СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА СЕДМА

Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн. 1; 9).

Ми вас, возљубљена чеда, учењем Писма хранимо само по деловима и не излажемо вам све одједном, да бисте лакше сачували оно што вам приносимо. Када приликом грађења куће пре учвршћивања првог камења на њега положимо друго, онда зидови бивају слаби и лако се могу срушити. Међутим, онај који чека да се прво камење најпре учврсти помоћу креча, па тек онда на њега постепено додаје и друго, зида стабилно, дуготрајно и неразрушиво здање. Подражаваћемо такве градитеље, и на сличан начин подизати своје душе. Пошто први темељи још нису утврђени, плашим се да продужетак учења не нашкоди почецима, јер разум још увек није довољно снажан да све задржи. Шта нам је данас прочитано? Беше светлост истинита, која обасјава сваког човека који долази у свет. Говорећи претходно о Јовану, Еванђелиста примећује да је он дошао да сведочи о светлости и да је управо због тога он и био послат у то време. Да се због недавног јављања сведока не би појавило такво подозрење и у односу на Онога за Којег он сведочи, Еванђелиста уздиже мисао и усмерава је ка безначалном (беспочетном) бићу, које никад не скончава и не престаје да постоји. Како може, питаћеш ти, да поседује такво биће Онај, Који је Син? Ми говоримо о Богу, а ти питаш како је то могуће! Зар се не плашиш, зар не дрхтиш? Ако би те неко упитао на који ће начин наше душе а затим и тела, вечно живети, ти би се, наравно, насмејао таквом питању, јер људски ум не може да испита такве ствари и дужан је само да верује и да не испитује оно што је речено, јер му као довољан доказ изреченог служи сила Онога Који је то рекао. Ти нас питаш како је то могуће, кад кажемо да је беспочетан Онај, Који је створио душе и тела, и Који бесконачно превазилази сваку творевину? Ко је тај, ко ће при здравом разуму и чистој свести то да пита? Слушао си да беше светлост истинита. Зашто се узалудно трудиш да својим умом обухватиш живот вечни? То је немогуће. Зашто истражујеш неистраживо? Зашто испитујеш непојмљиво? Зашто се трудиш да сазнаш несазнајно? Погледај сам извор сунчевих луча. Не можеш то да учиниш, али се у том случају не срдиш и не јадикујеш због своје немоћи. Зашто си тако смео и брзоплет кад су у питању далеко важније ствари? Јован, Син грома, који се оглашава духовном трубом, чуо је од Духа да беше светлост и ништа више није питао. А ти, немајући његову благодат, расуђујеш само на основу сопствених закључака! Ти се усуђујеш да прекорачиш границу његовог познања? Ти, међутим, не можеш ни да достигнеш меру његовог познања. Такво је ђавоље лукавство: оне чије поверење задобије води преко оних граница које нам је поставио Бог, као да ћемо тобоже задобити много веће знање. Обманувши нас таквим надама и лишавајући нас благодати Божије, он не само да нам ништа више не саопштава (како би он, ђаво, и могао то да учини?), него нам и не допушта да се вратимо у претходне границе у којима смо били безбедни, а затим нас приморава да лутамо и да се нигде не зауставимо. На тај начин је и првоствореног човека довео до изгнанства из раја. Уливајући му наду у веће знање и већу почаст, ђаво га је лишио и онога чиме се раније спокојно користио. Човек не само да није постао једнак Богу, како му је обећао ђаво, него је потпао под јарам смрти. Окушањем са дрвета не само да није добио ништа боље, него је због наде у веће знање изгубио и значајан део оног претходног знања. Почео је да се стиди своје обнажености па се сакрио, док је пре обмане био изнад сличног стида. То, што је видео своју обнаженост и што је осетио потребу да је прикрије, као и друге, веће патње, биле су последице обмане. Да и ми не бисмо то претрпели, покорићемо се Богу и живети у Његовим заповестима, ништа више не испитујући, иначе ћемо бити лишени дарованих добара, као кажњеници и јеретици. Чим су (јеретици) почели да испитују почетак беспочетног живота, били су лишени и онога што су могли имати. Нису пронашли оно што су тражили, јер је то немогуће, али су отпали од праве вере у Јединородног. Нећемо прелазити вечне границе које су поставили наши оци и у свему ћемо се придржавати закона Духа. Када чујемо да беше светлост истинита, ништа више нећемо испитивати, јер нико и не може да досегне даље од тих речи. Ако би се Бог рађао слично човеку, онда би било нужно извесно растојање између оног који рађа и оног који се рађа. Међутим, како је то рођење неизрециво и својствено само Богу, напустимо уобичајене појмове пре и после. То је израз времена, а Син је творац свих векова.

2. Према томе, кажу неки, Бог није Отац (Сину) него брат. Реци ми само каква је потреба за таквим закључком? Ако бисмо рекли да Отац и Син имају биће које је раздељено у свом почетку, ти би можда и имао право да то кажеш. Ми се, међутим, клонимо таквог безбожништва и кажемо да је Отац беспочетан и нерођен, а да је Син такође беспочетан, али рођен од Оца. Каква је потреба да се из овог учења изводи тако безбожан закључак? Нема никакве потребе. Син је сјај (одблесак, грч. ?????????) а сјај је нераздељив од оне природе чији је (то сјај). Због тога је Павле тако и назвао Сина (Јевр. 1; 3), како не бисмо претпостављали никакву раздељеност између Оца и Сина. Ето шта се изражава тим називом. Таквим подобијем апостол исправља бесмислице које долазе у главе непромишљених људи. Када слушаш о сјају, каже апостол, немој мислити да Син нема сопствену ипостас. Та мисао је безбожна и својствена безумљу савелијанаца и маркионита. Ми не учимо тако, него кажемо да Он има Своју сопствену ипостас. Због тога апостол, пошто Га је назвао сјајем, додаје да је Он и обличје бића Његовог (ипостаси Његове) (грч. ??????????•??????????????????), како би тиме изразио и Његову сопствену ипостас и једносушност са Оним Чије је Он обличје. Као што сам већ говорио, не постоји ниједан довољан израз који би људима пренео то учење о Богу. Пожељно би било да се споји неколико израза и да се из сваког од њих извуче оно што доликује. На тај начин бисмо могли да узнесемо достојно славословље Богу, достојно, наравно, у односу на наше снаге. Ако пак неко помисли да може долично да говори о самој суштини Божијој и ако би се напрезао да докаже да зна Бога онако, као што Бог зна Самога Себе, тај заправо не би имао никаквог богопознања. Знајући то, чврсто ћемо се придржавати онога што су нам предали Оци и ништа више нећемо испитивати. Онима који страдају од те болести прете две опасности. Ко прво, узалудно се труде да пронађу оно, што се не може пронаћи; као друго, они разгневљују Бога, јер се напрежу да пређу границе које је Он поставио. А какав то гнев побуђује у Богу, нема потребе да вам говорим, јер је то свима вама познато. Удаљивши се од безумних јеретика, са страхом ћемо слушати Његове речи, како би нас Он свагда чувао. На кога ћу погледати, ако не на невољнога, и на онога ко је скрушеног духа, и ко дрхти од Моје речи, каже Он (Ис. 66; 2). Напустивши ту погибељну љубопитљивост, трудићемо се да будемо скрушеног срца и да оплакујемо своја сагрешења, како нам је и Христос заповедио. Жалићемо због својих преступа, брижљиво се присетити свега на шта смо се одважили у прошлости и потрудити се да то у потпуности избришемо. Бог нам је открио много путева ка томе. Казуј безакоња своја, да се оправдаш, говори Он (Ис. 46; 23), као и на другом месту: Рекох: исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс. 31; 5). Ако се често будемо опомињали својих грехова и прекоревали себе због њих, то ће знатно допринети њиховом умањењу. Постоји и други пут, још поузданији, а то је да се не опомињемо зла које су нам учинили други и да опростимо сваки преступ који је учињен против нас. Хоћеш ли да упознаш и трећи пут? Саслушај шта каже Данило: Опрости се од грехова својих правдом, и од безакоња својих милошћу према невољнима (Дан. 4; 27). Осим ових постоји и пут честог упражњавања молитава и ревносно приношење прозби Богу. Велику утеху и опроштај грехова донеће нам и пост, ако буде сједињен с љубављу према ближњима; он гаси и силу гнева Божијег. Огањ распламсали гаси вода а милостињом се очишћују греси (Сирах 3; 30). Ми ћемо, дакле, корачати свим тим путевима. Ако их се увек будемо придржавали и на њих обраћали своју пажњу, нећемо се само очистити од прошлих преступа, него ћемо задобити и велику корист за будућност, јер ђаволу нећемо дати могућност да нас нападне, нити ћемо пасти у овосветску безбрижност, а затим и у ту погибељну љубопитљивост. Чим примети да се људи препуштају нераду и ленчарењу и да не маре за врлински живот, ђаво их, између осталог, најпре доводи до љубопитљивости, а затим и до неразумних трагања и штетних препирки. Ми ћемо му преградити тај пролаз и бићемо будни и трезвеноумни, да бисмо након кратког периода невеликог труда у бесконачне векове задобили бесмртна блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.