Преподобни Јефрем Сирин
ПСАЛТИР
Псалам 69.
Сплетке демонске и варљивост греха
(4, 45)
Ево, поново пршадам стопама Владике мога, просећи, молећи, клањајући се и са страхом вапијући.
Чуј, Владико, тугу моју, и прими речи мољења мога, које Ти приносим ја посрамљени грешник.
Излиј, по милости Својој, на мене бедног, макар једну кап благодати уразумљења и обраћења – да бих стекао бар мало усрђа за исправљање самога себе. Јер ако благодат Твоја не просвети моју душу, ја нећу бити у стању ни да уочим у себи повреде и пустош које су створиле у мени страсти, због мога нерада и безбрижности.
О, господарећи нада мном грех, нашао је у мени пашу своју, и сваким ме даном све више и више унижава и погружава у дубину своју, а ја окајани не престајем да гневим Бога, не бојећи се оног неугасивог огња, нити трептим од вечних мука.
Грех ме, прешавши у навику, увлачи у потпуну пропаст. Иако сам себе изобличавам и не престајем да исповедам себе, ипак остајем у гресима. Гледам и не видим, јер и у самом покајању грешим, не удубљујући се у испитивање дела својих.
Као роб греха и нехотице чиним зло, као војник под влашћу греха, њему се потчињавам, па иако имам могућност да побегнем, плаћам данак тој царствујућој у мени навици. Предајући се страстима, плаћам данак плоти. Знам да пустош у мени бива све већа, а сам је поспешујем вучен неком невидљивом силом, и тобоже бих хтео да побегнем, али као пас на ланцу опет се враћам истом.
Понекад долазим до мржње према греху, и осећам одбојност према безакоњу, али и даље остајем да робујем страсти; она влада мноме злосрећним, па ме насладом греха, и против моје воље увлачи у грех. Страст је поткупила себи моју слободну вољу и поји ме грехом. Кључају у мени страсти, упркос разуму, јер су се присајединиле плоти и више не трпе раздвајање.
Напрежем се да променим настројење, али ми пређашње моје стање не дозвољава да истрајем у томе. Трудим се, бедник, да ослободим своју душу од греха, али ме зли зајмодавац уводи у још веће дугове. Дарежљиво он даје на зајам, и не помиње враћање; шта више, неће позајмљено назад, једино што жели је моје ропство; даје и не тражи своје, да би ме обогатио страстима. Хтео бих да му вратим стари дуг, а он ми додаје нови.
Ако себе принудим на незнатни труд супротстављајући се страстима, да би ме оборио он ми придодаје нове страсти, и видевши да ме стално пребивање у дуговима задржава у греху, уводи ме у нове прохтеве и да се не бих исповедио баца ме у заборав мојих страсти.
Срећем се са новим страстима, и бавећи се њима, заборављам пређашње. Здружујем се са новопојавившим се страстима, и опет остајем дужник; јурим њима као пријатељима, а мој се зајмодавац опходи са мном као властелин, и ја, који сам се до скоро трудио да задобијем слободу, ради њих постајем покорни роб. Хитам изнова да раскинем њихове везе, и опет се налазим у новима. Журим да се ослободим војевања у њиховим редовима, али како сам примио од њих много дарова, и не желећи остајем везан њима.
0, каква је нада мном власт греховних страсти! 0, каква владавина препредене и лукаве змије! Делујући по природи, она улази у трговину; даје залог, да би ум продао самом греху. Убеђује ме да угађам плоти, под изговором да ће оно служити души, и ја побеђен сластољубљем, предавши се одмах незадрживом сну, потпуно се лишавам његове услуге. Када се молим убацује ми помисао на неко ништавно задовољство, и њиме као ланцем држи мој слаби ум – и ако би ум и хтео да се отргне, ланац не попушта.
Тако грех чува ум под стражом и затвара врата сазнања. Непријатељ непрестано надгледа ум да не би дошао у сагласност са Богом и спречио трговину плоти; зато доноси мноштво испреплетаних помисли, уверавајући да на Суду неће бити ни речи о таквој ситници, да није могуће чак, ни да се сазнају такве мисли, и да ће све слично томе бити предано забораву. Али ја видим пред собом изобличење своје, и знам да ми предстоји казна.
Овим ме држи, овим ме везује, овим ме грех купује и продаје, овим ме уводи у заблуду, овим ме лаже и подчињава себи, јер је, као што каже Апостол, човек телесан продан у ропство греху. Јер грех који је у моме телу влада умом, и мојом кривицом користећи деловање плоти, њиме обремењује душу.
Ако неко научи да пости, или пребива у бдењу, или узме на себе неку жртву, грех, посредством плоти, обремењује душу ланцима као своју сопственост, као овцу за клање свезује је, и посредством тог истог тела, одсеца и руке и ноге. Не могу ни да бежим нити да помогнем себи.
0, ја сам живи мртвац; гледам, а не видим; од човека постадох пас, и са мном, иако разумним, опходе се као са скотом.
Помилуј, душо, себе саму, и пожури да већ једном устанеш у борбу са грехом пре разлучења са телом, да не останемо испред двери са лудим девојкама, јер је смртнима немогуће да угледају живот; бесмислено је помишљати о праведности тамо где нема борбе у којој су живот и смрт, и где нема тела – којим се предаје порузи непријатељ, побеђен посредством њега /тела/.