СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ТРИНАЕСТА ГЛАВА

А онде беше неки човек који тридесет осам година беше болестан. Кад виде овога где лежи… Господ му рече: Хоцеш ли здрав да будеш (Јн. 5; 5–6)? Знаци, није хтео. Одговори Му болесник: немам помоцника који би ме спустио у бању кад се узбурка вода (Јн. 5; 7). Господ га је једно питао, а болесник је друго одговорио, казавши: „немам помоцника који би ме спустио, и пошто се споро приближавам (бањи), други сиде пре мене“ (в. Јн. 5; 8). Током тридесет осам година није нашао никога таквог. Тим речима се посрамљују Јевреји, који не верују да крштење опрашта грехе. међутим, ако верују да је силоамски ангео посредством воде исцелио болесника, зар онда утолико пре не би требало да верују да Господ ангела кроз крштење оцишцује од сваког порока? Пошто су мислили да му само вода може помоци, Господ му је рекао: Устани, узми одар свој и ходи (Јн. 5; 8)! Тај човек беше грешник и неверник, о чему сведоци Господ када каже: Више не греши (Јн. 5; 14). Приступила је правда, и у устима његовим затражила веру, али је није нашла; исцелило га је милосрде, да благодат не би узалудно прошла поред њега.

Устани на ноге своје, узми одар и поди свом дому. Зар није било довољно да каже: Устани и ходи? Зар и то не би било цудо, када би онај који није имао снаге да се окрене на свом одру, изненада устао и пошао? Да би показао да му је подарио савршено здравље, Господ му је заповедио да понесе одар. Он га није исцељивао као што се исцељују они болесници којима се постепено враца здравље. Због тога је и рекао: Устани на ноге, узми одар свој и ходи. Да је он цутао, његов одар би се огласио. Када су га видели, Јевреји су запитали: Ко ти рече: Узми одар свој (Јн. 5; 12)? Како приповеда Писмо, пропустили су да га упитају: „Ко те исцели“, али су зато рекли: „Ко ти је заповедио да носиш одар свој у суботу?“ О, слепи, безумни, глуви и безосецајни, зашто једно пропуштате, а о другом се распитујете? Пошто су се распитивали као слепци, исцељени им је дао просветљујуци одговор, јер је био разуман и просветљен посредник, којег је мудри Лекар послао да заблуделе изведе на прави пут.

Ко ти је заповедио да понесеш одар свој? Пошто су хтели да сакрију цудо исцелења и да извргну руглу човека који је носио свој одар, овај им је отворено саопштио о свом исцелењу и истовремено осудио и одбацио њихово неверје. Није им рекао оно што су они желели да чују него оно у шта су одбијали да поверују. Онај, Који ме исцелио, Он ми је рекао: Устани, узми одар свој и ходи. „Ко је он“, упитали су. „Не знам“, рекао је он јер се Исус, видевши мноштво народа, удаљио са тог места. После неког времена, опет га је видео и казао: Ето, постао си здрав, више не греши, да ти опет не би неко био потребан (в. Јн. 5; 11–15), јер Му је болесник казао: „Немам никога.“ ? Тада човек отиде и јави Јудејцима да је Исус тај који га учини здравим (Јн. 5; 15). Кад су пак они оптужили Господа што је човека исцелио у суботу, Он им је одговорио: Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5; 17). Тако су Јевреји поцели да прогоне Господа не само што је исцељивао у суботу него и зато што Бога назваше Својим Оцем, градеци се једнак Богу (Јн. 5; 18).

Запази, међутим, да није рекао: „не нарушавај суботу“, него „наруши је онако, као Отац Мој на небесима“. Ако се твар, ангели, светила, роса, киша, извори и реке не заустављају (у свом дејству) у суботу, ако суботом ни ангели не прекидају своје служење и делање, као што ни небеса не престају да шаљу кишу и росу, нити светила прекидају своје кретање, нити земља престаје да доноси плодове, нити човек да дише и да рада децу него се напротив, људи највише радају суботом, и осмог дана се обрезују – ако се свим тим и готово безбројним другим примерима не нарушава Закон, ако тако поступа твар, зар онда то утолико пре не може да чини Творац? Због тога је Син човечији господар суботе (Мт. 12; 8).

Слицно је одговорио и на другом месту, када су Његове ученике осудивали што тргају класје (Мт. 12; 1), јер им је тада рекао: Зар нисте цитали шта учини Давид кад… поједе хлебове предложења, које није ваљало јести ни њему, ни онима што су били с њим (Мт. 12; 3–4)? Разуми, дакле, смисао речи и силу која је у њима скривена. Прогонише га, каже, што се градио једнак Богу. Кад су оптужили Његове ученике, понудио им је сведочанство Давида који је, иако пророк, цар и праведник, ипак био само човек, као што су и апостоли били људи. Доликовало је, наиме, да слуга буде сведок за исте такве слуге. међутим, кад је требало да оптуже Њега Самог, Он им као сведочанство није навео Давида, који је био човек, нити сведочанство небеса која су твар, нити пак ангела, нити серафима, нити духова – чувара који се шаљу на служење него је оставио све небеско, преисподње и земаљско, оставио је небеса и све што је на њима, и указао на сведочанство Господа сваког јестества и Бога сваке твари, говорећи: Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн. 5; 17).

Тако је и слепога од рођења послао да се умије у Силоамској бањи (Јн. 9; 7), као прво да би јасно показао да слепи није посумњао у Њега јер се иначе не би исцелио а као друго зато што ће слепи, уколико га успут буду испитивали, изложити цитаво дело и што ће се тако открити његова вера. слично томе је и речи: Устани, узми одар свој изрекао да би исцељеног видели у суботу и да би се распитали о исцелењу. Субота, дакле, није установљена ради Бога него ради човека: Онај Који ју је дао, Он је и њен Господар. На питање: „Да ли сам Ја даровао суботу или нисам“, одговор налазимо у Његовим делима. Гле, слепи је послужио као сведок, штавише као гласник. Господ је обицно извршавао све законе, а затим показао да се закони морају чувати како би закони, које је Он сацувао, осудили оне што су их нарушили. Неки закони нарушени су ради добра (в. Мт. 12; 12), да би поуцио да Он има највишу власт над свим старима. Исто тако је, посредством исцелења, открио да је Он господар Закона, будући да је твар показала послушност Ономе Који по вољи Оцевој има власт над суботом.

Из нарушавања суботе дознајемо ко је Онај што каже: Отац Мој до сада дела. Осим тога, тим речима је разоблицио Јевреје да Закон не нарушавају ради добра. Он их није оптужио зато што суботом воде стоку или магарце на појило него им је, напротив, тиме указао да суботом треба чинити добро (в. Лк. 13; 15). сведочанства за Себе узимао је од њих самих. Брижљиво су мотрили на Њега и тражили слуцајеве у којима би се Он показао као противник Оцевих заповести. међутим, како управо они сами нису чували Закон, Он их је одбио. Запази да постоје цврсте заповести, које су утврдене и које се ни на који начин не нарушавају, али запази и оне друге, које је Сам Законодавац нарушио више пута. Кад се појавио народ који је драговољно поцео да чини оно, што је било циљ установљења суботе, субота је нужно била укинута, да би наступило дело слободе. Испитај, дакле, истинско знацење суботе; из њеног оцувања дознајемо у чему се састоји воља Онога Који је дао закон суботе. Ако неко без суботе ? по својој вољи чува суботу, зар онда такву духовну слободу не би требало више поштовати него нужност суботе? ?

Као што Отац има живот у Себи, тако и Сину даде (Јн. 5; 26). Ако би лицност Оца била туда животу који Он, наравно, има сагласно Својој природи, онда би се то исто морало мислити и о Сину. међутим, како је Сам Отац целовити живот, и како Његов живот не зависи ни од каквог узрока, онда и о Сину разуми као и о Оцу, тј. да и Он у Себи има живот. Ако на основу речи: Тако и Сину даде мислиш да, мимо Оцевог дара Син у Самом Себи нема живот, онда си изопацио прву мисао, јер ти се чини да је лицност Сина туда животу. међутим, обрати пажњу на Његово тело и с њим упореди ту реч: даде, заједно с оним што након тога следи: Даде Му власт и да суди јер је Син човечији (Јн. 5; 27). Дакле, израз даде и речи даде Му власт схвати на тај начин. Ако Отац некоме даје живот који Он има по суштини, онда тај не бива једносуштан Оцу него бива само нешто придодато, и не усадује се у Бога као нешто Њему подобно. Ако се пак и усадује и Њега и услед тога затим постаје прицасник Његове природе (2. Петр. 1; 4), ипак се разликује од Његове суштине. И ако живот Своје суштине Бог дарује ономе што не постоји, дешава се то исто ? .

Медутим, ти ћеш можда речи: „Зар није дао?“ ? већ сам ти рекао: Обрати пажњу на тело и без противурецења слушај да је Отац дао живот Ономе, Који је добио власт да суди. Чак и пророк износи сведочанство о том „даде“ и о власти суда, будући да Му приписује власт слободе, говорећи: Син нам се даде Којему је власт на рамену (Ис. 9; 6).

Отац не суди никоме него је сав суд дао у руке Сина Свога (Јн. 5; 27). Знаци, онај ко се свети сам за себе оцигледно чини неправду Господу сваке освете, јер не признаје Оног Који је силнији од њега и Који преступнике изводи на Свој суд. Из тог разлога је Христос и именован за Судију, како Његови ученици не би судили један другоме. Упоредо с тим, речено је да ће Он судити на свршетку света, како се од тог времена (кад је то речено) нико не би светио сам за себе. Христос је због тога назван Главом, да би Његови ученици, као удови једног тела, саосецали један са другим, да би оци оптуживале ноге и да би срце кроз покајање разоблицавало утробу и остале удове. Погледај колико је неразуман човеков суд, чак и ако се он праведно свети сам за себе, јер он на тај начин презире Судију целог света.

Он беше светиљка која светљаше (Јн. 5; 35), која се угасила са увецањем светлости јер је сијала ноцу, а да би знали да са појавом сунцеве светлости луце светиљке морају да ослабе и згасну. Не примам сведочанство од човека.., јер имам сведочанство које је веце од Јовановог (Јн. 5; 34, 36). међутим, ако не прима сведочанство од човека, због чега је онда Јован ишао испред Њега? Да се не би престрашили велицине Христове, Њему је у разним видовима претходила маленкост. Крштење водом претходило је крштењу Духом и онај, који је о свом рођењу дознао од свештеника, сведоцио је о Ономе чије је зацеце од Духа било скривено, да би знали да је у том Духу пророк Јован говорио о Ономе, Којега су књижевници оптуживали за нарушавање Мојсејевих закона.

Ако не прима сведочанство од човека, зашто се онда обрацао Јовану да би од њега добио сведочанство? Јован је, међутим, био послат од Бога. Онај Који ме посла ми рече… (Јн. 1; 33). Отац је, дакле, кроз Јована сведоцио о Њему, као што и каже: Мојсеј писа о Мени (Јн. 5; 46) и Сам Мојсеј вас оптужује (в. Јн. 5; 44). Каже: Мојсеј је писао о Мени, и то онда кад је рекао: Ако устане пророк меду вама… и каже ти знак или цудо, па се збуде тај знак или цудо, нека буде прихвацен јер је пророк; ако ли се пак не збуде, не верујте, јер он лаже (5. Мојс. 13; 1) ? . На том месту је Мојсеј писао о Мени. Сам Мојсеј вас оптужује, јер не верујете ни његовим речима, ни Мојим делима. Који Ме од вас кори за грех (Јн. 8; 46) – јер Ја вам отворено пророкујем. Пошто је написано да се пророк, уколико има знакове, мора прихватити ма ко да је он, каже: Дела која Ја чиним сведоце за Мене (Јн. 5; 36). Дакле, сам Мојсеј вас оптужује јер се испунило све што је он говорио и јер се његова реч подудара с Мојим делом. Ако вам нисам проповедао другог Бога него сам само рекао: Господ је Бог наш једини Господ (5. Мојс. 6; 4), ако Ме Он Сам послао, ако се Њему молим и Њега поштујем и ако сам и вас томе уцио, зашто Ми онда не верујете?

На који су начин Мојсеју у Египту поверовала његова браћа и фараон? Можда кроз знакове? Царобњаци су, међутим, сатворили исте знакове као и он. Како су, дакле, поверовали да га је Бог послао, ако им ниједан пророк није сведоцио о томе, и ако се на њих није спустио глас са неба? Мора се речи да су му поверовали услед знакова и цуда и што су слушали да га је послао Бог отаца њихових, али и због тога што су о истинитости његових речи сведоциле луце које су блистале са његовог лица. међутим, тешко им је било да му поверују због оних што су му се супротстављали, јер врацари мисирски (египатски) учинише исто што и он (в. 2. Мојс. 7) све док, најзад, његови знакови нису однели победу. Или је он можда нашао веру зато, што је Бог беседио с њим? Они то, међутим, нису видели својим оцима нити су цули својим ушима. Ако су поверовали ради цуда чак и ако нису познавали Мојсеја, онда је Мојсеј одговорио за Христа, тј. да се и Њему мора веровати због Његових знакова и цуда.

Исцелење слепог збило се по степену вере, јер му је Господ дао и видљиве и невидљиве оци. Умерено верујуцем дао је умерен вид. Кад се у његовим оцима појавила умерена светлост, велика светлост је заблистала у његовој души. Усавршавала се његова унутрашња вера, али се уса вршавао и његов спољашњи вид. Виде све јасно (Мк. 25). Док је стајао на првом и најнижем степенику, Господ је укрепио његову слабу веру; кад се она уцврстила, он се са тог степена слабости као скоком пребацио на степен савршенства.