СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ЧЕТВРТА ГЛАВА

И сам Исус имаше око тридесет година (Лк. 3; 23), када је дошао да прими крштење од Јована. То је учинио да би постидео маркионите. Да се није обукао у тело, због чега би онда приступао крштењу? Знај да божанственој природи није потребно крштење. Даље, то што се каже да Му је било око тридесет година, уверава нас у Његово човештво. Он каже: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15), јер су ослободиоци и цареви од свештеника добијали помазање и Закон. Као што се обукао у тело и показао да је изложен телесним потребама, тако је и крштењу приступио да би потврдио истинитост свога човештва, превасходно због тога да би Својим крштењем оконцао крштење Јованово, будући да је поново крстио оне, које је Јован крстио. Тиме је показао и разјаснио да је Јован крштавао само до Његовог доласка, јер је истинско крштење открио тек наш Господ, који га је ослободио казне Закона ? .

И каже: Остави сада, да не би као лопов ушао у овцији тор, да би постидео фарисеје који су услед своје гордости презирали Јованово крштење и да би упоредо с тим поцаствовао свог весника, као што је и речено: Који се унизи узвисице се (Мт. 23; 12, Лк. 14; 11 и 18; 14). И будући да је Јован објавио: Ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој (Мк. 1; 7), наш Господ је узео његову десницу и положио је на Своју главу: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду, јер је Јован на неки начин био пета Закона („Закон и пророци су до Јована“, в. Лк. 16; 16), а Христос нацало Новог Завета (савеза). Према томе, Христос се крштењем оденуо у старозаветну правду да би примио потпуно помазање и предао га Својим уценицима цисто и неоскрнављено јер је, заједно са Законом, оконцао и крштење Јованово. Христос је био крштен у правди будући да је био без греха, мада је Он Сам крштавао у благодати, јер су остали људи били грешници. Закон је укинуо Својом правдом, док је крштење (Јованово) прекратио Својим крштењем.

Даље каже: Тако нам треба испунити сваку правду, јер је Јован био вратар тора овцијега, у којем је било сабрано и сједињено стадо Израиљево. Према томе, Господ у стадо није ушао силом, него правдом. Дух Свети, који је отпоцинуо на Њему у време крштења, посведоцио је да је управо Он пастир, јер је кроз Јована примио пророцко и свештеницко достојанство. Царско достојанство дома Давидовог добио је још приликом рођења, јер је био рођен у дому Давидовом, док је свештенство дома Левијевог примио кроз друго рођење, у крштењу сина Аароновог. Онај ко већ верује да је Он на земљи имао и друго рођење, нека не сумња ни у то да је посредством тог другог рођења у крштењу Јовановом Он примио и Јованово свештенство. Иако су се тога дана многи крстили, Дух Свети је сишао само на једнога и на Њему је отпоцинуо да би Онај, који се по изгледу није разликовао од осталих, тим знаком био издвојен од свих (осталих). И будући да је током крштења на Њега сишао Дух, кроз Његово крштење је и био дарован Дух.

Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га даво куша (Мт. 4; 1). Зашто Га (даво) није искушавао до старости од тридесет година? Пошто са неба још није било јасног знака Његовог божанства, пошто се Он показао у скромном облицју као и сваки други човек и будући да још није имао велицанствена сведочанства у народу, сатана је одлагао Његово искушавање све до оног доба док се све то не покаже. Када је цуо: Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света он је, наравно, помахнитао, али је сацекао Његово крштење, да види хоце ли се крстити као и они којима је крштење било потребно.

Када је због светлости, која се појавила над водом ? , и гласа, који се спустио са неба, дознао да је Он сишао у воду као онај који испуњава нужност а не као онај којем је то нужно, он је, расудујуци у себи, рекао: ако га не испитам у борби и кроз искушење, не могу ни знати ко је Он. Осим тога, до тога је дошло и зато што Доброцинитељ није требало да се успротиви жељи онога, који је дошао да Га искушава. Он се другације не би усудио да Му се приближи и да Га води, јер није знао како да Га искушава. Сатана није приступио искушавању пре него што се Сам Господ припремио за борбу и силом Духа оденуо за битку.

Тада Исуса одведе Дух у пустињу да Га даво куша. Према Свом обицају, Он није хтео да се успротиви, како они што слушају о томе не би клонули духом и помислили да Он није хтео да се упусти у борбу са Својим кушацем зато што није био у стању да га надвлада. Посебно је то учинио ради тога да нико од неверујуцих не би имао изговор да каже да је Дух познији и нижи од Сина. Уколико би Га одвео само у борбу и битку а не и до части и спокојства, онда би можда исправна сумња овладала оним свадљивцима који би покушали да то испитају. међутим, ако је Дух нижи од Сина, због чега му је онда дата власт да Га одведе у пустињу? Кад Га је одвео у пустињу, Он се открио као онај, који поседује такву власт. А то што Га је Дух одвео у пустињу да би Га кушао даво, исто је што и оно, о чему се говори на другом месту: Како ко може уци у куцу јакога и покуцанство његово отети, ако најпре не свеже јакога? Онда ће и куцу његову опленити (Мт. 12; 29). Дакле, на почетку је свезао јакога и победио га унутар његовог дома, а затим је поцео да проповеда. Поврх тога, открио нам је пут поста, да бисмо уз његову помоц и ми победивали прелести сатанине.

И постивши дана цетрдесет и ноци цетрдесет, напослетку огладне. То се догодило због поражавања непријатеља, како би га јавно и пред свима показао као оптуженог и осуденог. Упоредо с тим, Господ нас је Својим речима научио да смо у слицним околностима дужни да будемо гладни само речи Божије. Због чега за Мојсеја и Илију нигде није речено да су гладовали, док је за Господа речено да је огладнео? Мислим да је тако уцињено зато да би, као прво, само Писмо поразило оне, који тврде да Он није примио тело, а као друго да би сатани дао прилику да приступи искушавању и да каже речи да камење ово постану хлебови (Мт. 4; 3). Господ то није учинио да не би испунио жеље грешника. Оно што је даво затражио у погледу крда свиња, Господ му је и допустио (Мт. 8; 28, Мк. 5; 1. и Лк. 8; 26). Господ то није учинио зато да би испунио његову жељу него да би дао знак, јер нико од житеља града гергесинског није желео да Му изаде у сусрет док тамо није сатворио цуда.

?авола није збунило прво искушење, него Га је одвео у свети град и поставио на крило храма (Мт. 4; 5). И ево, све до сада је то место уздигнуто, иако је сам храм порушен, што је и Сам Господ рекао: неће остати овде ни камен на камену (Мт. 24; 2). међутим, место на којем је Он стајао сацувало се као неко знамење. ?аво Му тада каже: Скоци доле, јер је написано да ће Те сацувати, да како не запнеш за камен ногом Својом (в. Мт. 4; 6). О, кушацу! Ако се на Христу испуњава псалам, зар тамо није записано: Плецима својим заклонице Те (Пс. 90; 4). Не може се догодити да падају они, који су способни да лете, будући да је ваздух под њиховим крилима тврд као и земља. Зар није написано и ово: На аспиду и змију отровну наступацеш (Пс. 90; 13)?

Оно, што му је било потребно, узимао је из Писма док је оно, што му је противурецило, одбацивао. Тако и јеретици узимају из Писма оно, што им је потребно за њихова саблажњива учења, истовремено одбацујуци оно што противуреци њиховој заблуди. На тај начин јасно показују да су уценици овог учитеља ? .

Опет Га узе даво и поведе на гору врло високу… и рече: моја су сва ова царства (в. Мт. 4; 8. и Лк. 4; 6). На основу ових речи безумници мисле да даво има неку власт ? . Овде такоде остаје на снази оно што сам већ рекао о јеретицима: оно што им противуреци, то изостављају, а оно, што им одговара, прихватају. Због тога, ако му на основу речи: моја су.., они приписују неку власт, далеко су од тога да би нас поуцавали истини, и утолико се више разоблицују оним, циме су мислили да ће победити. Нека одмере речи које додаје (даво): мени је предана ова власт… (Лк. 4; 6), јер оне поуцавају да је Творац ових царстава неко други, тј. Онај Који му их је и предао. У наставку каже: Над свим тим имам власт (в. Лк. 4; 6), али не тако, као да он по својој природи има власт, него зато што су то сами људи хтели, јер Писмо каже: Коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате (Рим. 6; 16).

Падни на лице Своје и поклони ми се (в. Лк. 4; 6). Тим речима се јасно показује гордост и надменост онога, који је од почетка желео да буде бог. Тело нашег Господа поуцава све оне, који су у тело одевени, да ће онај, који у битку уде наг, бити победен, јер се тело Христово од почетка обукло у оружје уздржања, а затим приступило борби. Према томе, потребно је моцно оружје против онога, који шаље огњене и оштре стреле (в. Еф. 6; 16). речи да камење ово постану хлебови. Упутио је стрелу која побудује на засицење да би услед глади, коју је Господ осецао након поста, успео да Га збуни и на тај начин искушао Господа. Господ, међутим, није хтео да над Њим завлада глад, јер се Његова глад огрнула постом као панциром. Таква глад је стрелу ситости вратила на кушаца како би онај, који приклања ка спољашњој ситости, научио да постоји и ситост унутрашња, која се споља не показује. Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4; 4, Лк. 4; 4. и 5. Мојс. 8; 3). Према томе, у искушење је пао онај, који се јавио да би искушавао, и изоблицен је био оним, циме је хтео да поуцава. Ако си Син Божији, речи да камење ово постану хлебови. Тим речима су уста сатанина посведоцила да Онај, Који је од Бога, може од камења да начини хлебове.

Тако је Господ разоблицио сатану посредством његових сопствених речи. Ако Бог може да претвори камење и да од њега начини хлебове, нека онда кушац зна да Бог и без хлеба може да насити. Ономе Који нејестиво вештаство претвара у храну, није тешко ни да глад претвори у ситост – али не тако, што ће да испуни неким вештаством ? , него тако што ће саму глад претворити у ситост, слицно ономе што је и кушац тражио да Он сам камен претвори у хлеб. Тако је Господ на гори погазио кушацеве пожуде и сурвао их у бездан, да би их погазили и они народи које је некад он (кушац) газио. Уместо тих пожуда, Он је свима њима подарио изобиље благодати, да би над свима царевала она, коју су некада сви газили (в. Рим. 5; 17).

Као што се фараон утопио у води, у којој је некад давио (јеврејске) младенце, тако је и Давид одсекао Голијатову главу оним истим мацем којим је овај (Голијат) убијао многе. Мојсеј се тајинством крста поверио мору и раздвојио га, а Давид је тајинством камена поразио и погубио Голијата (в. Дела ап. 4; 11). Када је сатана искушавао Господа, Он га је осудио речима његових (сатаниних) уста. Фараон се утопио у водама у којима је утапао; Голијат је убијен мацем којим је убијао, а сатана је телом, које је погубио, био победен и разоблицен у томе да он није бог. На подобије три погружавања посредством којих се крстио наш Спаситељ, Он је три пута био и искушаван. Говори (сатана): речи да камење ово постану хлебови, јер је хлеб средство за исхрану оних, који су рођени од жена. Он каже и ово: Дацу ти царства и славу њихову (в. Лк. 4; 6), јер је такво обецање Закона. И опет каже: Скоци доле на земљу, што знаци да кроз смрт сиде (у земљу). Христа, међутим, није збунило ништа од свега тога: кад Му је даво показивао раскош, Он се није радовао; кад је покушавао да га застраши, Он није клонуо духом него је, идуци Својим путем, творио вољу Свога Оца.

Ма шта да је, једно за другим, сатана предлагао Живототворцу, ништа Га није ражалостило. Тако и нама наше жалости кроз Христа доносе утеху и сви ми у Његовим страдањима задобијајмо спокојство. Чега се то могао уплашити Христос, када је знао да Њему не може нашкодити? У нама се, међутим, цесто појављује страх, јер знамо да нам може нашкодити.

Осим тога, они који кажу да је наш Господ посредством рођења на Себе навукао нецистоту, не схватају да су у заблуди и да се не могу поуцити јер су преиспуњени гордошцу, исто као што се и не плаше, јер се нису покајали. Земља, на коју је дошао Господ, у суштини се не разликује од утробе, јер се и на њој налази свака нецистота. Господ је сишао чак и у гроб, који је меду свим стварима најстрашнији и најпрљавији. Даље – а то треба приметити пре свега осталог – Он на Себе није навукао нецистоту и због тога што је речено да су тела храм Божији. Отуда је јасно да за Бога нема ницега нецистог у томе што ће обитавати у Својим храмовима. међутим, како је требало да Он поништи смрт и да избрише њене трагове, Он је дело запоцео од самог корена, јер тамо где је тело, тамо је и смрт. Корен тела је утроба, јер тамо тело поциње да се уоблицује, и тамо смрт поциње да га уништава. Наиме, код многих жена плод умире оног истог месеца у којем је и зацет, или пак другог, трецег, цетвртог или неког другог месеца (након зацеца). Како, дакле, смрт поциње у утроби а завршава се гробом, шта је друго требало да учини прогонитељ смрти него да још у утроби запоцне борбу с њом и да је настави све до самог краја у гробу, који служи као врата смрти?

Размисли, дакле, на какав је начин Онај, Који је живео у свим човечијим узрастима, хтео да надвлада и да уништи смрт. Постао је плод, и смрт није могла да Га уништи у утроби. Постао је новороденце (младенац), и смрт није могла да уништи онога, који се хранио млеком. Постао је дечак, и током учења којем се подвргао смрт није могла да Га помете. Постао је младиц, и у стремљењима Његове младости смрт није могла да Га саблазни. Постао је уценик, и смрт ни посредством лукавства није могла да Га победи. Постао је учитељ, и смрт није могла да Га разоблици пред истином, којој је поуцавао. Постао је руководитељ, и у заповестима, које је дао, није могла да Му постави замку. Био је зрелог узраста, и (смрт) ни посредством убиства није могла да Га застраши. Умро је, и страшни гроб није могао да Га задржи. Болест није могла да Га обузме јер је био исцелитељ; није залутао, јер је био пастир; није преступио заповести, јер је био учитељ; није се спотакао, јер је био свет. То је пут који је од почетка до краја, од зацеца до васкрсења, Христос показао Својој Цркви.

Ако је дакле, Црква Његово тело, као што каже Павле (Еф. 1; 23; Кол. 1; 18–24), Његов сведок, онда веруј да је и она кроз све то прошла без икаквог оштецења. Како су осудом једнога, Адама, сва тела умрла и морају умрети, тако је и победом овог једног тела Христовог васцела Црква живела и живеце (Рим. 5; 15. и даље). Као што је због тела, која умиру јер су сагрешила, и њихова мајка земља проклета, тако је и ради овог тела које је сама Црква, недоступна уништењу, земља његова од почетка била благословена. Та земља Цркве је тело Маријино, у које је она била засадена. Запази да је и сам ангео, који се јавља и као да у Маријине уши полаже њено семе, јасним гласом поцео да засадује то семе: Радуј се, каже, благословена меду женама (Лк. 1; 28). Затим је и Јелисавета, потврдујуци речи ангела, рекла: Благословена си ти меду женама (Лк. 1; 42). Да би било оцигледно да је због прве мајке земља проклета, друга Мајка је јасним речима названа благословеном.

Ово је рекло (Писмо): (Када заврши даво своје кушање) отиде од Њега за неко време (Лк. 4; 13), односно дотле, док се није припремио да посредством клевете и мржње књижевника спреци победу Господњу. међутим, као и на почетку, он је био победен и на крају, јер је Господ Својом смрцу славно тријумфовао над њим. Иди од Мене, сатано (Лк. 4; 8) (рекао је Господ) и разоблицио га, јер је неизмерно лагао рекавши: моје је царство, не плашеци се при том онога што каже Писмо: Бог господари над свим царствима људским и коме хоце даје их (Дан. 4; 14). Овом реченицом била је одбацена сатанина надменост и гордост, и он више није могао да се супротставља Његовим речима. Господ је ово учинио да би показао какву силу има Његова истина и да би своје верне поуцио да ће они, на основу Његовог дара, несумњиво добити сва блага. Ангели приступише и служаху му (Мт. 4; 11), да би нам на примеру показао да ћемо и ми после крштења бити искушавани, те да ћемо после искушења ступити у Царство Небеско.

Будући да су Јованови уценици слушали беседу свог учитеља са Господом, напустили су га (Јована) и кренули за Господом (в. Јн. 1; 35–41). Како глас није могао да задржи уценике, послао их је код речи (Слова, Логоса). Уистину, доликовало је да се светиљка угаси са појавом сунцевог светла. Из тог разлога је Јован и био меду живима, да би крштавањем Христа оконцао своје крштавање. Након тога је умро, па је и у самом гробу био његов неустрашиви весник, као што је то некад био и у мајциној утроби, која је символ гроба.

Говорећи ? Нашли смо Месију (Христоса) показује да се вест о рођењу Христовом непрекидно сацувала још од времена мудраца и да су је појацали Јован, који Га је крстио, и сведоцење Духа. Када се након тога Господ удаљио и када се поново сакрио за време Свог цетрдесетодневног поста, скрушене душе су силно желеле вести о Њему, јер су биле Његови изабрани сасуди (упор. Дела ап. 9; 15), као што је и Он Сам рекао: Ја вас изабрах и пре постања света (упор. Јн. 15; 16, 1. Петр. 1; 20, Еф. 1; 4 и Откр. 17; 8). Изабрао је Галилејце, народ неразумни (јер их је пророк назвао народом неразумним који живи у тами, али који ће видети светлост), како би постидео познаваоце Закона: Изабрао је, каже, лудо пред светом да посрами мудре (1. Кор. 1; 27). Из Назарета може ли бити шта добро (Јн. 1; 46)? Тако је одговорио ? јер је написано да ће се Христос родити у дому Давидовом и у Витлејему, док је овај ? рекао да се Христос јавио у Галилеји и да је рођен у Назарету. Из Назарета може ли бити шта добро – јер је пророк рекао да ће у Витлејему устати господар и кнез. Чувши да је из Назарета, Натанаил је зато и упитао: „Зар благи кнез може да доде из Назарета, када Писмо не говори то о Њему?“ Како је Господ видео да је он о Њему изрекао добро сведочанство, и да у томе није био слицан књижевницима који су се бавили цитањем Писма с лукавим и искривљеним циљевима, тумачеци га по сопственој вољи, Он је рекао: Ево правог (књижевника) Израиљца у коме нема лукавства (Јн. 1; 47). Пре него што је познао Господа, он је (Натанаило) упитао: зар ће из Назарета, а не из Витлејема, потеци кнез? Након што Га је видео сопственим оцима, он Га није одбацио као остали књижевници. За разлику од других, он више ништа није питао, него је исповедио: Овај је Христос (упор. Јн. 1; 49) и признао да се у Њему испунило то, што је написано о Витлејему и Назарету, односно: Из Витлејема ће изаци… господар Израиљу (Мих. 5; 2 и Мт. 2; 6), и над Галилејцима је заблистала светлост. Народ који седи у тами виде светлост велику (Ис. 9; 2. и Мт. 4; 15).

Чин и празновање Апостола Господњих ?

Додоше људи рибари и постадоше ловци људских душа, као што је и написано: Гле, ја ћу послати многе рибаре… да их лове по свакој гори и по сваком хуму (Јер. 16; 16). Да је послао мудре, могло би се речи да су их они ловили убедивањем или да су их обманули лукавством. Да је послао богате, опет би рекли да су даровањем вештаствених добара преварили народ или да су дељењем новца приграбили власт. На тај начин би и за силне тврдили да су, задививши својом храброшцу, поробили народ или да су га насилно покорили. Апостоли, међутим, ништа од тога нису имали, што је Господ свима и разјаснио на примеру Симона. Он (Симон) беше бојажљив, и престрашиле су га чак и речи слушкиње (в. Мт. 26; 69–70). Био је убог, тако да ни за самога себе није могао да плати порез, односно пола статира (в. Мт. 17; 24–27), као што и сам за себе каже: Сребра и злата немам (Дела ап. 3; 6). Био је прост човек, и када је поцео да се одрице Господа, није знао под каквим изговором да се сакрије. Појавили су се, дакле, рибари, и победили силне, богате и мудре. Велико цудо! будући слаби, они су без икакве силе привукли силне ка учењу свог учитељства, и будући убоги, научили су богате; иако прости људи, учинили су мудраце и науцнике својим уценицима. Овоземаљска наука уступила је своје место научи над наукама.