Преподобни Јефрем Сирин
ПСАЛТИР
Псалам 89
Душа сама застрањује, –
враг није непобедив
(4, 51)
0, како сам ја безосећајан! Како је груба и оземљала душа моја! О, срце развраћено, уста горчином испуњена, грло – гроб отворен!
Зашто не размислиш, душо, о неизбежном путу разлучења твога? Зашто се не спремаш за тај одлазак? Зашто се, не жалећи себе, приближаваш погибли? Зашто навлачиш на себе вечне муке? Шта то радиш, душо, живећи као бесловесно створење?
Тешко мени, јер уместо светлости бирам таму! Што ово задовољство које данас имам, а којег сутра неће бити, претпостављам вечном и неизрецивом благу!
Тешко мени, што уместо сунцезрачне оне одоре пристајем да радије будем обучен у ризу црну и мрачну! Што Царству претпостављам адска насеља.
Тешко мени грешноме! Ја сам себе, добровољно и свесно бацам у потпуну пропаст.
Дођи себи на крају, душо моја, уплаши се Бога, и храбро пођи путем заповести Његових.
Схвати, душо, да је овај век сличан попришту и да се препредена змија свим силама труди да однесе победу. Од неких она бива побеђена и посрамљена, а неке она сама побеђује и предаје порузи.
Једни обманути од ње бивају побеђени, а други ступају са њом у борбу и увенчавају се. Једни окушају од горчине њене и достижу пријатност вечног живота, док други окушајући од њене сласти, налазе горчину вечних мука.
Једни крајњим одрицањем од сваке угодности лако односе победу над њом, а други ради везаности за земно, лако бивају савладани. За оне који воле Бога свом душом, ништа не значи борба са њом, а за оне који воле свет, она је тешка и несавладива.
Сети се, јадна душо, да је радост, раскош и покој овог века испуњена тугом и жалошћу, а невоље, лишавања и самомучење доносе неизрециву радост и вечни живот.
Реши се да ступиш на пут тесан и мучан, и подвизавај се у безмолвију, да те час смрти и разлучења не затекне неспремну када дође.