СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ДЕСЕТА ГЛАВА

Кад ? су се појавила двојица желеци да за себе одаберу такво место којим би превазилазили своје другове, Господ им је рекао: Можете ли пити цашу Коју ћу Ја пити (Мт. 20; 22), да би их поуцио да се место превасходства даје по заслузи. Због тога апостол и каже: Зато и Њега Бог високо уздиже и прослави (Филипљ. 2; 9), пошто нико није био толико умањен у својој природи као Христос, с обзиром да је Он био из Божанства. Пошто су сазнали да се место даје за дела, Господ на тај начин као да продужује Своје слово: будући да сте већ сазнали да се ово место даје за заслуге, помислите да ће се можда наци и они, који ће се подвизавати више од вас или ће пожелети да се подвизавају. Према Оцевом суду, савршен је онај који својим подвигом превазилази све остале, и за њега је припремљено то место. будући да су ова двојица приступили са циљем да по изабрању и без заслуга добију (прво место), Господ их је одбио, претварајуци се да нема власти ? , да их не би ражалостио. Тако је и речи: О том часу нико не зна… (Мт. 24; 36) рекао због тога да Га не би даље испитивали о томе. Није ваше да знате времена и рокове (Дела ап. 1; 7), рекао је Он. Када су се остали апостоли разгневили на њих, свима је открио о чему је реч, говорећи: Који хоце меду вама да буде први, нека вам буде слуга (Мт. 20; 27). Тим путем сви људи имају приступ ка власти.

Господ је, дакле, молбу синова Зеведејевих положио пред њихове оци као венац којим се овенцава онај, што на борилишту превазилази све остале. И апостол на тој основи устројава своје учење, говорећи: Објавите намере срца и тада ће свакоме бити похвала од Бога (1. Кор. 4; 5). Чак је и Валаам био изабран за прорицање (4. Мојс. гл. 22–24), синови Илијеви за свештенство (1. Сам. 2; 12–17), а Јеровоам за царство (1. Цар. 11; 26–40). Због тога апостол каже: Да се и ја не покажем недостојан (1. Кор. 9; 27) ? , и то је рекао да би поуцио колико мало цени свако изабрање по небеској одлуци ? , док високо поставља вољу. Да би ти боље разумео ову истину, научи да, уколико неко говори језицима ангелским ? , не цини то по сопственој вољи, него по изабрању Божијем, док онај који љуби има сопствени избор (упор. 1. Кор. 13; 1). Због тога је љубав узвишенији и превасходнији пут (1. Кор. 12; 31) него онај, који не зависи од сопствене воље, као што су, на пример, познавање пророштва и тајинстава и премештање гора. И ако раздам све имање своје сиромасима (1. Кор. 13; 3), као што су то учинили Ананија и његова жена, јер они то нису учинили из љубави (Дела ап. 5; 1–5), и ако предам тело своје, као што је то учинио Искариот – тим речима уци да изабрања, о којима је говорено, без љубави не доносе никакву корист; корист доноси једино изабрање по сопственој вољи. Због тога каже: Љуби Господа Бога свога, јер… ово је прва и највеца заповест (Мт. 22; 33). Каже још и ово: Ако раздам све имање (сиромасима) као што цине фарисеји (упор. Мт. 6; 2) и Ако предам тело своје да се сажеже огњем као што се то догодило оној педесеторици људи јер Илију нису називали пророком по истинској вери, говорећи: човече Божији, цар је заповедио, сиди (2. Цар. 1; 9–12) ? , и заридали су пред лицем Божијим заједно са оним који их је послао, и своја тела предали су огњу Господњем, да би с вапајима били сажежени, јер у њима није било Господа. То се догодило и са дружином Корејевом, коју је земља прогутала због недостатка ревности према божанственом служењу (4. Мојс. 16; 1–35). У дане Седраха, Мизаха и Авденага многи су желели да буду бацени у огањ, да би се и њима догодило оно, што се догодило овој тројици младица (Дан. 3; 1–30). У Авраамово време су многи прехрањивали сиромахе, рачунајуци да ће можда доци ангели и благословити их.

Сви су они настојали да се уподобе достојним људима, али не због љубави према добру него због сопствене користи. Такав је био и Валаам, који је подигао седам жртвеника (4. Мојс. 23; 1). будући да је слушао како су молитве предака биле услишене ради жртава које су принели, он је и сам принео жртву (4. Мојс. 22; 2–4). Јефтај је подражавао поступак цара моавског. међутим, Бог му се смиловао јер је имао то једно дете и јер је жртвовао човека а не животињу, иако је то учинио због несреце а не због љубави (Суд. 11; 30–40). Да је Јефтају изашао у сусрет неко од његових слугу, он би га без оклевања убио. међутим, у циљу упозорења и да човек не би убијао човека, Бог му је у сусрет послао кцер, да би се и други уплашили и да не би приносили људе на жртву Богу ? . Оно што се догодило Аврааму (1. Мојс. 22; 1–14) указује на тадашњи обицај да се на жртву приносе сопствена деца и збило се због тога да се родитељи не би избезумљивали ? него да би се радовали када добровољно приносе на жртву своју децу ? или кад ова бивају лишена живота. И ето, код Авраама, који је радосно принео на жртву свог сина, уместо тог једног било је касније много деце. Због тога је Бог отворио многа врата ?? , како би људи постали пријатељи Божији, као што су и Авраам и многи други били пријатељи Божији.

Реци: неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12; 32) треба управо тако и схватити. Господ бесплатно (без наше заслуге, прим. прев.) опрашта грехе многима и Његово крштење бесплатно ослобада верујуце од казне. међутим, грехове таквог човека ?? на овој земљи не опрашта ни Господ ни Његово крштење, па чак ни милосрде Божије, које добрим делима прикрива зло и на крају га сасвим прекрива. Господ није рекао да за таквог човека нема плате и освете, него да му се не може безразложно (бесплатно, по благодати) опростити. Другим речима, чак и ако би испунио свако добро и све извршио по правди, ни тада му не би могло бити безразложно (по благодати) опроштено, него би му било узврацено у геени. Давид је, упркос томе, успео да врати своју праведност након човекоубиства које је поцинио (2. Сам. 11) ?? . Отворено говорим: осим овог греха богохуљења, нема грехова који удаљују или ће удаљити грешника од покајања, јер остали грехови не спрецавају човека да се освешта посредством других дела, тако да за ово прво узвраца у геени, док за ово друго наградује у Царству (небеском). Павле није тако богохулио да за њега није било покајања; јер многи хуле и прогањају, али не хуле на тај начин ?? .

Говореци: Бице крив за грех у векове (в. Мк. 3; 29), утврдује да се њему греси не опраштају. Треба да приметиш објашњење присаједињено тим речима: бице крив, циме потврдује да ће тај човек добити што је заслужио и, упоредо с тим, порице да ће му бити опроштено. Господ прави разлику измеду плате и опраштања, мада се то не види јасно. Наиме, он није рекао: бице грешник, безбожник или неправедник него: бице крив и осуден. Сребро и без ватре можеш да изглацаш и оцистиш, али без ватре не можеш учинити да прокљуца и да се разбукти. Слицно томе је и оно што говори: неће му бити опроштено ни у овом, ни у оном веку. Или је то, можда, рекао о оном времену које је провео на земљи, а не о будућем. Видели су Га обученог у тело и из тог разлога многи су посумњали у Његово божанство; међутим, нису имали никаква предубедења у погледу Духа Светога. Због тога каже: И ако рече ко реч против Сина човечијега, опростице му се, а који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овом веку, ни у будућем (Мт. 12; 32). Те речи се могу протумацити као двојака плата, односно да ће се човек овде муцити а да ће тамо бити уништен. Не добијају сви преступници плату још у овом свету; међутим, они који хуле на Бога захтевају одмазду и овде и тамо, као Искариот којем се сва утроба просула.

Погледај како је Петар својим гневом показао да је Ананија сагрешио против Духа Светога (Дела ап. 5; 3–5). Тако се догадало са богохулницима тога времена; у наше време, међутим, хуле на Бога услед незнања. Дакле, сви који су рођени могу да се покају и због тога би оном, који не може да се покаје, било боље да се није ни родио. Сви добијају опроштај кроз покајање, било да су сагрешили са знањем или у незнању. Господ није рекао: неће наци милосрде и милост, него: неће му се опростити. Уколико би у овом свету добио одговарајуцу казну, можда би у оном нашао милосрде. Дакле, будући да не опрашта, Он као Судија оглашава колико је велики преступ преступника; уколико пак опрашта, онда Он, као Милосрдни, показује колика је штедрост оног благог Бога у Којем обитава пуноца (упор. Кол. 2; 9). Немој мислити да Бог не опрашта ако се грешник каје, јер кроз такво богохуљење сатана не допушта човеку да приступи покајању. Из незнања, каже, учиних (1. Тим. 1; 13). Дакле, о онима који свесно настављају да греше, каже: неће им се опростити. О томе сведоци Јуда Искариот, јер скрушеност његовог срца и покајање нису били примљени. Онима, који су Христа прогласили сауцесником демона (Мт. 12; 24), дат је и удео демона, јер према демонима ни у овом ни у оном свету нема милости. И премда је демон казао: Ти си светац Божији (Лк. 4; 34), они су говорили: У Њему је дух нецисти (Мк. 3; 30). Сагласно томе, они су достојнији проклетства него тај демон. Богохуљење је нужно својствено сваком греху; међутим, у таквом богохуљењу садржи се несумњива бестидност, јер су знали да је Господ изрекао пресуду према којој онима, који свесно греше, неће бити опроштено. Најзад, сами Јевреји су донели такву наредбу да онај, који Га призна за Христоса, а не онај који Га назове давоиманим, буде протеран и одлуцен од синагоге (в. Јн. 9; 22). Треба да разумеш да је то било богохуљење без икакве потребе, због чега и неће бити опроштено.

Тада Му доведоше бесомуцног који беше глув, нем и слеп (Мт. 12; 22) ? , у којем је био изображен сам (јеврејски) народ, као што је рекао Исаија пророк: учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и оци да им се затворе да не виде оцима својим и ушима својим да не чују (Ис. 6; 10). На то додаје: Исцели га тако да му даде способност да чује, види и говори, циме изображава оне који су поверовали у Њега.

Да је пророк, знао би ко је и каква Га жена дотаце, јер је грешница (Лк. 7; 39). А ти, Симоне, ако си је знао, због чега си јој допустио да доде на твоју гозбу? Ти чак ни из тога, што ниси могао да спрециш Његову скривену вољу која ју је довела (на твоју гозбу), ниси познао да је Христос Бог. Двојица беху дужни једном повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет (Лк. 7; 41), да би јасно показао да њихове грехе процењује на долицан начин. рече Симону фарисеју: Удох ти у куцу, ни воде Ми на ноге ниси дао (Лк. 7; 44). Добро се догодило да Му није дао ни воде за ноге Његове, и тиме спрецио да оне буду опране сузама грешнице, које је она припремила за свог Искупитеља. Вода, којом су опране Његове ноге, није била загрејана на ватри, јер су сузе ове грешнице пламтеле љубављу према Њему. Она је учинила Господу то изванредно умивање јер је Он њој дао дарове достојне надметања (тј. дарове достојне да се упореде са таквим поступком, прим. прев.). Умивен је био Онај што је лежао ? , а као награду за своје умивање дао је оцишцење. Његова човечија природа била је умивена и лежала је, док је она божанска (природа) наградила. Једино је Његова човечија природа могла бити умивена, али је, исто тако, једино Његова божанска природа могла да умије (опере) невидљиве грехе ове жене. Дакле, Она је Њему начинила купељ од суза, а Он јој је као награду дао опраштање грехова. Она је својим сузама опрала прашину с Његових ногу, а Он је Својим речима оцистио недостатке њеног тела. Она је Њега умила својим нецистим сузама, а Он је њу опрао Својим цистим речима. Жена је опрала прашину на ногама Господњим, а Он је у замену опрао њену нецистоту. Ноге Господње биле су опране сузама, док су речи Његове дале опроштај грехова.

Целива Ми ниси дао, а она, откако уде, не преста целивати Ми ноге… Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има (Лк. 7; 45, 47). Тим речима потврдио је истинитост Својих телесних удова. будући да је Он уистину имао опипљиво тело, она га је поквасила (сузама), осушила и помазала. Нека, дакле, плацу покајници и нека јадикују грешници да би, прошавши као кроз отворена врата ?? , стигли до Њега. И они, који воле живот, нека Га моле, јер је отварање закљуцаних врата благовештено онима који су ленцарили на својим борилиштима, и нису себи припремили награду за добра дела.

Сузе грешнице пале су и опрале место на којем је било записано оних пет стотина динара Његових дужника. Нужда ју је научила да заборави на страх при погледу на Онога, Који не презире прозбе невољника, али одбија охолост гордељиваца. Због тога је Господ за унесрецене повисио Свој глас у милосрду, и за невољнике отворио Своја уста за опраштање грехова. Онима који су Му указали поцаст похвалио је, и показао према њима ону бригу и љубав какву су и они имали према Њему. Оне, пак, који су Га позвали у госте постидео је, презревши ону љубав какву су они имали према Њему ?? . Веру жене је кроз похвалу свима гласно објавио, а помисли фарисеја кроз разоблицење открио и постидео. Он је постао лекар верујуцих јер Он и јесте Свеисцелитељ, и постао је судија помислима онога, који је сматрао да Он не зна чак ни општепознате ствари.

И посла их два по два по подобију Своме (Лк. 10; 1), тј. као што је и Сам бесплатно и без надокнаде проповедао, нека тако цине и они, као што и каже: На дар сте добили, на дар и дајите (Мт. 10; 8). И рекао је: По подобију Своме, тј. да проповедају истину, творе чудеса и трпе недаце по подобију Његовом (тј. по узору на Њега), да би на тај начин у себи, као на слици, одражавали Њега.

Онај, што је пао са неба, хтео је да се сакрије на земљи ?? , али то нису допустили крв и вода што су на њу пали из ребара Живототворца. И кад је летео по ваздуху, Господ га је и одатле протерао, раширивши руке на крсту. Када се, бежеци, бацио у своју тврдаву, и тамо му се подсмехнуо говорећи: Пашце поред тебе хиљада и десет хиљада (Пс. 90; 7), итд. Кад се удаљио и повукао у бездан, место свог утоцишта, Господ га је и ту прогонио, ослободивши оне који су тамо били свезани и изводеци закљуцане. Наслуцујуци то, подстицао је x елате да кажу: Сиди, сиди, да видимо, па ћемо веровати (Мк. 15; 32), да би он на тај начин као ветар, силовити и погубни, спокојно могао да остане у својој тврдави.

Видех сатану где паде с неба као муња (Лк. 10; 18), не тако као да је он уистину био на небу; то нипошто не ознацава ни оно што каже: Изаци ћу на небо, изнад звезда Божијих поставицу престо свој (Ис. 14; 13), него је видео сатану како из своје велицине, власти и господства пада с неба као муња. Он није пао с неба јер ни муња, која исходи из облака, не може да падне са неба. Због чега је, дакле, рекао: Паде с неба као муња? Због тога што је сатана у трен ока био срушен пред победоносним крстом. Након што су ништавни људи били помазани и постали изасланици Онога Који их је послао, након што су пошли с необицним знаковима за протеривање болести, жалости и других недаца, додаје се да је сатана изненада, као муња из облака, пао са своје власти. Пошто је правда дозволила змији да уједа у пету (1. Мојс. 3; 15), милосрде је посредством крста узвисило пету да би она, задобивши поново своју моц, надвладала змију. Ово објашњава следећим речима, говорећи: На сву силу вражију (Лк. 10; 19) која је уништена крстом. Даље каже: Ево, дајем вам власт да стајете на змије и скорпије (Лк. 10; 19), јер је поништио заблуду која је владала посредством змије, да би се зацарила истина Онога Који је дао власт да стају на змије и скорпије, односно на њиховог цара ?? . Пошто је он победио Евину пету, њега је погазила Маријина нога.

Хвалим Те, Оце небески (у грцком тексту и у српском преводу: Хвалим те, Оце, Господе неба и земље), што си ово сакрио од мудрих и разборитих, и открио безазленима (младенцима) (Лк. 10; 21). будући да мудри устају против вере и не прихватају је у простоти, она је скривена од њих. Нико не зна Оца до Син (Мт. 11; 27). Ко познаје мисао, ако не реч која из ње происходи? Син је Реч која превазилази свако разумевање, и сва кретања помисли, које се појављују, нижа су од Ње. Уколико би до познања долазило само помоцу вида и слуха, онда би било нужно да Господа позна сваки, који Га је једном видео. Да су Га познали, каже, не би Господа славе разапели (1. Кор. 2; 8). И Сам је рекао: Оце, опрости им, јер не знају (шта цине) (Лк. 23; 34). Такоде су му и сунце, и месец, и дрво ?? и камен, исказали част, немајуци никаквог познања о Њему.

Син је, дакле, мисао Оцева. Ко познаје дрво, радује се плоду његовом. Због тога и каже: Нико не зна Сина до Отац, да би сјединио познање и једног и другог. Пожелео је, и спознат је био Бог по пројављивањима Своје воље ?? и Син из дела Својих. Хулитељи Духа Светога кажу: Написано је да Нико не зна Оца до Син и нико не зна Сина до Отац, одакле, како они тврде, бива оцигледно да Га Дух не зна. међутим, ако је тако, онда би се из места које каже: Нико не зна човека, осим духа који је у њему; тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2; 11), морало закљуцити да Бога не познаје ни Син. Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, сви који се тешко муците, и Ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Цим су се речи утехе излиле у њихове уши, многи су Му притекли и кренули за Њим. међутим, да се уценици не би лакомислено односили према Његовом учењу и поукама, рекао им је: Ко не мрзи душу своју (живот свој), тај не може бити Мој уценик.., јер који од вас, кад хоце да зида кулу, не седне најпре да прорацуна издатке, да ли може довршити (Лк. 14; 26, 30)? Да би неко био Његов уценик, нису потребне речи него дела. Због тога је узан и тесан пут (Мт. 7; 14) за оне који живе по телу.