шта је заједничко Богу и човеку? Због чега мешаш оно, што се не може помешати, сливаш оно што је раздељено и од горњег чиниш доње? На овом месту реч беше сама по себи не означава вечност, него тек у јединству с осталим речима: У почетку беше и Логос беше. Слично као што израз који јесте, примењен на човека указује само на садашње време, док примењен на Бога означава вечност, тако и израз беше, када говоримо о нашој природи, означава време које је за нас прошло, односно одређену временску границу. Међутим, када говоримо о Богу, он изражава вечност. Дакле, када слушамо о земљи и човеку, не би требало да о њима претпостављамо ништа више од онога, што је својствено створеној природи. Све што је створено, ма шта да је то, настало је у времену или у одређеним временским границама. Син Божији не само да је изнад сваког времена него и изнад свих векова. Он је њихов Творац и Саздатељ. Кроз Њега је и векове створио, каже апостол (Јевр. 1; 2). Разуме се да Творац постоји пре Својих створења. Међутим, будући да су неки у тој мери безосећајни да и после тога имају високо мишљење о свом достојанству, реч Божија помоћу израза створи и човек беше предупређује такву мисао слушалаца и поништава сваку бестидност. Све што је створено, како земља тако и небо, створено је у времену и има свој временски почетак. У њима не постоји ништа беспочетно, јер је све то призвано у биће у одређеном времену. Дакле, када чујеш речи: створи земљу и човек беше, узалудно ћеш празнословити и плести само бескорисно бунцање. Рећи ћу ти и нешто више. Шта је то? Чак и да је о земљи речено: у почетку беше земља, а о човеку: у почетку беше човек, ни у том случају не би требало да о њима претпостављамо ништа више од онога, што сада о њима знамо. Већ и саме именице „земља“ или „човек“ које стоје напред, ма шта да се о њима касније говори, не допуштају нам да у свом уму замишљамо било шта друго, осим онога што сада знамо о њима. И сасвим супротно од тога, именица „Логос“ (Реч), чак и кад би о Њему било речено нешто неважно, сама по себи не допушта да при том помишљамо на нешто ниско и ништавно. О земљи се даље каже: Земља беше невидљива и неустројена (пуста). Рекавши да је Бог створио земљу и поставио њој својствене границе, писац (Књиге Постања) без бојазни наставља да приповеда о њој, знајући да нико неће бити толико неразборит да земљу сматра беспочетном (безначалном) и нествореном. Именица „земља“ и глагол „створи“ довољни су да и најнеразумнијег човека убеде да земља није нити вечна нити беспочетна, него да припада оном броју ствари које су настале у времену.

3. Осим тога, израз беше, када се употребљава у вези са земљом и са човеком, не означава једноставно биће (постојање), него, у случају човека, означава и његово порекло из одређене земље а у случају земље и својства њеног постојања. Ни о Елкану није речено да је био само човек, него је додато и објашњење одакле је он био: из Раматајим Софима. О Логосу се не говори тако. Стидим се и да поредим такве ствари! Ако забрањујемо да се праве поређења међу људима који су међусобно веома различити по достојанству иако им је суштина иста, зар онда није крајње безумље да се праве таква поређења тамо, где постоји безгранична разлика и по суштини и по свему осталом? Нека буде милостив према нама Онај, на Кога тако хуле! Не мислим да су потребна таква расуђивања, али су нам повод за њих дали они, који се наоружавају против сопственог спасења.

Дакле, шта ја то говорим? То, да израз беше у односу на Логоса, као прво, изражава вечност Његовог бића (постојања): У почетку беше Логос. Као друго, то исто беше указује да Логос беше у некога. Будући да је Богу по преимућству својствено вечно и беспочетно (безначално) биће, онда је првенствено то и изражено. Затим, неко ко слуша: У почетку беше Логос, могао би да помисли да је Он и нерођен. Таква мисао предупређује се тако што је пре напомене о томе шта беше Логос, речено да Он беше у Бога. Да Га, опет, неко не би сматрао речју која је само изговорена или замишљена, додавањем члана (?) и изразом у Бога, отклоњена је и таква мисао, о чему сам већ говорио. Није речено: беше у Богу, него у Бога, чиме се означава Његова вечност по ипостаси. То се још јасније испољава додавањем израза: И Логос беше Бог. Хоће ли било ко рећи да је тај Логос створен? Ако је тако, шта је онда спречавало да се на почетку каже да је Бог створио Логоса (Реч)? Говорећи о земљи, Мојсеј није рекао: У почетку беше земља него је рекао да ју је створио Бог и да од тада она беше. Шта је, дакле, спречавало Јована да на сличан начин каже да у почетку Бог створи Логоса (Реч)? Ако је у расуђивању о земљи Мојсеј страховао да је некако не назове нествореном, онда би због тога далеко више морао да страхује Јован у односу на Сина Божијег, ако би Он био створен. Будући да је видљив, свет сам по себи проповеда о Творцу: Небеса казују славу Божију (Пс. 18; 1). Међутим, Син је невидљив, и при том неупоредиво и безгранично узвишенији од твари. Дакле, ако нам овде, где нису биле неопходне ни речи ни поуке да бисмо свет сматрали створеним, пророк даје да јасно и пре свега то видимо, онда је далеко више било потребно да то Јован каже о Сину, уколико је овај створен. Неки ће, међутим, рећи да је то сасвим јасно рекао Петар. Где и кад? Онда кад је говорио с Јеврејима и казао: Господом и Христом учинио је Бог Њега (Дела ап. 2; 36). Због чега не додајеш и речи које следе, односно: Овога Исуса, кога ви распесте. Или пак не знаш да се неке изреке односе на непропадљиву природу, а неке на оваплоћење? Ако све то будеш разумевао у односу на Божанство, на крају ћеш закључити да је Божанство било изложено страдањима. Ако пак оно није подложно страдањима, онда није ни створено. Ако би крв истицала из саме божанске и неизрециве природе, и ако би уместо тела оно (божанство) било расечено и клиновима прибијено за крст, онда би твоја брзоплетост и имала неке основе. Како ни сам ђаво не би богохулио на такав начин, због чега ти лицемерно прихваташ на себе такво неопростиво незнање, каквим се ни демони не заклањају? Поред тога, речи Господ и Христос не односе се на суштину него на достојанство. Прво означава власт, а друго помазање. Дакле, шта говориш о Сину Божијем? Кад би Он био створен, онда би такви изрази били неприкладни. Не може се ни замислити да је Он најпре био створен, и да Га је Бог затим поставио за Господа и Христа. Он неотуђиво поседује началство, и поседује га по самој Својој природи и по Својој суштини. Кад су Га упитали да ли је Он цар, одговорио им је: Ја сам за то рођен (Јн. 18; 37). Петар овде говори о Њему као о постављеном за Господа и Христа, али се то односи само на оваплоћење.

4. Зашто се чудиш ако Петар то каже? Разговарајући са Атињанима, и Павле Га назива само човеком, говорећи: Установио је дан у који ће судити васељени по правди преко Човека којега одреди и даде свима веру васкрснувши га из мртвих (Дела ап. 17; 31). Он овде ништа не говори нити о икони Очевој нити о Његовој једнакости са Оцем, нити о томе да је Он сјај славе Његове. Тако је и требало. Тада још није било време за такво учење, и било је пожељно да они најпре прихвате да је Он човек и да је васкрсао. Тако је поступао и Сам Христос. Од Њега је научио и Павле, који је на тај начин устројио своје проповеди. Христос нам није одмах открио Своје божанство, и најпре су Га сматрали за пророка и Христа, односно, за обичног човека, да би тек касније, кроз дела и речи, открио ко је уистину Он. Због тога и Петар на почетку користи тај начин изражавања. То је била његова прва свенародна проповед упућена Јеврејима. Будући да они још нису били у стању да препознају Његово божанство, апостол им упућује беседу о оваплоћењу како би њихов слух, навикнут том беседом, био наклоњен и осталом учењу. Ако неко хоће да прочита читаву проповед апостола, од самог почетка, биће му јасно о чему говорим. Апостол Петар Га такође назива човеком и исцрпно расуђује о Његовом страдању, васкрсењу и рођењу по телу. Када апостол Павле каже: По телу беше рођен од семена Давидова (Рим. 1; 3), он нам напомиње оно исто што и речи учинио Га је (Дела ап. 2; 36) употребљене у односу на оваплоћење, као што и ми исповедамо. Напротив, син грома говори нам овде о неизрецивом и превечном бићу. Због тога је и изоставио реч створи и употребио реч беше. Да је Син Божији створен, онда би било посебно нужно да се на то тачно и укаже. Како се Павле плашио да неко од неразумних не претпостави да је Син већи од Оца и да ће се Онај Који је родио једном потчинити Њему, у Посланици Коринћанима говори: Када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога Који Му све покори (1. Кор. 15; 27), јер би неко могао помислити да ће се некад Отац покорити Сину, заједно са целокупном творевином. Ако се, дакле, Павле плашио таквих неразборитих мнења, онда би се, у случају да је Син Божији створен, Јован у много већој мери морао плашити да ће Га неко сматрати нествореним, и то би морао да разјасни пре свега осталог. Међутим, како је Син рођен, сасвим је праведно што ни Јован ни било који други апостол или пророк није рекао да је Он створен. Када би уистину било тако, онда ни Сам Јединородни не би пропустио да то каже. Онај Који је услед снисхођења тако смирено говорио о Себи, утолико пре не би то прећутао. Сматрам и верујем да би Он радије прећутао о величини коју је имао него што би, у случају да је нема, пропустио да каже да Он ту величину не поседује. Било је то долично побуђивање ка прећуткивању и жеља да се људи науче смиреноумљу, због чега је и Он ћутао о оној величини која Му припада. Овде, међутим, не можеш да нађеш ниједан исправан изговор за прећуткивање. Ако би Он био створен, због чега би онда прећутао Своје порекло, када није спомињао ни много тога, што Му уистину припада? Онај Који је, поучавајући смиреноумљу, често унижено говорио о Себи и Самоме Себи приписивао и оно што Му, у ствари, није својствено, утолико пре не би пропустио да каже да је био створен. Или можда не видиш да Он Сам и говори и дела с циљем да Га нико не сматра нерођеним, тако да чак и о Себи говори привидно несагласно са Својим достојанством и суштином, нисходећи до смирења пророка? Изреке као што су: Како чујем, онако судим (Јн. 5; 30) и Он (Отац) Ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим (Јн. 12; 49) и њима сличне својствене су само пророцима. Ако се у жељи да уклони такву претпоставку Он није устручавао да о Себи изговори тако смирене речи, онда би утолико пре на сличан начин говорио да је био створен, како Га нико не би сматрао нествореним: „Немојте мислити да сам Ја рођен од Оца. Ја сам створен а не рођен и нисам исте суштине као Он.“ Он је, међутим, чинио сасвим супротно. Користио је изразе који невољно приморавају да супротно мишљење усвоје чак и они који то не желе. Он тако каже: Ја сам у Оцу и Отац у Мени (Јн. 14; 10), Толико времена сам са вама, и ниси Ме познао, Филипе? Ко је видео Мене, видео је Оца (ст. 9), Да сви поштују Сина као што поштују Оца (Јн. 5; 23), Као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (ст. 21), Отац Мој до сада дела, и Ја делам (ст. 17), Као што Отац познаје Мене и Ја Оца… Ја и Отац једно смо (Јн. 10; 15. и 30). Стално употребљавајући изразе „као што“ и „тако“, показује да је Он једно с Оцем и да има суштину нераздељиву од Његове. Силу Своје власти Он испољава како у тим, тако и у многим другим изрекама, на пример: Ћути, престани (Мк. 4; 39), Хоћу, очисти се (Мт. 8; 3), Душе неми и глухи, Ја ти заповедам, изиђи из њега (Мк. 9; 25) и Чули сте како је казано старима: не убиј. А Ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свог ни за што бити крив суду (Мт. 5; 21–22). И све друго, слично овоме, што је Он давао као закон и чудотворио, довољно показује Његову власт. Боље речено, и најмањи део тога може да увери људе који нису сасвим безосећајни.

5. Није такав дух славољубља, јер разум људи које привуче ослепљује чак и у погледу најочигледнијих ствари, подстичући их да противурече чак и прихваћеним истинама. Друге, пак, који врло добро разумеју истину и уверени су у њу, приморава да јој се лицемерно супротстављају. Тако се догодило и Јеврејима. Они Сина Божијег нису одбацили услед незнања него зато да би стекли уважавање народа. Заволеше више славу људску него славу Божију (Јн. 12; 42). У жељи да угоде другима жртвовали су сопствено спасење. Немогуће је да онај, ко се додворава привременој слави, добије славу од Бога. Због тога је Христос и прекорео Јевреје, говорећи: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединог Бога не тражите (Јн. 5; 43). То је неко снажно пијанство. Човек који је обузет том страшћу (славољубљем, празнослављем) постаје непоправљив. Отргнувши душу својих заробљеника од неба, она је прикива за земљу и не допушта јој да види истиниту светлост. Та страст приморава душе да се непрестано крећу кроз жабокречину и да се приближе владарима, толико моћним да владају над њима чак и кад ништа не наређују. Чак и онда, када му то нико не заповеда, човек оболео од ове болести чини све за шта само мисли да би могло угодити његовим господарима. Због њих се облачи у празничну одећу и украшава своје лице, не бринући се о себи него о угађању другима. На трг изводи пратњу да би заслужио дивљење других и све остало, ма шта да чини, предузима ради угађања другима. Постоји ли душевна болест која би била тежа од ове? Човек често скаче у понор само зато, да би му се други дивили. Наведене Христове речи довољно указују на сву неподношљиву силу ове страсти. Она се може препознати и у следећем. Ако некога од оних грађана, који имају велике расходе, упиташ због чега расипа толико злата, он ти неће говорити ништа друго осим да угађа гомили. Ако га поново упиташ: шта је гомила, он ће ти одговорити да је то нешто бучно, узбуркано и углавном глупо, што без циља тумара тамо – амо слично морским таласима и што је често састављено од разноликих и супротних мишљења. Зар онај, који има таквог господара, није достојан највећег жаљења? Уосталом, када се за њу (гомилу) привежу мирјани, то још увек није толико опасно иако, у суштини, и јесте опасно. Међутим, када они, који говоре да су се одрекли света, страдају од те или неке још трагичније болести, онда то представља највећу опасност. Мирјани расипају само новац, док се овде опасност дотиче душе. Кажи ми, зар није највећа бесмислица и безумље то, што праву веру мењају за славу и што, желећи да се сами прославе, понижавају Бога?

Иако у себи носе велику штету, остале страсти доносе и извесно задовољство, мада привремено и кратко. Тако, на пример, користољубац, винољубац и женољубац имају неко задовољство, иако краткотрајно. Међутим, они који су обузети страшћу славољубља увек живе горким животом, лишеним сваког задовољства. Они не досежу оно што толико љубе, а то је општенародна слава. Иако привидно и уживају у њој, они се, у ствари, тиме не наслађују, јер то заправо и није слава. Услед тога се и сама ова страст не назива славом него славољубљем (празнослављем)?. Праведно су је сви стари називали славољубљем (празнослављем), јер је испразна и у себи нема ништа блиставо и славно. Личине (маске) споља могу изгледати светло и пријатно, али су изнутра празне. Услед тога, оне још никад и ни у коме нису побудиле љубав, иако се може учинити да су допадљивије од телесних (природних) лица. Исто тако, или још више, слава у гомили прикрива ту мучну и тешко излечиву страст. Она само споља изгледа светло, док изнутра није само празна него је преиспуњена срамотом и суровим мучењем. Где се, питаш, рађа та безумна страст, која не доноси никакво задовољство? Нигде, осим у ниској и ништавној души. Човек којег привлачи слава није у стању да мисли на нешто велико и племенито. Он нужно постаје срамотан, низак, нечастан и ништаван. Зар уопште може нечему да вреди онај ко ништа не чини за врлину и има за циљ само да се допадне људима који не заслужују никакву пажњу, и у сваком случају следи њихов погрешан и заблудни пут? Ако би га неко упитао: шта ти мислиш о гомили, он би несумњиво одговорио да је сматра неуком и беспосленом. Шта то значи? Зар ти желиш да постанеш сличан тој гомили? Ако би га и то неко упитао, не верујем да би одговорио како жели да и он постане такав. Зар онда није смешно да тражимо славу од оних на које ни у ком случају не желимо да личимо?

6. Ако кажеш да је у гомили мноштво људи и да они чине једну целину, онда је управо због тога и треба презирати. Ако сваки из гомиле заслужује презир, онда утолико пре сама гомила заслужује још већи презир. Када се окупе, глупост свакога од њих постаје још већа, јер се увећава услед многобројности. Због тога је свакога од њих појединачно тешко поправити уколико би се неко прихватио тог дела, премда не би било лако ни поправити све њих заједно, јер се у том случају њихово безумље увећава. Они се руководе животињским навикама и, у сваком случају, следе мишљења једни других. Реците ми онда, хоћете ли у таквој гомили тражити славу? Не, преклињем вас и молим. Та страст је све изопачила. Она је родила користољубље, завист, клевете, лажне оптужбе. Она наоружава и разјарује људе који нису претрпели никакву увреду, а против оних који никакву увреду нису нанели. Онај, којег је обузела ова болест, не зна за пријатељство, не памти благонаклоност, не жели никога да поштује. Напротив, он из душе избацује свако добро, несталан је и неспособан за љубав, наоружава се против свих. Иако је мучна и неподношљива, сила гнева не може непрестано да помућује дух него само онда кад је разјарују други. Напротив, страст славољубља (празнославља) је свагда присутна и не постоји време кад се она повлачи, јер је разум не спречава и не кроти. Она је увек присутна, и не само да побуђује на грех него, чак и да учинимо неко добро, она то добро отима из руку. Догађа се и то да она уопште не допушта да се започне добро дело. Ако Павле лакомост назива идолопоклонством (Еф. 5; 5), како би онда требало назвати њену мајку, корен и извор, односно славољубље? Не може се наћи ни назив који би био достојан тог зла!

Устанимо, возљубљени, збацимо ту порочну одећу, поцепајмо је и исецимо, будимо једном слободни истинском слободом и осетимо достојанство какво нам је Бог даровао. Занемаримо славу у гомили. Не постоји ништа толико смешно и понижавајуће као што је та страст, ништа није толико испуњено стидом и срамотом. Сваки може да види да је жудња за славом неславна, и да се истинска слава састоји у презирању славе и у њеном ниподаштавању, док све треба говорити и делати само да бисмо угодили Богу. На тај начин и ми можемо да добијемо награду од Свевидећег, уколико нам буде довољан тај један посматрач. Зашто су нам уопште потребне друге очи, кад сва наша дела види управо Онај, Који ће им и судити? Како је то неусклађено! Ма шта да чини слуга, он све ради да би угодио господару и не тражи ништа осим његове пажње. Он не жели да на своја дела привуче туђу пажњу, макар ти посматрачи били и важни људи, и он има за циљ само да га види његов господар. Међутим, ми који изнад себе имамо тако великог Господара, тражимо друге посматраче, од којих не можемо имати никакве користи и који својим погледима могу само да нам нашкоде и да сав наш труд учине узалудним. Молим вас да не буде тако! Онога, од Којег ћемо добити награде, признаваћемо и за посматрача и за прославитеља наших дела. Ни у чему се нећемо ослањати на људске очи. Ако бисмо ипак пожелели да славу стекнемо и међу људима, задобићемо је онда, када будемо тражили једино славу од Бога. Речено је: Прославићу оне који Мене прослављају (1. Сам. 2; 30). Богатством посебно обилујемо онда, када га презиремо и када једино од Бога тражимо богатство, јер је речено: Иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати (Мт. 6; 33). Тако поступите и у погледу славе. Бог ће нам и богатство и славу дати у изобиљу тек онда, када постану сасвим безопасни за нас. Тај дар постаје безопасан тек онда кад не влада над нама као над слугама и кад нас не потчињава себи него, напротив, остаје под нашом влашћу као (под влашћу) господара и слободних. Бог нам због тога и не допушта да љубимо богатство и славу, како они не би завладали над нама. Када пак достигнемо савршенство, Он ће нам их изобилно даровати. Кажи ми, ко је славнији од Павла, који је говорио: Не тражим славе од људи, ни од вас ни од других (1. Сол. 2; 6). Ко је срећнији од онога који ништа нема а над свим влада? Када се, као што сам рекао, не будемо потчињавали њиховој власти (власти богатства и славе), тада ћемо и њих поседовати, тада ћемо и њих задобити. Дакле, ако желимо да стекнемо славу, онда ћемо се чувати славе. Испунивши закон Божији, можемо задобити и овдашња и обећана блага, благодаћу Христа, с Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава у векове векова. Амин.