Племенито порекло и познато богатство великог Дионисија показује већ и само веће Атињана у које је изабран да одлучује. Јер он беше један од Ареопагита, како то показује божанствени Лука приказујући свештена дела светих апостола. Јер рече да је најсветији апостол Павле, дошавши у Атину, ушао у расправе са некима од философа епикурејаца, а и оних од стоика; па пошто је проповедао веру у Господа нашега Исуса Христа и васкрсење мртвих и свеопшти суд, био је ухваћен од нефилософа (јер нису од истинских философа) и одведен на Аресов брег, и када је ту јавно говорио, одмах је неке (људе) придобио и ка светлости истине обратио, а (потом) додаје: „И тако Павле отиде из њихове средине; а неки људи приставши уз њега повероваше, међу којима беше и Дионисије Ареопагит, и жена по имену Дамара, и други са њима- (Дела ап. 17,33-34 ).
Мислим да није узалуд од свих који су тада поверовали кроз божан-ственог Павла, богоносни писац (Лука) именом поменуо само најизврснијег Дионисија и уз његово име придодао звање јер напомиње „Ареопагит“. А још додајем уз то: да је због изобиља мудрости и признатости међу Атињанима његовог беспрекорног живота споменут заједно са својим домом.
А треба знати да, као што рекох, није сваки човек могао да буде члан савета који је заседао на Аресовом брегу, него само они међу Атињанима који су били први родом, богатством и добрим животом. Зато су само истакнути грађани билм постављани да доносе одлуке у већу на Ареопагу. Јер, у Атини је између девет постављених архоната (старешина), требало сјединити судије Ареопагите, како казује Андротион у другој књизи „Атида“, а касније се ово веће на Ареопагу увећало до педесет и једног истакнутог човека, као што смо рекли, искључиво од евпатрида који су се одликовали и богатством и мудрим животом, како о томе казује Филохор у трећој књизи већ споменутих „Атида“.
Суд на Ареопагу налазио се изван града, а брег је тако назван (као што митотворе Атињани), према расправџ коју су на том узвишењу градског брда водили Посејдон и Арес; јер, према древним митовима код Атш.ана, на том месту је Посејдон окривио Ареса да је убио његовог сина Алиротиона. И од тада, по имену Ареса, овај брег назива се Ареопаг, тј. Аресов брег. Ареопагити су пресуђивали за све преступе и прекршаје закона, како о свему томе говоре Андротион у првој и Филохор у трећој књизи „Атида“. Због тога, најбожанственијег Павла, као јављаоца Бога, како то исприча истинољубиви Лука, заљубљеници у мудрост коју је Бог лудошћу учинио, довлаче пред савет на Ареопагу. Међутим, будући саветник у то време међу Ареопагитима, свевелики Диониеије даде свој неподмитиви глас истини духоносног Павла, рекавши збогом многоглагољивости глупе званичности Ареопагита, да би одмах при-хватио светлост истинитога и свевидећег судије мисли (мишљења), Христа Исуса, јединороднога Сина и Логоса Бога Оца, којега је (Христа) Павле проповедао.
Мада су у то време владали Римљани, они су ипак Атини и Лакемонији (Спарти) оставили аутономију; због тога су се Атињаш још вла-дали под управом Ареопагита. А Дионисије бива од моћнога (честитог) Павла посвећен (научен) у све догмате спасења, а учитељски га је васпжтавао (руководио) велики Јеротеј, како казује он сам (Дионисије). Онда је, према ономе шта се наводи у седмој књизи „Апостолских установа“, христоносни Павле поставио Дионисија за епископа оних у Атини који су поверовали. Дионисија Ареопагита спомиње и Дионисије, древни епископ Коринћана, као и Поликарп у својој посланици Атињанима.
Треба се дивити правилности и многоучености овог светог Диони-сија који је заиста са многим знањем водио беспрекорна предања Цркве и видети како се погрешна учења код јелинских философа преобраћају у истину. Јер за жаљење и саосећање су непажња лењих (немарних) истраживача благоваспитања, што својом неукошћу по-кушавају да мере добро учење и расположење осталих људи. Такви, читајући списе неких, и успут не пратећи смисао онога што се ту говори, одмах се окрећу на нерасудно клеветање тог писца. И пошто уопште нису способни да правилно схвате и да провере шта они го-воре, требало би да на саме себе окрену гњев и да увек негодују што нису и они, потрудивши се, дознали оно шта се односи на знање; што нису отишли са љубављу да дознају науке код оних који су за то спо-собни, те би били ослобођени многих својих недоумица. Неки људи, међутим, не боје се да божанственог Дионисија кле-ветају за јерес, сасвим не познавајући учење (јеретика); јер кад би они упоредили (то шта пише Дионисије) са сваким појединим од осуђених за јерес, разумели би да су учења јеретика мноштво бес-мислица (које су) далеко од њега (Дионисија) колико и истинска светлост од таме. Шта би они могли да приговоре његовом бого-словљу о једино обожаваној Тројици? Шта о Једноме од све Свеблажене Тројице Исусу Христу, јединородноме Богу Логосу, који је хтео да се потпуно очовечи? Зар није Он (Логос) узео душу (нашу) разумну и земно тело наше и (све) остало што су православни учи-тељи установили? Шта би неко могао са разлогом приговорити ономе што (Дионисије) говори о умнопоиманим и духовним или чулноопажаним (стварима)? Или о нашем свеопштем васкрсењу које ће бити са овим нашим телом и овом нашом душом и о тадашњем праведном суду праведника и оних који то нису? Јер на то се, да кажемо једном речју, односи наше спасење, о чему сада опширно говорити није умесно, јер ће сва ова питања бити у своје време протумачена по схолијама.
Да, казују они, али Дионисијеве списе не бележи Јевсевије Памфил, а ни Ориген. Њима треба одговорити да је Јевсевије пропустио мно-го тога да кажејер му много тога није дошло до руку. А он и не каже да је сасвим све сабрао, штавише признаје да постоји велики број књига које никако нису дошле до њега. А и ја бих могао да споменем многе књиге које он није имао, и то од писаца који су са његових простора, као што су Именије и Наркис који су били архијереји у Јерусалиму. Ја сам читао понешто од Именија. Он (Јевсевије) није пописао ни радове Пантена, ни Климента Римског, изузев једино две посланице, а друго баш ништа. Јер Ориген, не знам да ли од свих једва четворицу спомену, а неки ђакон римски, по имену Петар, ка-зивао ми је да су сва дела божанственог Дионисија сачувана јер су похрањена у библиотеци свештених књига у Риму. Дионисије највише пише троблаженом Тимотеју, ученику светога апостола Павла, епископу Ефеском, који се, као што је и нормално, мучио у споровима еа ефеским вођама јонске философије, па је пи-тао (Дионисија), као познаваоца спољацље философије, да му помо-гне како би се још боље борио (против њих). И ништа чудно, пошто је и богољубиви Павле користио јелинске изреке, читајући их вероватно од оних који су били са њим, који су били искусни у јелинској философији. И ово доказује да ова дела истинољубиво треба приписати Дионисију; јер то што он неумишљено спомиње изреке људи који су живели заједно са њим, а које спомињу божанска Дела апостолска, и многокорисне Посланице богољубивог Павла, показује изворност ових списа, а поготово од свега, сигурност и исправност учења.
Пошто неки говоре да ова дела нису Дионисијева него некога од каснијих писаца, онда је нужно да га морају сматрати за некога од загрижених и неумесних који лаже о себи такве ствари да је био заједно са апостолима, те да је писао посланице онима са којима ни-када није био, и, по њима, није ни писао.
Измислити за апостола Јована који се налази у изгнанству пророштво да ће се он опет вратити у Азију, и да ће опет уобичајено учити, то је својствено чудаку који брбља чудеса и који са манијом жуди да има славу некаквог пророка.
А то да говори да се у тренутку страдања Спаситеља он са Аполофанијем налази у Хелиопољу, где су заједно посматрали и философирали о помрачењу сунца које је тада, ни по природи, ни по редоследу, било; такође говорити о себи да је скупа са апостолима присуствовао ношењу божанственог тела свете Богородице Марије, и наводити речи Јеротеја, учитеља свога, из надгробних речи (Њој упућених), измислити и посланице и беседе као да су изговорене ученицима апостола, колико је то неумесно и достојно осуде и за обичног човека, а не за човека узвишеног по карактеру и знању, који надмашује све чулне ствари и сједињује се са лепотама ума, а кроз њих, колико је то могуће, Богу..
Потребни су, дакле, коментари који објашњавају и који ваљано обухватају тумачење (Дионисијевог) многозналаштва; али, надајући се у Бога, излажем скраћено, колико то књига допушта, кроз схолије (коментаре) све оно шта ми се учинило важним и то чиним по следећем поретку списа који су ми до сада доспели у руке…
Ex scholiis diligentissimi viri
(Migne, PL. t. IV, col. 21-22)
Потребно је знати да се неки од спољашњих философа, а понајвише Прокло (Дијадох), вишеструко користе умним виђењима блаженог Дионисија, штавише и самим његовим речима. Из тога се може помислити да су старији између атинских философа, присвајајући његове списе, сакрили их како он спомиње у овој књизи, како би се они показали као оци његових божанствених речи (учења). Но, по божанској икономији (промислу) сада се јави овај спис да разобличи њихову сујету и подвалу. А да је њима уобичајено да присвајају наше, о томе казује и божанствени Василије (Велики) у беседи ,,У почетку беше Логос“, овако казујући: „Знам да многи од оних који су изван Логоса Истине високо мисле о својој светској мудрости, који су се задивили (Њему) и усудили се да (Га) уброје у своја дела. Јер, Ђаво је лопов, и наше тајно носи својим ученицима…“. Он, дакле, тако говори. А ово јасно говори Нуменије Питагорејац: „Јер шта је Платон, до Мојсеј који говори атичким дијалектом?“. Како сведочи Јевсевије који је као ешскоп предводио Кесерију Палестинску, нико ни од хришћана ш од противника не може да порекне то да је, не само сад, него и до Христовог доласка, уобичајено било присталицама спољашње мудрости да краду од наше истине…