СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ТРЕЋА ГЛАВА

Тада Ирод, видев да су га мудраци преварили, разгневи се веома и посла те погуби сву децу (Мт. 2; 16). Зар ти, неправедни Ироде, ниси слушао да је весник новороденог Цара била звезда? Како не разабиреш да, будући да је она са неба, не можеш да се успротивиш делу небеском? Како је Ирод лишио мајке возљубљених цеда, тако је освета пала на његова три сина и на његову жену, а и он сам је погинуо страшном смрцу ? .

Ирод није знао на који би начин он могао да испита то дело јер је био заслепљен завишцу и није био у стању да размишља. Слично као што је испитивао једно пророштво пророка Михеја, исто тако је лако могао да се домогне и Исаијиног пророштва, јер су били откривени и род, и мати, и град и време (јављања) Месијиног: род је Његов из дома Давидовог, као што је рекао Јаков (1. Мојс. 49; 10), и мати је Његова Дјева (Ис. 7; 14) и град Његов Витлејем, како је предсказао Михеј (5; 2) и време Његовог рођења, било је оно, о којем су говорили мудраци. Осим тога, из пописа који су Римљани спровели по земљи, знао је да су они, који су Га унели у списак, Исуса записали као сина Јосифовог. Иако је све то знао, он је толико био опијен завишцу да није био способан да Га (Месију) препозна. Он је био слицан Саулу, који је био жедан Давидове крви. Иако је Давид био у његовим рукама, Саул није знао да овај (Давид) стоји иза њега самог (в. 1. Сам. 24; 1–4). Соломон је знао да расуђује и да препозна дете оне блуднице (1. Цар. 3; 16 и даље). И Далила је знала да испита тајну замисао Самсонову и да је измами из његовог срца (Суд. 16; 5 и даље).

Будући да му нису били откривени ни род ни време ослободиоца који треба да се роди код Јевреја, фараон је поцео да убија многе младенце, не би ли меду њима погубио и оног, чија му се смрт цинила неопходном (2. Мојс. 1; 15 и даље). И као што је Саул по многим знацима могао да зна да није у стању да надвлада Давидову храброст, тако је и Ирод могао да зна да није у стању да се супротстави сили сина Давидовог. Мржња, међутим, не само да не трпи расудивање и поуку него, напротив, хита ка греху и погибељи. Људи те врсте су цеда сатане, који је мислио да он може убити Мојсеја, погубити Давида и одвести на крст сина Давидовог. Каин, његов уценик, мислио је да може обманути Бога кад је рекао: Зар сам ја чувар брата својега (1. Мојс. 4; 9). Тако су и Гијезије (2. Цар. 5; 25 и даље), и Искариот (Мт. 26; 24–25, 49 и Јн. 13; 25–27) мислили да могу обманути – први Јелисеја, а други нашег Господа.

Побијени младенци су у двоструком погледу постали сведоци побијених праведника. Као што су Христа, Који је Себе назвао Богом, једнодушно истерали и удаљили из родног града (Лк. 4; 28–29), исто тако су Њега ради побили и безазлене и невине младенце и пре него што су могли да постану Његови весници. Глас се зацу у Рами, Рахиља плаце за децом својом (Јер. 31; 15 и Мт. 2; 18). Витлејем је припадао потомству Јуде, Лијиног сина; зашто је, дакле, Рахиља плакала за својом децом јер их нема, тј. нису била тамо да би умрла за Христа? Рахиља је плакала због тога што Искупитељ није рођен од њене деце, иако је Лија символ древног народа, а Рахиља символ (праобраз) Цркве ? . међутим, нероткиња и остављена има више деце него она која има мужа, каже пророк (Ис. 54; 1). Рахиља је можда плакала и због тога што су племе Венијаминово и племе Јудино били суседи, јер је речено: И умре Рахиља, и погребоше је на путу који иде у Ефрату, а то је Витлејем (1. Мојс. 35; 19), исто као што и Мојсеј у свом благослову говори о Венијамину: Меду плецима његовим Он (Господ) ће обитавати (5. Мојс. 33; 12), јер је ковцег завета положен у Јерусалим, који је наследе Венијаминово. И када је Самуило дао знак Саулу, након што га је помазао за цара над Израиљем, он му је рекао: Кад отидеш данас од мене, наци ћеш два човека код гроба Рахиљина, у крају Венијаминовом, у Селси (1. Сам. 10; 2).

Рахиља плаце за децом својом. Плаци, Рахиља, али не оним првим ридањем каквим си плакала кад су се непријатељи ? спремали да нападну твоју децу, него плаци због оне (деце) која су избацена на улицу и коју неће убити иноплеменици, него синови њиховог оца (тј. Јакова) ? . Уздржи, међутим, глас свој од вапаја, јер је награда за твоје сузе осигурана у онима, који ће бити рођени заједно са сином Давидовим, управо у оно време кад се роди Он, да би у време јављања (Његовог) постали проповедници и Његови радосни гласници. Погледај како та твоја деца добијају прво место у вишњем Јерусалиму, нашој ота x бини коју велицамо и која је Мојсеју откривена на гори (Јевр. 8; 5–9. и Гал. 4; 26): он (тј. вишњи Јерусалим) је постао њихов удео. Сацекај и утеши се сином твојим, изабраником (Божијим – Дела ап. 9; 15) Савлом, односно Павлом, који ће те утешити и бити награда за твоју жалост и сузе.

Када је видео да су га мудраци преварили… (Мт. 2; 16). О, слепи Израиљци, јер не разумете! Глуви, јер не слушате! Све до дана данашњег не обрацате пажњу на глас Исаије, који каже: Зато ће вам Господ дати знак (Ис. 7; 14). Ако би некоме другом био дат знак, он би неминовно рекао: „Ни у коме другом вам, тј. свима вама, није дат знак, осим у у Ономе Који је рођен од Дјеве!“ Овај знак је дат Мојсеју како би се он сам и особито убедио у њега, као посредством тајинства, као што је знак био откривен и Гидеону и Језекиљу. Зар, међутим, оно што је особито њима било дато, није кроз мудраце послато и нама, као дело које је јасно и које је истинско разоткривање праобраза нашег Закона? Због цега, дакле, не познајете време искупљења и не верујете у рођење од Дјеве? Или сте, можда, заједно с вашим царем постали безумни и чекате да се мудраци предашњим путем врате код вас да би вам најзад приповедали о Њему?

Зар вам није довољно што су дошли иноплеменици и што су вас узнемирили, да бисте разумели да се Христос појавио у свету? Или можда одобравате одлуку вашег цара, човекоубице и другог фараона, Аскалонита из семена Ханаанског ? ? Када је цуо да су свештеници помогли Давиду, којега иначе нису препознали, Саул је наредио да их побију (в. 1. Сам. 22; 18. и даље). Према томе, вама се то десило по правди, јер сте криви за ову праведну крв, као што је и Саул постао крив у крви Давидовој ? , и праведно је Син Давидов, ослободивши се из ваших руку, прешао код незнабожаца. Давид је трпео Саулове прогоне, као и његов Син Иродове. Свештеници су били побијени због Давида, а младенци ради нашег Господа. Меду свештеницима се спасао једино Авијатар, као што се меду младенцима спасао Јован. У лику Авијатара укинуто је свештенство дома Илијевог, а у лику Јовановом укинуто је пророштво (тј. пророцка служба) потомства Јаковљевог.

Будући да је Израиљ, изведен из Египта и тајинствено назван сином, поништио своје синовство клањајуци се Ваалу и кадеци идолима, Јован га је праведно назвао породом аспидиним и тиме му је дао одговарајуце име. Како су поништили име усиновљене деце, које им је по благодати дато у дане Мојсејеве, од Јована су добили друго име, саобразно њиховим делима (Мт. 3; 7).

Након што је Господ отишао у земљу египатску и поново се вратио (у Јудеју), еванделиста каже: Да се испуни што је Господ рекао преко пророка који говори: из Египта дозвах Сина својега (Ос.11; 1 и Мт. 2; 15). Каже затим и ово: Назарецанином ће се назвати (Суд. 13; 5 и Мт. 2; 23). Како на јеврејском „нацор“ знаци „изданак“, и пророк га назива Сином „Нацор“, јер Он уистину и јесте Син Изданка ? . међутим, пошто је Он одрастао у Назарету, Еванђелиста налази да је ова реч слицна са „нацор“ и каже: Назарецанином ће се назвати. Јован пророкује, али тајинство пророковања припада Господу Јовановом, као што и свештенство припада сину Захаријином, а власт и свештенство Сину Маријином. Јер се Закон даде преко Мојсеја (Јн. 1; 17), и знак јагњета, и многи праобрази Амалика ? , вода која је постала слатка и бакарна змија, али истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1; 17). Крштење Јованово је више од Закона, али је ниже од крштења Христовог, будући да у име Тројице нико се није крстио до самог времена Вазнесења Његовог (Христовог). Јован се није удаљио у пустињу да би и сам тамо подивљао, него да би у пустињи укротио дивљину настањене земље, јер у настањеној и мирној земљи страст, као љута звер, свакога доведе у пометњу; након удаљавања у пустињу, она постаје спокојна и тиха. У то те може уверити Иродова страст: живеци у настањеној и мирној земљи, он се распламсао толиком страшцу незаконите љубави према жени свога брата да је погубио кротког и уздржаног Јована (в. Мт. 14; 3 и даље), који је мирно живео у пустињи, па чак није био везан ни браком, дозвољеним по Закону. И Логос (Рец) постаде тело и настани се меду нама (Јн. 1; 14), тј. Логос Божији је кроз тело, које је прихватио, обитавао меду нама. Овде није речено: код нас, него меду нама, да би се показало да се у наше тело обукао ради нас, као што је и сам рекао: Тело моје истинско је јело (Јн. 6; 55).

Послаше Јудејци из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти? И признаде и не пореце, и признаде: Ја нисам Христос. И упиташе га: Шта дакле? Јеси ли Илија? И рече: Нисам (Јн. 1; 19–21). Господ га је, међутим, назвао Илијом, како о томе сведоци Писмо (Мт. 11; 14–17; 12), али када су њега самог упитали о томе, он је одговорио: Не, ја нисам Илија. Писмо, пак, није рекло да је Јован дошао у телесном лику Илијином, него у сили и духу Илијином (Лк, 1; 17). Њима није дошао онај Илија који се вазнео на небеса, као што ни сам Давид није постао њихов цар него Зоровавељ ? . Фарисеји га, међутим, нису питали: „да ли си дошао у духу Илијином“ него „да ли си ти сам Илија“, због чега је он и одговорио: „Нисам.“ Због чега би био потребан Илијин лик, кад су се код Јована могла пронаци дела Илијина? Да би одбацили Јована на основу тога што је Илија био вазнет на светој коцији, Јованову главу је на тањиру принела бестидна девојка, због чега је дошао Јелисеј и стао измеду Илије и Јована. Да су лажљивци хтели да оптуже Јована, онда би он, да то порекне, са собом упоредио Јелисеја, који је за њих био поуздан јемац, јер су веровали да је он удвоструцено примио дух свог учитеља (2. Цар. 2; 9). Да је заиста било тако ?? , онда би се Јелисеј два пута и у две коције вазнео на небо, а можда и на само небо небеса. Отуда би било јасно да је Јелисеју дата сила Илијина, заједно са његовим делима. Њему, међутим, нису била дата сва Илијина дела него само слицност са њима, јер би иначе постојала сумња да ли су она од користи. међутим, кад Писмо не би рекло да је Јелисеј удвоструцено примио дух Илијин, не би било јасно да је он добио веци дар.

Код Јована су послали оне исте, које су затим послали код Господа и који су упитали: Каквом влашцу то циниш (Мт. 21; 23, Мк. 11; 28. и Лк 20; 2). будући да он (Јован) није дошао да поуцава непријатеље, није им ни открио оно, о чему су се распитивали. Они нису желели да дознају ко је уистину био Јован, него су му самоуверено говорили: ко си ти, шта то циниш? Због тога им Јован није ни одговарао као уценицима него као непријатељима: на све што су га питали, одговарао је да није ни Христос, ни Илија, ни пророк, него глас. При том се није називао ни Јованом, ни човеком, иако је у ствари био и пророк, и Илија, и христос ?? . Тако је поступио стога што, према мнењу оних, који су га испитивали, Јован, наравно, није ни био неко од горепоменутих, слицно као што је наш Господ, иако благ, некима рекао: Ја нисам благ (упор. Мт. 19; 16–17; Мк. 10; 17–18 и Лк. 18; 18–19).

Као што глас који наговештава светлост ?? побудује ухо ?? , и као што бљесак светиљке изазива делање ока, тако и писање садејствује гласу. Једно су светиљка и петао, као Илија и Јован. Петао нас својим гласом подстице на слушање и представља символ гласа нашег Васкрситеља. Светиљка нам својим блеском представља символ светлости нашег Просветитеља. Због тога су и једно и друго са две стране закљуцали таму ?? , тако да су символи Оца и Сина који су поништили безбожништво, и символи пророка и апостола, јер су и са једне и са друге стране помогли сунцу ?? .

Разуми, пак, и то да је Јован, којега су назвали светиљком Онога што је саздао његова пламена уста, уједно и символ Илије, који је својим језиком спалио безбожнике и пламеном својих уста казнио их сушом и жеду. Осим тога, петао који пева у тишини ноци јесте символ Јована који проповеда у тишини пустиње. И ако се светиљка доноси у вецерњим сатима, онда петао, који пева само ујутро, не може да се слуша у то исто време ?? . Јован је, међутим, са својим гласом што претходи свитању сјединио и вецерњу светиљку, да би посведоцио о доласку Илије ?? , који се на тајинствен начин јавио у лику Јовановом.

Јован је, дакле, глас, али Реч (Логос), која се изражава гласом, јесте Господ. Глас их је пробудио, глас их је призвао и узнео, а Логос (Рец) им је поделило своје дарове. Какав грех, таква и казна ?? . Мало су се удаљили од вере, и мало их је казнио. И грање шумско исеци ће секиром, рекао је Исаија пророк (Ис. 10; 34). Рекао је грање, а не корење. Када се испунила мера њихових грехова, дошао је Јован и ишцупао дрво заједно са корењем. већ и секира код корена дрвецу стоји (Мт. 3; 10), што Исаија уопште не помиње. И када би до тога дошло, ако не приликом јављања Оног Истинитог у Закону ?? , чије је Име наговештено посредством гране и цвета, и над Којим је отпоцинуо дух, назван седмообразним (седмоликим)?

Ево, отац Твој и ја тражисмо Те с болом (Лк. 2; 48). Он је на то одговорио: Зар нисте знали да Мени треба бити у ономе што је Оца Мојега (Лк. 2; 49). Тражили су Га јер су страховали да Га Јевреји некако не убију. Јевреји су на то помишљали заједно са својим кнезом Иродом, кад је Њему (Исусу) било само две године. А Јован имаше хаљину од камиље длаке (Мт. 3; 4), будући да наша света овца још није била пострижена.

Може Бог и од камења овог подигнути децу Аврааму (Мт. 3; 9 и Лк. 3; 8), тј. од оних који се клањају камену и дрвету, као што каже: Бицеш отац многим народима (1. Мојс. 17; 3). Јован је своју душу сацувао цистом од свакога греха, јер је требало да крсти Онога Који је без греха. „Не цуди се, Јоване ?? , што Ме ти крстиш, јер ћу крштење јелејем примити од жене.“ Она је то, каже, сацувала за дан Мојега погреба (Јн. 12; 7), и тим речима је Он Своју смрт назвао крштењем. Елиазар је код студенца заруцио Ревеку (за Исаака, 1. Мојс. 24), код студенца је Јаков заруцио Рахиљу (1. Мојс. 29), код студенца је и Мојсеј заруцио Сефору (2. Мојс. 2). Сви су они били праобрази нашег Господа, Који је јорданским крштењем учинио Цркву Својом невестом. Као што је и Елиазар, стојеци поред извора, показао Ревеки свог господара Исаака, који је у то време изашао у поље да би се сусрео с њом (1. Мојс. 24; 63–65), тако је и Јован, стојеци крај Јордана, показао нашег Спаситеља говореци: Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1; 29).