Глава 1.
Ст. 1. Родослов Исуса Христа. Христос је и Свештеник и Цар. Он је Свештеник зато што је сам Себе принео на жртву за нас. Он је Цар зато што је зацарио да збаци грех и смрт.
Ст. 17. Колена четрнаест. Зашто је о коленима овде речено: колена четрнаест, када је именовано дванаест? Мислим зато што је Јеванђелиста уместо једног колена претпостављао саму сеобу (вавилонску), а уместо другог – Христа.
Глава 2.
Ст. 2. Јер видесмо његову звезду на Истоку. Кад би за сваког човека била звезда на небу, зашто би се онда небо испунило неизмерним и безбројним мноштвом звезда у трећи дан, када је Адам створен у шести дан?
А да делима нашим не управљају судбина, рођење, кретање звезда, јасно је из следећег. Ако би све што се збива зависило од поменутог, а не од човекове слободне воље, зашто би ти онда кажњавао слугу ухваћеног у крађи, зашто би повлачио на суд жену прељубницу? Што би се стидео кад учиниш што рђаво? Зашто да не претрпиш речи прекора? Ако те неко назове прељубником, или блудником, или пијаницом, или нечим сличним, зашто то називаш увредом? Ако твоја слободна воља није у томе да грешиш, онда и за оно што си учинио нема твоје кривице а у ономе што си рекао нема – увреде. Сада пак, пошто ономе који је сагрешио не опрашташ, и сам, учинивши оно што је рђаво, стидиш се и настојиш да то скријеш, а онога ко теби приписује рђав поступак сматраш увредиоцем, самим тим признајеш да наши поступци нису везани нужношћу (неопходношћу), већ се одликују слободом воље. Јер онима који су везани нужношћу ми можемо да опраштамо. Ако нам поцепа хитон (хаљине) или нам зада ударац неко ко је бесомучан, ми не само да га не прекоравамо, него га сажаљевамо и опраштамо му. А зашто? Зато што он то није учинио слободном вољом, него принуђен од беса (злог духа). Стога, ако би и друге погрешке настајале по неопходности (нужности) и по неизбежној судбини, онда бисмо им опраштали. Али пошто знамо да то није неопходно (нужно), онда не опраштамо – ни господари слугама, ни мужеви женама, ни жене мужевима, ни очеви деци, ни старешине потчињенима, већ напротив, бивамо строги мучитељи и кажњаваоци дрскости, прибегавамо судовима, подвргавамо кривце ударцима, кудимо их, и предузимамо све мере да их одвратимо од рђавог.
Речено: дођосмо да му се поклонимо – служи као знак благе нарави и вере код мудраца. Јер они који су прешли тако велико растојање да би се поклонили Христу, шта не би учинили да се ова тајна збила у њиховој земљи? Стога, они су достојни прослављања за веру и сваке похвале за врлине.
Ст. 19. А по смрти Иродовој гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту (20) и рече: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражили душу детета. Они који су тражили да убију Исуса били су Цар Ирод и син његов Антипатр. Но Антипатр је умро прободен мачем у тамници, зато што је био окривљен да је смишљао злочин против браће своје Александра и Аристовула и намеравао да их отрује. А сам Ирод је скончао свој живот након што су тело његово спопале (задесиле) многе и различите болести. Имао је: 1) врућицу јачу него у пећи; 2) по свој површини тела неподношљив смрад; 3) учестале болове у утроби; 4) оток ногу као код оног који пати од водене болести; 5) упалу отеченог трбуха; 6) труљење срамних удова из кога се легу црви; 7) а поврх тога могао је да дише само при правом положају тела; 8) патио је од сипљивости (гушења) и 9) грчева у свим удовима. И таквих болести било је девет на броју. А врућицу јачу него у пећи имао је зато што је био распаљиван страшћу према незаконитој прељуби, неподношљиви свраб зато што је веровао учитељима који су обмањивали, ласкајући слуху његовом, и учестале болове у утроби зато што није појао: благослови душо моја, Господа, и све што је у мени Име Његово свето (Пс. 102, 1); и отеклине на ногама, као код онога који пати од водене болести, зато што је презирао чисту и непомућену воду Источника, која тече у живот вечни; и запалење отеченог трбуха, зато што није владао собом, кад је пламтео гневом, и што није био милосрдан према подвлашћенима. У срамним удовима његовима легли су се црви, јер се у разврату надметао са успаљеним коњима који ржу за женком. Могао је да дише само при правом положају тела, зато што није јутрењевао (ујутру ранио) на поклоњење Господу, Који му је дао царски чин (звање). Патио је од сипње, јер није дисао миомирисним миром љубави, већ злосмрадијем (злим смрадом) потајног раздора. Сви удови његови као да су се кидали (рашчлањивали) од грчења, зато што је он растргао сву децу витлејемску. Каквом мером ко мери, онаквом ће се и њему, по правди, мерити свише. Оно чиме човек греши, тиме бива кажњен (Прем. Сол. 11, 16). О том Ироду говори Јосиф да је овај био родом по оцу Идумејац, а по мајци Арапин. Африканац пак и други, који су као он вршили тачна истраживања, тврде да је он син Антипатров, да је Антипатров отац био Ирод Аскалонит, свештеник у Аполоновом храму, да је син Иродов Антипатр у детињству био заробљен од разбојника Идумејаца, и да отац Ирод није могао да да за њега откупнину, због чега је, васпитан по идумејским обичајима, био сматран за Идумејца, иако је родом био Аскалонит. Ирод је умро четрдесет пете године Августове владавине, за време конзулства Силуана (Силвана), у осми дан јануарских календи (светковина, празника).
А он уставши, узе дете. У овим је речима строго изобличење безбожности Аполинарија, који је тврдио да Христос није примио (узео) разумну душу, него је примио (узео) само тело без душе и разума.
Глава 3.
Ст. 4. А храна му бејаше биље (акриде)* и дивљи мед. Постоји биљка која се назива акрида, чему нас учи Соломон, говорећи: и бадем ће процветати, и акрида отежати (Проп. 12, 5). А дивљи мед није било каква трава, него заиста дивљи мед, веома горак и непријатног укуса.
Ст. 11. Он ће вас крстити Духом Светим. То значи: Он ће вас очистити, зато што је то могло савршити Христово крштење, а не Јованово. Христос има власт да опрашта грехе.
Глава 4.
Ст. 3. Ако си Син Божији. Зашто ђаво при сваком кушању то пита Христа, говорећи: ако си Син Божији? Ове речи су сличне онима које је изрекао првобитно у рају. Он је говорио Адаму: у који дан једете од њега, отвориће вам се очи (Пост. 3, 5), указујући тиме да је прародитеље обмануо Бог. Зато и овде после сваке своје речи једнако придодаје: ако си Син Божији, то јест, ако је глас који Те је назвао Сином, истинит, зашто онда то не потврдиш, учинивши оно што ти говорим?
Ст. 23. Учећи по синагогама њиховим. Христос учи јавно и смело да бисмо веровали да то чему Он учи није противно Закону. А тиме је Он највише и расрђивао Јудеје против себе.
Глава 5.
Ст. 6. Блажени гладни и жедни правде. Гладнима и жеднима правде називају се они који творе правду свесрдно и са јаком жељом. Они ће се, како је речено, наситити и овде, јер су задовољни и малим; а много више у животу будућем, јер ће свагда пребивати са Христом, где нема ни туге ни уздисања.
Ст. 8. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети, јер онај који је очистио срце своје од сваког страсног настројења (расположења) у својој сопственој лепоти види образ (лик, икону) Божије природе. А душевна чистота довољна је да, као у огледалу изображава у себи Бога.
А ако је речено: нико неће остати чист од нечистоте, ако и један дан буде живео (Јов. 14, 4, 5); онда јеретици не знају да се ту подразумева нечистота природна (прирођена), коју младенац доноси са собом, излазећи из мајчине утробе. Зато је и законописац Мојсеј рекао да је жена која рађа нечиста, и кад роди мушко, нечиста је четрдесет дана, а кад роди женско дете, због његове веће урођене живахности (покретљивости), нечиста је осамдесет дана (3 Мојс. 12, 2–5). А ако не би било овога што се налази у Мојсејевом закону, онда би природни поредак пружио доказ са друге стране. Какав грех може да учини младенац, који има само један дан живота? Прељубу? Разуме се да не може, јер он још нема снаге за чулну похоту. Блуд? Такође не, јер му је непозната таква жеља. Убиство? Али он није у стању да подигне смртоносно оруђе. Кривоклетство? Али он засад још није способан за разговетне гласове. Лакомство? Та, он нема појма ни о туђој имовини, ни о сопственој. Напротив, младенци нису испуњени злопамћењем, јер, док не стасају (порасту, ојачају), они молећиво преклињу када их туку, и не бране се кад их прогањају (злостављају). Зато је Господ и рекао онима који верују у Њега: ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). И будући да младенци нису склони таквим гресима, какав то грех има дете у први дан по рођењу, осим телесне, како рекосмо, нечистоте? Зато и није речено: нико није чист „од греха“ (?пш ‚март’аВ), него је речено – од нечистоте (?пш áŸпоу).
Ст. 28. Свако који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме. Чини прељубу са женом у срцу, сваки који пристаје на дело, али га спречавају у томе или место, или време, или страх од грађанских закона. А у то да су многи, не починивши злочестиво дело били кажњени као прељубници, свакоме је лако да се увери на примеру Олоферна. Када је журио да почини злобно дело, тада му је Јудита, по закону правде, извукавши мач, одсекла главу, позвавши у помоћ и заштиту Бога, као законодавца и сарадника целомудрености. Тако су и двојица старешина, рекавши Сусани: ми те желимо (Дан. 13, 20), иако то и нису учинили, ипак били осуђени и кажњени смрћу, као прељубници. Стога, ако је ко такав и сада, то јест похотљив, неуздржљив, жељан туђих жена, тада прељубу чини у мисли својој. А ко господари страстима, ко чува чисту савест и неокаљаност, тај није прељубник, већ господар страсти. Божијим страхом он обуздава силовитост сластољубља, као што се морском таласу испречује тврда и непоколебива стена.
Ст. 29. А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе, и остало. Идући путем непогрешивим и живоносним, ископајмо себи око које нас саблажњава, али не ово чулно (јер и слепи прељубу чине), него мислено. Тако, на пример, ако епископ или пресвитер, као очи Цркве, живе наопако и саблажњавају народ, треба их онда лишити духовног чина (удаљити, свргнути). Јер боље је без њих сабирати се у молитвеном дому, него ли са њима, као са Аном и Кајафом, бити бачен у пакао огњени. Тако и рука, ђакон, ако у нечему поступа недостојно, да буде одлучен (удаљен) од (из) олтара. Ако и нога – црквенослужитељ прибегава (у невољи) лажи и узима новац, слично Гијезију, онда и њега, као неспособног и неблагоразумног, треба одстранити (удаљити) из заједнице (ускратити му заједничење), да се Црква сабира сачувана од саблазни.
Глава 6.
Ст. 1. Пазите да милостињу своју не учините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Јединородни нам даје савет да не чинимо милостињу пред људима, не за то да бисмо се у присуству браће устручавали да чинимо добро онима који живе у невољи, већ да не бисмо јурили за садашњом славом, слично сујетним фарисејима, а награду за веру и за радо давану милостињу очекивали више (већма) у будућности од Бога, Коме није толико угодан дар, колико Му је угодно штедра и добра воља даваоца, као што се можемо уверити на примеру сироте удовице, која је метнула две лепте у ризницу храма.
Ст. 3. А ти кад чиниш милостињу, говори Он, да не зна левица твоја шта чини десница твоја; то јест, да не знају телесна извољевања, шта одлучује (намишља) Дух Свети. Но да ли онај који чини милостињу може учинити да левица његова не сарађује у делу добротворења? Несумњиво треба да код сваког обе руке међусобно сарађују у чињењу добра. И када лева рука држи новац, или кесу (новчаник), тада десна сеје прекрасно семе на њиви срца ништих (сиромашних), да бисмо пожњели не клас што се држи на сламној стабљици (сламки), него вечни и бесмртни живот, утврђен на крсту. А Јединородни хоће да телесне помисли не знају шта чини десница Светога Духа, и да оне никако не засметају унапред замишљеном и милостивом благовољењу рекавши: „за многе године треба да имамо за себе храну, и новац за трошење, и разнолику одећу, и намештене куће, и сребрни прибор за сто, и слуге за служење, и села и поља ради прихода. Јер десна страна (десни удео) Светога Духа уопште не води бригу о свему томе и не прижељкује то (не жуди за тим), верујући Владикиној речи: иштите најпре Царство Божије, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). У том смислу нека левица не зна шта чини десница. Јер када се ум, са непоколебивом и појачаном жељом да угоди Богу свестрано (свим снагама) тежећи да се не удаљи од онога што му припада, законито покреће, тада он нема мисли ни о каквом другом уду, осим о оном који му је од користи у одређеном постављеном делу, као што и уметник у свако време има у виду само оруђе (средство) које му је корисно. Притом, ако у вери нема никаквог разлога за неверје, ако светлост по природи својој не бива узрок таме, када ђаво не сме да се појави са Христом, онда је јасно да је оно што је противно разуму неспојиво са познањем. А ако оно што је противно познању не може да буде сагласно са разумом, онда онај који је узведен у познање (мудрост) врлине не познаје стање противно овом познању, већ познаје само врлину. И стога, не зна он ни десницу да преизобилује, ни левицу да оскудева, зато што у обема јасно види оно што је противно знању (разуму).
Ст. 7. А када се молите, не празнословите. Изражава тиме да су Њему неугодне дуготрајне многоречите молитве, а не учестале. Јер Сам заповеда да се молимо непрестано.
Христос говори: (ст. 19) не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. (ст. 20) Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Они који су чули ове речи говорили су: „савет је веома добар, и мисао вредна похвале, истинска добра живота боље је остављати у ризници на небу, него на земљи. Међутим, како ставити на небо сребро и злато? Ми то не можемо. Небо је веома високо, и ми га не можемо досегнути руком. Не видимо ни лествицу какву је видео патријарх Јаков, да бисмо се попели по њој и положили (ставили) на небо оно што је наше (што имамо)“. Али Господ учи: и мада је небо веома високо, ипак можете стављати тамо на њему неукрадиво благо правде. Подај бедноме и сиромаху шта му треба и наћи ћеш да се све то цело, неоскрнављено, и непокварено чува на небу. А ако имаш лествицу која узводи са земље на небо – спасоносни крст – имаш и степенике на њој – догмате пречистих јеванђеља. И тако, усходи по њима до небеских обитељи, да би се прославио на веке. Но такође пази на оно што сам Ја рекао.
Ст. 22. Светиљка телу твоме је око твоје. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. (23) Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Када је око кварно, тело постаје тамно, не кривицом Творца, јер све што је створио Бог, беше веома добро (Пост. 1, 31), него због развраћене и злонамерне нарави оног коме припада око. И ти, благоразумни читаоче, кад слушаш о кварном оку не подразумевај око у глави, него лукаву помисао у непросвећеном срцу. А ако се деси да телесно око буде помућено од јаког гнојења и од главобоље, тад телесна слепоћа још не удаљава човека од блага будућих и вечних.
Ст. 25. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела? Душа превазилази храну уколико је она животни дух, а храна – нешто земаљско и лакораспадљиво. И тело превазилази одело, јер је оно дело руку Божијих, а одело – вуна од бесловесне животиње. Многи се чуде необичним речима када чују да душа куша, и виде да рука приноси храну устима. Ти, међутим, вазљубљени, немој се чудити када чујеш да душа куша, јер тако и јесте у стварности, а никако другачије. А душа једе оно што се приноси устима, будући да је по природи својој она ватрена, по речи Премудрости: душа ватрена, као пламени огањ (Сирах. 23, 21). Дакле, као што огањ топи оно што се убацује у котао, тако и огњелика душа мрви и користи храну, која се уноси у желудац. И мада се она назива yуц¦ ипак се не зове тако зато што је хладна (yуцр…) по својој природи, како су мислили неки од необразованих, него зато што при великој топлоти она исушује влажно (т† œгр†), као што се можемо у то убедити и на основу утицаја сунца: будући врело и огњелико, оно суши блато (мочваре) и претвара у пару све што је влажно. А да је душа по природи својој топла, у то, брате, треба да се убедиш и на примеру оних који умиру. Јер, кад се душа одваја од тела сви удови бивају укочени и хладни не мање од зимског леда или снега. Можемо се убедити у оно што је речено и оним што се догађа у време глади: док душа има хране у изобиљу, тело цвета и јача, а када се појави несташица хране, тело се исцрпљује и пропада, јер тело без хране не може да одоли врелини душе, као што ни бакарни суд, постављен на огњиште (мангал), не може без воде да издржи јачину ватре, већ се усијава и потпуно разара. Тако се и сасуд телесни, не добијајући храну, потпуно разара, спаљиван огњеликом душом. А најважније у свему томе је оно што је рекао Господ: „не брините се душом својом шта ћете јести, ни телом својим, у шта ће те се оденути“, јер је душа претежнија од хране и тело од одела. Стога, ако смо се, по милости Свеблагога, удостојили да имамо боље и важније, то ћемо тим пре изобиловати мање важним и најнижим.
Ст. 33. Него иштите најпре Царство Божије. Царство Божије није ништа друго до окушање будућих добара, то јест сазерцање и познање (мотрење) Бога, колико је то доступно души човечијој.
Глава 7.
Ст. 1. Не судите, да вам се не суди; (2) јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Господ говори да једно исто и у равној мери подносе и ко суди и ко мери. Уосталом, не говори ово у оном смислу како то схватају јеретици, обмањујући сами себе, а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде (1. Тим. 1, 7). Јер, разрешавајући (опраштајући) за новац онима који приносе неразумно и погибељно покајање, спремни су да тврде да не треба судити ни ономе ко је починио смртни грех, зато што је Господ рекао: не судите, да вам се не суди. Али ако је то стварно тако како они тврде, онда би се несумњиво подвргао осуди праведни Ноје, који је ругалицу Хама осудио да буде слуга браће (Пост. 9, 25). И Мојсеј, осудивши онога који је сакупљао дрва у суботу, заповедио је да га убију камењем изван станишта (3 Мојс. 15, 33–36). И прејемник (наследник) његов Исус, осудивши Ахана због крађе истребио га је са свим домом (Ис. Нав. 7, 18–25). И Финес, осудивши Замврија због блудничења, пробо га је копљем (3 Мој. 25, 7–8). И Самуил је цара Амаличана Агага предао смрти (усмртио) пред Господом (1 Цар. 15, 33). А Илија, осудивши лажне пророке, као свиње их је поклао код потока (3 Цар. 18, 40). И Јелисеј, осудивши Гијезија због примања новца, казнио га је губом (4 Цар. 5, 27). И Данило, осудивши похотне старце због клевете, казнио их је по закону Мојсејевом (Дан. 13, 26). И Петар, примивши кључеве небеског Царства, када је Ананија са женом утајио део свога сопственога имања, осудио их је за то и учинио да падну мртви (и издахну) (Дап. 5, 1–10). И Павле је осудио ковача Александра, рекавши: нека му Господ плати по делима његовим (2 Тим. 4, 14), а Именеја и Филета предао је сатани, да се науче да не хуле (1 Тим. 1, 20), док је коринтску Цркву оптуживао за то што не суди, рекавши: зар нема међу вама ни једнога мудра који ће моћи пресудити међу браћом својом? Не знате ли да ћемо анђелима судити (1 Кор. 6, 5, 3)? Дакле, ако су сви праведни судили, а њима самима се није судило, шта више – били су изабрани за духовно суђење, зашто онда не треба судити, како говоре јеретици? Господ није рекао: не судите, да вам се не суди, зато да бисмо ми поступали у чему или чинили што без суда, него да бисмо имали у виду фарисеје и књижевнике, који су судили један другом али нису исправљали сами себе. Тако на пример: убицу су по Закону осуђивали на смрт, а сами су незаконито убијали пророке; прељубнику су одређивали казну као прељубнику, а сами су као коњи успаљени рзали на туђе женке (жене); лопова су осуђивали, док су сами били отимачи туђе имовине, и оцеђивали су комарце, а камиле прождирали. А да су такви били фарисеји и књижевници, јасно се види из следећих речи које је Господ изрекао.
Ст. 3. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? (4) Или како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога? (5) Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога. Ако је у самом оку твоме брвно неваљалства, можеш ли онда, будући да си слеп, унапред упозорити брата свога на трун малога греха? Богомудри Павле, пишући Римљанима о таквим лицемерима који узимају изглед побожности, говори: „Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповедаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светиње? Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога (Рим. 2, 21–23); и још: јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто (1). Тако, они који су преступили закон Пасхе преступањем овог закона вређају Христа, Господа Пасхе. Стога, ко осуђује другога за нешто, а сам чини то исто, тај осуђује самога себе. Тако и двојица старешина, који су осуђивали Сусану као прељубницу, сами су по закону Мојсејевом били осуђени као прељубници. И Фараону је одмерено истом оном мером каквом је он мерио. Пошто је бацао младенце у реку, и сам је погинуо, потонувши у Црвеном мору. И првосвештеници који су убили Захарија код жртвеника, и сами су пред жртвеником били побијени од Римљана, за наук теби (да те поучи) да каквом мером ко мери, онаквом ће му се и мерити. А оно чиме човек греши, тиме бива кажњен (Прем. Сол. 11, 16).
Ст. 6. Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње, говори Христос. Јер и у овоме је потребан праведан суд. Господ није рекао неодређено или без разлике: дајте светиње и бисера свима, него говори: не дајте светиње псима – злим посленицима, по речима апостола: чувајте се паса, чувајте се злих посленика (Филиб. 3, 2), чувајте се и свиња, то јест похотних. А похотни се упоређују са свињама не без разлога. Напротив, то поређење је добро и верно. Као што свиња сматра да је изгубила кад је неко извуче из каљуге, тако и похотни кад га ко одвлачи од кала сластољубља, онога који га саветује да буде целомудрен, сматра непријатељем својим, а не пријатељем. Тако дакле, бисере своје – пречисте тајне, не бацајмо пред људе, сличне свињама. Ти говориш: и они желе да се причесте светињама, али они су бестидни пси и свиње које се ваљају у сластољубљу. Зато, не дај им. Јер и болесни желе воде, али им лекари не дозвољавају да пију; и отимачи власти желе царску порфиру, али они који је чувају, предвиђајући опасност, не препуштају је. Него и ти, ђаконе, пази, не дај недостојнима порфиру пречаснога Тела да не потпаднеш под одговорност, не по законима грађанским, него по Владикиној речи. Дакле, не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, неразумним помислима, и окренувши се не растргну вас, производећи (стварајући) расколе и јереси.
Господ је рекао: (15) чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви. (16) По плодовима њиховим познаћете их. Стога, брате, кад видиш да неко има добро упристојени спољашњи изглед, не обраћај пажњу на то да ли је одевен у овчију вуну, носи ли име пресвитера, или епископа, или ђакона, или подвижника; већ се постарај да познаш дела његова: је ли целомудрен, је ли гостољубив, је ли милосрдан, да ли је испуњен љубављу, пребива ли у молитвама, је ли трпељив? Ако му је трбух – Бог, и грло његово – ад (пакао), ако га мучи среброљубље и крчмари (крчми, потајно продаје, кријумчари) побожношћу (побожност), тад прекини с њим. Није то пастир опробани (осведочени), него вук грабљиви. Ако о дрвећу умеш да закључујеш по плодовима, које су они врсте, каквог укуса и каквоће (својстава), онда тим пре треба да по делима изводиш закључак о христопродавцима, да они, хвалећи се својом побожношћу, имају ђаволску душу. Ако не береш са трња грожђе, или од чичка смокве, како то онда очекујеш да од законопреступних чујеш било шта добро, или од издајника било шта корисно? Зато, клони их се као вукова вечерњих (Софонија 3, 3), као трња непослушности, као чичка неправде и неплодног дрвећа. Ако угледаш разборитог, по савету Премудрости, порани к њему, и нека нога твоја отире прагове врата његових (Сир. 6, 36), да се научиш од њега сенкописању (сликању прасенки) Закона и даровима благодати. Не уводи у царство Небеско ни реч велемудра, ни улепшан спољашњи изглед, већ савршена вера која не испитује, са хвале вредном и јасном (чистом) смотреношћу (обазривошћу).
Глава 11.
Ст. 29. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ће те покој душама својим. (30) Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако. Послуживши се овим, Божанствени Апостол је назвао грех обремењујућим и који нас лако заводи (Јевр. 12, 1). Јер шта је тегобније и штетније од греха? А исто тако и обратно, шта је лакше и корисније од врлине? Грех, као што је речено у Причама, јер је многе смртно ранио и оборио (Пр. 7, 26). Јер сваки се свезује плетеницама својих грехова (Пр. 5, 22). А оне који се ње држе, врлина оживљава и вазноси у висине, по речи Приповедача (Писца Приче)*: дрво живота је свима који се ње држе (Пр. 3, 18), и по речи Псалмопојца: Господ прихвата кротке (Пс. 146, 6). Ето зато се грех символички представља у виду комада олова што се подизаше (Зах. 5, 7), зато што онај ко се држи греха тоне у пакао. А они који имају телесна бремена и телесне похоте, и које обузима грех, неће слободно подизати очи к небу. Зато је и јарам Спаситељев благ, и бреме лако. Али рећи ће: а зашто је лако, када говори: ако неко не мрзи оца својега, и матер (Лк. 14, 26), и који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан (Мт. 10, 38), и свако од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), када заповеда да дамо и сам живот? Нека те научи Павле, који говори: јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17); и још: страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18).
Глава 18.
Ст. 31. Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. (32) И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем. Овде је прави час да се наведе Апостолска реч: слово убија, а Дух оживљује (2 Кор. 3, 6). Јер ако у божанском Писму будемо много тога разумевали буквално, онда ћемо западати у безбожне хуле. Таква је и изрека Господа која је сад пред нама. Ако ове изразе узмемо (схватимо) у строгом смислу, не само да ћемо доћи до безбожних схватања, него ћемо стећи утисак да Господ сам себи противречи. Јер, ако рече ко реч против Сина Човечијег, опростиће му се; зашто је онда сам Син рекао да који се одрече Њега пред људима, тога ће се он одрећи пред анђелима Божијим. (Лк. 12, 9)? И још: ако ће се сваки грех и хула опростити људима, зашто ћемо онда дати одговор и за празну реч (Мт. 12, 36)? Због чега ће онај који рече брату своме: „Будало!“ бити крив паклу огњеноме (Мт. 5, 22)? Зашто и Павле говори: не варајте се: ни блудници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни опадачи, ни пијанице, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6, 10)? А ако је све то тако, реци ми: зашто ће се сваки грех и хула опростити људима? И опет, ако је праведно ово последње, зашто се онда окривљује јадни Ориген, који је проповедао да ће бити краја муци и да ће Бог опростити сваки грех људима и злим дусима? А ако је опет хула на Духа Светога неопростива, зашто онда Црква осуђује Новата, који одбацује покајање? Но још је нејасније (замршеније, мутније) и теже разумљиво то да ако рече ко реч против Сина Човечијег, опростиће му се, а који рече против Духа Светога, неће му се опростити, као да је Син мањи од Духа и Оца. Па зато после овога одбацујемо мрске аријанце, који умањују и унижавају Сина пред Духом? И по чему Син говори: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30) и ко не поштује Сина не поштује ни Оца (Јн. 5, 23). Овде говори: ако рече ко реч на Сина Човечијег, опростиће му се? Стога, реци ми зар ће се хула на Сина опростити аријанцима, симонијанима, савелијанима, фотимијанима и свим непријатељима који хуле на оваплоћење Сина? Нека је далеко од нас таква неумесна мисао. Ако ко рече брату своме: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме, кажи ми онда у какав ће најзад пакао пакла (пакао над паклом) бити бачен онај ко Бога свога назива творевином (створењем), и не Сином Божијим, но слугом, помагачем (саучесником) и малолетним? И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се, зашто је онда сам Син рекао: ко не једе тело Моје и не пије крв Моју, нема у себи живота вечнога (Јн. 6, 53)? Па како неко може, вређајући Сина да не хули на Свету Тројицу? А ко хули на Тројицу тај се отворено одриче светог крштења. А ко се њега одриче свлачи (одбацује) Духа Светога. И као што ће се, ако се ругаш топлоти или зраку чулно опазивог сунца, ругање твоје прострети на цело јестаство (природу) сунца, тако и вређање једне Ипостаси у тросјајној (тројично–блиставој) светлости и тајанству Свете Тројице јесте вређање све пуноте божанства. Па шта значи Јудејима речено: сваки грех и хула опростиће се људима. Ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а ко рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем? Разборито послушајмо и сами се нећемо преварити. Свето Писмо нам објављује да је Христос по неисказивом јединству дво–саставан (дво–састављен), и то – од Божанства и човечанства. Јер Логос (Реч) постаде тело (Јн. 1, 14). И тако, сам Христос назива Божанство Логоса (Речи) Духом Светим, као што је и Самаријанки рекао: Бог је дух (Дух) (Јн. 4, 24), а човечанство Логоса (Речи) – Сином Човечијим (Јн. 13, 31), јер говори: сада се прослави Син Човечији. Али Јудеји, који су свагда вређали Бога, у односу на Христа западали су у двоструку хулу. Једни су, саблажњавајући се телом Његовим, тиме што је Он Син човечији, сматрали Њега пророком а не Богом, и називали изелицом и винопијом (Мт. 11, 19), а Он им је подарио опроштај, зато што је тада тек почињала проповед и за свет било неприхватљиво (несхватљиво) да поверује у Бога који је постао човек. Стога и говори Христос: ако рече ко реч против Сина Човечијег, то јест против тела Његовог, опростиће му се. Јер усуђујем се да кажем, да и сами блажени ученици нису имали савршено схватање о Божанству Његовом, док на њих није сишао Дух Свети на дан Педесетнице, зато што и по васкрсењу, кад га видеше, поклонише му се, а неки посумњаше (Мт. 28, 17), ипак нису били због тога осуђени. Али они који хуле на Духа Светога, то јест на Божанство Христово, и говоре да помоћу Веелзевула, кнеза демонскога изгони демоне (Лк. 11, 15), њима се неће опростити. А треба приметити да Христос није рекао: неће се опростити ономе који је хулио па се покајао, него ономе који хули, то јест који и даље хули. Јер достојно и дужно покајање разрешава (опрашта) све грехе. Други, испитујући речено да се ономе ко хули на Духа неће опростити ни у овоме веку ни у будућем, говоре да има четири начина на која се врши отпуштање грехова, и два од њих бивају овде, а два – у будућем веку. Пошто наше памћење није у стању да запамти сва прегрешења целог нашег живота, да би се човек могао покајати за њих овде, то је човекољубиви Господ наш, за оне који се нису покајали, као што говоре они, унапред припремио два начина покајања у будућем веку. Када је неко чинио добро свима без разлике, или је био покренут милосрђем и састрадањем (сажаљењем) према ближњем или из каквих других човекољубивих побуда, тада ће у будућем веку, у време суда, то бити извагано (одмерено), и ако се у томе покаже каква превага, онда ће му се опростити. И то је први начин. А други је следећи: када неко, савладан гресима чувши да Господ говори: не судите, да вам се не суди, и престрашивши се, никога не осуђује због његовог живота, тада као чувар заповести неће бити осуђен, зато што Свенелажни (Свенеобмањиви) не заборавља Своје заповести. А друга два начина опраштања бивају овде. Када се неко, будући у гресима, по смотрењу (домостроју) Промисла Божијег подвргава несрећама, невољама, мукама, болестима, јер га кроз то Бог, нама непознатим начином чисти, и ако искушавани благодари, онда за благодарност прима награду. А ако не благодари, онда се осуђује и због оних грехова за које подлеже казни, и поред тога сноси одговорност због неблагодарности. Стога, ко греши људима у нечему, тај има много прилика (начина) за добијање опроштаја. Јер ко згреши једном човеку и чини добро другом човеку, тај се оправдава истом оном природом против које је сагрешио. Али хула на Духа јесте неверје, и чим се постане верним, нема другог начина за добијање опроштаја, те се грех безбожја и неверја неће опростити ни овде, ни у будућем веку.
Глава 17.
Ст. 15 Господе, помилуј сина мојега, јер је месечар и мучи се љуто. Код месечара узрок поремећености њиховог ума није месец. Месец није створен за то да чини зло и да шкоди човечијој природи, већ да сарађује у делима добрим и корисним. Будући по природи влажан, он пружа телима пријатан сан, и имајући млечну боју, умањује ноћну таму. Служећи као противдејство сунцу, које је суво и ватрено, својом влажношћу и хладноћом, као права мајка (луна), у наручју (под окриљем) ноћи, оживљава он (она, Луна) и расцветава све биљке и ливаде, свакојаку траву и разноврсно поврће, због чега ујутру у зору видимо да лишће на дрвећу постаје гушће, да ливаде на врховима цветова носе мед – то делање мудре и трудољубиве пчеле, свака травка изгледа веселије и разноврсно поврће добија светао изглед и расте. Зато, месец и има млечну боју. Као што мајка храни младенца млеком, тако и он свему повећава раст млечом и росом. А пошто је он на небу, онда показује кружно кретање година, навршавање месеци, промене времена и раздобља (доба), одређено време истините и непроменљиве Пасхе, као што говори Премудрост: месец показује празник (Сир. 43, 7). И како се то светило (видело) смањује и расте, то му је име „месец“ (м§н). Књига Постања извештава овако: и рече Бог: Нека буде светлост на своду небеском да осветљује земљу, почетак дана и ноћи, и нека буду знамења (знаци), за времена, дане и године; и нека буду за осветљење на своду небеском да светле (обасјавају) по земљи (земљу) (Пост. 1, 14, 15). А сматрао сам да је потребно да све ово понудим вашој побожности, у жељи да докажем самим делом и богонадахунитим Писмом, да узрок умоповређености (помрачења ума), није месец, него злотворни и подмукли ђаво. Он је зловешт, и будући да није у стању да на други начин доведе до обоготворења твари (творевине), или да принуди људе да праве идоле, посматра новомесечје (младину месеца), и када му буде пети дан, утиче да онај кога мучи падавица риче, пену баца, пада у ватру или у воду, да би родитељи болесног, или браћа, или рођаци, тиме били приморани да се поклоне месецу, мислећи да је месец послао младићу злодуха. Зато, Јелини и називају њега царем небеским, мада је он роб ноћи и слуга, а не господар и владар јестаства (природе) човечије. Зато и прејемник (наследник) Мојсејев Исус заповеда светилима, рекавши: стани сунце над Гаваоном и месече над долином Елонском (Ис. Нав. 10, 12), докле не натерам у бекство пет царева аморејских. И тако, може ли човек који заповеда месецу да подлеже злотворности или владавини светила? Зато, будимо недоступни за ове зломислице (ова лукавства) змије одступнице, ове јелинске заблуде и сујеверја.
Глава 23.
Ст. 13. Што затварате Царство небеско. А Лука говори: што узесте кључ од знања (Лк. 11, 52), то јест веру у Христа која пробија (просеца) пут ка познању истине и учења Христовог. Ето тај кључ узеше онима који беху готови (спремни) да с њима уђу.
<нг1>ИЗ ТУМАЧЕЊА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЛУКИ
Глава 1
Ст. 20. И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време. Праведно Анђео не опрашта неверујућем Захарији, зато што је овај имао за пример оне пре њега који нису били плодни а рађали су, како учи божанско Писмо.
Ст. 35. Зато и оно што ће се родити од Тебе* биће свето, и назваће се Син Божији. Анђео не каже Деви: оно што ће се родити, да не бисмо стекли утисак као да тело улази у њу од споља, него је придодао: од Тебе, ради посведочења да ће оно што ће се родити бити примљено од њеног јестаства (природе). А назваће се свето не зато што ће имати обитавајућег у себи Сина Божијег и што ће постати свето по причешћу, него зато што је заиста свето по јестаству (природи), будући да је сам Син Божији, и при том једини.
Ст. 36. И ето, Јелисавета рођака твоја. Анђео је назвао Јелисавету рођаком Пресвете Деве, или зато што су оне потицале од једног (истог) праоца Јакова, или зато што је још пре давања закона Аарон, будући из колена Левијевог, узео за жену Јелисавету, кћер Аминадавову, сестру Наасонову, из колена Јудиног. Јер од тога времена царствено колено Јудино, из кога је била Пресвета Дева, спрегло се (спојило, повезало) сродством (ородило се) са свештеничким коленом Левијевим, од кога је била Јелисавета. Стога, свепремудра благодат Светога Духа чудесно је устројила да се и ова жена Захарије, као и жена Ааронова, назове Јелисавета, да бисмо из самог имена јасно видели да постоји сродство по Јелисавети жени Аароновој између Деве и мајке Претечине Јелисавете.
А Свесвета Дева, рекавши: (38) Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој, изразила је тиме следеће: ја сам скрижал (таблица, плоча) на којој Писац пише што Му је угодно. Нека Господ свега пише и твори што хоће. И Анђео, примивши од свесвете Деве ово исповедање вере, отиде од ње.
Ст. 46. Велича душа моја Господа као што се речима: „славити Бога“ не изражава као да се од споља придаје Богу слава, и изразом: „светити (освећивати) Господа“ не означава као да Му се прилаже (домеће) светост, тако се ни речима: „величати Бога“ не показује придодавање величине Њему. Напротив, онај који велича Бога прима у себе причешће Његовом величином. Стога је и речено: велича душа моја Господа. И то се неће учинити чудним ономе ко је тачно разјаснио да Бог не прима, него подаје добра.
Ст. 48. Што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Како је висока девственост! Желећи да се подвизава у другим врлинама, свако има за то закон, али девственост, превазилазећи закон и управљајући живот ка најважнијем циљу, јесте указање будућег века, слика (икона) анђеоске чистоте. Зато, много се може рећи о девствености, али да се не бих задржавао словећи о ономе што је јасно свима, уместо свега рекавши једно, показаћу тиме величину ове врлине. Владика свега – Бог Логос (Реч), када је Отац благоволео да све подигне и обнови, зажелео је да само Дева постане мајка тела које је Он узео на Себе; и Дева постаде мајка. Заиста, дође нама Господ – човек, да би, као што све кроз Њега постаде, тако и девственост била од Њега, и Њиме (кроз Њега) људима изнова била дарована ова благодат, и наставила да расте у њима. Стога, до које мере ово служи као похвала за девственице и као показивање Његовог Божанства, може се видети из следећег. Ако су родитељи светих мученика славни јунаштвом синова, и Сара се радује родивши Исаака, и, како говори Пророк, блажени који имају огањ (племе) на Сиону и пећ (рођаке) у Јерусалиму (Ис. 31, 9), је ли онда ко у стању да каже колико је похвале светој Деви и богоподобној (боголикој) Марији у томе што је Она постала и назива се мајком Логоса (Речи) по телесном рођењу? Јер ово Божанско рођење опојано је од анђелске војске; а подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао (Лк. 11, 27), а сама приснодева (увек дева) Марија, која је родила Господа, увидевши шта се збило с њом, рекла је: од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Но оно што се збило са Маријом претвара се у славу (хвалу) свим девственицама, зато што се ове девствене гране (изданци) већ држе на њој, као на корену.
Глава 2.
Ст. 22. А када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа – (23) као што је написано у Закону Господњем, да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу – (24) и да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића. Господ се није обукао у тело по лику других људи да би ушао (ступио) у постојање и дошао на свет, већ је постао човек да би освештао тело. А ако ко речи: да га ставе пред Господа, буде схватао као да је реч о самом Господу, у том ће му случају измаћи прави смисао. Јер, када је Господ био скривен од очију Оца и није могао бити Њему видив? Или, налази ли се какво место изван Његове владавине, где Он пребивајући не би предстојао Оцу (стајао пред Оцем), све док није био донешен у Јерусалим и унешен у храм? Али зашто су приносили и праобразне жртве када је Он био сама стварност? Нису ли зато што је ово написано ради нас, а не ради Њега? Јер као што Он, будући (Који јесте) Бог, непроменљиво по природи постаје човек, и обрезује се телесно, и крштава се, и трпи остало не ради Себе, него ради нас, да би смо ми будући да смо људи, по благодати постали кроз усиновљење богови, и обрезали се духовно, а не по Закону, и крштењем умили греховну нечистоту, и разапели се свету, и устали (подигли се, васкрснули) Богу, тако је и оно што је овде речено о њиховом очишћењу, о стављању Њега пред Господа, и о праобразним жртвама, свршено и написано не Њега ради, него ради нас, да бисмо се научили да се очишћујемо и да стављамо себе пред Бога, тајанствено и духовно приносећи Њему две грлице или два голубића. А грлица је символ целомудрености и тиховања, зато што је ова животиња пустинољубива и веома целомудрена, и ако умире грлица мужјак или женка, онда она која преостаје, више се не спреже (не везује, не саставља) са другом. А голубићи су слика незлобивости и кротости. Пошто они који целомудреношћу очишћују себе од телесних задовољстава и похота, а незлобивошћу и кротошћу уздржавају се од раздраживости и гнева, заиста приносе добре жртве, појављују се пред лицем Божијим и уводе (узводе) себе у небески Јерусалим. Јер ништа није тако угодно Богу као незлобивост и целомудреност. И заиста, Бог хоће да нас учини толико целомудреним да не гледамо чак ни на жену са похотом (жељом), а о незлобивости говори: ако се не обратите и не будете као деца (Мт. 18, 3), не по телесном узрасту, него сликом деце показујући незлобивост, а као пример кротости и смиреноумља пружа Себе самог, говорећи: научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Но ако неко упита: а зашто је заповедио да се поменуте животиње приносе две по две, од којих две зреле (одрасле) и два птића? Одговарам: пошто је човек двосаставан (двострук), то јест састоји се од душе и тела, Бог тражи од нас двојаку целомудреност и двојаку кротост. Ако се телом уздржавам од плотских уживања, а душом жудим за њима, онда ја нисам целомудрен, већ сам прељубник. Јер речено је свако који погледа са жељом, већ је учинио прељубу у срцу (Мт. 5, 28). А такође и ко се по спољашњем изгледу (на изглед) чини кротким, али је у души раздражив, тај није незлобив, већ лицемеран и гневљив; а видива и умишљена (привидна) незлобивост служи му као покривало потајне злобе. Имајући такве у виду, пророк говори: устима својим благосиљаху, а срцем својим проклињаху (Пс. 61, 5), и још: који говоре мир са ближњима својима, а зла у срцима својим (Пс. 27, 3). Заповедајући да се приносе два сазрела (одрасла) и два птића, даје тиме до знања да у благоразумности и целомудрености треба да будемо савршени, али да злоћом, као што говори Апостол, детињимо (1 Кор. 14, 20).
Посмотримо на кога се односи, где и када је речено: да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу, и да је то због нејасноће закона?.. *
Ст. 29. Сад одпушташ у миру слугу својега Господе, по речи својој. Зато, презиримо смрт. Јер, ако и станемо да се ње бојимо, та умрећемо, разуме се у време које нам је одређено Промислом. Боље је дочекати је храбро, као нешто неизбежно и очекивано, него јој се само неславно препустити. Ко окончава живот у богочашћу (богопоштовању), тај не умире. А ко се позива само повремено (покадкад), као онај који живи за себе, тај је дужан да да одговор и у самом времену, а ако не буде дао, онда ће чути: примио си добра своја у животу своме, сада пак ти се мучиш (Лк. 16, 25). Зато ваља мушки да се држимо, како је заповедао Апостол (1 Кор. 16, 13), да би смо сасвим умртвили своје удове који су на земљи (Кол. 3, 25); треба приправити (припремити) дела за одлазак (исход), да бисмо, када се збуде свршетак времена, или када будемо позвани од Спаситеља, могли и ми да кажемо: сада одпушташ слугу својега, Господе. А када дође сам Господ, нека нас нађе како бдимо, а не спавамо, и да нас не укори, рекавши: зар не могосте један час пробдети са мном (Мт. 26, 40)? А душевни сан је немарност и несећање на смрт (заборављање смрти).
Глава 4
Ст. 33. И у синагоги беше човек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа, (34) говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. Рекавши: знам те, зли дух није знао Њега истински, већ је говорио лицемерно. Али и у томе што је право рекао (јер тачно рече: Ти си Светац Божији), Господ му је наложио да ћути (умукне) и запретио му је да не говори, да ни зли дух заједно са истином не би посејао злобу своју, а да би се и ми научили да се не обазиремо на злодухе, мада, наизглед говоре они и истину. Јер, нама који имамо код себе божанска Писма и слободу даровану од Спаситеља, не приличи да се учимо од ђавола, који није сачувао чин и сврнуо је (застранио) у мислима својим. Стога, и када он изговара изреке Писма, Господ му запрећује говорећи: а грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје (Пс. 49, 16)? Зато, сам Очев глас, који објављује: Ово је Син мој љубљени (Мт. 3, 17), и Анђели који Му се клањају и свети који написаше о Њему, могу довољно да науче верне да Он једини јесте Син и Божији Логос (Реч). Али аријанци, пошто немају чисто разумевање и не могу да послушају мужеве божанствене и богослове, нека се макар и од њима сличних бесова науче да ови нису проглашавали за синове многе, него Овога јединога знајући, говорили: Ти си светац Божији и Син Божији. Јер сам онај који их је наводио на јерес није рекао: Ти си један од Светаца Божијих (сŸ е² ¾гиоВ то¡ Љео¡), којих је много, него говори: Ти си Светац Божији (сŸ е² – ¾гиоВ то¡ Љео¡), зато што си Ти један (једини). Стога, сасвим је умесно овде придодат члан (– ¾гиоВ). Јер Он је једини свет по природи, а други су свети као причасници (заједничари) Његови. Тако и сами посленици (делатници, делатељи) лажи неретко (често) натерани очевидношћу, и против воље сведоче о истини. Јер ни демони нису извршавали дело Јеванђелиста, већ су, кад нису могли да гледају на светлост истине, викали: Знамо те ко си: Светац Божији.
Глава 8
Ст. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само веруј, и биће спасена. Код оних који Га призивају Господ пре свега тражи веру. Тако, слепом говори: ако верујеш, оздравиће (Мк. 9, 23). А ово Спаситељ не тражи зато што Му је потребна сарадња других, јер Он је Господ и давалац вере, него хоће да нам покаже да се Он не придобија молбама из пристрасности (гледајући ко је ко), већ услишава само верујуће, а уједно саветује да не примамо доброчинства без вере, и да их се не лишавамо због неверја. Јер хоће и да дарујући благодат, она остане, и лечећи, да оздрављење буде несумњиво. Тако, Он је унапред упозоравао раслабљеног говорећи: ето постао си здрав, више не греши (Јн. 5, 14). И као што лекар, долазећи к болесницима, пита их најпре хоће ли да оздраве, да ако би се водила о њима брига против њихове воље, због противљења болесних лекарској вештини, не би само лечење било бескорисно, тако је и Господ питао оне које је лечио, давао благодат онима који су веровали, да би они могли вером и да присвоје благодат, јер је вера знак душевног произвољења (добре воље душе). Зато сада и говори: само веруј, и биће спасена.
Глава 9
Ст. 57. А када они иђаху путем, рече му неко: Господе, ићи ћу за тобом куд год пођеш. (58) А Исус му рече: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема главу где склонити. Господ, видећи да овај књижевник, обећавајући, (заричући се) да ће ићи за Њим, говори то само на речима, а нема то на уму, и предаје се (заноси се) другим помислима, постиђује га изобличавањем и не тера га од Себе, као да га одвраћа од Себе, и не обмањују га његове речи, као да овај не зна какав је Он, већ као онај који зна – изобличава, и као онај који уразумљује – исправља. Господ као да говори овако: нико, успокојавајући се у неразумном (бесловесном), не може ићи за Логосом (Речи); друг (пријатељ) бесловесних није у стању да прими Логос (Реч); ко машта о бесловесном, тај је неспособан да стекне појам о Логосу. И заиста, у самој дрскости књижевника може се видети знак његове непромишљености и неукости. Јер, да је познао силу Логоса, онда нипошто не би створио себи лажно схватање о духовном Логосу. И, будући да је човек, не би се осмелио да изједначава себе са недостижном (непојмљивом) силом Спаситеља, говорећи: ићи ћу за тобом куд год пођеш. Јер ићи (поћи) за Спаситељем само зато да би се чуло (слушало) Његово учење, још је и могуће за природу човечију, али само по човекољубљу Спаситеља; но упоређивати (изједначавати) се са Њим и ићи за Њим свуда и немогуће је и дрско је од онога који даје такво обећање, зато што ми не можемо пребивати са Њим, Који почива код Оца (са Оцем). И да ли то могу они који су друге природе? Ми не можемо да будемо сапутници Свудпостојећем, зато што је Он бескрајан, а ми смо ограничени; Он је у целој васељени и изван ње, а ми у васељени имамо састав (ипостас) одређене (утврђене) мере. И Господ непокретно и не премештајући се (не прелазећи) са једног места на друго, оно што је посвуда (по свим местима) постојеће ставља у покрет и свиме управља, а ми људи, прелазећи (премештајући се) са онога места од кога се крећемо, тим напуштањем места показујемо колико смо мали према непокретној (непролазној) свеприсутности Његовог Божанства. Господ исправља књижевника у једном и другом, изобличава његову неспремност за остварење подухвата и научава га величини Свога Божанства, говорећи: лисице имају јаме и остало. То је исто као кад би Он рекао: сва створена бића су ограничена и одвојена међусобно местом, а Логос Божији има неизмерну (необухватну) силу; стога не говори више: ићи ћу за тобом куд год пођеш. А ако хоћеш да постанеш ученик, одбаци бесловесно и приступи Логосу (Речи). Јер онај који остаје у бесловесности не може да постане ученик Логоса.
Глава 13.
Ст. 120. Са чиме ћу упоредити Царство Божије? Слично је квасцу који узе жена и покри га у три копање брашна, док не ускисе све. Нека обрати пажњу на ово свако ко сумња у изречено, а наиме да човек, који је стекао и мали квасац врлине, мада и није успео да га охлеботвори (да од њега направи хлеб), заиста имао такву намеру, али није могао да је оствари или због безбрижности, или због немарности, или због недостатка мужаствености (одважности), и зато што је одлагао то из дана у дан, неће остати заборављен код праведног Судије, када буде изненада затечен и пожњевен; напротив, Бог ће по смрти таквога побудити његове ближње, управити њихове мисли, привући срца, преклонити душе, и потресени (покренути) тиме, они ће похитати да му подају помоћ и потпору. И пошто је Владика дирнуо њихова срца, надокнадиће они недостатке онога који је отишао. А ко, сав прекривен трњем, води рђав живот, испуњен сваком нечистотом, ко никада не долази к себи, без бојазни и равнодушно се утапа у смрад сластољубља, испуњавајући сваку телесну жељу, ни најмање не бринући о души, и предајући се сасвим телесном начину мишљења, томе, ако се затечен у таквом стању пресели из живота, нико, разуме се неће подати руку помоћи, и удео његов биће одлучен (одређен) тако да ни жена, ни деца, ни браћа, ни рођаци, ни пријатељи нимало неће помоћи њему, јер га Бог неће урачунати ни у шта.
Превод:
Мирослав Голубовић