СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДЕВЕТА

Својима дође, и своји Га не примише (Јн. 1; 11)

Ако се сећате наших претходних размишљања, онда ћемо радо наставити поучавање, задобијајући одатле и за себе велику корист. Чим запамтите прочитано, вама ће бити разумљивија наша беседа, а ни нама неће бити потребно много труда јер ви, будући радознали, можете дубље проникнути у учење које следи. Ономе, који стално заборавља оно што су му предавали, увек ће бити потребан учитељ и никад ништа неће знати. Међутим, онај који чува оно што је примио и томе додаје и нове поуке, убрзо од ученика може да постане учитељ и да буде користан не само за себе него и за друге. Надам се да ће управо такав бити предстојећи скуп, и то закључујем из његове велике ревности за слушање. У наше душе ћемо, као у поуздане ризнице, положити благо Господње и, колико нам помогне благодат Духа, протумачити читање које нам је данас предложено. Говорећи о претходним временима, Еванђелиста је рекао: свет Га не позна. Усмеривши речи ка времену саме проповеди, у наставку каже: Својима дође и своји Га не примише. Својима он овде назива Јевреје као посебан народ или можда све људе, који су потекли од тог народа. И као што је у претходним стиховима, тугујући због неразумности многих људи и стидећи се општег духа (времена), говорио да свет није познао Створитеља кроз Којег је постао, тако и овде, негодујући због неблагодарности Јевреја и многих других, он износи још тежу осуду и каже: Своји Га не примише, јер је Он код њих и дошао. То није рекао само Еванђелиста. О томе су са чуђењем говорили и пророци, а касније и Павле, који је био запрепашћен због тога. Овако су се оглашавали пророци, говорећи у име Исуса Христа: Народ, којега не знадох, служаше ми, на слух уха послушаше ме, синови туђи ласкаше ми, синови туђи оветшаше и клецаху са стаза својих (Пс. 17; 44–46). На другом месту: Видеће што им није казивано и разумеће што нису слушали (Ис. 52; 15) и Потражише који не питаху за ме, нађоше ме који ме не тражаху (Ис. 65; 1). Павле је у Посланици Римљанима говорио: Шта дакле? Оно што Израиљ тражи не постиже, а изабрани постигоше, остали пак окореше (Рим. 11; 7). На другом месту каже: Шта ћемо дакле рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вере. А Израиљ, тражећи закон праведности, не постиже закона праведности (Рим. 9; 30–31). Јевреји су васпитани на пророчким књигама, свакодневно слушајући Мојсеја који често говори о доласку Христовом, исто као и друге пророке који су дошли након њега. Најзад, они су видели и Самог Христа, Који је због њих свакога дана творио чуда и само са њима и разговарао. Као што ученицима још није допуштао да одлазе на пут незнабожачки или да улазе у било који самарјански град, ни Сам то није чинио и често је говорио да је послат изгубљеним овцама дома Израиљевог. Због тога је уистину достојно чуђења што су они, добивши толико знакова и свакодневно слушајући пророке и савете Самог Христа, у тој мери ослепели и оглувели саме себе да их ништа није могло привести ка вери у Христа.

Незнабошци, међутим, нису имали ништа слично и никад нису слушали божанствене проповеди. Увек су се, да тако кажемо, бавили само бунцањима умоболних људи (таква је паганска, незнабожачка философија) и читањем песничког празнословља. Били су привезани за камен и дрво, немајући ништа здраво ни корисно нити у веровањима нити у животним правилима. У њиховом животу било је још више нечистоте и преступа него у њиховој философији. Зар је и могло да буде другачије, кад су видели да њихови богови налазе задовољство у сваком пороку, да се поштују срамним речима и још срамнијим делима и да то прихватају као свечаност и почаст? Осим тога, поштовање им се изражавало и гнусним убијањем и жртвовањем деце, и људи су у томе подражавали своје богове. Без обзира на то што су пали у такву дубину зла, они су се одмах, и као помоћу неке справе, уздигли на висину и показали нам се, блистајући са самог врха небеса. Како је и зашто дошло до тога? Саслушај шта о томе каже Павле. Брижљиво испитујући ове околности, блажени апостол их није напустио све дотле, док није нашао узрок и свима га објаснио. Шта је томе било узрок? Зашто се код Јевреја појавило такво слепило? Саслушај шта о томе говори он сам, којем је био поверен овај домострој: Не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој (Рим. 10; 3). Ето због чега су били подвргнути таквој несрећи. Излажући то исто на други начин, апостол каже: Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вере. А Израиљ, тражећи закон праведности не постиже закона праведности. Зашто? Зато што не тражаше од вере, него од дела закона. Јер се спотакоше о Камен спотицања (Рим. 9; 30–32). То значи да је неверје Јевреја било узрок зла, а њихово неверје потицало је од гордости (надмености). У почетку су имали више него незнабошци, односно, имали су Закон, познање о Богу и остало, о чему говори Павле. Међутим, чим су након доласка Христовог видели да се и они и незнабошци на основу вере подједнако призивају на спасење и да у делу вере обрезање нема никакву предност над преобраћеним незнабошцима, њихова гордост претворила се у завист, и нису могли да поднесу велико и неизрециво човекољубље Господње. До тога је дошло само због њихове надмености, злобе и човеконенависти (човекомржње).

2. Какву је штету вама, најнеразумнији од свих људи, нанела та брига Господња према другим народима? Зар су се наша блага умањила услед тога, што су и други добили удео у њима? Злоба је уистину слепа и ништа праведно не може да разуме. Мучећи се мишљу да ће и други добити удео у оним истим правима, окренули су мач против самих себе и лишили се човекољубља Божијег. То је, међутим, захтевала праведност. Речено је: Пријатељу, не чиним ти неправду… Ја хоћу и овоме последњем да дам као и теби (Мт. 20; 13–14). Њима, међутим, не доликују ове речи. Иако се расрдио, најамник који се помиње у Еванђељу могао је да укаже на свој целодневни труд, на тежину, жегу и зној. Шта би они могли да кажу? Ништа слично, јер су код њих постојали само немар, неуздржање и мноштво порока због којих су их стално разобличавали пророци и којима су, као и незнабошци, жалостили Бога. Указујући на то, Павле је рекао да нема разлике између Јеврејина и Јелина (Грка).., јер сви сагрешише и лишени су славе Божије; а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу (Рим. 3; 23–24). Апостол о тој теми душекорисно и веома мудро говори у читавој овој глави Посланице. Непосредно пре тога, он каже да су Јевреји заслужили још већу казну: Који под законом сагрешише, по закону ће се судити (Рим. 2; 12), тј. судиће им се по далеко строжијем суду јер ће их, осим природе, оптуживати и закон. И неће им се судити само због тога, него и зато што су узроковали хулу на Бога међу незнабошцима. Вас ради, речено је, на име моје хули се међу незнабошцима (Ис. 52; 5, упор. Рим. 2; 24). То их је посебно разјарило, јер се и онима, који су поверовали из обрезања, та околност учинила чудном. Због тога су и оптужили Петра, када се из Цезареје (Кесарије) вратио међу њих, будући да се дружио с необрезанима и да је јео заједно с њима. Чак и након што су разумели одлуку Божију, још увек су се чудили због изливања дарова Духа Светога на незнабошце. Тим чуђењем су показали да нису очекивали да се нешто такво догоди. Знајући да их то посебно вређа, апостол је све усмерио ка томе да уништи њихову гордост и да угуши њихову надмену умишљеност. Погледај како он то чини. Он најпре расуђује о незнабошцима и показује да ни у чему немају никаквог оправдања нити наде у спасење. Након што је помно разобличио и њихово изопачено учење и нечистоту њиховог живљења, он своје речи усмерава на Јевреје. Понављајући све што је о њима изрекао пророк, говорећи да су преступници, неискрени, лукави, да су непотребни, да ниједан од њих не тражи Бога него да су се сви удаљили од њега и слично, апостол додаје: Знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затворе и сав свет да буде крив Богу… јер сви сагрешише и лишени су славе Божије (Рим. 3; 19, 23). Због чега се гордиш, Јеврејине? Зашто имаш тако високо мишљење о себи? Твоја уста су затворена, твоја самоувереност поништена, и ти, заједно са целим светом, подлежеш суду; и теби је, као и другима, потребно оправдање. Дакле, чак и ако си праведан пред Законом и имаш велику одважност пред Богом, није требало да завидиш онима који су могли да буду помиловани и спасени човекољубљем Божијим. Крајње је рђаво једити се због добробити других а посебно уколико она нимало не шкоди теби самом. Уколико би спасење других шкодило твојој добробити имао би основе да се једиш, иако то није својствено човеку који се научио мудрољубљу. Међутим, ако казне других не увећавају твоју награду, нити их њихова добробит умањује, зашто мучиш самога себе због тога што се и други спасава? Као што сам рекао, није ти доликовало да се једиш због тога, што је и незнабошцима благодаћу даровано спасење, чак и кад би ти био међу људима најдостојнијим похвале. Међутим када се ти, будући у томе крив пред Господом исто као и незнабошци и изазвавши Његов гнев, уз то и срдиш због туђе добробити и мислиш о себи тако високо као да тобоже само ти имаш право на благодат, онда си, више него други, заслужио тешке муке, не само због зависти и надмености него и због крајње неразборитости. Одгајио си у себи корен сваког зла – умишљеност. Због тога је један мудрац и рекао: Гордост је почетак греха (Сирах 10; 15), односно, корен, извор и мајка. Кроз њу се и првостворени лишио блаженог стања. Због ње је и ђаво, који га је обмануо, пао са висине свог достојанства. Сазнавши да тај грех може да збаци и са самих небеса, то гнусно створење је изабрало тај пут да би Адама лишило тако велике части. Погордивши га обећањем једнакости са Богом, он га је на тај начин свргнуо и збацио у саму дубину ада. Уистину, ништа толико не отуђује од човекољубља Божијег и не предаје огњу пакленом, као умишљеност. Када је она у нама, сав наш живот постаје нечист, чак и кад бисмо се подвизавали у целомудрености, девствености, испосништву, молитвама, милостињи и другим врлинама. Мрзак је Господу ко је год поносита срца, каже се у Писму (Приче Сол. 16; 5). Дакле, ако хоћемо да будемо чисти и слободни од казне приуготовљене за ђавола, обуздајмо надменост духа и одсецимо умишљеност. Саслушај шта Павле каже о томе да ће горди нужно бити кажњени као и ђаво: Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу (1. Тим. 3; 6). Шта то значи: у осуду? То значи исто што и казна. Како да избегнемо ту несрећу? Избећи ћемо је ако будемо размишљали о својој природи, о мноштву наших сагрешења, о страхоти будућих мучења, о томе да ће се показати да оно, што нам се сада чини блиставо, није ништа боље од траве и да ће увенути као пролећни цветови. Ако се често будемо тога присећали и ако се будемо опомињали људи који су извршили велике подвиге, ђаволу неће бити лако да нас погорди, ма колико да се трудио, и неће моћи да нас саплете већ у првим корацима. Нека вам Бог, Бог смирених, благи и милосрдни, подари срце скрушено и смирено. Тако ћемо бити способни да лако испунимо и све остало у славу нашег Господа Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.